Bio sam prvi put na treningu otkako se babo Muzafer ubio, ako se ubio. Trening je bio dobar, moram se vratit u kondiciju. Raja me nije zajebavala iako i dalje pričam u pauzama, tojest, treba mi dugo da izbacim riječ iz usta i da sastavim rečenicu. Šahinpašić je reko da je to normalno. Đe će bit normalno kad pričam ko idiot, mislim se. Vodio me je na ćevape, mene i mamu. To da ispuni opkladu. Njih dvoje se stalno gledaju i idu mi na živce. Ko zna dal će mama sad uopšte htjet da ide za Ameriku. Zbog Envera bi izgleda i zaboravila šta joj se desilo u Sarajevu. Radi mene nije mogla, al radi njega izgleda da može – više Ameriku ne spominje. Moraću ja to nekako razjebat, smrdi mi nešto kod Envera opasno...
Odlučio sam da Rasima skinem sa liste osumnjičenih, šta će bolan Rasim, dosta mu je svoje muke. On je haman volio babu više neg i mati i tetka Amina. Plus, sjetio sam se da je babo zvao Rasima da ustvari priča sa mnom taj petak, jer sam ja bio ono kod Rasima kad sam pobjego od matere, tako da više ne sumnjam u Rasima. Tetku i mater sam ostavio na listi, jer su mi još uvijek bili sumnjivi. A Šahinpašić je isto bio na listi, jer je možda bio mamin saučesnik. Ne znam zašto, al on mi je posto pravo sumnjiv...
U ponedjeljak počinje škola. Tetka je otišla u Neum, da se odmori malo od svega. I nije htjela u Hrvatsku iz inata, jer tamo, kaže, ne vole Bosance, osim kad se pričaju vicevi. U stvari, Hrvati nas ne vole jer mi kad idemo tamo na more skoro ništa ne trošimo jer sve ponesemo sa sobom, i pitu i paradajz i hljeb i salamu i sve. Tetka kaže ko im je kriv kad nemaju spaćnog bureka a kamoli ćevapa. Tetka se vraća u nedjelju, da bude sigurna da idem na vrijeme u školu. A onda će se polako spremati nazad za Ameriku. Reko sam joj da neću s njom. Ne znam dal ću s mamom, al s njom neću to je sigurno. Njoj nije bilo drago što ostajem sa materom, al šta ću joj ja, mati je mati a tetka je tetka...
Jutros sam našo spisak šifri, tetka je pokušavala otvorit babin mejl. Kraj kompjutera su stojale ispisane sve moguće varijante babinog pasvorda, i sve su bile prekrižene. Tetka je tu najviše vrtila moje ime i Muzafera, s malim i sa velikim slovom: MojKeno, Kenan, mojkenan, MuzeferKeno, KenoMuzafer, kenanmuzafer... sve u tom folu. Tetka nije znala da sam ja davno već isprobo sve te šeme. Znam da je ona babina sestra, al mi je dopizdilo da više gura nos u naše stvari. Kad sam već kod toga, sjetim se da probam sa Selminim imenom isto tako, možda je babo bio zaljubljen u Selmu ko što je ona u njega (ja bi bio), al kakvi, ništa Selma. Ne naginje se Selma ni kroz prozor ni kroz babin Windows!
Muzafer je odnio šifru sa sobom u grob.
Tetka misli da ću ja spavati kod mame, a meni je super to što njih dvije ne pričaju, pa sam reko tetki da sam reko mami da ću spavat kod nje a ja ustvari mami ništa nisam reko; hoću malo da budem sam, pa ako se babo Muzafer pojavi ko duh onda ću počet vjerovat u duhove. Isto mi je tako drago što se tetka malo isparila, jer će sad Mirela moć dolazit kod mene bez straha da nas neko uhvati. Počeli smo koristiti kondome. Ja reko Ćori da mi kupi, mene bilo stid. A ne bi trebalo da me bude stid, briga one prodavače što će meni kondom. Kod nas je skroz normalno da porno časopisi vise pored žvakaćih guma i razglednica Sarajeva, svakakvih tu slika ima i svako dijete to može da vidi. Babu je to vazda nerviralo i stalno je psovo na prodavače i govorio kako to niđe na svijetu nema i kako ih nije stid. A mene je bilo stid. Kad me je Ćoro pito što će mi kondomi, ja sam reko da naspemo vode u njih, može nekoliko litara stat, pa da ih bacamo sa balkona na raju. Onda je on došo na ideju da to uradimo na prvi dan škole, i ja sam se složio. Tako sam došo do kondoma! Super.
Mirela je bila i otišla. Skonto sam da sa kondomom nije isto ko bez kondoma, al zato mogu više izdržat sa kondomom, pa se to Mireli više sviđa. Jedini je problem što mi kondom spada, treba mi manji broj. Posto sam pravi jebač, al ne smijem nikom reć, obećo sam Mireli da neću nikom reć. Čak ni Ćori. A to je baš bezveze kad se ne možeš pohvalit da guziš pa onda bude skoro isto ko da i ne guziš.
