Ja sam fakat počeo pričat poslije 10 dana. Tojest,
neki dan mi se to desilo. Sasvim neočekivano sam doživio jedan šok koji nije
šok ko onaj kad sam vidio babu Muzafera na šnjuri od usisivača, al me je ipak
šokiralo tolko da mi je „Jebote!” ispalo
samo iz usta. Isto tako, doktor Šahinpašić je završio na mojoj listi za osumnjičene.
Stavio sam ga pod broj 5.
Evo kako je to sve bilo.
Kad sam se vratio kući iz „Kliničkog” odma
sjednem za kompjuter. Tetka Amina se bila neđe isparila, pa sam jedva čeko da
upalim kompjuter. Kontam, mogu mislit kako je popizdila kad je vidjela da onaj
pasvord ne ide... Hehehe. Ukucam Dzeko11,
i stanem tražit babino oproštajno pismo. Razgledam po desktopu–ništa. Nisam
mogo da vjerujem. Razgledam ponovo, opet ništa. I opet, opet–ništa. Oči su mi
ispale buljeći u one foldere, al babinog oproštajnog ni zglave. Sve ih otvaram
jedan po jedan, al niđe ništa. Konto sam da mi nije poslo mejl, pa otvorim svoj
mejl–i tamo ništa. Onda sam probo da otvorim babin mejl, al nisam mogo skontat šifru.
I sve sam konto možda je tetka ipak skontala pasvord! Kad sam malo bolje
razmislio to nije tako ni teško, jer svi znaju da je Džeko moj idol, a on u
repki nosi broj 11. Možda joj je čak i Rasim reko! Nema šta drugo bit, kontam,
ne bi se moj babo ubio da mi ne ostavi oproštajno pismo. Ako se ubio. Pogledam
u kantu za izbrisane dokumente–ništa. Al ono ― baš ništa. To mi bude još više
sumnjivo, jer ja to brišem rijetko, pa nema pojma da je kanta mogla bit prazna!
Nije tetka glupa... Garant je izbrisala prvo folder sa oproštajnim pismom pa se
onda sjetila i izbrisala sve i u kanti...
Uzmem telefon i pomjerim tetku na drugo mjesto,
a Rasim onda padne pod broj 3. I sve mi se onda pođe slagat, njih dvoje nešto
mute zajedno, garant! Otvorim novi list na Notes
i napišem:
Mišljenja
sam
(ovaj fol sam pokupio od Šahinpašića) da
su osumnjičeni tetka Amina i Rasim Demirović djelovali zajedno. Dokazi za
sumnju:
Prvo,
tetka je noć prije pričala sa Rasimom i rekla je da će otvorit kompjuter. I
izgleda da je otvorila, jer nisam nigdje našo babino oproštajno pismo.
Drugo, Rasim
je jedini mogo skužit moj pasvord, jer tetka ne prati fudbal. Znači, on joj je
reko pasvord a ona je uradila ostalo. Zaključak: njih dvoje nešto mute!
Sve me je jako isfrustriralo, pa sam otišo na
Fejsbuk da pošaljem Ćori poruku da se vidimo. Napišem mu: „Đe si, Izmete?
Hajdi, javi se.” Nije prošla ni minuta dobijem odgovor: „Đe si, Kenjo, ukenjo
se dabogda! Hoćemol lopte?” Reknem mu da dođe do mene, jebo loptu, a on mene
pita što. Onda mu kažem kako sam presto pričat otkako sam vidio babu na šnjuri
od usisivača, da sam bio kod doktora, i da mi je on reko da probam pričat sa
njim, Ćorom. Ćoro napiše: „Jah crnjaka, jarane! Eto me.” Dobar je Ćoro, mislio
sam.
Ćoro nije dobio nadimak „Ćoro” zato što je ćorav
il što nosi naočale, jer nije ni ćorav nit nosi naočale. Ćoro je dobio nadimak
jer je na jednoj utakmici protiv „Vratnika” fasovo tri gola kroz noge, pa su ga
zato prozvali „Ćoro”. Ćoro se ispočetka tuko s rajom što ga tako zovu a onda je
jednom dobio dobrih batina, pa mu je dosadilo da se tuče. Vidio je da je kod
nas raja takva, kad te provali najebo si i što se više buniš to sve gore po
tebe, ne pije vode taman da se potučeš sa čitavim Sarajevom. Plus, Škiljo ga je
tako prebio da Ćoro nije izlazio pet dana iz kuće. A Škiljo nosi naočale, i
zovu ga Škiljo zato što nosi naočale. Kad je Ćorin otac vidio kako je Škiljo
prebio Ćoru ode on Škiljinom ocu da kaže da malo prevaspita Škilju. A Škiljin
otac onda prevaspita Ćorinog oca, tojest istuče ga isto ko što je Škiljo istuko
Ćoru. I onda su obojica ležali u kući. Šega pravo. A onda je Ćorin brat Zijo
otišo Škiljinom ocu na vrata s nekom svojom rajom i prebio i Škilju i oca mu.
Pa su i oni ležali u kući pet dana. Ćoro to ne voli spominjat, al se otad više
ne buni što ga raja zove Ćoro.
Kad je Ćoro došo, reko je đe si, šta ima?, i ja sam mu htio reć vozdra, al mi riječ nikako nije htjela iz usta. Onda se Ćoro pošo
zajebavat sa mnom kako će me raja prozvat Muto il nešto tako, i meni je bilo
krivo pa sam ga pogledo ružno, a on je reko: „Jebiga, jarane, tako ti je!” A ja
sam znao da je u pravu i tad sam odlučio da ne izlazim iz kuće dok ne
propričam. Pokazo sam mu telefon i da pišem poruke umjesto da pričam. On je
reko: „Ludilo, brate!” I onda se dugo divio mom telefonu i dosađivo mi je sa
igricama. A ja sam onda skonto da bi mi Ćoro mogo bit pomoćnik, jer svaki pravi
detektiv ima pomoćnika. Isto ko što Šerlok Holms ima onog svog Vatsona. Ili ko
što Inspektor Kluzo ima onog Kineza što stalno iskače odnekle. Al nisam mu to
odma htio reć, prvo sam moro skontat neku strategiju. A strategija je isto što
i taktika, to znam iz fudbalskih članaka. Svaki detektiv mora imat neku
strategiju.
I onda sam sjeo i piso i piso i piso. A to nije
dobro samo zbog vježbanja da progovorim već je dobro i da skontam strategiju.
Ustvari, tako sam i skonto da se babo nije ubio. Ako se nije ubio. Ništa se ne
smije zaboravit, a puno je toga za upamtit. A ko nema u glavi ima na papiru,
ustvari u kompjuteru. Znači, prvo što sam moro skontat je kako da sakrijem to
što pišem. I skontam da svaki put kad završim sa pisanjem to pošaljem sebi na
mejl. A onda da izbrišem i dokument i kantu za smeće. Tako mogu otvorit
dokument sa mejla, nastavit pisat i onda ga opet poslat samom sebi. Odem na
hotmail i promjenim šifru, jer mi je i tamo pasvord bio Dzeko11. Prvo sam mislio da stavim Dzeko9, jer je Džeko bio devetka u Volfsburgu, al se onda predomislim,
jer bi Rasim mogo i to skontat pa stavim Dzeko13.
13, jer ću uskoro imat 13 godina.
Logika. Nema pojma da to Rasim i tetka skontaju. Odlučim da onaj pasvord za
otvaranje kompjutera ostavim isti, ako tetka bude gurala nos neka misli da je
sve isto... Tetka je u stvari bila došla davno, al je samo rekla ćao i otišla u krevet, bila je fol
umorna. A ja znam da je išla ganjat advokata i papire za stan, nema što drugo
hodat povazdan po gradu. Al kad me je htjela poljubit otvorio sam brzo Fejsbuk
da ne skonta da pravim strategiju i da je i ona osumnjičena.
