KAO PRAVI DŽEKO - 2. DŽENAZA

Babina dženaza je bila u ponedjeljak, 10-tog avgusta. Sav taj poso oko dženaze razbolio je i mene i Rasima. Rasimu je proradio čir, valjo se po krevetu od bolova, a ja sam završio kod doktora Šahinpašića.

 

Evo kako je to bilo.

Tih dana sam bio kod Rasima i plako tri dana bez prestanka. Tolko sam plako da skoro ništa nisam spavo. Nisam mogo da skontam zašto je otac to uradio. Čak mi ni Mirela nije mogla pomoć. Jednom me je pustila da joj stavim ruke na sise, i bile su tvrde i bile su tople, al ja ništa... Džaba ti sise, džaba Mirela – meni Muzafer nije izlazio iz glave. Čim zatvorim oči vidim ga kako se ljulja na šnjuri od usisivača. I kako mu curi niz nogu. I kako kapa na pod. I nije mi jasno zašto se upišo... Nije mi jasno zašto se ubio... Nije mi jasno da ga više nema, tek tako. Nije mi jasno da više nikad nećemo zajedno na ćevape, da me više nikad neće poljubit u čelo, da ga više nikad neću vidjet kako pije kafu i čita novine na balkonu... Ništa mi jasno nije.

Rasim kaže da je babu garant neko zakačio za plafon, bio je dužan žirantima. Žiranti su oni što potpišu za tebe da možeš dignuti kredit, pa kad ti ne vraćaš pare bankama onda najebu žiranti. Ne znam stvarno ko je blesav da takav papir potpiše. Kad je Rasim vidio da ga gledam zbunjeno objasnio mi je kako je u Bosni postalo tako kad primiš platu ko da si dobio na lutriji. To znači, i ako imaš poso nikad nemaš para, jer ti plata vazda kasni, pa ako hoćeš da preživiš do sljedeće plate, moraš dignut kredit, a onda opet nemaš para da vraćaš taj kredit. „Šta insan da radi?” veli Rasim. „Uzme drugi kredit da bi otplaćivo onaj prvi, pa uzme treći da otplati drugi i sve tako! Da raja ne potpisuje jedni drugima svi bi pocrkali od gladi. Njemu je bezbeli potpiso neki jalijaš...”

Ja to ne bi ni sam sebi potpiso, mislio sam, kolko sam mogo da mislim, jer tih dana nisam nikako mogo da razmišljam. Stalno sam plako i plako i plako. I svaki put kad hoću nešto da kažem ja pođem plakat.

Kakvi su to žiranti koji vješaju ljude na šnjuru od usisivača? Zar im nije pametnije da čuvaju na životu ove što im potpišu, mrtvi im garant neće vraćat kredite? Sumnjivo je meni bilo to što je Rasim pričo. On je to mene samo tješio, da ne mislim kako se babo sam objesio... Nisam ja glup ako sam tužan. A sretan više nikad neću bit! Zato sam i ljut na babu. Ostavio me vako samog a ja ni kredita ne mogu da dignem, kamoli šta drugo! Nije mu to fer i nikad mu to neću oprostit! Ako ima Boga kazniće ga za ovo sigurno. I to preko reda!

Naljutim se tako na oca i sve ga ružim u sebi. A onda plačem što ga više nikad neću vidjet i mislim kako bi mu sve oprostio da se pojavi na vratima. Kako ću ja sad da živim bez njega? Sve mi nešto fali, nešto kontam sad će on, sve je bio samo fol, neka zajebancija, tu je on, viri iza ćoška i smije nam se svima što mislimo da ga više nema...

I opet nisam nikako mogo da skontam da ga više nema...

Dok sam ja bio kod Rasima otac je bio u našem stanu, tamo su ga pripremali za dženazu. Meni nisu dali da ga više vidim, jer sam ga stalno, onako hladnog i mrtvog, grlio i ljubio i plako mu na lice...

Rasim je bio pravo tužan kad je vidio kolko sam ja tužan i da stalno plačem. Pa mi je stalno nešto pričo. Pričo mi je da Muslimani ne smiju plakat kad im neko drag umre i kako se Muzafer mora sad pripremit za onaj svijet, da se mora fino oprat i da mu se mora proučit, pa kad dođe na onaj svijet da bude čist i tijelom i dušom. Rasim je mislio da me tješi s tim kako će babo od sad biti na onom svijetu, ali mene nije zanimao taj drugi svijet – ja sam htio svoga babu na OVOM svijetu! Šta ja imam od njega kad je on tamo a ja vamo? Jedino da se i ja zakačim za neku šnjuru...

Onda je babina smrt izašla u novinama. Tu je bilo vazda nekih ljudi što su se preselili na ahiret. (Ahiret znači onaj svijet). Neki su se preselili na ahiret, neki su samo napustili ovaj svijet, a neki su bili bez slike i obavijest im je bila tako kratka isto ko da nikad nisu ni bili na ovom svijetu nit imaju kakve šanse da ugledaju onaj drugi. Dvije stranice pune malih sličica ljudi koji su nekad bili živi a sad više nisu... Neki čak nisu imali ni sličice, pa isto ko da nisu nikad ni postojali oprave. Ko će tu kojem Bogu na Sudnji Dan i koji će Bog sudit onima što nemaju svog Boga i da li će Bog prepoznati one bez slike – meni nikad neće biti jasno. I babo je stalno govorio: „E, sad se možemo slikat!” Nikad mi prije nije bilo jasno što bi se u po frke išli slikat, al tek sad vidim, kad sam vidio one sličice u novinama, našta je mislio sa tim slikanjem...