Mirela mi je ispričala da je Rasim prodo kuću u Srebrenici što je dobio nazad od Srba, samo da vrati dug Kavezu. Al Rasim je to uradio bez da Amra zna, pa je nekako Amra saznala i otad su non-stop problemi u kući. Kaže Mirela da joj je mama bila tolko ljuta što je Rasim prodo kuću da mu je zaprijetila da će ga ostavit ako šta od tih para dadne Kavezu. Na kraju je Rasim moro dat pare Amri, a Amra je to pretvorila u eura i stavila na banku. A Rasim ne zna ni koja banka ni koji je broj konta. Hoće da poludi, kaže Mirela, sranje pravo. Mirela se sekira za svog babu. I ja se sekiram za Rasima. Ne bi bilo pravo da i on završi ko moj babo.
Fakat, sve se više ljudi ubija po Sarajevu. Niko ne zna zašto. Svi nagađaju, al niko ne zna. Neki se ubijaju sami, a neke drugi ubijaju. Neki dan se frajer bacio sa „Avaza”, najvećeg nebodera u Sarajevu. Jedan je lik to vidio, pa je ispričo kako se to desilo i onda je taj video posto hit na Jutjubu. Lik je šega, pa niko i ne priča o onom momku što se ubio, već svi o ovom što je to vidio! Ludilo... Bio je moj babo Muzafer u pravu kad je reko da je naše društvo bolesno i da je ova država za goli kurac.
Sve češće razmišljam da zapucam s mamom za Ameriku. Ako mama ne bude htjela ostavit Envera nazvaću tetku da dođe po mene. Kontam, ako uspijem smaknut Kaveza, onda ću morat bježat odavde i tako i tako... Kad razmislim, šta ću ja ovdje bez svog babe? Ovdje ću prije postat jalijaš nego fudbaler.
Reko sam Ćori da mi proba nabavit pištolj. Kaže Ćoro da Zijo ima pištolj, vidio je kad ga je sakrio u podrum, pa će ga donjet jedan dan da odemo neđe učit pucat. On već zna, Zijo ga učio, ako opet bude rata da zna... Ima i metaka, puna fijoka. Super, reko sam, a on je reko da će mi ga pozajmit kad mi bude trebalo, al da nikom ne smijem ni riječi o tome.
Ja još Ćori nisam reko da hoću da upucam Kaveza. Nisam nikom ništa reko, jer više nikom ovdje ne vjerujem. Samo sam Selmi reko. Sa njom se čujem svaki drugi-treći dan. Konto sam možda da nagovorim Selmu da nekako zavuče Kaveza pa da ga se tako rješimo. Vidjeću. Nisam joj ništa još reko o svom planu. Otkako sam bio presto pričat tolko sam se naviko na to da i sad posve malo pričam. Ionako šta god znam niko drugi ne smije da sazna.
Danas popodne idem kod Kaveza, pa sam ukratko ukuco sebi plan u telefon.
Plan broj 3: Moram postat raja s Kavezom i nekako mu nabacit Selmu. Onda uzet pištolj od Ćore i nekako upucat Kaveza da niko ne vidi. Još ne znam kako, al znam da moram. Možda Selma bude imala kakvu ideju da ga izvuče iz grada il nešto tako.
Ništa nisam spavo. Stalno sam osluškivo hoćel se babo pojavit ko duh. Nije se pojavio. Nije mi ništa ni pričo. A i da se pojavio umro bi od straha, pa je možda i bolje da se nije pojavio. Strašno je bilo bit sam u kući, svaki me je šum plašio, pa sam konto možda ipak da kažem mami da tetke nema pa da ona dođe spavat ovdje sa mnom. To se tetki ne bi svidjelo, jer mi je zaprijetila da mama ne može u kuću i da ja idem kod nje. A ja neću kod Envera, nema pojma. Vidjeću kad se vratim od Kaveza.
Kod Kaveza sam proveo cijeli dan i Ćorin buraz me je dovezo kući kasno u veče.
Evo šta je bilo kod Kaveza.
Prvo me je Zijo pokupio u 11 ujutro ispred moje zgrade. Čim sam sjeo u auto odma me pito što ja tražim pištolj! Skontam garant je uhvatio Ćoru na djelu, il mu se Ćoro sam izlajo. Reko sam mu da hoću da naučim pucat i on je reko koji će mi to kurac u životu. Ja nisam ništa reko na to. Sjeba mene Ćoro za pištolj.
Kavez živi na Bistriku. Pravo sam se iznenadio kad sam vidio đe živi. Mislio sam da on ima para ko blata pa da živi u nekoj vili il nešto tako. Ma kakvi to. Nema Kavez para ko blata nego živi u kući od blata, samo što se ne sruši! A u kući mu isto živi stara majka. Ona je pravo fina nena. I veliki je vjernik. Kad smo došli Kavezu na vrata on je izišo sa prstom na ustima. A to da budemo tihi, majka mu je klanjala u dnevnom boravku.