Znači, to je bio utorak, 11. august. Od ovog
dana je prošlo tačno deset dana kad sam opet progovorio. Al prvo da zapišem šta
se sve desilo u tih deset dana.
12. augusta je trebala bit prijateljska utakmica
sa Iranom. Imo sam 4 osumnjičena, pa sam
skonto da ako hoću da nađem ubicu moram izić iz kuće. Plus, moj glavni
osumnjičeni, Kavez, je bio u Hordama Zla (a to svako zna – to su navijači FK
„Sarajeva”), i ta utakmica mi je pravo dobro došla da odem sa Rasimom ko fol da
navijamo, al ustvari plan je bio da vidim jel još nešto sumnjivo kod Rasima, pa
možda naletim i na Kaveza. Znao sam da će Kavez bit na utakmici. Iako sam se
zareko da neću izlazit iz kuće, moro sam izić. A dobro, ipak je tekma u
pitanju. I Džeko, naravno. Tu sam noć cijelu piso, ufuro sam se pravo, jutro me
skoro dočekalo, pa sam zaspo ko klada. Al opet nisam ništa sanjo. Ustvari, imo
sam osjećaj da nisam ni spavo nego da sam stalno u snu razmišljo kako da se ne
upišam. I sjećam se da su mi se riječi selektivni
mutizam, progresivni, traumatski, socijalno okruženje i genetika
stalno vrtile pred očima, sve jedna za drugom, pa kad sam usto prvo što je
bilo je da sam gugliro sve te riječi. Odnosno, čim sam izgugliro selektivni
mutizam sve ostale riječi su bile u istom članku. Priznajem, pola članka nisam
razumio, al sam razumio dovoljno da sam već zamišljo kako me djeca zovu Muto.
Još ako dodaju i Kenjo biće Kenjo Muto, i eto meni belaja. Doživotnog. Ćoro je
još super prošo!
Zamolim tetku taj dan da nazove Rasima i da ga pita
bil me vodio na utakmicu. Bio je to Plan
broj 1, dio moje strategije. Rasim je odma reko nema frke, drage volje. Kaže,
doće po mene jedno po sata prije, da kupimo košpe i da se smjestimo. „Koševo”
mi je bilo preko puta, tako da se nije trebalo žurit. A ja sam zato odma
požurio da ispišem što više mogu...
Onda sam dobio mejl od Mirele. Bilo mi je drago,
al sam se poslije malo i nasekiro. Evo šta mi je Mirela napisala, kopiro sam i prihefto
čitavo pismo:
„Dragi
Kenane,
Ja ne mogu
da prestanem razmišljati o tebi i jedva čekam da te opet vidim. Pravo sam se
navikla na tebe i mislim da sam se zaljubila u tebe. To je i mama primjetila,
jer vidi da stalno gledam kroz prozor. A ja to mislim o tebi i gledam hoćeš li
naići dole na ulici. Svašta mislim. Kad bi mama znala šta sve mislim bilo bi
belaja. Ali, fala dragom Bogu, ona ne zna čitati moje misli, iako ja mislim da
je to moguće. Možda kad se još više zaljubimo, budemo mogli čitati misli jedno
drugom, čitala sam negdje da to zaljubljeni mogu. A mogu isto i oni što se bave
hipnozom. Ipak, mama je primjetila da se nešto sa mnom dešava pa me je pitala
šta se sa mnom to dešava, jel sam se zaljubila. Ja sam rekla da nisam, al ona
je primjetila da lažem. I odmah je znala da sam se zaljubila u tebe, jer mi je
odmah rekla da smo ti i ja ko brat i sestra i da se ne igramo svojim životom!
Babo ništa nije primjetio, on valjda misli da se ja ne mogu zaljubiti i da se
niko ne može zaljubiti u mene, jer sam invalid. Ustvari, nemam pojma šta babo
misli. Otkako je umro tvoj otac, on hoda ko mahnit po stanu i stalno se nešto
raspravlja na telefon s onim Kavezom. Mama se boji za babu. Rekla je da neće
Rasimu govoriti ništa u vezi nas, i ja sam je za to poljubila. Babi je dosta i
njegovih problema. On me puno voli, pa ne bih ni ja da se nešto razočara u
mene. Eto, kad se ono u ponedjeljak vraćao sa dženaze našao je neko štene
napušteno na ulici. Kaže da su ga dvojica odraslih lutalica htjeli rastrgati.
On je uzeo štene i donijeo ga kući meni za poklon. Bilo mu je pravo drago.
Jedva čekam da ga vidiš. Pravo je čupav i sladak i stalno me liže. Dala sam mu
ime Edi, a to je skraćeno od Edin, Edin Džeko, kontaš? To sam tako radi tebe,
jer znam koliko voliš Džeku i onda me to podsjeća na tebe.
Kad ćeš
doći da se vidimo? Poželila sam te. Znaš li da mi je 21. augusta rođendan? Babo kaže da ne možeš da pričaš, a
ja mislim da si više sa mnom da bi garant progovorio.
Voli te
tvoja Mirela. Cmok. :))))”
Ja sam onda razmišljo o Mireli i odma sam se
uzbudio pravo. Rasim je trebo svakog časa da udari na vrata, pa sam joj
odgovorio na brzinu:
„Draga
Mirela,
I ja tebe
isto volim. I mislim često na tebe. Tvoje grudi i ono dole stalno su mi pred
očima! Jednom ću ti potanko sve ispričat, ako budem uspio pričat. Al sad sam
zauzet i ne znam kad ćemo se vidjeti. Bio sam kod doktora i mama me stalno voda
sa sobom. Kupila mi je tene i još svašta nešto. Više je ne mrzim ko što sam je
mrzio. Al mi babo Muzafer još uvijek fali. Još uvijek ne mogu da skontam da ga
nikad neću vidjet. Nisam znao da ti je tako skoro rođendan, ako se ne vidimo
prije onda ćemo za rođendan sigurno. Super je to što je Rasim pokupio tog cuku
sa ulice! Ja sam vidio hiljadu puta te pse lutalice, sve hodaju u čoporima po
gradu, isto vukovi. Jednom kad sam išo s babom gore na Bistrik prepo sam se od
njih pravo. Bila je noć i prolazili smo pokraj jedne napuštene i zapaljene
kuće, nisu je od rata popravili. Nećeš vjerovat, kad sam pogledo u tu kuću samo
su se oči počele iz mraka pojavljivat, ko u horor-filmovima. Sve ono ― svjetle.
Prvo su bile jedne oči, pa onda druge, i na kraju sam vidio stotine očiju kako
nas posmatraju iz mraka! Bilo je pravo strašno. Jednog će dana oni pobjesnit,
pa će počet ganjat i raju po gradu, a ne samo male cuke. Dobro je što ga je
Rasim spasio, al sad ga moraš pazit, a ne ko neki ljudi kad vide da nemaju oni
šta da jedu onda otjeraju cuku iz kuće. Zato ih garant i ima tolko. Ne znam što
ih ne upucaju, ja otad ne smijem ni blizu Bistrika. Drago mi je da si mu dala
ime po Džeki. :)
Javi se
opet vako, pa se vidimo.
Voli te
tvoj Kenan.”
Mireli nisam ništa htio reći za svoju istragu.
Ipak je ona ćerka svoga oca. Al me je nasekiralo to što Rasim stalno priča s
Kavezom.
Poslo sam mami poruku da idem na utakmicu, a ona
je odgovorila dobro, dušo draga. Onda
je došo Rasim. Tetka je bila fina sa Rasimom, nudila ga kafom, on nije htio.