Muzafer, u stvari, nije volio da se slika. To sam skonto kad smo tražili koju ćemo sliku dati u novine. Rasim je dao da se stavi slika od mog babe kad je bio malo mlađi, jer otac nije uopšte imo pravih slika otkako se rat završio. Imo je par slika sa rajom iz rata, al se na tim slikama nije smijao. Imo je dosta slika od prije rata. Tu je izgledo pravo sretan, smijao se, nije imo podočnjaka i bio je bez brade. Rasim nije htio da stavi nijednu od tih slika, jer ga niko od raje koja je ostala u Sarajevu ne bi prepozno. U Sarajevu je sada malo pravih Sarajlija, pa zato. Mogo je da stavi onu sa lične karte, ali je Muzafer tu ispo pravo ozbiljan i neraspoložen. To je, kaže Rasim, vjerovatno zato što te po šalterima ishandre ko majmuna dok ne dođeš pred kameru, a onda ti nije ni do čega. Kaže, garant im je Muzafer u sebi psovo mater dok su ga slikali. Ja sam na kraju pokazo prstom Rasimu na onu sliku gdje sam ja sa ocem kad sam bio beba. Tu se otac smije pravo fino i liči na sebe kakav je bio kad je bio sretan i obrijan. Rasim je dao da se ta slika iskruži i uveća na fotošopu i onda objavi u novinama. A ja sam onda sliku iz novina iskružio, zajedno sa obavijesti o tatinoj smrti. Obavijest je išla vako, znam je napamet:

Sa velikom boli obavještavamo rodbinu, prijatelje i poznanike da se Muzafer (Dževada) Sudžuka iznenada preselio na ahiret u petak, 7. augusta 2009. Dženaza će se obaviti u ponedjeljak, 10. augusta u 16.00 na gradskom mezarju Vlakovo. Ožalošćeni: Sin Kenan, Sestra Amina i familija, prijatelji Rasim, Amra i Mirela, kolege profesori i studenti. Tevhid će se obaviti istog dana u stanu rahmetlije u 14.30.

RAHMET MU DUŠI.

Ja sam ovo tolko puta pročito da sam naučio napamet. Čak sam i sanjo jednom kako naglas čitam. To, kad sam jednom slučajno zaspo... Al sam tu puno stariji nego sad, ko neki čovjek koji je ja. I tako, sjedim na balkonu, čitam novine, pušim i pijem kafu, isto ko što je moj babo, i čitam naglas i sve što više čitam sve mi teže i teže u glasu. U po frke skontam da ja to ne čitam sebi nego nekoj ženi preko puta mene. Pogledam, ono – u snu pogledam: sjedi neka žena a nije moja žena. To, u snu, jednostavno znam. Vidim, ima obje noge, znači nije Mirela, a Mirela će garant jednom bit moja žena, tako sam konto. Pogledam joj u facu, al mi nikako njen lik ne izlazi načisto. Vidim samo da nema dugu frćkavu kosu što znači stoposto da nije Mirela. Tek kad mi se pogled malo razbistrio skontam da je ova žena puno starija od mene, ima skroz kratku kosu i nosi kravatu oko vrata... Moja mama Ana! Tu se sjebem pravo i umalo da se probudim, a sve nešto ne znam bil se probudio il bi nastavio sanjat, eto samo da vidim šta će biti sljedeće. I tako, nastavim da čitam materi za babinu dženazu a ona ozbiljna, sluša, nit plače nit govori. I ja taman da završim ona ustane, kravata joj sad postane pravo duga, ima i dva metra u njoj... Uzme mati onim svojim tankim prstima pa začas sveže kravatu za hastal. Ja i dalje samo gledam, a mati se popenje na stolicu, pa naglavačke sa balkona! Ja sav prepadnut skočim da pogledam dole – i probudim se! Vidim, opet se upišo. Sreća, pa nije prošlo na dušek...

Ustanem da odem do banje, onako na prstima, kad čujem kako Amra i Rasim nešto spominju Muzafera. Vrata od sobe su bila malo odškrinuta. Provirim, oni piju kafu. Znam da nije fino, al me nešto natjeralo da prisluškujem. Stavim uho blizu i svako malo provirim.

– I... šta veli hodža? – pita Amra Rasima.

– Kaže nije po propisu, – odgovori Rasim.

– Šta nije po propisu?

– Nije po propisu da dženaza bude po propisu.

– Zato što se ubio?

– Jah.

– Pa šta si mu ti reko?

– Reko sam da se nije ubio, već da ga je neko objesio. Rekoh, ne bi Muzafer ostavio dijete samo, nema pojma...

– I... šta on?