Otišli smo u drugu sobu. Tamo je Kavez pio kafu sa Germom hrmpalijom i jednim od one dvojice što su bili sa njim na stadionu. On se zvao Guja, u stvari, tako su ga oni zvali, ne znam mu pravo ime. Svi su se sa mnom fino ponašali i postavljali mi pitanja ko da smo raja i bilo im je drago što sam progovorio, al im nije bilo jasno kako to da sam bio presto pričat. Ja sam im reko da ne znam ni ja sam, ni kako sam presto ni kako sam počeo. Oni su se opet malo čudili i rekli su mi da je to isto ko u filmovima. A Guja je pričo isto šanerski ko i Germa pa su mi njih dvojica bili smješni tako. I njih dvojica su meni bili ko u filmovima. A onda je došla Kavezova majka i donijela veliku tepsiju zeljanice. Zeljanica nije bila nešto, previše je zalivena i ja ne volim zelje, al sam jeo, jer mi je bilo nezgodno da kažem da neću. Onda je stara majka rekla da ode kod kone Habibe na kafu i dodala: „A ti, sine Amere, pamet u glavu!” Svi smo se na to nasmijali, a Germa se onda malo šalio sa Amerom na taj fol dok ga Kavez nije ružno pogledo, i onda se Germa presto šalit.
Onda je došla još neka raja, pa smo se podijelili na male ispred kuće. Kavezova avlija ide niz brdo pa je bilo pravo šega igrat tako. Kavez je stavio mene u svoj tim, zajedno sa Germom, pa kad je vidio kako ja igram stalno me je falio. Dva gola sam im zabio. A meni je sve to bilo drago pa sam bio skoro i zaboravio što sam došo kod Kaveza.
Onda su oni pušili onu travu. I meni su dali dim pa mi se mantalo i povraćalo čitav dan, jedva sam došo sebi. Kavez je onda reko da sam ja sportista i da nikom slučajno ne padne na pamet da mi više da pušit travu. Kavez je stvarno pazio na mene, isto ko da sam mu burazer. Al ja sam ga ipak u sebi mrzio, jer je on možda ubio mog babu.
Pred veče mi je Kavez otkrio o kakvom se poslu radi. Vako mi je reko: „Poso je dobar, a para laka!” I onda su se on i Germa nasmijali a ja nemam pojma zašto. Onda je Kavez dodo da ja od tih para neću ništa vidjet, jer to nisu moje pare nego babin dug. On će sve to uredno zatefterit. Al me zato odsad niko ne smije dirat; ja sam u njegovoj raji i ko ima problema sa mnom imaće belaja sa Kavezom! Veliki je šupak i političar ovaj Kavez, mislio sam. A što se tiče posla, moje je samo da nadgledam ciganke što prose po gradu. Ono, da idem od jedne do druge, da se pravim ko da šetam, i tako da ih obilazim. Kaže, neke Sandžaklije su mu se počeli miješat u poso, već su mu dvije ciganke nestale bez traga i glasa, garant ih oni oteli i prebacili za Srbiju. Kaže, to je pravo lagan poso al je isto tako odgovoran, jer čim vidim nešto sumnjivo da mu javim. Čak su mi dali i mobilni, al to samo da koristim s njima i u slučaju da nešto sumnjivo vidim. Tu je Kavez ukuco samo dva broja: svoj i Zijin. Tako, ako budem nekog drugog zvao, on će to odma saznat! Znači, da zovem samo ako vidim neke tipove da pričaju s tim cigankama il ih stave u auto, da zapišem registraciju i da odma javim Ziji il njemu, to je to, sitnica, kaže, njegove ljude Sandžaklije znaju pa oni to ne mogu više nadgledat, jer ih ovi dobro uprate, pa zato. I još mi je reko da s tim ženama što prose ništa ne pričam, da neko slučajno ne primjeti da radim s njima. I još nešto, ako vidim u gradu nekog da prosi a da me Zijo nije upozno s tim slučajom, isto tako odma da im javim. Jedino borci-invalidi mogu prosit samo za sebe, svi ostali moraju imat dozvolu il radit za Kaveza. Tako.
Onda me je Zijo razvozio „po terenu”. Tako su oni to zvali, a ustvari su me vozali po gradu. Od Čaršije do Skenderije. A ja sam već znao te žene što prose, jer ih stalno viđam u gradu, i uglavnom su uvijek na istom mjestu. To su žene sa bebama, neke stare nane i djeca. Zijo mi je sve objasnio, kako da im kažem da se pomjere negdje drugo ako vidim drotove il neke sumnjive tipove i to... A kad sam pito Kaveza šta ću sa školom, škola počinje u ponedjeljak, on je reko da ću radit poslije škole i preko subote i nedjelje. Nije to po vas dan, obiđem teren jednom-dvaput i to je to... Biće tu i Zijo i Germa vazda neđe iza ćoška... A imam i telefon u slučaju nečeg hitnog. I još kaže, ako njegovoj Muniri nešto zafali iz granapa, da joj se moram otić namirit ponekad. I to spada u moje poslovne dužnosti, da mu se brinem za Munirin granap. A Munira, tako mu se zove stara majka.