Dok sam se ja spremo za tekmu, Rasim je čeko u hodniku i čuo sam ih kako nešto
šapuću. To mi je, naravno, bilo sumnjivo. Kad smo krenuli tetka je dobacila nek
nam je sa srećom. Tetka je stavila neke pare Rasimu u šaku, nisam vidio kolko
je bilo, al je izgledalo da je bilo puno. Rasim se nije bunio, samo je reko: „Hvala,
Amina.” Te pare su mogle biti za tekme a isto tako su mogle bit i za nešto
drugo. I to mi je, naravno, bilo sumnjivo. Onda smo otišli na utakmicu. Tamo je
bilo puno navijača, pjevalo se, pa sam poželio i ja da pjevam, i umalo sam
zaboravio na svoju istragu.
U prvom poluvremenu nije bilo golova. Naši su ko
fol napadali a Iran se ko fol branio. „Čuj, Iran, majke ti, zar od tolko
svijeta mi moramo baš sa Iranom igrat?” čudio se Rasim. Al je raja opet
navijala. Malo navijala a malo psovala „Savez”. „Savez” niko ne voli jer su oni
isti lopovi ko i političari, pa onda raja namjerno baca baklje, pali stadione i
ruši ograde, i tako onda „Savez” bude kažnjen od Fife. I ja bi navijo da sam mogo. Rasim je mogo al nije navijo.
Nije uopšte bio raspoložen. Čak je skroz malo i pričo sa mnom. Ko da mu se
uopšte nije bilo na utakmici. Više je gledo oko sebe nego na teren. I sve je kroz
zube psovo vaku državu. To više nije
bio onaj stari Rasim, mislio sam.
Nosio sam jednu malu teku, jer nisam htio da
svako zna za telefon, pa na poluvremenu napišem Rasimu da moram pišat, a Rasimu
nije bilo baš drago što ja moram pišat. Nisam imo pojma zašto. Konto sam da mu
je mrsko hodat kroz gužvu.
Dok smo se probijali kroz masu, Rasim se ko bez
glave okreto lijevo-desno. I pred wc-om je bila gužva. Stali smo u red, a ja
sam samo posmatro Rasima. Izgledo je ko da mu je pozlilo, bio je sav crven u
licu, mislio sam da će ga srce strefit. Onda sam primjetio dvojicu iz „Hordi”.
Obojica su imali istu frizuru, tojest, bili su skoro ćelavi. Čim su primjetili
Rasima, nešto se pođoše dogovarat, klimaju jedan drugom glavom i eto ih prema
nama. Rasim se fakat bio okreno da ufati šturu, al ga jedan od one dvojice
zgrabi za ruku i privuče ga sebi, ono drsko, hohštaplerski.
– Đeš to pošo? – reče smrad.
– Vodim dijete u hâlu – zbunjeno će Rasim. A sav
pretrno, frka mu neviđena, mislio sam upišaće se od straha. Nije, bogami, ni
meni bilo svejedno kad sam Rasima, nolku ljudinu, vidio da muca ko malo dijete.
– Traži te Kavez – veli onaj drugi. – Nemoj da
ti on dolazi!
A taj drugi je bio isti hinja, stalno se nešto
kezio. Sitan, malo veći od mene, stalno je virko iza onog hrmpalije, vazda
spreman da zakuha. Njega Kavez garant šalje po ćevape.
– Nema frke, ljudi, čuo sam se ja sa Kavezom,
jarani smo, brate! – pravdo se Rasim. – Evo, samo da mali piški.
Tek su onda obojica primjetili i mene.
– Jesi ti onaj mali Suđuka? – pita me hrmpalija.
Ja klimnem glavom.
– Dobar si, Suđukiću, gledo sam te ono kad si na
Bjelavama šukno pet komada, biće od tebe nešo!
Ja sam šutio, a reko bi da sam ustvari dao šest...
A to je bila tekma, onako među rajom. Razvalili smo ih 11:2. Kad je hrmpalija
vidio da stojim onde ko kloc, odbrusi ono, ko fol jaranski:
– Haji, Suđuka, pišaj preko reda, ako ti ko ša
kaje samo reci Germa te poslo, usta ću im razvalit!
Ja odem na brzinu pišat i sve se okrećem gledal
Germa za mnom. Gleda. Vidi Germa da ja imam problema da prođem kroz gužvu, pa
ubaci glavu unutra i prodere se:
– Haji raja, razmići se da mali piša, nemoj da
vas ja razmićem!
I fakat, svi se ono razmaknuše, laganice. Ja na
brzinu pišam i taman da iziđem iz wc-a, vidim kako Germa nešto priča Rasimu i
svako malo ga ćušne po ćeli. Bilo mi žao Rasima pravo. Pomogo bi mu da sam znao
kako. Al sam se onda i ja prepo. Čim su spazili da sam se vratio ufatiše Rasima
pod ruku, ono pravo ko drotovi, jedan s jedne strane a drugi s druge, a onaj
mali ljigavi se okrenu meni i pokaza mi glavom i obrvama da ih pratim. Ja
krenem za njima i kontam garant ga vode Kavezu. Opet mi se pišalo, al ovaj put
od straha. Al ja sam sad bio pravi detektiv, pa nisam imo izbora nego da budem
hrabar.
Drugo poluvrijeme je bilo već počelo i ja sam
sve provirivo da vidim nešto dole na terenu, al u „ Hordama” niko nije sjedio,
svi su stojali i skakali u mjestu, pa ništa nisam mogo da vidim. Kad smo
napokon došli tamo đe Kavez sjedi već je pao i prvi go. Džeko je dao go, a ja
ni to nisam vidio. Samo sam vidio kako se svi raduju i po tome sam znao da su
naši dali go. Raja je vikala Edin Džeko, Edin Džeko! Bilo mi je pravo
krivo. Al mom Rasimu nije bilo do golova...
U gomili navijača jedino je Kavez sjedio i par
tipova oko njega. Dva reda ispod Kaveza nije bilo nijednog navijača, a to da
Kavez može gledat tekmu a da ne ustaje. A on ko paša, sjedi, gleda i šuti, isto
ko da je tekma na televiziji a ne uživo. Malo me je začudilo što Kavez nije
hrmpalija, zamišljo sam ga nabildanog i velikog ko međed. Bio je mršav i običan,
nosio je komplet Adidas uniformu, tene i trenerku, i imo je kukast nos, ne
toliko velik kolko kukast. Al su mu zato šake bile ko lopate, što jest-jest. Stalno
ih je spušto ko da ih je moro odmarat, jer su bile teške za nosit. Nije imo
lanac oko vrata ko što šaneri imaju al su mu zato te ruke bile pune zlata;
zlatne narukvice, prstenovi – nađiđo je one šaketine pravo. I stalno je s tim zvecko.
U ritmu.
Čim nas dovedoše do njega, ona dva tipa što su
sjedila ustaše bez rječi i stadoše sa strane. Posadiše Rasima s jedne strane
Kaveza a meni rekoše da sjednem na drugu stranu. Mislim da je Rasim jedva čeko
da sjedne, jer sam vidio da se bio skoro usro od straha pa je jedva hodo, više
su ga oni nosili nego što je on hodo. I mene je bilo strah, al ne tolko kolko
Rasima. A Kavez nas nije ni pogledo, samo je gledo dole na teren, a i to isto
ko da mu je dosadno. Rasim se počeo hvatati za džepove, zajapuren pravo, traži
nešto, panika ga hvata. A Kavez sjedi kako sjedi... Rasim onda ustade da
pretraži bolje džepove od hlača, al ga Kavezova šaketina samo povuče dole i
Rasim ostade sjedit ko ukopan.
– Imo sam pare sa sobom, Kaveze, majke mi! –
reče Rasim, skoro plačljivo. – Garant su mi oni tvoji... dok su me vodili
vamo...