– Pa ako se nanijeti kako treba, veli... Možda bi i mogli progledat kroz prste... Mi ljudi ne znamo, Alah zna... Takav je vakat, kaže, pa i za to ima tarifa...

Amra je šutila. Provirim, drži se za glavu.

– Bogami, ženo, ne isplati se ni umirat – reče Rasim. – Čovjek bi za tri milje još šest mjeseci mogo živit!

– Jesi pričo sa Anom? – pita Amra, al sad nekako skroz drukčije, sa nasekiranim glasom.

– Jesam. Veli, ona će pokrit i hodže i dženazu...

– Hodže?

– Jah. Kaže, treba mu bar još dvojica, nije mali grijeh dić na sebe ruku... ako je... kaže, mi to ne znamo... Vako je, veli, draže Bogu, a i molitva je jača...

– Draže Bogu?

– Jah...

– Znači, cijena triput skuplja nego u normalne smrti?

– Il u dženet, moja Amra, il da mu bagere iznajmimo...

– Tobejarabi... – reče Amra skroz tiho. – Šta ćemo sa malim?

E, tu sam se trzno, skoro da pobjegnem u banju, bilo mi nešto nezgodno da slušam kako pričaju o meni, al onda skontam bolje da znam šta kontaju nego da ne znam...

– Srce mi puca zbog njega... Ana hoće da ga vodi sa sobom – kaže Rasim, al sve polako, jedva govori.

Provirim, Rasim se podbočio na sto i sve šakama briše oči. Plače. Ne znam jel plače za Muzaferom jal za mnom jal za parama kojih nema... Al plače, sve mu se ramena tresu. I meni se stisne, žao mi i Rasima i babe, a i mene mi žao. I onda i meni suze krenu. Džaba nam ono da Muslimani ne smiju plakat i da je sve Bogom dato. Što nam onda nije dao haira da živimo ko ljudi umjesto da stalno plačemo i ratujemo? I šta smo mi to zgriješili da nas tako handri, pa insan ni mrtav nije rahat? Malo je falilo da pođem plakat naglas, pa brže-bolje pobjegnem u kupatilo.

Sjedio sam na wc-šolji i razmišljo šta će oni sa mnom. Garant će me dat materi. Možda se Muzafer radi toga i ubio, zato što se Ana htjela sudit oko mene? Nije mogo podnijet da me ona vodi sa sobom... Il je znao da nema šanse da me otjera od sebe, pa se ubio da bi ja pristo da idem iz ovog smrada od države... Smrad od države, tako je babo vazda govorio za ovu državu. Na kraju skontam da ništa ne mogu da skontam, al znam sigurno da ja iz Sarajeva ne idem! Jest da je Ibišević započeo u Americi, al jednostavno, ja babu ni mrtvog ne mogu da ostavim. I tako skontam kad mati dođe po mene da joj kažem da ću skočit pod tramvaj, iskočit iz aviona, il nešto u tom folu ako bude htjela da me vodi iz Bosne! I vozdra.

Vratio sam se nazad u sobu i čeko da se Rasim i Amra ispare. Rasim je moro vazda nešto da obavi u vezi dženaze, a Amra je morala na poso. Mirela je još uvijek spavala, il se samo pravila da spava. Razgledam po njenoj sobi i sve kontam blago njoj. Ona ima oca, ima mater, ima ove strane pjevače što se krevelje sa zidova... Blago i njima, jebe im se. Imaju para, imaju trebe, imaju normalnu zemlju gdje djeca igraju u pravim kopačkama. Kod mene su sve posteri Džeke i naše repke. I dvije golotinje, iskino sa starog kalendara. Sjetim se tih svojih postera i svoje sobe pa se odma sjetim i oca... Koji će mi više kurac i Džeko i reprezentacija, jebe se njima za mene, a i one golotinje, one nemaju pojma šta ja sve o njima kontam! Svi u mojoj raji kažu da je super kad se svrši, pa sam iskino iz kalendara te koke da probam i ja. Drko sam dva sata al ništa. Otekla mi čuna, sve mi naki šlaufi dole nabubrili, danima sam jedva hodo... Skontam da nađem neki pornić na internetu. To nije bilo teško, to sad svi rade. Ćoro mi je dao neku stranicu, al čim sam je otvorio, kuki su mi se počeli lijepit po kompjuteru, fasovo sam milion nakih virusa, pa je Muzafer poludio kad je upalio kompjuter. Danas više ne moraš ni guzit da bi se zarazio virusom, mislio sam. A Ćori sam poslije jebo sve po spisku!

Odjednom čujem kako se vrata zatvoriše od stana i prenem se iz misli. Nekako me bi stid što sam tako mislio dok mi otac tamo leži mrtav, i kako to da sam presto plakat... Konto sam da maznem ključ od svog stana i da odem još jednom vidjet babu. Vidio sam kad je Rasim zašteko ključ u kuhinju.   