I tako ja dobijem svoj prvi poso, da obilazim prosjake i nenu Muniru. I, ko svako drugi u ovoj državi, da radim bez plate. Sutra mi je prvi dan i Zijo je reko da će doći po mene. Odsad sam moro nosit dva telefona, jedan u jednom džepu a drugi u drugom, i pravit se ko da nemam ni jedan. Ovaj drugi nisam smio ni Ćori pokazat. Tako se sjetim da nazovem Ćoru čim dođem kući i da ga naružim za pištolj.
Kad sam uključio telefon, vidim da je mati zvala nekolko puta. A ja sam moro isključit njen telefon jer sam išo kod Kaveza, pa da me ne provali. Nazvo sam je i slago joj da sam išo na trening i da sam zaboravio telefon kod kuće. I još sam dodo da sam cijeli dan proveo kod Ćore, da smo se igrali video-igrica. Ne zna mati da mene uopšte ne zanimaju te igrice. Onda je ona rekla da me je poželila pravo i da hoće da me vidi. Kaže da odemo sutra pokupovati knjige za školu i štagod mi još treba. Ja sam reko da ću je nazvat sutra i požurio sam da prekinem da me ne upita za tetku.
Onda nazovem Ćoru da vidim šta se desilo sa pištoljem. Kaže Ćoro: „Ništa, jarane, safato me Zijo na vratima, vidio mi pištolj ispod majice, jebiga!” Onda sam i ja reko: „Jebiga!” Onda me on pito kako je bilo kod Kaveza i ja mu ispričam da Kavez živi u kući od blata, ko bi reko, kurči se po gradu a živi s materom u kućici ko iz „Ivice i Marice”! A onda je meni Ćoro reko da je to samo fasada.
– Šta, fasada? Od blata?
– Ma ne to, kretenu, fasada za SIPU.
– Misliš ona policija SIPA?
– Jȁ ba.
– Pa đe mu je lova?
– Ih, ko će ga znat! Nagembo se taj para još u ratu, garant strpo neđe u banku il šta ja znam. Radio ti je on, jarane, i sa četnicima i sa ustašama...
– Kako misliš, šta radio? Zijo ti reko?
– Jȁ, frajera! Pa to čitav grad zna! Razmjenjivo ukradenu robu, šverco oružjem, šta znam... Nije taj vazda ratovo, nego se ufuro u biznis: nije ništa ni ušlo ni izišlo iz Sarajeva za vrijeme rata da se ne pita Kaveza! Prvi ti je Kavez prošo kroz onaj Tunel! Ja sam mislio da ti to znaš, svako dijete u gradu to zna...
– Eto, ja sad znam...
– Jesi ga pito za mene?
– Nisam stigo. Što ne kažeš Ziji da te ubaci?
– Zijo bi me prije objesio nego to! Jedino da mu Kavez naredi, zato sam ti i reko da pitaš...
– Pitaću, nije sad vrijeme...
– Pa šta ćeš ti radit?
– Ma ništa, glupost, moram Muniri ić u granap.
– Ko je Munira?
– Kavezova stara.
– Ja posla i govana.
– Ma ja. I još džabe.
– Sranje.
– Znam...
– Hajd, vidimo se sutra na treningu, jarane – kaže meni Ćoro, razočaran na kraju.
– Vidimo se, buraz – kažem ja, al nisam bio nimalo razočaran. Nekako sam osjećo da sve ovo ima neki razlog. A razlog je moja osveta!
Odlučio sam da Ćori ništa ne govorim u vezi posla s Kavezom, možda me Kavez isprobava, il tako nešto. A i reko je da nikom ne govorim. Ako mu Zijo šta kaže, onda ću reć da mi je Kavez tako naredio...
Valja mi opet sam prespavat u kući. Ostaviću popaljena svjetla. A možda babo neće doć ako je svjetlo upaljeno? Možda ga zato sinoć nije bilo. Ugasiću svjetla. Skupiću hrabrosti i pogasiću sve po kući i leć u krevet, pa šta bude. Mogu valjda tolko za svog babu učinit. On možda čeka da popriča malo sa mnom. Možda će mi reć zašto se ubio, ako se ubio. Ako se nije ubio, možda mi kaže ko ga je ubio... Pogasiću ja svjetla. Idem probat spavat, pa šta bude. Možda mi se i u snu pojavi, ko će ga znat kako to ide. Trebo bi malo popričat sa Mirelom u vezi tih duhova.
Otišo sam u krevet a sve me naka čudna ideja kopka: da probam uletit u tetkin mejl! Ona se garant s babom nešto dopisivala... Onda kontam, pa šta i ako se dopisivala, šta će pričat: hoćeš doć, hoću, kad ćeš, eto me uskoro, dovešću i Damira, super... Damir! Garant joj je šifra Damir! Tako skontam da joj je šifra Damir i onda nisam mogo da ne ustanem. Šejtan mi nije dao mira. Skočim iz kreveta i odem probat otvorit tetkin mejl. A bolje da nisam. Bolje da sam zaspo i da ga nikad nisam otvorio...
A evo i zašto...