Kavez ga samo kratko pogleda bez riječi. Rasim
ušuti.
Kevez se onda okrenu meni:
– A čiji si ti, mali? Znam da Rasim ima
curicu...
– On ti je onaj Suđuka šo je razvalio one
studente... – ubaci se Germa.
– Jesam tebe šta pito? – reče Kavez, a hrmpalija
ušuti. – Sudžuka? Muzaferov Sudžuka?
Ja klimnem glavom.
– Kako se zove mali Sudžukić?
Ja izvadim teku, ruke mi drhte, i napišem Kenan, al sve ono jedva, heravo od
straha...
– Kenan. A što ti ne pričaš, Keno? Maca pojela
jezik?
– Doživilo dijete šok... – ubaci se Rasim. – Kad
je vidio Muzefera... Uletio baš u trenutku...
– A to... Jah, Muzafera lika... kako je to mogo
napravit svom djetetu! – Kavez je izgledo ko u nevjerici, ko da me sažaljeva,
al je i dalje rijetko spušto pogled sa utakmice. – Čuj, na šnjuru od usisivača!
Šteta usisivača, jebote...
Onaj hinja se na to nasmija hinjski, a Kavez ga
pogleda ružno i on se uozbilji u sekundi. A ja sam ih mrzio obojicu. I odma sam
se pito kako Kavez zna da se babo objesio na šnjuru od usisivača?
– Slušaj, jarane, šala mala, nemoj se ljutit –
reče Kavez i pogleda me za kratko. – Znam ti ja oca dobro, išli smo u neke
akcije zajedno, solidan borac... Jest da je ono na Pofalićima zakazo malo, al
žena mu je bila Srpkinja, fala Bogu pa se riješi tog belaja... Kako se ono
zove... Snježana, ha? Jel Snježa tvoja mati?
Ja klimnem glavom. A sve kuha u meni. Skupilo mi
se, zadržavam se da ne zaplačem. Provirim na Rasima, on spustio glavu, nije mu
ni do čeg.
– Ne da nana svoga pehlivana! – dobaci Germa, a
hinja se tome iskezi.
– Dobro je, ba, Kerime, hoš ti da gledaš tekmu do
kraja il da vas obojicu lansiram na „Kliničko”? – Kavez je izgledo ko fol ljut,
pa se opet okrenu meni, i nastavi:
– Nego, vidiš, imamo jedan mali problem sad ti i
ja... i tvoja mati Snježa... Reče mi ovaj ovdje Rasim da ti je mati došla u
posjetu... A i tetka ti je tu, fala Bogu... E vidiš, tvoj rahmetli otac je osto
nekim ljudima dužan... para i para...
E sad, kako mi da namirimo taj dug? Jelde, čovjek mrtav, izvuko se, i šta sad
mi da radimo, ha? Neko to mora pokrit, jel tako?
Slego sam ramenima. Nisam više ni ja gledo
tekmu, jebo tekmu, već sam gledo pred sebe, u neku tačku, gubio sam se, nemam
pojma đe sam bio, isto ko da sam bio neko drugi.
Kavez je nastavio:
– Vidiš, kod nas Muslimana sve ima svoje,
postoje pravila, bogami, za sve... Kaže, porodica mora pokrit sve dugove rahmetlije,
a u našem slučaju ― to je tvoj babo Muzafer. A porodica, to si ti... i tvoja
tetka, kako ono bi, Rasime? Amina?
– Uh, Amina je bila dobraaa, bomba, brata mi! –
ubaci se jedan od one dvojice što su sjedili sa Kavezom. –Sjećam se, jarane, ja
prolazim kraj Prve, a ona nešo ono ignoriše, neće ni da pogleda! Ko fol mi
papci, a ona gospođica, ufuranaaa, samo tako, uh!
– Pa ako ti je Amina bomba, Snježa je onda Hirošima,
jarane! E, Snježa je bila mrak – ubaci se i onaj drugi što je sjedio s Kavezom.
– Ih, šo je, Amere, ne privedosmo ono kad se pojavila u „Bubnju”, uh, derneka,
stare mi!
Jebe se njima, pričaju ko da ja nisam tu, a ja
ih sve slušam i mrzim ih iz dna duše. I tako skontam da se Kavez zove Amer.
– Đe zbrisa ono Struja, mamu mu jebem? – upita
Kavez.
– Odmaglio za Australiju – odgovori Germa.
– Ufatio se noge iz Njemačke, ha, papak jedan...
Dole, na stadionu, je pao i drugi go. Džeko,
opet. Ja sam vidio go, al mi je sad bilo svejedno što sam ga vidio. Kavez se
ušuti na par minuta, gledo je slavlje navijača i smješko se. Onda se okrenu
nazad i dobaci nekome gore:
– Pali!
Baklje pođoše gorit na sve strane. Zadimi se
pola stadiona. Bilo je dima i dole, na stazi za trčanje. Navijači su skandirali
protiv „Saveza”. Kad se sve malo utišalo, Kavez, sretan zbog rezultata, klepi
Rasima po leđima, ko fol jaranski.
– Vidiš ti, bolan, šta radi ovaj naš Kloc, ha?
Ko bi reko!
A to „Kloc”, to je mislio na Džeku. Neke
Sarajlije su mu dali taj nadimak, a to se meni nikad nije sviđalo, jer je to
ružan nadimak, a ja mislim da je raja bila ljubomorna što je Džeko otišo iz
Sarajeva i uspio.
– Nego, đe sam ono stao? – ko pita Kavez samog
sebe. – Zaključak! Znači, zaključili smo: neko mora pokrit te račune, jel tako...
Kerime, kolko je bilo u onom šlajboku?
– Dvije glave, jarane, Bogu plakat...
– Čuj to... Šta to znači, kolko još, s
Rasimovim?
– S kamatom il bez kamate?
– S kamatom, fala Bogu! Čuj, bez kamate...
Germa se fol preračunavo. – Pa to ti iziđe, vako
od oka, neđe oko 23 milje i 800...
– Auuu... puno para...
– Jaša, jarane, boli glava...
– Kolko je to u dolarima?
Kerim je opet vrtio očima, češko se po bradici,
ko fol računa. – Pa to ti je tako nešo slićno, oko dvaesdvije milje, nako od
oka... Boli glava...
– Zajebi, ba, to od oka, ako ti ja oko izbjem
baš će te glava zabolit! Kolko je to u eurima?
– Neđe oko 20 milja!
– Hajmo vako, da zaokružimo, 24 milje u našim,
22 milje u dolarima, 20 milja u eurima, valjal? Ti, Keno, tako reci svojoj
tetki Amini i materi Snježi, a one nek se onda dogovore s ovim ovdje Rasimom
kako će i šta će, valjal? I nemoj slučajno da mi pobjegnu za Ameriku, avion ću
im srušit! A bezbeli ni Rasimu ne bi bilo pravo... Jelde, Rasime?
Rasim klimne glavom. Kavez pogleda u mene. I ja
klimnem glavom.
Iran je smanjio na 2:1.
– Vidi ovih papaka, još će i zijanit! Pali! –
okrenu se Kavez da izda naređenje za paljenje baklji i, totalno smireno, klepi
opet onim šaketinama Rasima po leđima. – Haj sad, razligu... I nemoj da vas ja
tražim, jesi čuo, Rasime? Evo, raji ne bi bilo krivo da se malo zaderneči, jel
tako raja?
Svi su odobravali i ono ― pravili face pokvarene.
Rasim opet klimnu glavom, a samo što ne zaplače.
Nisam ni ja bio ništa bolji. Kerim baci Rasimu prazan novčanik i mi se opet
uputismo kroz onu masu. Vidim Rasim kreno prema izlazu, nije mu više ni do čega.