Taman da se dignem, pogledam u Mirelu – sisa joj viri iz spavaćice. I odma mi se digne. Skrenem pogled, na tajnom sam zadatku, goni me nešto kući, al šejtan ne da mira. Ispala joj bradavica, lijepa okrugla, rumena... Pa sve gledam čas u vrata čas u onu bradavicu. Volio bi da je malo pipnem a sve mi nešto nezgodno što tako kontam. Kontam onda garant se Mirela ne bi ni ljutila kad bi se probudila i vidila da joj diram sise... A možda se ne bi ni probudila... Možda bi se samo pravila da spava, a to je isto ko da spava, još i bolje... Ma kad mi je dala da je diram dole ne bi joj garant bilo krivo da je malo pomazim i gore... Šta je gore naspram dole... Nagnem se na krevet a sve se bojim da nešto ne zaškripi. Pružim ruku, polako, polako, i samo prstom, ono malo, pipnem sisu i pogledam – ona ništa. Pomilujem je malo prstom po bradavici a ona automatski poraste. Ispupolji bradavica ko da je samo to čekala... Uzbudim se pravo, sve me naki trnci u stomaku spopali. I strah me i fino mi u isto vrijeme. A Mirela ko da malo prostenja mmmm... A to je dobar znak. Nek bude šta bude... Uzmem sisu u cijelu šaku i držim je tako, samo da vidim šta će Mirela, a ona samo malo protrlja glavom po jastuku, isto ko kad se maca mazi. Znači, to je to. Pođem je tako milovat i dirat joj bradavicu a sisa joj u sekundi postade vruća da se opržiš... Mirela se odjednom okrenu na leđa i ja brže-bolje povučem ruku. Hoće srce da mi iskoči. A hoće i čuna da mi iz hlača iskoči. Zaboravio sam bio da sam gaće strpo u džep, jer sam se upišo, pa me šlic sve bode... Sjednem opet dole na svoj dušek, da se malo smirim i sve gledam šta će Mirela... A ona sisa stoji kako stoji, diže se i spušta, diše, napupala, okrugla, ona bradavica ko raketa, samo što ne eksplodira. Uto se i Mirela malo promeškolji, uhvati se rukama za obje sise, malo ih protrlja, ko vruće joj, češka se, pa tako otkri i onu drugu sisu, malo nogom prošara po krevetu, spusti ruke i nastavi da spava. Il se samo pravila da spava... Ja se prvo bacim na svoj jastuk, da se i ja napravim da spavam, a sve gledam one sise, hoće nešto da mi bude... Čak joj i ona zdrava noga ispala ispod jorgana, gaćice se malko vide... Sve kontam: hoćul- nećul?... Ma hoću, to se ona meni namjestila, garant! Probudila se ona čim je tolko vruća, samo se pravi da spava... Znači, hoće i ona da je diram... Okuražim se tako, ustanem i legnem kraj nje, al polako, pa šta bude... Krevet zaškripa, al ja ne berem brige više... Ležim tako, ne mičem se neko vrijeme. Mirela ništa. Ko fol spava. Stanem je dirat po grudima, čas jednu čas drugu, a Mirela opet ko maca. One sise tvrde, vruće, da Bog sačuva! A meni čuna opet ko da mi se piša. Poljubim je u sisu. Prvo jednu, pa pogledam u Mirelu, ne otvara oči, pa onda u drugu, pogledam u Mirelu, ne otvara oči. Liznem joj bradavicu, a ona malo zastenje... Pogledam, i dalje ne otvara oči, samo reče mmmm, ko da nešto fino sanja. To je to, kontam. Pođem joj lizat bradavice, raja kaže to se liže ko sladoled, sve jednu pa drugu, ko sladoled, gnječim joj sise, i sve kontam nema šanse da je ovo ne probudi... U po frke osjetim njene ruke u svojoj kosi, miluje me. Pogledam u nju, ona viri kroz trepuše. I smješka mi se... Dođe mi da se i ja njoj nasmijem, al ne mogu, kako da se smijem kad mi babo leži mrtav! Zažmirim, vidim ga kako se njiše na šnjuri od usisivača... U istoj sekundi mi postane krivo što sam zaboravio na babu. Skočim s kreveta, Mirela me gleda u čudu. Otrčim u kuhinju. Pokupim ključ iz viseće, i pravac – babo.

Čuna mi se nije spustila sve dok nisam ušo u stubište. E, tek sam tu zasto i malo ohano.

Dok sam otvaro vrata imo sam isti onaj osjećaj ko kad sam našo oca u hodniku. Naka me jeza spopala. Skroz neki čudan miris je bio u čitavoj kući. Ušunjam se na prstima, ne znam jel od nekog straha il sam se naviko da u to doba babo spava. A možda sam i konto da ga iznenadim. Al čim sam ga ugledo pođem plakat. Otac je ležo na po sobe i bio je umotan u neki čaršaf. Nije mi nikako ličio na sebe. Bio je obrijan i lice mu je bilo neke čudne boje. Dođem do njega a sav drhtim, noge mi klecaju, jedva hodam. Vidim – babo je. Gledam ga takvog a jedva gledam od suza. A on ništa. Leži kako leži. A ja ne mogu da vjerujem da smo neki dan jeli ćevape a sad ga više nema... Kako to tako, čovjek hoda, priča, šali se, i onda odjednom ko da ga nije ni bilo? A ja đegod pogledam vidim njega: šah mu stoji sklopljen u vitrini, na balkonu pepeljara, vamo cipele, na stolu računi, na televiziji slika: nas dvojica kad smo ono bili u Neumu, slikali se na plaži s magarcem... I sve tako, idem od jedne stvari do druge, sve pipam, milujem sve njegovo, a sve me to još više boli, štagod dotaknem sjetim se nečeg, pa hoću da umrem od tuge...