Čim sam ukuco „a” na onom sign in u hotmail-u, pojavi mi se tetkina adresa: aminahakijadamir@hotmail.com. Ukucam u password: Damir – ništa. Probam s malim slovom, damir, otvori se mejl, poredaše se poruke u inboxu! Jȁ, tetke, kontam, jest ofirna ko francuska sobarica... Odma spazim dole malo niže Muzaferovu poruku, kliknem tu i otvori mi se cijeli dijalog! Skontam da je to bilo baš onda kad mi je babo reko da će tetka doć na odmor i dovest Damira... Kopiro sam čitav razgovor i odma ga prihefto ovdje:
Muzafer: Gdje si, sestro, ima li kiše u Sijetlu?:) Kod nas vrijeme super, znaš Sarajevo, udari pljusak ničim izazvan i isto tako i prestane. Živimo i dišemo na pluća ova tri mjeseca u godini, ostalih devet na škrge, evo uskoro će i Festival, pa raja jedva čeka da zaradi koju paru... Kad si ti kontala? De, bogati, gledaj da ovaj put dovedeš i Damira, Keno bi se obradovao pravo. Keno igra fudbal, dobar je pravo, sve me više podsjeća na mene kad sam bio njegovih godina, samo da mu taj fudbal ne udari u glavu, lud je za loptom a nema ni kopačke kako treba...
P.S. Sretnem neki dan Envera (znam da znaš na kojeg Envera mislim), pa me pita za tebe... Drži se frajer, doktor, zaboli ga, radi na „Kliničkom”, ali kaže razveo se, ima godina već, hehehe, bezbeli zato i pita za tebe...
Hajdi, javi se što prije, da znam planirati stvari, kontam kod Žice malo za šank, jebiga, nema se...
Vozdrica, voli te buraz.
Amina: Hahaha, čuj, Enver! Šuti, nemoj da te Hakija negdje čuje! :) Razveo se, nije ni čudo, on samo sebe voli. Bila je to ljubav, jebote, samo kad se sjetim! Ništa, ako ga vidiš, poselami ga, ono – službeno i drugarski. Bio bi dobar fol da mu kažeš kako moj Hakija radi ovdje kao inžinjer, neka se malo ujeda za guzicu svoju doktorsku! :))) Ma šalim se.
Drago mi je za Kenu! Šuti, nek se dijete bavi sportom, znaš šta sve tamo ima... Kupiće njemu tetka kopačke, koji broj nosi? Kakve hoće? To nije problem nikakav. Ja kontam tamo krajem augusta, možda na desetak dana, ne mogu prije radi posla, a Damiru škola počinje... Dovešću ga obavezno, evo već ne priča više na našem nikako, izludi me to!
Voli te seka.
Javiću ti tačan datum čim rezervišem kartu!
Muzafer: Sranje! Pao sam u crnjak pravi! Ana se pojavila u gradu! Uručiše mi neki dan pozivnicu za sud, jebote! Došla po Kenu! On još ništa ne zna, a ja hoću da svisnem! Ne znam šta da radim... Neki njen američki advokat radi ovdje sa onim našim šupkom Rifatom... Znaš ga, garant, Rifat Kučukalić... Elem, odem tamo da popričam sa njim, kaže lik nemam nikakve šanse, jebe se njemu! Uzeće mi Kenu, jebote!!!
P.S. Ma hoće, ba, Nike, 35 broj... Ali mi nije sad do toga nikako... Ne znam šta da radim...
Amina: Hajdi, budi sutra oko podne kraj telefona, zovem te! Sranje baš! :(((
Muzafer: Ništa ti mene nisi danas utješila, sestro... Kažeš, poguraćeš me s lovom, ali ono što ti danas nisam rekao preko telefona stid me je i ovako reći... A moram, eto, kad smo već kod para...
Elem, ja sam ti u dugovima do guše... Zadužio sam se bankama, pa sam morao tu lovu nekako namiriti, uništiše me kamate... Pođem igrati lutriju, kontam to me jedino može spasiti, kao i svaka poštena budala u Bosni što konta, i onda se zaglibim još više... Toliko potonem da nisam imao izbora nego da pozajmim od Amera! Znaš Amera, Kaveza, preko njega je Hakija sredio da izađete kroz Tunel... A bili smo i raja kao klinci, onaj isti Kavez što me je natjerao da idem na Pofaliće... Eto kakav je vakat došao... Odem Ameru i kažem sve šta je i kako je, lik sredi lovu isto kao da je čuva pod dušekom! I tako, podmirim dugove, ali sam sad njemu dužan...
Amina: Ja ti mogu uletit za advokata, a za Amera ćeš se morati sam pobrinuti... Ima onaj Srbin, kako se zove... Sreten, nešto... Pitaj njega... Jebemu, zaboravila sam kako se preziva... Đurković, Đurić, nešto tako... Znam da je on ostao u Sarajevu i da radi, neka naša raja odavde je vratila stanove u Srpskoj preko njega... Raspitaj se za njega pa mi javi... I još nešto... Nešto što mi leži na srcu godinama već a nikad ti nisam rekla... A kad je situacija već takva... Nemoj da me mrziš poslije ovoga, samo razmisli... OK?