Čujem, Iran izjednačio na 2:2... Kad, nismo
spaćno ni izišli sa stadiona, a gore na tribinama urnebes, pucaju petarde, raja
jebe mater „Savezu”. Prođe lik s telefonom, glasno priča s nekim, i sve pljuje
na zemlju: „Pu, levata, u dvaes minuta tri gola primiše, pu!”
Tako, repka ispuši od Irana, jer ne može Džeko
dat golova kolko naša odbrana može primit! Ja i Rasim nismo ništa komentarisali
dok smo silazili niz Koševo... Kad smo došli do moje zgrade Rasim me samo potapša
po ramenu, ko da je nešto htio reć al nije mogo pričat od muke, vidjelo se,
samo što ne zaplače. Okrenu se i odgega uz brdo. I ja skontam možda bi ga trebo
skinut s liste osumnjičenih...
Tu noć sam bio tolko sjeban da nisam ništa piso,
uletio sam s vrata direktno u svoju sobu i zabio glavu u jastuk. Tetka je
pitala hoćul da večeram, a ja sam se pravio da mi se spava. Garant je i ona
čula da smo izgubili pa me je ostavila na miru. Onda sam se okreno na leđa i
gledo dugo u plafon. Razmišljo sam. Kavez se zove Amer. Kako je Amer znao da se
babo objesio na šnjuru od usisivača? Rasim?
Kavez je reko da su on i Muzafer išli zajedno u akcije! Babo Muzafer bio na
Pofalićima? Jel to znači da je otac bio tu kad su zarobili maminu familiju? Nikako
nisam mogo da zamislim babu i Kaveza da su bili jarani. Ma, nije moj babo
takav, i Kavez je reko da je zakazo. Šta se to desilo onda na Pofalićima? Možda
je Kavez smakno babu radi Pofalića, pošto su stalno sad fatali ratne zločince,
pa se možda Kavez prepo da ga otac ne otkuca? Vidio sam po gradu sve posteri
ratnih zločinaca, traže se, ko u kaubojskim filmovima. Al tu nema Kaveza. Možda
tu i nisu bile nikakve pare u pitanju, to on nas sad farba... Možda su i bile,
al su one usput... Skonto sam da ništa ne znam o onom ratu, Muzafer nikad nije
pričo puno, samo da je bilo sranje... Onda sam skonto da moram pričat i s Muzaferovom
rajom, možda oni nešto znaju. Čak sam konto da odem i u policiju, da prijavim
Kaveza da nam prijeti, al se sjetim onda kako je prošo onaj drot na ulici pa
bezbeli ne bi ni od toga ništa bilo. Drotovi su u nas postali ko i ovi šaneri,
nema od njih haira. Moram ja to sam. I onda se sjetim Ćore. Možda bi mi on mogo
pomoć da saznam šta je to Kavez radio u ratu i šta je bio prije rata...
Ćoro živi na Vrbanjuši i ima starijeg brata,
Zijo se zove. Zijo zna svu jaliju u Sarajevu. To je bio plan 2. Izvadio sam telefon
i napiso:
Plan 2:
Smuntat Ćoru da sazna sve o Kavezu. Ispitat tetku i mamu sve u vezi Pofalića.
Kad sam usto u jutru
čujem tetku kako priča s nekim na balkonu. Neki ženski glas. Pričaju o
Muzaferu. Operem zube i iziđem na balkon a tamo sjedi treba ko avion, samo što
ne poleti. Kaže, zove se Selma i da je dosta čula o meni, Muzafer joj pričo... A,
to je ona Selma što se telefonirala s babom svaki dan, skontam. Plače Selma,
sve pomalo plače i pomalo popravlja razmazanu šminku. Kaže, ne može da shvati zašto
se Muzafer ubio taman kad su počeli nešto ozbiljno. A dogovarali su se baš taj
vikend da uzmu Kenana, tojest mene, i da odemo do Ilidže. Zašto se ubio baš sad? stalno se pitala Selma.
Ni meni nije bilo jasno zašto se babo ubio,
pogotovo sad kad sam upozno Selmu! Jer, Selma je bila takva da nema šanse da se
čovjek ubje a da nju ostavi na životu! Imala je plavu kosu i velke sise, samo
gledaš kad će ispast iz majice. Nosila je kratku suknju, nije bio minić, al isto
ko da jest; kako je prekrstila noge suknja joj se skroz gore podigla. A noge...
Digo mi se automatski. Selma nije primjetila da je pasem. Ona je sve nešto kroz
suze pričala kako joj je bilo krivo što nije mogla doć na dženazu, kako je
volila Muzafera otkako je bila njegov student, al da su se tek sad kad više
nije njegov student počeli viđat, bili su zajedno već tri mjeseca i tako to...
nisam je vazda slušo, jer od njenih nogu i sisa ništa drugo nisam ni vidio ni
čuo. Nisam siguran jel se tačno kaže mastrubirat il masturbirat (kod nas se u
raji to kaže drkat) al samo mi je to bilo na pameti, pa mi je malo falilo da
odem u wc i da probam odradit to kako treba. Bio sam siguran da bi ovaj put
uspio!
Al Selma je onda ubrzo otišla, isplakala se,
tetka je ko fol slušala, a čim je ova izišla, rekla je: „Tobejarabi!” I ja
kažem, mislio sam u sebi. Ništa ja od Selme neću saznat, osim da je babo imo
isti ukus ko ja!
Onda sam sjeo s tetkom na balkon. Ona je
pijuckala kafu, a sve je nešto gledala ko da nešto gleda, a u stvari ne gleda
ništa, samo zuri, isto ko što je babo nekad zurio u ćevap. Mislio sam kako se
tetka popravila, lice joj se malo zateglo, ne plače više, garant i spava sad
bolje. Blago njoj, i ja bi se baš volio naspavat, mislio sam, nemam pojma kad
sam zadnji put spavo ko što sam spavo kad sam bio sretan.
– Znaš šta, Keno – kaže meni tetka – svaki put
kad dođem u Bosnu shvatim zašto sam otišla...
„Kako
misliš?”
napišem ja.
– Crnjak, Keno... Crnjak... Đe god pogledaš, za
šta god se uhvatiš – crnjak! Svaki put kad dođem treba mi čitava hefta da obiđem
sve mezare i počupam korov...
Ja nisam ništa napiso, al mislim da znam na šta
tetka misli kad kaže da je Bosna crnjak.
Malo je bila zamišljena i ja sam je taman htio
pitat za Pofaliće, kad će ona opet:
– Ljudi smrde po tramvajima, đe god kreneš i šta
god ti treba moraš potplatit, čak i stari prijatelji dođu da te vide samo da se
iskukaju i da im platiš piće, raja je već halalila i onu Republiku Srpsku, tamo
ćirilica isto ko u drugoj državi, u 11 sati grad je mrtav ko da policijski sat
vlada... Strašno... Strašno! Svaki put jedva čekam da dođem, ko kontam nešto se
promjenilo, biće bolje, jebo politiku, to je moj grad, srce mi ko kuća kad
slijećem na aerodrom... A svaki put poslije nekoliko dana ovdje, bude mi krivo
što sam uopšte došla i poželim da sam se bogdo isparila prije neg što je i prva
puška zapucala... Nije ovo više Bosna.
„A kako si
ti izišla iz Sarajeva?” napišem, jer nisam htio odma da je pitam za
Pofaliće.
– August ’93. Čim se tunel otvorio. Hakija je
imo neke veze, pa sam prvo izašla ja, a on je ubrzo došo za mnom. Nije mi bilo
jednostavno otići, al kad je Safet, tvoj amidža, pogino, skontala sam da
stvarno ništa nije vrijedno ljudskog života... – tetka je pričala meni al ko da
sama sebi priča. – Nagovarala sam i Muzafera i Anu, al Muzafer nije mogo
ostaviti starce, ko da je meni bilo lako...