I onda se desilo nešto što mi nikako ne izlazi iz glave... Primaknem se ocu i zagrlim ga, i sve brišem svoje suze njemu s lica. Pomilujem mu onu masnicu na vratu od šnjure, pa još više pođem plakat, al najednom čujem: „Sine Kenane, oko babino!”

Stadoše mi suze od straha. Tolko sam se prepo da sam pao na pod i zamalo da razgulim iz kuće. Imo je otac taj običaj da mi iz čista mira tako nekad kaže sine Kenane, oko babino... Gledam, usta mu se ne miču, on leži kako leži, razgledam okolo, pa ne znam jel glas došo iz njegovih usta jal iz moje glave jal odnekle drugo... Ustanem i opet mu priđem, naslonim uho na njegove usne i osluškujem – ništa. I taman da krenem, kad čujem, lijepo čujem, kaže mi babo:

„Jebo knjigu, sine, fudbala se ti drži!”

Otrčim u svoju sobu, kad umro nisam... Skinem hlače da se presvučem, a čuna mi ljepljiva i slipava em od pišake em od sperme. Znači, to je ta sperma! Bilo mi je odvratno i drago u isto vrijeme. Htio sam se istuširat, al nije bilo vruće vode, pa se samo plahnem na brzinu. Bilo me malo strah sa mrtvim babom u kući bit. A mogo bi i Rasim naletit ako skonta da sam ukro ključ. Dok sam se presvlačio gledam u one postere, pa me naki bijes uze. Džeko se raduje, dao frajer go, boli ga ćošak. Htio sam da se zaskočim na zidove i sve poderem, al čujem opet babu: „Sine Keno, jebo knjigu, fudbala se ti drži!” Istrčim iz kuće ko mahnit.

Taj dan nisam više izlazio iz Mireline sobe. Rasim je samo ušo u sobu, stavio Amrin burek pored mene i pomilovo me po kosi... I on je stalno plako, oči su mu bile crvene i natekle su skroz... Sutradan sam skonto da ja fakat ne mogu pričat! Htio sam reć Amri hvala što mi je napravila doručak, al nikako riječ da mi iziđe iz usta. I njoj je to izgleda bilo čudno, jer je znala da ja uvijek kažem hvala, pa me je pitala jesi ti u redu, sine Kenane, ko da oka nisi sklopio, duša draga, de jedi, sine, ništa ne jedeš, razbolićeš se... I ja nisam mogo ništa da kažem, samo sam pošo da plačem. Otvorim usta al nijedna riječ neće da iziđe, samo suze idu... A u sebi nikako nisam mogo da oprostim ocu što me je ostavio vako. Taj dan su svi oko mene titrali, sve nešto hoće da mi ugode i Amra i Rasim i Mirela, al mene je sve to nerviralo i htio sam samo da budem sam. I onda su me pustili da ležim na Mirelinom krevetu. Fino je to od njih, što me tako vole, ko svoga... Al ja sam znao da ja nisam njihov, već babin, a sad kad babe više nema sad nisam ničiji... Čak je Mirela tu noć zaspala na podu a mene su ostavili na njenom krevetu. Malo smo se držali za ruke, al meni nije nešto bio ćeif da se diramo, isto da sam bio hasta. Ona je to valjda skužila, pa je brzo zaspala.

To je bila noć prije dženaze. Mirela je spavala, a ja, tako u tišini, sam sa onim plafonom što se čas diže čas spušta kako i ja dišem. I sve mi u glavi odjekuje mrtav babo Muzafer: Jebo knjigu, sine, fudbala se ti drži! Jebo knjigu, sine, fudbala se ti drži! Tek, čujem kako Rasim i Amra nešto šapuću. Al šapuću glasno, ko da se svađaju, raspravljaju, šta li. I čujem kako opet spominju Muzafera... Ustanem i odem do vrata, prikučim uho, a sve se bojim da se Mirela ne probudi.  

– Ana je pokrila sve, bona, ne sikiraj se – šapuće glasno Rasim.

– A ko će pokrit ono, moj Rasime, hoćel i to Ana?! – Amra je šaptala malo glasnije, isto ko da je ljuta.

– Vidjećemo, skontaćemo nešto... – šapuće Rasim, sad skroz tiho.

– Ma šta ćemo skontat, bolan Rasime?!! – šaptala je Amra, sad još glasnije. – Koga će Kavez ganjat ako ne dobije svoje pare? Koga? Tebe, Rasime, ti si sljedeći!