Znaš kroz kakvo si sranje sa Anom prošao, i kako je to sve bilo prije nego što je zapucala sa onim svojim Amerikancem ovamo... Brate, ovo ti kao sestra kažem, nemoj se ljutiti, ali trebao bi ti možda da napraviš DNK test, možda Keno uopšte i nije tvoj... Znam, neće ti biti ništa lakše, ali barem ćeš biti načisto... Eto, morala sam ti to reći i predložiti, sekiram se za tebe, pomoću ti šta god ti treba i koliko mogu, život bih ti svoj dala, ali moraš i ti malo sad pogledati sebe, da ta borba nije uzaludna...
Izvini, volim te, zato ti ovo i kažem... Nemoj me mrziti... Brat si mi, i jedini si mi ostao, ti si meni ipak najvažniji i najpreči... Otiđi do Envera, neka ti on sredi taj test, on to garant može. Ako je Keno fakat tvoj onda se vrijedi i boriti, ako nije – onda je bitka unaprijed izgubljena. Možda Ana i ide na to, otkud znaš... A i onaj Reuf je šupak, taj će preko mrtvih da dođe do para... Čuvaj se, Muzafere, pripremi se, skontaj se... Ne znam, možda da Kaveza pitaš da ti pomogne? Ako ti je učinio toliku uslugu, možda odradi još jednu? On garant ima neke veze u Sudu... Ne znam... Javi mi šta kontaš, šta si skonto...
Voli te tvoja seka.
Muzafer: Ti nisi normalna!
Amina: Izvini, buraz, ali ni onaj rat nije bio normalan, pa tako ni tvoj brak nije bio normalan i, uopšte, ništa dole više nije normalno... Ako hoćeš da Keno ostane s tobom, ovo ti je jedina šansa, ko zna šta ona kuja munta!
Muzafer: Jebote, dva dana nisam znao gdje udaram! Bojim se da Keno šta ne skonta, stalno nešto spominje mater u zadnje vrijeme... Ništa, raspizdila me jesi, ali kad bolje razmislim – u pravu si. Ako Keno nije moj onda nemam nikakve šanse da ga zadržim! Ne smijem ni da kontam vazda o tome... Ma kakav Kavez, njemu se ide samo ako baš više ne znaš kud. Možda mi Kavez bude trebao za zadnju opciju, jer nema pojma da ću joj dopustiti da vodi Kenu sa sobom! Jebe mi se za sud, ovo je moje dijete, odhranio sam ga sam, prošli smo nas dvojica i kroz sito i kroz rešeto i sad se ona sjetila da je mati! Ma nek jede govna, ja Kene ne dam! Došla je s lovom u Sarajevo i sad misli da može raditi šta hoće! E ne može! Ićemo mi na sud, sudićemo se, neka... Ali isto tako, i nju mrak ovdje može da proguta, koga će to briga biti: došla četnikuša u Sarajevo i udari je auto, padne joj klavir na glavu, ili nešto tako... Sad je ima sad nema, jednostavno. E, to mi Kavez može srediti, garant! Ja ću ići na sve ili ništa, ja svoje dijete ne dam! Provjeriću, al nema šanse da Keno nije moj, bona, pljunuti je ja! A Ana ovaj put može izići iz Sarajeva ili sama ili nikako, nema joj druge!
A Sreten se preziva Đoković, juče sam bio kod njega. Traži pet milja... Ali on je definitivno jedan od najboljih advokata u gradu.
Amina: Sutra ti šaljem 5 hiljada preko Western Uniona. Ne brini. Volim te.
P.S. Jesi pričao sa Enverom?
Muzafer: Dobio sam pare. Hvala ti, sestro, ne znam šta bih bez tebe... Jesam, pričao sam s Enverom i danas mu odnio obrise. Nemaš pojma kako sam se osjećao jutros... Keno, oko babino, spava, nema pojma šta mu se dešava, a ja mu, kao neki lopov i prevarant, kupim pljuvačku iz otvorenih usta... Joj, umrijeću!
Nalazi će biti za koji dan... Uopšte ne spavam. Moram se napiti da se prevarim i odspavam par sati... Propao sam pravo... Užas...
Jesi ti skontala kartu? Pozdravio te Enver...
Amina: Nisam još... Pare za kartu sam poslala tebi za advokata... Nisam još pričala sa Hakijom o svemu u detalje... Damir stalno pita kad idemo... :( Nemam pojma više šta ću i kako ću, možda budem morala doći na duže, što znači da njega ne mogu voditi radi škole... Čućemo se još... Javi čim skontaš rezultate...
Ne daj se, buraz, biće to sve OK.
Muzafer: Ništa nije u redu, Amina, i ništa više nikad neće biti u redu! Ana je danas došla na vrata sa drotovima... Keno je bio sam u kući. Prepao se, duša slatka, kaže zalupio im je vrata pred nosom i pobjegao kod Rasima. Ostavio sam ga tamo da spava.
Enver mi je rekao da ga sutra ujutru zovem za rezultate.