„A mama?”
– Snježini su nestali na Pofalićima, al joj je
trebalo haman tri godine da sazna đe joj je familija... Zato nije izišla... Bilo
mi je žao ko sestre svoje... Dok nije pukla. Nije morala na tako ružan način
pobjeći. I Muzafer je onda puko...
„A šta je
to bilo na Pofalićima...” pravio sam se da ništa ne znam.
– Bagra i ološ... safatali neke Srbe...
„Jel i
babo bio tamo?
– Jel ti to ona kučka rekla?!!!
„Kavez mi
reko.”
– Kako ti znaš Kaveza? – tetka je bila pravo
ozbiljna.
„Vidio ga
na utakmici, prijetio je Rasimu.”
– Kavez je još ko dijete igro lopte s Muzaferom,
tako se znaju...
Čudno mi bilo da babo nikad nije reko da je igro
fudbal.
„Pa jel
bio babo tamo s Kavezom il nije?” pito sam, tvrdoglav ko Čak Noris, da istjeram stvar
na čistac.
– E, moj Keno... – rekla je tetka – niko, bolan,
puške nije imo! A ovi gađaju i ruše ščim stignu... Samo kontaš kad će uletit u
grad i počet klat svijet okolo... Strašno. Muzafer je skonto da jedino od
Kaveza može dobit pušku džabe. Ovaj mu je dao pušku, i odveo ga na Pofaliće. Muzafer
je probo da izvuče Aninu familiju, i umal ga neki Sandžaklija nije ubio zbog
fol izdaje. Jedva je živu glavu tad izvuko... Da nije bilo Kaveza...
Kavez ocu glavu spasio! Prvo mu je spasio, pa
onda zakačio na šnjuru od usisivača? Niđe veze, mislio sam. Htio sam da
vjerujem tetki, al nisam mogo da joj vjerujem. Ne, dok ne čujem šta mama na to
kaže...
„Kavez
traži pare, babo mu bio dužan...” napišem ja.
– Dobiće šipak! – kaže tetka.
„Bogami,
on prijeti. Reko je da će i tebi i mami dignut avion u zrak ako ga ne
isplatite!”
– Uh, jašta će! Pa šta on misli, da je Bin Laden?!
„Pa nije Bin
Laden, al bogami je blizu, niko mu ništa ne može,” napišem ja, bojim se da
nas Kavez sve ne pobije. To sam joj i reko.
Napišem: „Pobiće
nas ko zečeve, jebe se njemu! Ako ti pobjegneš, sjebaće mene i mamu, sjebaće
Rasima!”
– Srediće se to, nemoj se ti s tim zamarat –
reče tetka totalno smireno, pa doda: – Ima njih i iznad Kaveza, ne sekiraj se.
Konto sam kako da se ne sekiram i ko je to iznad
kad ga ni onaj Haški sud ne može privest. Iznad je jedino možda Bog, a Bog čeka
da svi pomremo pa da nam onda dijeli pravdu, znači, nema haira ni od Boga! A
Kaveza nema čak ni na posterima da se traži... Moraću ja to uzet u svoje ruke,
nema druge, opet kontam.
Odem u sobu da uzmem telefon i da pošaljem mami
poruku, a njena poruka me već čekala. Kaže mi da dođem na „Kliničko” u 12 sati,
biće ona tamo, da dođem direktno u Enverovu ordinaciju. Pogledam na sat, pola
12. Odgovorim eto me i začas se
spremim.
Kad sam došo tamo zateknem mamu i Šahinpašića
kako piju kafu i smiju se. Ne znam zašto, al bilo mi je krivo što se smiju.
Enver mi reče da sjednem i pita me hoćul popit kakav sok. Ja kažem glavom da
neću. Mama je onda vidjela da nisam raspoložen pa me pitala šta je to bilo. Ja
uzmem papir i olovku i sve joj ispričam za Kaveza i Rasima. I ona se onda
zabrinula, al nije ništa rekla. Za Pofaliće je namjerno nisam htio ništa pitat,
jer je tu bio Šahinpašić, a pred njim nisam htio da pričam o ocu. Oni su
probali isto ko tetka da me raspolože, rekli su mi da se ne sekiram, srediće se
to, a ja nisam mogo da se ne sekiram. I kako će oni to sredit, isto ko što su i
mog oca sredili? Šahinpašić mi je posto tad sumnjiv, jer je stalno gledo u mamu
sumnjivo, isto ko da je on bio nekako umješan u smrt mog babe Muzafera. Al
nisam ga odma tad stavio na listu. Stavio sam ga na listu tek nakon nekolko
dana kad mi je mama rekla da će se iz hotela preselit kod Envera. Tih dana je nisam skoro ni viđo više. Stalno je bila sa
Enverom. Doduše, zvali su i mene da šetamo po gradu, al ja nisam htio. Bio sam
sumnjičav pravo da su ona i Šahinpašić nekako napravili da se babo ubije. Ako
se ubio. Bilo mi je sve to krivo, pa nisam danima izlazio iz kuće. Al sam zato
piso. I pito sam se zašto ja ovo pišem, al sam skonto da pišem samom sebi, da
se sjetim kad odrastem s kakvim sam ja čudovištima sve živio...
U kući sam bio skoro stalno sam i jedino sam
pričo sa Ćorom preko Fejsbuka i sa Mirelom preko mejla, a nekad i preko Fejsbuka.
Ćoro mi je obećo da će reć Ziji da se raspita u vezi Kaveza. A Mirela je stalno
govorila da me je poželila i da jedva čeka da se vidimo. A mene je još uvijek
bilo stid što se pišam u gaće i što Mirela zna da se pišam u gaće, iako se
pravi da ne zna.
Tetka je stalno nešto izlazila i dolazila kući,
nekad jako kasno. Čak je jednom smrdila na rakiju tolko da sam htio povratit.
Ona je povratila, a meni je malo falilo. Onda se jednom tako pijana izletila i
rekla da je sudija reko da stan pripada meni, al pošto sam maloljetan da tetka
nadgleda stan dok ja ne postanem punoljetan. Ona će tako dolazit ovdje kad
mogne, a da se ja moram odlučit hoćul sa njom za Ameriku. A Snježana može da me
vodi za Ameriku, al ne može bit u stanu, jer tetka to ne da! Ja sam njoj onda
reko, tojest napiso, da mami ne treba stan jer ona sad živi sa Šahinpašićem.
Tetka je onda poludila i rekla: „Znala sam, znala sam! Rekla sam ja Muzaferu da
ona nešto s Enverom munta! Ko zna dal si ti uopšte Muzaferov!” A onda se ko
ugrizla za jezik, pa se izvinjavala dugo i ljubila me, a meni je smrdilo iz
njenih usta, i njene riječi i njen alkohol. Tad sam počeo da mrzim tetku.
Noć prije nego što sam progovorio ustvari je bio
dan prije Mirelinog rođendana. Ja nisam bio siguran hoćul da idem Mireli
čestitat rođendan il neću, pa joj nisam ništa govorio. Čak nisam bio više
siguran i dal je volim. Sve mi je to nekako bilo bezveze. Tu noć sam dobio od
nje imejl:
„Dragi
Kenane, ljubavi moja,
Babo i
mama sutra idu sa tvojom tetkom da prebace kosti od tvog rahmetli amidže Safeta
tamo gdje su kosti od tvojih rahmetli dede i nane. Znaš kako su ljude za
vrijeme rata sahranjivali đe stignu, pa je sad došo vakat da ih se prebaci i
sahrani kako Alah nalaže. Ja znam da ti ovo ne znaš, jer je tvoja tetka rekla
mom babi da ti ništa ne znaš. Kaže, dosta mu je smrti! To misli na tebe. Meni
nije baš drago što će babo i mama tek doći na veče za moj rođendan i što ih
neću vidjet cijeli dan, al isto tako mi je drago jer ćeš ti doć, pa možemo bit
sami cijeli dan! Jedva čekam. Vidimo se sutra.