A Kavez, to je jedan zajeban lik pravo. Svako dijete u ovom gradu zna za Kaveza. Njemu ni drotovi ne smiju ništa. Priča se kako ga je jednom neki drot zaustavio, beli tek posto drot i nije iz Sarajeva, pa je konto da će mu Kavez uvalit cvanciku da ga pusti bez kazne, ko i svako drugi u gradu, al Kavez nije volio te običaje. Policajac je umjesto cvancike dobio takvu šamarčinu da mu je kapa završila na drugoj strani ulice. Kavez natjera da mu ovaj papak napiše kaznu, lijepo se pozdravi i zahvali, pa opet na gas!

Al kakve veze ima sad Kavez s mojim babom? Šta to misli Amra da je Rasim sljedeći? Ništa ne kontam.

I onda sam cijelu noć konto... I skonto sam da je Kavez garant bio žirant babi, pa je tražio svoje pare, a babo nije imo ni banke. Al kakve veze ima Rasim s tim? Bezbeli je i Rasimu Kavez potpiso nešto u zajam, pa se sad Amra boji da i njega ne objesi za plafon. Kad sam sve to lijepo skonto, tolki me ters uhvatio da mi je malo falilo da ustanem i idem tražit tog Kaveza da mu jebem mater! Al šta ću ja jadan protiv takvog lika? Ništa, kontam, skontaću već nešto, osvetiću se ja tom Kavezu, jebaću mu sve po spisku, kad-tad! Kad-tad...

I tako zaspim. Ili sam mislio da spavam...

Tetka Amina je došla na tevhid direktno sa aerodroma. Bila je sva podbuhla. Bezbeli je i ona stalno plakala. Ja do tad nisam znao šta je tevhid, al sam taj dan sazno. Tevhid je ono kad ti dođe dosta svijeta u kuću pa posjedaju u krug na podu, pa se onda svi zajedno mole, ono hodža u sredini ko da nešto pjeva a onda ostali za njim nešto ponavljaju. Nemam pojma ni šta hodža pjeva ni šta ovi ponavljaju. Uglavnom, to je tevhid. A poslije tevhida se ide na dženazu. A dženaza, to svi znaju šta je. Digne se onaj što je umro na jednoj daski što se zove tabut, pa ga četvorica nose. Pa kad se umore onda ih zamjene druga četvorica, i sve tako. Do mezara. Samo što kod nas katolici i pravoslavci isto postoje ko i muslimani. A to su Hrvati i Srbi. Oni kažu da su Hrvati i Srbi al su ustvari Bosanci, ko i mi, samo što neće da priznaju. Nekad su davno i oni bili Bosanci, a sad više neće da se tako zovu. Zato su i Muslimani sad postali Bošnjaci, pa isto ko da više niko i nije Bosanac, iako svi u Bosni živimo. Ustvari, više umiremo nego što živimo. Hrvati i Srbi svoje mrtve ne nosaju na daski nego ga stave u kola i onda idu za kolima. Do groblja. Oni kažu groblje a Muslimani mezarje. I oni svoje stave u kovčeg a mi svoje ne stavljamo u kovčeg. Al se svi ukopavaju u zemlju isto. I svi su isto mrtvi, čim ne dišu.

Rasim je babu Muzafera prebacio u gasulhanu (to je gdje se drže mrtvi dok se ne ukopaju). Ta mi je riječ gasulhana bila pravo zafrkana za zapamtit, pa sam je stalno moro u sebi ponavljat dok je nisam zapamtio. Svi smo se skupili ispred te gasulhane pa smo odatle nosili babu na mezarje. Tu se Rasim bio pravo zakačio s hodžom, jer hodža nije dao da budu žene na dženazi. I stalno je ponavljo da to nije po propisu i da je to moglo u komunizmu a sad više ne može. Onda ga je Rasim odveo u stranu i nešto mu objašnjavo, pa je onda hodža naredio da se ne smije plakat i da će pustit žene na dženazu, al onda mora dovest još jednog hodžu, nekog mladog... Pa su na kraju bili četvorica hodža.

Sjetim se onda kako smo ja i babo jednom gledali neki film. I tu su neke žene plakale i stalno dozivale po imenu onog što je umro. To je meni zvučalo da se naježiš, bilo mi čudno pravo. Kad sam pito babu što oni tako strašno plaču, on mi je reko takvi su običaji kod Srba, kaže, oni plate nekim ženama kojim je poso da kukaju i zapomažu. A kad sam ga pito jesam li ja Srbin i hoćel i meni tako kukat te žene kad umrem, on je reko da se ne sekiram, Bog je jedan, a ja sam ionako Musliman. Onda sam ga ja pito kako to, jer mi je mati Srpkinja i djeca me stalno zajebaju da sam polutan. On je reko zato što sam osunećen, Srbi se ne sunete. I onda je još reko da Bog zna ko su koji. A meni je to opet bilo sumnjivo u vezi Boga, jer ako je Bog jedan što nas je onda dijelio?

Sve to tako kontam, a suzdržavam se da ne zaplačem, jer Muslimani ne plaču. A onda kontam, ako je babo Musliman pa je volio popit, onda mogu i ja zaplakat, jer sam pola Srbin. Tako zaplačem malo, al da me niko ne vidi...

