HUSNIJA CRNJAK u epizodi "CRNI PETAK ― DAN ZA METAK"

Ameri od svakog praznika naprave cirkus a od svakog cirkusa biznis.

Od svih američkih praznika najvolim Tenksgiving. Za Independent Dej me izlude petarde i rakete, sve gledam đe ću zaleć, propisno me istrzaju, ne daju da rat iziđe iz mene, i bog. Krismes je fin praznik, neću griješit duše, al me, brate, sve ono spremanje i čišćenje poslije baš dobro izmore, pa mi bude drago kad napokon turim jelku u kutiju.

Tenksgivin volim jer se samo sjedi, pije i jede. Po mom ćeifu. Ko u nas za 1. Maj. Skoro, pa ko u nas. Jedino što mi pokvari taj ćeif je dan poslije ― Crni petak. Ameri su ludi za Crnim petkom. Meni je lično Crni petak dan za metak ― u glavu. Džemila bi najrađe da za taj petak bude na deset mjesta u isto vrijeme, ko onaj Hare Krišna, da je svuđe podjednako ima, a ja bi najrađe da me niđe nema i da se isparim ko Koperfild.

Al ovaj nam je Tenksgivin bio šega pravo.

Baš neki dan na Fejsbuku ugledam sliku: iznad koka, ispod ćurka. Koka kaže ćurki: „Hepi Tenksgiving!”, a ćurka koki: „Fak ju!” Kod nas je obrnuta situacija. Mi smo za Tenkgivin jeli koku mjesto ćurke. Ko će se s ćurkom handrit. Em je valja satima peć i zaljevat, em vazda bude suha, em tri dana poslije samo se jede ćurka. Jednom smo napravili tu grešku i više nikad. Djeca su bila ubjeđena da jedu ćurku. Odem dan prije i izaberem najveću koku u granapu, a Džemila to spremi po naški, s krompirom u saftu, prste da poližeš. Zato djeca odsad obožavaju „ćurku”. Ni badži Sulji nisam reko da ne jede ćurku. A on se sav umastio, mljacka, liže prste, uživio se pravo. Tek kad smo se svi fino napucali, djeca otišla u drugu sobu da se igraju, ja pitam Sulju:

― I, Suljaga, kaka ti je ćurka?

― Jebo sve, Husnija, ja bolje ćurke u životu nisam pojo! Jes da je ― veli ― nešto pomala, al je ukusna, prste da poližeš!

Tu se svi grohotom nasmijemo, jer mu je i Fikra znala šta jede, samo su djeca i on bili u mraku.

― Našla Džemila naki recept na internetu ― nastavljam ja sa zajebancijom ― peče se duplo nego normalna ćurka, zato se i skupila tako. Ih, da si je vidio kad smo je metnuli u rernu, maltene ko janje! Al jebajiga, hoćeš kvalitet il kvantitet, biraj. Mi smo se odlučili za ono prvo. Džemila je morala jutros u 6 ustat da je gurne u rernu. I pekla se tako 6 sati na tihoj vatri. Svako malo je moraš pivom zaljevat, baš ko janje.

― Pa od pive se i skupila, garant, al neka je, halal vjera!

I mi tu opet u grohot. Toliko smo se smijali da nam je to smijanje fakat pošlo ličit na kokodakanje, pogotovo u Fikre, ona se vazda smije ko kokoška, reko, jebote, iziće joj koka na usta! Moro sam mu reć da nije jeo ćurku.

Ne bi mu pravo.

― Haj što mene al kako, bolan, možeš djecu lagat? ― veli ti on ljutito, a sve mu se osmjeh otima.

― Naučio se od Amera, jebogati: oni sve lažu! Eto, ja već dvaes godina mislim kako je ovo fin praznik, zahvaljuju se ovi Indijancima što su ih spasili da prežive zimu, ulovili im Indijanci ćurke i donijeli da jedu, pa se tu zasjelo, zamezetilo, bratski se zameračilo, i tako je nasto Tenksgivin...

― Ja kako?

― Izguglirala Džemila neki dan... Nema, bolan, veze ni sa Indijancima ni sa ćurkom!

― Čuj to.

― Ja ba! To se oni svom Bogu zahvaljuju, kakim Indijancima i bakračima. A ćurku su tu ćušnuli usput, pošto se koka jede stalno, začevi su zauzeli Uskrs, i tako, nekom pala na pamet ćurka.

― Ne jedu se zecovi za Uskrs.