Tvoja
Mirela.”
Ja sam njoj onda napiso da mi je svejedno više
koga iskopavaju a koga sahranjuju, i na televiziji i po novinama to sad svi
rade, samo iskopavaju nečije kosti i onda se svađaju oko mrtvih ljudi. Mrtvima
je svejedno đe su, jer su mrtvi, a živi žive ovdje ko da su već mrtvi. Ja
jedino znam da hoću da sahranim onog ko je kriv za smrt mog babe. I zato neću
moć doć i da me ne čeka! A to sam joj napiso jer sam konto ako budem otišo da
je iznenadim. A bio sam i malo ljut. Ljut na sviju. A ona je samo odgovorila da
sam joj srce slomio. Tad sam odlučio da ipak odem i da je iznenadim al joj
nisam ništa reko, jer je onda ne bi mogo iznenadit. Odlučim da sutradan odem
prvo babi na mezar a onda do Mirele.
Tu noć sam dobio poruku od Ćore. Kaže da mu je buraz
reko da on radi nešto za Kaveza i da je pričo sa Kavezom o meni i da mi je
Kavez poručio preko Zije da mogu da odradim babin dug, da dođem da se
dogovorimo. Onda sam ja dugo razmišljo šta to Kavez hoće od mene i šta bi ja
mogo radit za njega. Da me šalje po ćevape ko onog svog hinju što je ćuško
Rasima? Onda opet kontam da to nije tako ni loše, da u stvari trebam prihvatiti
poso kakav god da je, ne da isplatim babin dug, nego da dohakam Kavezu i da mu
se nekako osvetim za babu. Ono, ko dupli agenti u filmovima, ko fol postanemo
raja, ja se njemu svidim i onda mu zabijem nož u leđa kad ne gleda! Super
ideja, skontam, i napišem Ćori: „Super
ideja!” Pitam ga šta se radi, a on kaže nema pojma, to moram vidjet sa
Zijom, odvešće me on do Kaveza. I još kaže Ćoro da ja pitam Kaveza za njega,
Ćoru, jer bi volio i on da zaradi koju marku, stari mu nije dobio plate tri
mjeseca a Zijo sve što zaradi potroši u kafani. Ja kažem nema frke. A onda mi Ćoro još kaže znam li ja što Kaveza zovu Kavez
i da skoro niko ne zna da mu je ime Amer. Ja pitam što. A on kaže da je to zato što je Kavez čitav život proveo po
zatvorima i da nije bilo rata on bi garant i danas bio u zatvoru. To „Kavez”
zbog rešetaka... Kaže Ćoro kako je Kavez bio u ratu nešto ko heroj, pa ga svi u
gradu poštuju, iako je lopov. Zato Kavez voli da se plaćaju kazne za brzu
vožnju i da se poštuje zakon, jer bez toga nema prave države. A to što on radi
svašta ― to je normalno, jer u svakoj državi ima lopova i za njega je to biznis
ko i svaki drugi! Jer, kakav je to lopov ako nema policije da ga goni!
Kad sam u jutru usto tetke već nije bilo u
stanu. Vidim, ostavila mi cenera da pojedem pitu na čaršiji. To znam, jer svaki
put kad mi ostavi pare kaže to ti je za
pitu. Super, kontam, preskočiću danas pitu i otiću kupit Mireli neke ruže. Al
prvo mi se valja šverat do Vlakova...
Na babinom mezaru neletim na Selmu! Ustvari, ona
naleti na mene. Evo kako je to bilo.
Nađem neku kamenčugu da mogu sjest kraj babinog
mezara. Sjedim tako i kontam kako je to prvi put od onda kad sam ga vidio
zamotanog u čaršaf da smo ostali sami. Ja i moj babo. Srce hoće da mi pukne kolko
sam ga poželio. I sve čekam nešto da mi kaže ko onda kad sam bio u stanu. A on
ništa. Ko da je sad fakat mrtav. Tad sam po prvi put skonto da je babo fakat
mrtav. Da ga nema. Da ga više stvarno neću vidjet. Osjetio sam tad tolku bol da
sam shvatio šta ljudi misle kad kažu da ih duša boli. Shvatio sam da je to
najgora bol što može da boli. Nije ko ono kad sam povrijedio koljeno na
utakmici il ko ono kad sam slomio ruku na sankama, već te boli sve i svugdje.
Najviše u grudima i u stomaku, al isto tako boli i glava i ruke i noge – sve!
Imo sam osjećaj ko da hoću da eksplodiram, ne znam šta bi od sebe i od te boli.
Jedva sam diso. I plako sam, al ne od tuge, već od te boli. I sve plačem i
fatam zrak, činilo mi se da neće nikad prestat i da ću umrijet tu, na babinom
mezaru. Ma, bilo mi je svejedno i da umrem. Sve mi je bilo svejedno. Samo da me
prestane bolit. Džaba mati, džaba tetka, džaba Mirela, ja sam opet bio sam,
meni je falio moj babo. Svi se nešto vrte oko mene, svima sam fol važan, al je
meni jedino babo bio potreban i važan. Volio sam da sam mogo da vrisnem,
menščini da sam vrisno da bi ta bol iščepila nekako iz mene, da bi mi bilo
lakše. Ruke i noge isto ko da su mi se osjekle, malo je falilo da padnem s onog
kamena. Sve mi se zavrti u glavi, imo sam osjećaj ko da ja više nisam ja, nego
neki drugi Kenan nosa moju glavu po Sarajevu. I ja to znam, a ne mogu mu ništa.
A onda čujem babin glas. Fino ga čujem u toj svojoj,
tuđoj glavi. Kaže babo:
„Kenane, sine, drž’ se ti fudbala, jebo knjigu!”
I to me umiri. Odjednom prestanem plakat i
prestane me bolit, ko da ništa nije bilo. Kontam kako to da je babo promjenio
mišljenje otkako je umro. Vazda je forsiro knjigu, a sad mi govori da se držim
fudbala. Valjda je i on napokon shvatio da su u ovoj zemlji najpametniji oni
pod zemljom... Nema fajde od škole, shvatio je i babo. Zato kaže da igram
fudbal, veće su mi šanse da preživim ako ganjam loptu nego da čitam knjige...
Ipak, čudno mi to bilo, znam kolko je babi značila škola. Bezbeli ja to čujem
neki svoj glas što liči na babin... Ipak mi je bilo drago što me je prestala
ona tuga bolit i što sam mogo disat opet.
Uto se pojavi Selma. Isto ko da je sâm anđeo pao
s neba.
Selma više nije nosila kratku suknjicu već je
imala lijepu dugu bijelu haljinu, isto ko da ide da se vjenča il je nekom
pobjegla sa vjenčanja. Bilo joj je drago da me vidi, a bogami je bilo i meni
drago da ja vidim nju. I umal sam opet zaboravio na babu Muzafera što leži tu,
zatrpan zemljom.
Selma vozi crvenog golfa, gotiva pravo. Ona je valjda
vidjela moju tugu, pa me je odvela kod sebe u stan i sve mi je usput pričala
kako joj je žao što se nismo ranije upoznali, da sam ja fin i da je njoj žao
Muzafera skoro ko i meni. Kaže da ga stalno sanja i da je baš sinoć sanjala
kako joj Muzafer kaže da nađe Kenu, tojest mene, i da mi postane drugarica. Jutros
se spremala, isprobavala haljinu, brat joj se ženi večeras, pa zato tako
izgleda ko da ide na vjenčanje... Odjednom joj je nešto reklo, ko neki glas joj
reko da dođe na Muzaferov mezar... Sjedne odma u auto, i nađe mene na mezaru!