Na dženazi je bilo puno svijeta. Menščini, pola Sarajeva je tu bilo. Došli i babini studenti, profesori, raja, i Ćoro je bio, svi. A najbolje je bilo što je došla tetka Amina. Tetka Amina nije dovela Damira, kaže da je sve bilo na frku, a i ona nije došla na odmor. Al mi je zato donijela kopačke! I to Nike, broj 35, garant joj babo reko.

Tetka Amina je došla taksijem malo prije tevhida i nosila je farmerke, pa joj hodža nije dao da bude u kući dok se klanjalo. Tetka nije ništa rekla, samo je mene uhvatila za ruku i odvela me na klupu ispod naše zgrade. Moja tetka je pravo lijepa i liči mi na babu. I zato je isto volim. Stalno me je milovala po glavi i ljubila u čelo. I plakala je svako malo. Onda je iz jedne torbe izvadila kutiju na kojoj je pisalo Nike i meni je bilo drago, al nisam bio baš siguran jel mi drago i kolko mi je drago. Kad svog babe više nemam, ni igrat fudbal više nemam za kog, pa mi skoro svejedno bilo i za kopačke. A da sam ih dobio dok mi je babo bio živ, bio bi najsretniji na svijetu. Ovako, bio sam tužan što nisam mogo biti sretan.

Uzo sam onu kutiju i stavio je u krilo. Kad me tetka pitala što neću da je otvorim ja sam samo slego ramenima. A kad sam je otvorio bilo mi je malo drago jer ja volim miris nove obuće, a to se ne dešava često, to da osjetim taj miris. Odmotam iz papira one kopačke, pa im se divim, crne su boje i imaju onu bijelu ćizu njihovu poznatu. I opet se sjetim babe, pa pođem plakat. A i tetka Amina onda pođe plakat. I tako smo oboje jedno vrijeme samo plakali i plakali. A ja sam sve briso kopačke, jer su suze stalno padale na njih...

Kad smo malo prestali plakat, tetka meni kaže:

– Ja ću ostat u Sarajevu na neko vrijeme, da ne budeš sam. Pa ćemo skontat onda šta ćemo i kako ćemo...

Ja sam htio da joj kažem super, al nisam mogo, pa sam samo malo klimno glavom. Htio sam da je pitam kolko traje to neko vrijeme, a ona isto ko da me je pročitala, pa kaže:

– Dok četeresnica ne prođe, a dotad ćemo skontat nešto... Obećavam...

Tek sam poslije skonto da je četeresnica kad prođe četerdeset dana od smrti mog babe. A volio bi da je ta četeresnica malo duže, jer tetka mora nazad za Ameriku, a ja neću da idem u Ameriku, i eto ti belaja. Šta se tu ima kontat?

Na dženazi me je tetka stalno držala za ruku i meni je bilo drago da imam nekog svog. Niko nije plako. Jedino je tetka malo cmizdrila, pa je jedan od one četvorice hodža stalno gledo ispod oka. Ja nisam plako. Začudo. Ne znam ni kako ni zašto, al meni su suze same stale. Jednom sam rukom držo tetku a ispod druge onu kutiju s kopačkama. A Ćoro me je stalno gledo i smješko se. Ja se nisam smješko, ja sam gledo u onu rupu đe mi zatrpavaju oca... Pada zemlja po mom babi, šljunak i busenje, prekrivaju ga polako i gutaju tabut, sve ga više nema nego što ga ima. Kako će durat nolku zemlju, pito sam, pa sam poželio da tu legnem i ja s njim, da mu teret bude lakši... I sve sam nešto konto, jebo život kad na kraju moraš umrijet. A možda je Mirela i bila u pravu kad je rekla da ljudi žive i poslije smrti? Nije to ni tako loša ideja, mislio sam. Ako život iziđe iz čovjeka kad se umre onda neđe mora i otić, a ako ode, onda mora i sve svoje ponijeti sa sobom, ono: ljubav i uspomene i sve ostalo... Ako je tako, onda je i babo garant ponjeo naše slike sa sobom, tojest uspomene kad smo jeli ćevape i kad smo bili u Neumu i ono kad sam zabio go na utakmici a on me gledo... Sve sam tako konto, pa mi je bilo lakše i možda sam zato presto plakat. A Ćori ću jebat mater što se smješko!

Ćoro se ustvari zove Ismet i moj je najbolji jaran. On je stariji godinu i dva mjeseca od mene, i prvi put smo se upoznali kad smo igrali protiv njegove mahale, gore na Vrbanjuši. Ja sam mu zabio dva gola, on je branio, pa mu je bilo krivo što ih deremo. Al mi nije tad ništa ružno reko nego je stalno galamio na svoju raju. Drugi put ga sretnem kad sam išo babi uplatit sportsku i tad smo se posvađali. Ja prolazim tako, nisam ga ni skužio, kad će ti meni neko: „Ne da nana svoga pehlivana – pola Vlaha pola Muslimana!” A to svi u raji znaju da mi ne smiju govorit, jer sam se nekolko puta već potuko zbog toga. Ja kažem njemu: „Đe si, Izmete?” A on meni: „Ša si to reko? Hoš usta da ti razvalim?” I unese mi se skroz u facu. Ja njemu: „Ismet-Izmet, eto šta!” i odvalim ga šakom što sam više mogo. Dok se on skonto šta se desilo, ja sam već bio kući. Jest da sam zaboravio uplatit babi sportsku i da sam se dvije hefte šunjo gradom, al isplatilo se. Ćoro je znao da je jači od mene, al mu se izgleda svidjelo što imam muda, pa mi je poručio da slobodno dođem na Vrbanjušu da odigramo revanš. I ja odem s rajom, taj put smo izgubili, jer smo kontali ako pobjedimo da ćemo garant fasovat batine. A Ismet je došo meni na kraju, pružio ruku, i reko: „Ja sam Ćoro.” „Ja sam Keno,” kažem ja. „Izmet i Kenjo!” kaže on, i obojica se stanemo smijati ko ludi. I otad smo najbolji jarani.