― Ne jedu, al se tucaju jaja. I to od koke!

― Pa normala, nema tolko zecova ko što ima koki...

― Sulejmane, bolan, zečevi ne nose jaja!

― Čuj to!

― Nose, al isto ko što i ti nosiš u gaćama svojim, bolan, bolan, Suljo!

― Pu, jebo im ja mater američku!

― Jašta, ba. Pa vidiš kako se malo kolju malo grle, niko im u kraj ne more stat lopovluku.  Ja se samo još nadam da ti, Suljo, ne vjeruješ u Djeda Mraza.

― Đe ću to vjerovat, ja sam paketić uvijek dobivo od preduzeća, nikad od Djeda Mraza!

I et, najeli se, napili se, ismijali se, oprostili se uz ono „Haj, nemojte šta zamjerit” i svako sebi. Pravo nam fino bilo.

Elem, djeca otišla u krevet, a onda je Džemila izložila plan, metnula ga na sto pred mene, isto da idemo banku pljačkat. Sve fino iscrtala i popisala, ko da treba rušit neprijateljski bunker. Naslov: Crni petak. Jao, majko draga.

Plan je išo vako:

„Ustaješ (to misli na mene) u 5, i pred Kosko. Cilj: kupiti što veći TV za što manje para. Usput se namirit: Oliv ojl - tri flaše, najveće pakovanje tariguza, folija, najveće pakovanje papira za kičen - Baunti, šampona za tijelo i kosu, ono ogromno pakovanje kaladonta, kafa, kako dobro a jeftino vino, nemoj slučajno da uzmeš bijelo ko prošli put, i nemoj, bogati, onaj Merlo, zapamti već jednom da ja volim Širaz, čačkalice za uši, parsli i crvena paprika, mejk šure da nije ljuta paprika ko prošli put, na normalnoj piše RED PEPER, a na ljutoj PAPRIKA, uvijek to pobrkaš...”

Kontam, fala bogu da pobrkam, paprika je paprika, a peper je biber, jebemumajku, niđe veze, đe neću pobrkat. Dalje, ide vako:

„Taman kad ti dođeš na red, tamo neđe oko 8-9, ja ću ti dovesti djecu da budu s tobom dok ja odem malo prošvrljati po molu. Itc Blek Frajdej, hoću da se fino namirim i napucam. A kupiću i djeci poklone za Novu. Naćemo se onda neđe za ručak (drži telefon u džepu i na glasno, nemoj da te zovem ko budala), pa ćemo poslije ručka malo ZAJEDNO u šoping.”

I još mi kaže:

„Ovu cedulju ima da nosiš sa sobom isto ko i telefon i da slijediš upustva, nemoj se upuštat u one svoje bezglave akcije i trpat u korpu đe god šta vidiš! I nemoj se oslanjat na svoje pamćenje nego na ovo što piše. Cedulju turi u džep odma večeras, u one hlače što ćeš ih sutra obuć kad ustaneš. I nemoj, MAJKETI, da budeš nervozan i da svoju nervozu prebacuješ na djecu. Ako budeš dobar, možda i ti nešto dobiješ večeras. Petak je...” I tu se nasmiješi, isto onaj bezobrazni Smajli.

I tako, ustanem u 5 ujutru i pred Kosko. Red se ufatio ko da se džabe dijeli. Kontam, da se mene pita, ja ne bi čeko ni da mi plate. Vidiš, reko, koju moć ima žensko nad insanom. Fakat, dođem na red i pravac – televizori. Uzmem skoro najveći. Super, reko, možda i ja opucam večeras a da nije sebi u glavu, preguro sam najgore, još samo da pomećem u korpu ono sa spiska i uto će i Džemila s djecom, sve laganice, bez nervoze... Ufatim se za džep – ni cedulje ni telefona! Obuko druge hlače... Auu, Huso, najebo si!

Bogami sam konto da trknem do Volmarta da uzmem sebi pištolj, garant imaju rasprodaju. Al ko bi opet stao u red... Ništa od mog metka, osta pištolj u futroli... Kad smo se vratili iz šopinga već je bilo kasno. Djeca su zaspala u autu, samo ih nake oduzete prenesem u krevet.

Onda sam jedno sat i po imo modnu reviju; Džemila je prošetala kuću uzduž i poprijeko. Te ove cipele uz ovu haljinu, te ova majica uz ove cipele, te ova suknja uz ovu košuljicu, i sve tako: cipele, cipelice, majica, košuljica, haljinica, suknjica, cipele, cipelice... Ja sam sve to vrijedno falio, slušo orginalne cijene i cijene na popustu, čudio se razlici, čak sam i zapljeskao nekoliko puta, ne daj bože da sam kaku kritiku uputio, ma bio sam, štoseonokaže, publika za desetku.