Selma ima stan kod Pivare. To je mali stan al je
pravo lijep, sve miriše i sve je u roza i pink boji, isto ko da sam došo kod
Barbike. Ja sam sjeo na kauč, a ona je otišla da se presvuče. Konto sam da odem
za njom da provirujem, al mi to odma bilo bezveze pa sam je sačeko, al sam i
dalje konto kakvo tijelo Selma ima, i sve sam je zamišljo golu...
Kad je izišla iz spavaće sobe
imala je farmerice i pink majicu kratkih rukava. Na majici je pisalo Bad Girl, a to znači zajebana cura, to sam odma skonto, nisam
ja tako ni loš s engleskim. Nemam pojma kako je navukla one farmerke al sam imo
osjećaj da će popucat na njoj. Guza joj je bila okrugla i kako je hodala mogle
su se ispod majice vidjeti one rupice na leđima, a sprijeda sve one linije od
farmerki idu u onaj trokut između nogu! Digo mi se automatski, stid me bilo da
se pomjerim. Pitala me hoćul da mi ispeče jaja i ja sam klimno glavom da hoću,
a umal se nisam počeo smijat, jer sam se sjetio onog vica kad mati pita sina Hanibala
hoćel da mu ispeče jaja a on njoj kaže: „Nemoj
da ja tebi sisu odsječem!” Jedva sam se suzdržo da se ne nasmijem. Pa sam
se onda postidio samog sebe što mi je palo na pamet da se smijem dok moj babo
leži pod zemljom...
Dok sam jeo jaja, Selma mi je
rekla da ličim na Muzafera i da ću garant bit visok i zgodan ko i on kad
odrastem. Meni je bilo drago što ona to tako kaže. A onda je još rekla da bi
sve dala da uhvati Muzaferovog ubicu, oči bi mu iskopala, samo da zna ko je,
nema pojma da se Muzafer ubio sam! Ja uzmem telefon i napišem i ja isto! Ona pohvali moj telefon, kaže
otkud mi, dobar fol da mogu pričat tako, ja joj napišem mama mi kupila, a ona onda ništa nije rekla, al sam ja vidio da i
ona sumnja na mamu da je nekako ubila babu.
Ja sam joj onda napiso da je kod
mene osumnjičeni broj 1 Kavez, što se zove Amer. Naravno, i Selma je znala za
Kaveza. Reko sam joj da ću počet radit kod Kaveza nešto. Prvo mi nije
vjerovala, jer sam ja dijete, i šta bi ja to mogo radit za Kaveza, a onda joj
ispišem ukratko šta mi je Ćoro reko i da je to ustvari bila Kavezova ideja da
otplatim tako babin dug. Selma je rekla da se pazim, lopov je to kakvog nema, i
da se ne bavim nikakvim nepoštenim radnjama. A to je mislila na krađu i slično.
Al šta god mi treba, kaže Selma, samo da je zovnem il tekstiram. Ako je Kavez ubio
Muzafera ona će mi pomoć da ga smaknem, napravićemo plan zajedno... Luda je
Selma! :)
Kod Selme mi se čuna nadigla, ne
bi je nikakom čarolijom spustio, pa se sjetim da odem do Selme.
A i red je.
Ruže su bile pravo skupe, pa
kupim samo jednu. Al vrijednu. Zamotali mi je u providni celofan i nakitili
pravo fino. Mirela će se skroz obradovat, mislio sam.
Uz stubište sam se popeo na
prstima. Pokucam tiho na vrata, niko ne otvara. Kod Rasima se vrata nikad ne
zaključavaju jer je uvijek neko u kući. Otvorim polako vrata i čujem vodu u
kupatilu. Skontam da odem do Mireline sobe i da je tamo čekam, pa kad ona
otvori vrata da ja podignem papir na kom ću napisat: SOPRAJZ! Tako i uradim, odšunjam se do njene sobe i taman da
otvorim vrata i da uđem kad se odnekud pojavi mali cuko i stade lajati na mene.
Prepo sam se, jer sam bio zaboravio da Mirela ima cuku. Sjetim se da se zove Edi,
pa ga tiho zovnem tako i pomilujem ga. On pođe mahat repom. Kontam garant će
lajat pred vratima i tako me odat, pa ga uzmem i uvedem sa sobom u sobu.
Sjednem na Mirelin krevet, okrenut vratima, i čekam. Nisam smio pustit cuku da
laje pa nisam mogo ispisat na papiru SOPRAJZ. Nije prošlo malo, čujem kako
Mirela zove Edija. Edi je taman htio da zalaje a ja mu začepim njušku. Otimo se
pravo, al sam ga dobro safato pa nije mogo ništa. Čujem, Mirela skakuće po
primaćoj i opet zove cuku. Tek onda skontam da Mirela nema protezu na nozi.
Pogledam, proteza joj stoji u ćošku. Čujem tamo kako zveckaju kašike, Mirela
nešto radi u niši i sve viče: „Edi, Edi! Dođi, evo Evrokrema!” Ja u isto
vrijeme kontam čuj, Evrokrem daje cuki,
i da možda nisam pretjero, prepašće se jadnica, biće je stid jer nema protezu
na nozi, al ja sam je već vidio bez proteze, šta je ima bit stid, momak sam
joj, uplašiće se al će joj bit drago da me vidi... Sve to kontam, Edi cvili, i
taman skontam da sam ipak pretjero, htio sam ustat, kad se vrata otvoriše!
Ispustio sam Edija u istom trenutku, a on zacvili i pobježe pod krevet. Ne znam
jesam se ja više šokiro kad sam vidio Mirelu il se ona više šokirala kad je
ugledala mene. To je vjerovatno trajalo mnogo manje neg što se meni učinilo, al
sam imo osjećaj da je vrijeme usporilo i da gledam u Mirelu u usporenim
pokretima.
Mirela je stajala gola na
vratima. A na sisama je imala namazan Evrokrem!
Dole nisam smio ni da pogledam.
Bila je obrijana! Skroz naskroz.
Odjednom je komadić Evrokrema pao
na pod, usporeno ko u filmovima, a Edi je istrčo ispod kreveta i polazo to s
poda.
Ja sam samo reko:
– Jebote!
Mirela je pošla plakat i tjerat
me iz kuće, uzela je neku deku da se ogrne i sve histerično galamila na mene. A
Edi je trčo za njom, maho repom i isko još Evrokrema. Ja sam samo ponavljo izvini... izvini, al Mirela nije htjela ni da čuje. Rekla mi je da se kupim i
da me njene oči više ne vide. Zalupila mi je vrata pred nosom.
– Volim... i ja... Evrokrem! –
vikno sam. Htio sam da utješim Mirelu. A skonto sam da ne bi ni meni bilo krivo
da poližem onaj Evrokrem.
Onda je ona otvorila vrata i
oboje smo u isto vrijeme skontali da sam ja progovorio!
– Pa ti pričaš – rekla je Mirela.
– Nisi valjda foliro sve ovo vrijeme?
– Nisam, majke mi, ni skonto...
do sad... – kažem ja. Još uvijek mi je bilo teško pričat, isto ko da su mi
riječi malo kasnile za ustima, al sam fakat pričo!
– Jel stvarno voliš Evrokrem? –
pita me Mirela, al to više onako, da bude simpatična. Fala Bogu da volim
Evrokrem, ko to ima da ne voli Evrokrem...
Bila mi je simpatična.
– Volim... – kažem ja.
– Hajd uđi, da ti napravim
palačinak, mama kupila Evrokrem za rođendan.
No comments:
Post a Comment