I na dženazi mi je pružio ruku. Al se više nije smješko, nego je izgledo baš ko da mu je žao. Reko mi je drž se, jarane, potapšo me po ramenu i, taman kad je kreno, pogleda u one moje kopačke, pa kaže: „Vidimo se na treningu.” Dobar je Ćoro, pravi jaran.

I tako su dolazili ljudi do tetke i mene i govorili su da im je žao, a meni je to malo izgledalo ko da nam nešto čestitaju. Isto ko da se Muzafer rješio belaja a oni moraju živi i dalje deverat. I tek sam onda u stvari malo podigo glavu i između gužve od svih tih ljudi, skroz u daljini, ugledo ženu kako stoji i briše suze. Bila je sva u crnom, čak je imala i crnu maramu i crne naočale, pa je ona bijela maramica pravo upadala u oči. Moja mama Snježana...

Mama nije došla onda da nam pruži ruku, samo je tako stojala tamo i maramicom brisala nos. Kad su se svi razišli Rasim je otišo do matere i zagrlio je. To me je iznenadilo od Rasima. Onda su nešto pričali. A tetka me je povukla za ruku i rekla: „Kujetina!” To je mislila na moju mater, a meni nešto nije bilo drago što ona tako misli za moju mater. Odma ispred mezarja čeko nas je taksi. Tetka u taksiju nije ništa govorila, al je bila pravo isfrustrirana. Stalno je škripala zubima i drobila nešto sebi u bradu.

Bilo je strašno biti ponovo u stanu. Na svakom koraku me je naka jeza fatala. Tetka se tamo u spavaćoj raspakivala i stalno je plakala i jecala i ružila usput nešto. Ja sam ležo na kauču i gledo po stanu, koji mi je odjednom postao nekako prevelik i prazan kako babe više nema. Sjetio sam se onda kako smo jedno podne, ja sam tad bio skroz dijete, babo i ja spavali na ovom istom kauču. On me bio zagrlio i tako je zaspo, a ja nisam mogo da zaspim jer mi je njegova ruka bila teška, jedva sam diso. I sjećam se baš da sam konto kako da mu dignem ruku i da se izvučem, al mi je bilo žao da to uradim, jer sam znao da me babo puno voli. Pa sam trpio dok se on nije probudio. Svašta sam nešto tako konto, sve mi slike dolazile pred oči, i tako sam zaspo. Al nisam ništa sanjo. Ili sam sanjo da sam zaspo...

Tek, čujem zvono. Kontam da ustanem i da sam već usto, al tek kad je zazvonilo još nekolko puta skontam da još spavam. Čujem onda tetku Aminu kako se dere na nekog i nešto raspravlja. Probudim se i stanem u hodnik a tamo, na vratima, moja mati i tetka Amina se gurkaju oko vrata.

– Pusti me, Amina, hoću da vidim svoje dijete!

– Ma, kurac ćeš ti da vidiš, kujo, bježi mi iz stana!

– To je moj stan, Amina, moj stan i moje dijete!

– Ma, ništa ovdje nije tvoje više, četnikušo, NIŠTA! Bježi, bona, zvaću ti policiju!!!

– Ja četnikuša? Ne znam ko je pobjego iz Sarajeva dok su nas rokali, ha, Amina, ko je pobjego, ti il ova četnikuša? Kako te, bona, nije stid?!

Tek je onda mati provirila preko tetkinog ramena i ugledala me kako stojim u hodniku.

– Sine, Kenane! Hodi mami, sine! – vikala je, skroz ono žalosno, i krenula je da uđe u kuću.

A onda joj je Amina zalijepila šamarčinu. Mama je samo stala, nije više ni riječi rekla. Gledala je malo u mene, malo u tetku, i držala se za obraz. Oči su joj bile pune suza. Ja sam se ukipio. Onda se mati okrenula i pošla niz stepenice. Tetka je zalupila vratima i taman kad je prišla nešto da mi kaže ja sam, ni sam ne znam ni kako ni zašto, uzo one kopačke i pogodio je u glavu. Onda sam strčo niz stubište i zaskočio se mami da je zagrlim. Ona me je držala tako, i sve ljubila i plakala.

I ja sam plako. Oboje smo plakali.

A sutradan me je mama odvela kod Šahinpašića.