I taman se raspakovala, složila sve fino u stranu, navukla spavaćicu, evo, reko, moga metka, kad... ne znam šta joj bi, ode u kuhinju da pregleda stvari iz Koska. A tamo samo televizor neotpakovan stoji i ogromna vreća tariguza.

― Huso, bolan, đe su ti stvari iz Koska?

― U Kosku.

― Jesi to zaboravio ceduljicu?

― Nisam...

― Nego?

― Zaboravio hlače.

Pa, gledala me je bez riječi, da se ne lažemo, sigurno dobrih 3-4 minuta. A ta 3-4 minuta su bila duplo duža od modne revije, stare mi.

― Haj ti priključi ovaj TV, ako ti je stalo do sljedećeg petka. Mene boli glava ― reče hladnokrvno, isto ko da sam joj ja naki TV-mehaničar kojeg treba isplatit u sljedeći petak.

I džaba ja njoj vičem da sam nekst frajdej na putu, džaba ― zatvori vrata od spavaće diskretno agresivno i ostavi me da buljim u onu neotpakovanu kutiještinu od televizora.

Šo ono naš narod kaže: Sam pao, sam se ubio! Eh, et. Jebo ih Crni petak, kaka će mi subota bit kad mi je vaki petak... Što ne odoh u Volmart po onaj pištolj, načeko se u redu dabogda!, pomislim i prihvatim se one kutije. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "U GOSTIMA KOD SVOJIH"

 Zovnu me juče Hadžibeg na Skajp da mi se požali i, kako reče, dušu da otvori.

Veli jedva je ufrštuljio kako radi to eglenisanje preko Skajpa (eto dokle smo dogurali), snaha mu sve lijepo naperila, al on nije htio pričat ništa pred njom, jer ne more o njoj pred njom, nego je čeko da ona ode do granapa pa da on zasjedne. I tako me prozove.

Pita me šta ima, šta to laje u mene, ja reko ništa, pašče, Džemila otišla po onog starijeg u školu, a ja pustio malog u bekjard da se istrči sa paščetom, ganjaju jedan drugog okolo, pa sam rahat bar po sata... Šta ti je bekjard, pita Uzeir. Avlija, samo otpozada kuće, take su ti avlije u Amerikanaca. Aaa, veli, nalet ih bilo...  

Kaže eno ga u Holandiji već dvi hefte, hoće izbudalit, došo sinu i snahi u posjetu, voli ih ko svoje, al niđe nema ko svoj na svome. Ja sam mu se već na prvu počeo smijat, jer Uzeir je šega kakve nema, pravi sarajevski akšamlija. On i moj babo rahmetli znali su satima sjedit na verandi, igrat šah i prosipat iz šupljeg u prazno. I ja sam često sjedio s njima, morali su me nekad gonit da idem na meraju ganjat loptu s djecom. Sad da me ubiješ nemam pojma zašto, al mi je onomad nešto plaho fino s njima bilo sjedit. Uglavnom, kad se moj babo preselio na ahiret, Uzeir je svoju jaransku ljubav prebacio na mene, pa mi se često i obraćo ko da se obraća Nazifu a ne meni.

― Pa đe si, Huso, oko moje lijepo! ― viče meni poslije uvertire, zasjeo na naki kauč, ispred njega kafa.

― E, moj Uzeire, samo su još tebi moje oči lijepe! ― vičem ja njemu i smijem se.

― A kome to nisu, moj Huseine, reci, da mu odma oči iskopam?! ― Ko fol se uozbiljio.

― Iskopaj ti meni kaku rupu, da skočim u nju, bolan Uzeire, zar ne vidiš da sam nadošo ko tijesto od nespavanja. 12 sati vozim, 3 sata spavam...

― Ih, jebogati, Huso, da mene ne probada u krstima, ja bi sebi iskopo jednu rupčagu. A i Fati bi, usput! ― Smije se. ― Haj, haj, ne kukaj, bolje da ti voziš nego da tebe drugi vozaju!

― Da me drugi vozaju imo bi svog šofera, ko Donald Tramp, šta njemu fali?

― Ih, Huso, pa on da zna šta mu fali ne bi bio nolka budala!