I to je bilo to. Zadnja rečenica koju imam od svog oca je da će nazvati Envera za DNK rezultate! I šta ja sad da kontam? Gugliram odma DNK, samo da budem siguran da je to ono šta je mislim da jest, jer mi zvuči isto ko neka politička stranka, i vidim – jašta je, tako se utvrdi jesil nečiji sin il nisi! To znači da ja nisam sin svog oca! To znači da je babo dobio rezultate da ja nisam njegov i objesio se na šnjuru od usisivača! Muzafer me nije mogo pustit nit je mogo da živi s tim... I kako ja sad da živim s tim?!!! Tetka je kriva za sve! Tetka i mati! One su ubile mog babu, nema Kavez ništa s tim! Baš me brga za taj DNK, Muzafer je moj babo i tačka!
Lego sam u krevet iako sam znao da nema pojma da zaspim. Jebala me i tetka i njen mejl i moja radoznalost... Plako sam. Pravo sam plako. Imo sam osjećaj da sam sad babu izgubio po drugi put. Koje djete izgubi oca dvaput? Niko, samo ja. Ma ne da sam izgubio oca nego sam izgubio i sebe... Izgubio sam se u ovom gradu, u ovom svijetu, u kosmosu, mislio sam da lebdim u mraku a niđe ni zvijezda ni sunca ni planete Zemlje, sve je otišlo u pičku materinu, odnosno, ja sam otišo u pičku materinu, nema me, ničega nema... Jedino Enver! Njega ima. Njega ima, mamu mu onu zalizanu. Onda sam dugo razmišljo o Enveru. Šta on glumi? Znao sam ja da on ima svoje prste umješane... On, tetka i mati su meni sjebali život. Oni, kakav Kavez. Kavez je fin lik naspram njih, gospodin, on mi ne bi nikad ovo uradio!
Uzmem telefon i stavim Šahinpašića na prvo mjesto osumnjičenih, mamu na drugo, tetku na treće, a Kaveza skroz pomjerim na četvrto, i to reda-radi...
Usto sam pravo sjeban. Oka nisam sklopio do zore. Upišo sam se do grla. Sinoć mi je malo falilo da u po noći pobjegnem iz kuće. Da baš ono – trčim ko Forest Gamp, trčim i trčim i nikad ne stanem...
Pročito sam još nekoliko puta tetkin mejl i svaki put sam plako više i više. Sve čitam i ne mogu da vjerujem u ono što čitam. Pa ovo je bio čitav život mimo mog života, kontam! U kojoj zabludi sam ja to živio... Isto ko ono kad mi je Muzafer prizno da Djed Mraz ne postoji. Sad treba da se uzdam u Boga, pa da mi sutra isto tako neko kaže da Bog ne postoji... A u šta da vjerujem? Zašto da živim kad je sve laž? Mati mi isto ko da nije mati, a otac koji mi je bio otac i nije moj otac!
Da bude još gore, nazove me Mirela. Plače. Neko im sinoć obio stan! Oni izašli da malo prošetaju po Festivalu, i kad su se vratili kući imali su šta i zateć: vrata širom otvorena, sve po stanu razbacano, Mireli nesto kompjuter, nema televizora, Edija isto nema, bezbeli se i pašče ufatilo noge, raspad sistema... E, to sad nema ko drugi bit neg Kavez! Bože, ako te ima, javi se, reci mi šta da radim? Ja više ništa ne znam, nemam kud...
Umjesto Boga, javio mi se Zijo; bio je dole i čeko me. Ja na poso skroz zaboravio... Konto sam dal da idem il da ne idem. Sad i Kaveza moram skinut sa liste, a vidi, kontam, šta je uradio Rasimu. Kavez je čovjek sa dva lica. Al sad ne znam dal da ga mrzim i šta da radim s njim... Bezbeli se sad ne mogu ni iščupat tako lako iz ovih govana, ne bi Kavezu bilo pravo nikako. Ko zna šta mu može pasti na pamet...
Odo nadgledat ciganke kako prose.
Svi su prosjaci bili na svom mjestu, ko i uvijek. Oni sad zarađuju dobro, jer ima turista i dijaspore pa im daju pare. Naši ne daju, jer znaju o čemu se radi. Dok sam hodo tako od jedne do druge razmišljo sam o njima i to je bilo dobro, jer nisam razmišljo ni o babi ni o tetki ni o mami ni o Enveru. Razmišljo sam o onim bebama što ciganke nosaju sa sobom. Pito sam se kako to da te bebe nikad ne plaču? One fakat nikad ne plaču. A po vas dan su napolju, nema teorije da bebe nikad ne plaču. Možda nisu prave? Al jesu, vidio sam kako se pomjeraju malo, spavaju. One bebe stalno spavaju. Možda su ih istrenirali da ne plaču? Mogul se bebe trenirat? To mi je bilo čudno pravo.