― Jes, vala, i to što kažeš. Šta ima, jarane, kako ti je kod svojih?

― Eh, dobro je meni kod mojih, al mi kod njihovih ne valja nikako...

― Što, ba, Uzeire?

― Čuj, što? Kakav im je ovaj jezik holandski, moj Huso, kad ih slušaš sve kontaš sad će hraknit, isto ko da balčak prevrću po ustima, gluho bilo... ― veli, pa se onda malo okrenu lijevo-desno da utvrdi nećel ko udarit na vrata, pa nastavi ― A i ovi moji, da Bog čuje, isto Holanđani postali. Hamdiju gotovo i ne vidim, po vas dan na poslu, snaha po vas dan na Fejsbuku, djeca po vas dan jal u školi jal na onim igricama, i kad nešto pričamo oni meni na njihovom ja njima na našem, ko da i nismo u rodu, moj Huso... Eto tako, ja i Fata, isto ko da i nismo došli, opet sami. Samo što ona bulji u one svoje turske serije, tobejarabi, nikad se završit, a jal se jedna završi nastavi se druga, meščini, tačno tamo đe je ona prijašnja stala... I ja onda bahuljam po vas dan, šta ću, ko će sve popamtit te likove...

― Pa odmaraj, bolan Uzeire, odmaraj, šta ti fali da ne radiš ništa...

― Čuj, šta mi fali! Sve mi fali. Od čega ću odmarat kad se umorim od odmaranja! Neš vjerovat neki dan nagovorim Fatu da izajdemo malo navliju, da prošetamo do granapa, al strah me, bolan Huso, da se ne izgubimo, ovdje kuće sve nalik jedna na drugu. Jal se okreneš, zijaniš se. I skontam da nakupim graha u džepove, pa svako malo bacim koji grašak, da nas vidiš, bolan, Fata i ja - isto Ivica i Marica!

Smijemo se obojica, zaustavit se ne možemo.

― Pa nađel granap, moj Uzeire?

― Našo sam ja granap, al graha, bolan, po povratku nisam mogo spaćno ugledat! Hem nas je akšam ufatio, hem Fata i ja, ne zna se ko je ćoraviji od nas dvoga. Te skidaj naočale, te meći ih nazad, te saginji se, te pohiti polahko, mogu mislit šta je svijet konto kad su nas ugledali tako, ko kake kokoši kljucamo džadom, moj Huso, sramote, još sam i u nako govance ugazio, triput sam abdest moro uzimat! Sreća, prepozno nas komšija i doveo nas kući. Da ne bi čovjeka, mi bi tako do sabaha kljucali okolo!

Mene je tu stomak od smijeha zabolio. Smije se i Uzeir, grohotom, šta će.

― Još me sin rođeni zajebaje poslije, kaže, mogo si mi Uzeire u grah ogledat! Reko, gledala je meni Fata jutros, a nije mi rekla da imam govno na putu! Od danas ništa u grah ne vjerujem! Umiru oni od šege, a meni krivo, a i smješno mi na muku svoju.

Plačem sad i ja od šege.

― Viče u mene Hamo, što ba, stari, nisi čeko da dođem s posla, pa bi otišli zajedno prošetat. Reko ja njemu, jesi ti meni reko da bidem ko kod svoje kuće? Pa eto, ja u svojoj mahali poznam svaki kamen, i bubašvaba me, meščini, poselami kad projdem niz sokak, pa reko da upoznam i tvoju mahalu, da bidem ko kod svoje kuće... A ja tebe dok dočekam s posla upoznam čitavu Tursku, jedva sam se onog Selima razrahatio, beli ko da sam u Turskoj a ne u Holandiji. Jel vako? Reko sam tu noć Fati da smo baš pojeli govno što smo došli, nek oni nama odsad dolaze, ako im je ćeif, ja više iz Sarajva ni do Hadžića ne idem.

― Jest ― nastavlja odma moj Hadžibeg ― pripremili smo se mi da nam bide ko u nas. Znali smo mi da u njih nema onog našeg rahatluka. Čim smo došli, snaha viče, hajte, bujrum ko u svojoj kući. A u njih naki kauč kožni, moderan, stolić naki stakleni, fotelje sa strana, pola sobe zauzmu, niđe ni skemlije ni štokrle... Haman jal smo sjeli reko, Fato, vadi ono naše. Izvadi Fata mušemu i odma preko onog stola, da se rahat tu može kahva popit i zamezit. Gledaju sin i snaha, dobro ste se sjetili, viču u glas, ko fol im drago. Al izvadi Fata onda i heklanje, pa ih fino rasporedi, jednu na naslon od kauča, drugu preko mušeme a treću preko televizora. I još viče, vidi, snaho, mustri finih, ovo vam je od nas. I oni se opet fol obradovaše, niste trebali, kažu. Ode onda snaha da pristavi kahvu, a moja će ti Fata za torbu, pa skokom u kuhinju za snahom, ponijeli smo mi naše kahve, ispržili i samljeli, ne pio ja, vala, onu njihovu instant. Helem, snaha za naku srebrnu džezvu, a Fata će ti opet za torbu, ko kakav mađioničar, pa izvadi pravu onu našu bakrenu, sa Baščaršije, Ibraga tuco, taze ispod čekića. E tu im, meščini, bi malo i ko drago, garant će to neđe na zid čim mi odemo, da stoji ko u izlogu. Ama nije snaha stigla ni jedne šolje na tacnu stavit, a moja će ti Fata iz torbe tacnu i fildžane, ne veli nam pit iz one šolje ko da iz wc-šolje srkam kahvu. Tu im već ne bi pravo, al nisam ih ja tjero da nas zovu i da nam govore da će nam ko u nas bit. Mi smo se pripremili, al džaba, moj Huso, trajo je rahatluk dva-tri dana, a onda su oni nastavili sa svojom instant a mi sa svojom kajmakušom. Svako sebi. I fakat bi ono ko što kažu: svakog gosta tri dana dosta. A kud se ja naumi na tri hefte, Huso dragi, ne znam kako ćemo izdurat ni mi s njima ni oni s nama. Samo hukćemo i dahćemo pa vas dan po kući! Eh et...

Uleti uto moj mali u kuću, plače. Pao u pasje govance, sav se s onim upeksinio.

― Moram ić, moj Uzeire, ovaj moj ko i ti stao u govance! Maksuz selam Fati!

― Haj, haj, evo i Fata selami Džemilu. Haj, poleti polahko, evo viče Fata iz kuhinje to je sreća kad se stane u govno, vidiš, bolan, kako smo se usrećili! Alah imanet!

Ugasim Skajp i odem kupat malog, a sve mi nešto milo oko srca, pa ne mogu prestat da se smješkam. Izdurat će Uzeir još heftu, al kako ću ja, jadan ne bio, valja durat dok mi neđe kako rupu ne iskopaju...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "ĆEVAPI I DIJETA"

Hoće Džemila da se malo dotjeram i utegnem. 

Ja se pravim blesav, znam da misli na moj trbuh al, kako ću saznat, ona je imala u vidu mnogo više od mog trbuha. Pitam je, reko: Kako misliš da se dotjeram, da nabacim kravaticu? Jašta, veli, tebi kravata može pomoć jedino ako se misliš okačit za nju! Znači, ne kravata na mene, već ja na kravatu, reko. Znaš ti dobro šta ja mislim, vrijeme ti je, pobogu, Huso, sav si se opustio! Pa mogu se ja utegnut, reko, hlačice na peglu, kaiš zategnem, cipelice i to... Ma kaki to, kaže, man se folova: zategni ti njega, jarane, u pravom smislu, a ne ispod trbuha! A mogo si i koji mišić nabacit, prestat pušit, jedva, bolan, dišeš, eto ti se sva koža pohabala!

Auuu, kukala mi majka, kontam, vidila Džemila komšiju!

Ima jedan komšija u nas, Amerikanac, ućero on sam sebi, po vas dan ti on nešto bez majice munta oko kuće. Te kosi travu, te vozika biciklo, te trčkara po mahali. I to sve bez majice! Ne mogu ga očima gledat! Haman Džemila, bogami, ne samo da gleda nego i razmišlja: a što nije Huso vaki?! A ne valja to kad žensko pođe puno razmišljat, ne valja nikako. To je moglo prije, sjedi kući i razmišljaj kolko ti volja, al sad, bogami, jal je koja naša pošla razmišljat ― đuvegija se nije dobro proveo! Amerika je ovo, burazeru, žene se pokondirile, sad te ima sad te nema.