Dan je bio lijep. I grad je bio lijep. Ljudi nisu nigdje žurili. A i đe bi žurili kad niko ništa ne radi. Trebe su se vratile s odmora, pocrnile, napucane, milina ih gledat. Spremne su za novu školsku godinu, smiju se i zubi im se cakle na suncu. Radosne su. I grudi im radosno poskakuju u hodu. Ljudi pričaju između sebe i svima ko da je drago što su baš tu, a ne negdje drugo. Ferhadija je najljepša ulica na svijetu. Čuju se zvona, čuju se i hodže sa minareta. Šaneri prodaju CD-ove i dobacuju trebama što prolaze. Nijedan od njih nema pola zubi u glavi, smješni su. Jedan šaner, mal i debeljuškast, ima samo ona dva zuba ko vampiri što imaju. Viče za nekom trebom: „Stani, bona, da ti se Drakula zaskoči!” Nasmijem se na to, a sve se pitam rade li i oni za Kaveza. Menščini ko da Kavez drži čitav grad. Bez obzira na sve, meni odavno nije bilo vako milo i drago prošetat kroz grad ko danas. I nisam uopšte razumio zašto mi je bilo lijepo.
Konto sam kako u sljedeću subotu igramo s Armenijom i onda nam u utorak dolazi Turska. Ako pobjedimo obje onda smo garant drugi u grupi, iza Španije, pa se možda u baražu plasiramo na Svjetsko Prvenstvo u Africi. To bi bilo super! Čudno, meni je ipak sve to nekako postalo svejedno... Ne znam zašto. Beli zato što znam da smo mi fukare i nesrećnici i da ćemo u baražu garant izvuć nekog zajebanog i ništa od Svjetskog...
Zavibrira mi telefon. Kavez. Mamin telefon sam namjerno ostavio u kući, neću ni da je čujem ni da je vidim dok ne skontam šta ću i kako ću... A nemam pojma šta ću i kako ću... Nešto mi se sad mota po glavi da smaknem Envera, on će mi bit mnogo lakši od Kaveza. Sklonim se u ćošak da odgovorim na telefon. Kavez kaže da moram do Munire, daće mi ona pare da joj odem do granapa, on ima nakog posla. Kažem dobro, i taman kako to govorim ugledam nekog tipa preko puta kako me posmatra. Čim je frajer vidio da sam ga skužio, okrenu se i ko fol nešto razgleda okolo. Pomislim odma kako je to garant jedan od onih Sandžaklija što mi je Kavez pričo.
Nazovem opet Kaveza i ispričam mu to. Pita me Kavez kako izgleda taj tip. Ja mu ga opišem, ono: mlađi frajer, obučen fino, bijela koša, neke fine sive tole, zalizan, nosi cvike ko neki štreber... Bilo mi ga je lako opisat jer se lik stalno okreto i pogledo u mene, nije nikud bježo, menščini da se nije ni skrivo da me prati! Kaže Kavez da to garant nije nikakav Sandžaklija al da je moguće da je naki drot, da probam da mu pobjegnem u gužvi i da odem reć Fadili (a to je ona Ciganka sa bebom u Ferhadiji), da joj kažem da se ispari i nek ide na drugo mjesto, zna ona đe treba. Čim to završim da mu se javim i da idem Muniri u granap.
Tako i uradim. Nisam vazda trebo ni bježat, u sekundi sam onom sumnjivom tipu pobjego. Baš ko u agentskim filmovima. Kad sam došo gore na Bistrik bio sam sav oznojen. Crko sam pravo. Kuco sam dugo, mislio sam kuću ću im srušit. Onda sam ušo sam, jer sam čuo da je Munira vikala da uđem, ona nije mogla ustat. Ustvari nije vikala, jedva sam je čuo kako govori. Nena je bila bolesna. Bilo joj je drago da me vidi. Kaže mi da joj pomognem da ustane, mora do klozeta, i pare da mi nađe, da joj kupim paradajza i paprika, to je jedino što može da žvače sa „tuđim” zubima...
– I de, dijete, ne bilo te zapovjeđeno, de, pogledaj šta mi je to sa dušekom, žulja me nešto vas dan a nemam ja snage da to podignem, da kakav feder nije iskočio il šta god, de vidi, bogati, moreš li ti to popravit, ubi me u kičmu... – kaže meni nena, sve ono polako, ko što stare nene govore. Bila mi je draga nena Munira.
Odvedem je do klozeta, kako ona kaže, i vratim se nazad u sobu da joj popravim krevet. Kontam, samo ću okrenut dušek, pa ako je neki feder, biće onda sa druge strane. Podignem dušek, i ostanem ukočen, isto ko da sam mrtvog čovjeka vidio. Ispod dušeka eura i dolara ko u priči, ispunjen čitav onaj sanduk! Protrljam oči, reko da ne sanjam, al fakat: hiljade i hiljade novčanica u onom sanduku, poravnalo se s vrhom. Samo jedan snop para nije bio poravnat, garant ga je Kavez na brzinu ubacio pod dušek, i to je bio onaj što je žuljo majku Muniru. Prvo što mi je palo na pamet je da ga stavim sebi u džep, da je više ne žulja, al onda skontam da budem pametan, mogla bi Munira spomenut Kavezu da sam joj popravio dušek, pa ga samo gurnem niže u ćošak, tamo đe noge idu, i vratim dušek nazad.
I onda mi je samo jedna ideja bila u glavi cijeli dan, nisam imo maminog telefona da zapišem plan, al sam i bez toga dobro znao šta mi je činit...
No comments:
Post a Comment