A ja bi onom maratoncu najrađe zaprijetio il da prestane trčkarat okolo il da oblači majicu, jel on normalan, brak mi dovodi u pitanje! A ne mogu; nismo kod nas. Da smo kod nas, raja bi se skupila neđe na ćošku i svaki put kad on prođe, vikali mu: „Đe to gori, Roki?!” Krv bi mu popili dok ne promjeni svoje čudne navike. E, ovdje to ne more. Mi što pušimo ― mi smo ga popušili. Više ni zdrastveno ne moreš dobit ko normalan insan, jer ako pušiš i ne džogiraš ― nisi normalan.

Na kraju krajeva, šta Džemila priča, jes da imam trbuh, al kakih ovdje sve ima, ja sam za njih isto što i onaj moj komšija za mene! I bolji! Kipi im, bolan, salo, sa svih strana. Još se prave da je to normalno, pa dolaze u minićima take u prodavnice, baš se utegnu, valjda da pokažu svijetu da su fol sretni u salu u kojem žive. Jebote, ja tako nekad kad stojim na kasi iza nakvog ormara, pitam se kako ova briše guzicu i kad je ovaj zadnji put svoju čunu vidio. Počeo sam ih već dijelit na one što vide svoju čunu samo u ogledalu i one što ne mogu stat ni u ogledalo. Čovjek je fakat čudo prirode kad na dvi noge more nosit čitav ormar. Mogu mislit kakog se jada sve nakupi pod tim njihovim slojevima i jel uopšte mogu dokučit određene dijelove tijela kad se tuširaju. I ona će meni ― ja debeo!

Pa dobro, mogo bi malo pripazit, nije da nije, kontam. Nisam ja to ni skonto baš sve definitivno i kako treba, odma sutra ― porcija ko u maksuma. Ja gledam ono ispred sebe, gledam u dječiji tanjir, ne govorim ništa... Kaže Džemila, šta gledaš, dosta ti je. A nije dosta, đe je dosta. Spucam onu večeru na dvaput, pa onda samo gledam kako da se još namirim... Počeo sam se sakrivat u špajz, da nešto metnem u usta dok ona ne gleda. Šta ćeš, bona, ako se dotjeram, šalim se, počeće me druge ganjat, pa i tog belaja... Nemoj se ti sikirat za druge, veli Džemila, posikiraj se ti malo za mene... a i za sebe! Auuu, ona to ozbiljno.

Jes vala, kontam, vidi je, dotjerala se pravo. Ide u džim i još svaki dan kod kuće vježba. Navije sebi naki video i opa-cupa. I djeca su počela sa njom. U nje to, bogami, ozbiljno. Počela je i salate jest, ništa više ćevapi i to... Ja joj vičem neki dan, hajmo na ćevape, ona će ti meni: ja više ne jedem to smeće! Čuj, ćevapi smeće! A jebote, što me je uvrijedila. Odsad ćevape samo kad idem na put mogu pojest. Ista je stvar i sa suhim mesom i sudžukom ― ništa više Džemila neće ni da okusi! A kad je vidim naku kako se utegla, ne znam kad je bolja bila, drago mi. Drago mi, a u isto vrijeme se i sikiram, reko, utegnu se Džemila, šta ću jadan ja sa vakim stomakom pored nje... Počeo sam uvlačiti trbuh kad se slikamo za Fejsbuk. Da izbalansiram taj odnos.

Vidim, odnio vrag šalu, valja mi trčat po mahali. Uzmem onu Adidas trenerku što sam sa hulahopkom na glavi i plastičnim pištoljom prepado komšije za Helowin, navučem tene i na džadu: džoging. Sretnem komšiju, bez majice, naravno, ućero on sam sebi, klimne glavom u znak pozdrava, a ja gledam za njim: sve se mišići na njemu tresu. Da sam ja žensko, kontam, i ja bi radije one mišiće nego ovaj trbuh. Dadnem se u trk. Ja nisam ni pola kruga obišo, komšija već ide u susret. Laganice, ućero on sebi. Klimnem ja sad njemu prvi glavom, a jedva čuvam dah u plućima... Obiđe tako komšija pet krugova dok ja jedan.

Tu noć mi je za večeru bila salata. Spavat nisam mogo od gladi. Al vidim Džemili drago, ponosna na moj efort, pa izdržim bez špajza, njoj za dušu. Sutradan isto tako. Trčim ja ko fol, trči komšija. Obišo on tri kruga a ja nisam spaćno sastavio ni jedan. Hoće duša na nos, al svaki put kad ga vidim da ide u mom pravcu, ja se nasmješim, držim dah, i sve ono ko dobar sam, pucam od forme. Al vidi on to, ućero sam sebi, smješka mi se svaki put kad prođe. Kontam da mu spustim na engleskom: Were is burning, Roki?, al onda skontam da on to neće skontat i džabe ti zajebancija. Tu noć opet salata. I ope ja izduram bez špajza. Nisam ni pivu popio. Pušit nisam ni mogo, jer daha nisam fato dovoljno da uvučem u sebe cigaru.  

Treći dan kontam: e, još danas, pa sutra za Chikago, ima da se napucam ćevapa đe god ima kaki naš usput. Kupiću sebi i sudžuke i one fol Argete i kifla, ima sve da namirim. A komšiju ću da sjebem, isto. Tako odlučim, tako uradim.

Ide sutradan komšo prvi krug, ja sve regulara, klimnem glavom i protrčim kraj njega što sam brže mogo. Kad je on zamako za ćošak, ja otrčim nazad za njim, sakrijem se iza grma, i kad sam ga vidio da ide drugi krug, ope istrčim i iz sve snage protrčim kraj njega. Vidim ja, njemu čudno. A ja se ufuro, i ne pozdravljam se više, ko fol furam, sav sam se predo zadatku. Čim je on zamako za krivinu, ja otrčim za onaj grm, i ope isto: profuram kraj njega ko Brzi Gonzales. I tako još par puta, crko jesam, al sam i komšiju zbunio, ništa mu jasno nije bilo. Elem, pičio bi ja tako da jutra, maratoncu za inat, čak sam i majicu bio skino, al badžo Suljo navratio, nisam ga ni vidio, tolko sam bio predan svom zadatku, sve dok mi nije neko vikno na našem: „Đe to gori, Roki?!” Uh, stado, drago mi bi da me neko zaustavi. „Pod nogama, moj Suljo, pod nogama gori!” Jedva ja to izgovori.

― Znaš ti kako je onaj naš jedan pisac govorio: svaki čovjek ima zapisan tačan broj koraka koji za života pređe? Pa ti sad žuri, trči, jarane...

― Jes, vala, u pravu je taj naš. Hajmo mi na pivu.

Sutradan nisam mogo ustat iz kreveta. Tolko sam se razbolio da mi ni ćavapi nisu na pamet padali. Šta god da metnem u usta ja povratim. Džemila pravila nake supice. Chikago sam moro otkazat. Jedva sam usto iz kreveta. A kad sam usto ― pola stomaka fali!

Ja odma sebi nađem turu da idem za Ajovu, Demoin, tamo su najbolji ćevapi.

I spremam se, gledam, moram stegnut kaiš za dvije rupe. Vidi i Džemila, drago joj, viče mašala kad me je vidila nakog fit, garant konta, „vidi te ko komšija!” Ma ućero on sebi, kontam, da on zna šta su i kaki su ćevapi u Demoinu, trčo bi on do tamo, ko pravi maratonac, a ne da ovdje trčkara po mahali u krug, ko kaka budala, ućero on sebi!

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "HELOWIN"

Kad sam tek došo u Ameriku nisam imo pojma šta je Helowin. 

Te prve godine sam radio treću smjenu, 12 sati, od 7 naveče do 7 ujutru. Crnčio sam više od kakog crnca. Kad bi se vraćo kući obavezno bi malo otkunjo u autobusu, ono; jedva čeko da se dofatim kreveta i jastuka, al čim dođem kući i legnem u krevet ― oči ko u sove! Svakake sam folove isprobavo, nabacivo deke na prozore, stavljo čepove u uši, čak sam bio kupio i one naučare što se stave kad ideš spavat, al kakvi, ništa nije pomagalo: zaspem tek oko podne, cijeli dan mi propadne. Odspavam 5-6 sati, i ope ispočetka: tuširanje, bus, poso, poso, bus, krevet.

Ishandrila je ta smjena mene dobro, tad sam i započeo ovu svoju odiseju s podočnjacima, pa mi je bilo normala da sa sobom nosam one kapi za oči, da ljudi ne misle da se drogiram, jer sam stalno dolazio na poso krvavih očiju. Tolko sam se naviko na te svoje kapi da sam ih počeo držat kraj kreveta i jal ustanem, prvo što uradim je da zakapam oči; samog sebe sam se plašio u ogledalu. Elem, kako sam se mrzno po autobuskim stanicama, fasujem ti ja naku zajebanu prehladu. Dihat nisam mogo. Odem i kupim nake kapi za nos i metnem ih kraj kreveta; ako zaštopam u po frke da samo pružim ruku i špricnem u nos te kapi, nebil kako šta odspavo. Odradio svoju heftu, jadan, i trebo bit slobodan čitava tri dana. Dolazio Haris Džinović, sve mi se fino osim prehlade naperilo, al nisam namjerno htio uzimat ništa sem tih kapi. Reko, ispavaću se da se saberem, pa se onda mogu ko čovjek na koncertu oduzet.  

Koncert je bio za taj Helowin, al ja nisam imo pojma ni koja je godina a kamoli da je Helowin.  Ja taman ušećerio, kad će ti meni neko na vrata... Lupa, zvoni, ne odustaje, al kaki to, ne jebem ja živu silu, čekam da prestane, kuha u meni, al se borim da ne popizdim, kontrolišem se da ne pođem lajat; ako se skroz razbudim nema šanse da zaspim opet. Sve ja tako kontam, a ne smijem previše ni kontat, pa kontam da ne smijem kontat. Uto, kucanje prestade, i ja nekako ušećirem opet.

Nije prošlo malo, kad će ti opet: prvo zvono, pa onda kucanje. I sve se isto ponovi ko i prvi put. Oni kucaju, zvone, a ja nimukajet. I opet nekako izdržim, oni odu, ja nastavim spavat. Sad sam već bio malo više iznerviran, pa mi je trebalo duže da zaspim. I taman sam san nekako safato, kad će opet zvono. Iste sam sekunde skočio i stao galamit. Ovaj put nisam ništa konto, nego sam izredo Kolumbu i majčine majke i čitav komšiluk. U nas se, brate, znalo u mahali i kad Junuz ide u krevet i kad Asim dolazi s posla; kad se ljudi odmaraju ne ide im se ni za živu glavu, to i djeca znaju! A ovdje, da bog sačuva, ovdje se ne zna ni kako prvi komšija izgleda, a kamoli kako se zove i kake su mu navike. Nit koga zanima. Bezbeli su zato sebi i dali za pravo da te handre kako im se ćefne. Sve ti nešto nude, daju džaba, poklanjaju. Ništa mi gore nema kad mi Amerikanac nešto prodaje za džaba! Znaš da te kani zajebat.

Skočim, onakav ljut i rashrdan, reko, sad ću im sve po spisku, pa za one kapi ― i u oči. Jedno pa drugo. Kad sam vrisno cijeli stan je odjekno! Peče, isto da sam superglu sebi istreso pod kapke, ne moreš ih držat zatvorene a ne smiješ ih otvorit. Galamim po kući, pipam đe su vrata, sad sam sa Kolumba prešo na svoju familiju, sujem i Harisa Džinovića i Hanku Paldum i čitavu našu estradu i koji me đavo natjero da mećem u oči ono što ide u nos!

Trčo bi, al ne smijem ― zveknuću neđe glavom. Držim jednu šaku preko face, drugom pipam ko ćorav ispred sebe, nebil kako napipo kupatilo. Kad sam se dograbio slavine, ispiro sam oči ko mahnit, jebote, reko, oćoraviću, pa i tog belaja. Odma mi kroz glavu prođe kaka će mi invalidska bit, nisam spaćno ni tri mjeseca odradio. Valja mi na socijalu a tek se bio skino sa nje, ko će mi je dat kad je nisam ni zaradio... Sve tako kontam, i pljuskam se po očima. Progledam nekako, na jedvite jade, čujem: oni još uvijek lupaju. Zagrabim korak ko podivljala zvjer, i silovito, uz sočne psovke, otvorim vrata.

Kad su me djeca vidjela, sa onim kanticama za slatkiše i svakojakim bojama i kostimima, vrisnuše svi u glas isto da se sami grof Drakula pojavio na vratima! Ja se prepadoh njih, oni mene. Jedan malac je bio sav krvav, mislio sam da ga je kamion pregazio. U jednom momentu smo se dvoumili dal oni da pobjegnu il da ja šmugnem u kuću. Razbježaše se djeca, jednom je čak i kantica ispala, kotrlja se meni pred krvavim očima, i ja osta tako, zatečen u čudu. Tek onda skontam: Helowin. Jebo ih Helowin.

Otad mrzim Helowin. Al moja ga djeca sad vole. To im je najbolji holidey, kažu.

Šta ću. Navučem Džemilinu hulahopku na glavu, obučem Adidas trenerku, uzmem od malog plastični pištolj, kanticu u ruke i pravac ― trik or trit!

Da ne pričam kako su ljudi reagovali na moj kostim...