HUSNIJA CRNJAK u epizodi "CRNI PETAK ― DAN ZA METAK"

Ameri od svakog praznika naprave cirkus a od svakog cirkusa biznis.

Od svih američkih praznika najvolim Tenksgiving. Za Independent Dej me izlude petarde i rakete, sve gledam đe ću zaleć, propisno me istrzaju, ne daju da rat iziđe iz mene, i bog. Krismes je fin praznik, neću griješit duše, al me, brate, sve ono spremanje i čišćenje poslije baš dobro izmore, pa mi bude drago kad napokon turim jelku u kutiju.

Tenksgivin volim jer se samo sjedi, pije i jede. Po mom ćeifu. Ko u nas za 1. Maj. Skoro, pa ko u nas. Jedino što mi pokvari taj ćeif je dan poslije ― Crni petak. Ameri su ludi za Crnim petkom. Meni je lično Crni petak dan za metak ― u glavu. Džemila bi najrađe da za taj petak bude na deset mjesta u isto vrijeme, ko onaj Hare Krišna, da je svuđe podjednako ima, a ja bi najrađe da me niđe nema i da se isparim ko Koperfild.

Al ovaj nam je Tenksgivin bio šega pravo.

Baš neki dan na Fejsbuku ugledam sliku: iznad koka, ispod ćurka. Koka kaže ćurki: „Hepi Tenksgiving!”, a ćurka koki: „Fak ju!” Kod nas je obrnuta situacija. Mi smo za Tenkgivin jeli koku mjesto ćurke. Ko će se s ćurkom handrit. Em je valja satima peć i zaljevat, em vazda bude suha, em tri dana poslije samo se jede ćurka. Jednom smo napravili tu grešku i više nikad. Djeca su bila ubjeđena da jedu ćurku. Odem dan prije i izaberem najveću koku u granapu, a Džemila to spremi po naški, s krompirom u saftu, prste da poližeš. Zato djeca odsad obožavaju „ćurku”. Ni badži Sulji nisam reko da ne jede ćurku. A on se sav umastio, mljacka, liže prste, uživio se pravo. Tek kad smo se svi fino napucali, djeca otišla u drugu sobu da se igraju, ja pitam Sulju:

― I, Suljaga, kaka ti je ćurka?

― Jebo sve, Husnija, ja bolje ćurke u životu nisam pojo! Jes da je ― veli ― nešto pomala, al je ukusna, prste da poližeš!

Tu se svi grohotom nasmijemo, jer mu je i Fikra znala šta jede, samo su djeca i on bili u mraku.

― Našla Džemila naki recept na internetu ― nastavljam ja sa zajebancijom ― peče se duplo nego normalna ćurka, zato se i skupila tako. Ih, da si je vidio kad smo je metnuli u rernu, maltene ko janje! Al jebajiga, hoćeš kvalitet il kvantitet, biraj. Mi smo se odlučili za ono prvo. Džemila je morala jutros u 6 ustat da je gurne u rernu. I pekla se tako 6 sati na tihoj vatri. Svako malo je moraš pivom zaljevat, baš ko janje.

― Pa od pive se i skupila, garant, al neka je, halal vjera!

I mi tu opet u grohot. Toliko smo se smijali da nam je to smijanje fakat pošlo ličit na kokodakanje, pogotovo u Fikre, ona se vazda smije ko kokoška, reko, jebote, iziće joj koka na usta! Moro sam mu reć da nije jeo ćurku.

Ne bi mu pravo.

― Haj što mene al kako, bolan, možeš djecu lagat? ― veli ti on ljutito, a sve mu se osmjeh otima.

― Naučio se od Amera, jebogati: oni sve lažu! Eto, ja već dvaes godina mislim kako je ovo fin praznik, zahvaljuju se ovi Indijancima što su ih spasili da prežive zimu, ulovili im Indijanci ćurke i donijeli da jedu, pa se tu zasjelo, zamezetilo, bratski se zameračilo, i tako je nasto Tenksgivin...

― Ja kako?

― Izguglirala Džemila neki dan... Nema, bolan, veze ni sa Indijancima ni sa ćurkom!

― Čuj to.

― Ja ba! To se oni svom Bogu zahvaljuju, kakim Indijancima i bakračima. A ćurku su tu ćušnuli usput, pošto se koka jede stalno, začevi su zauzeli Uskrs, i tako, nekom pala na pamet ćurka.

― Ne jedu se zecovi za Uskrs.

― Ne jedu, al se tucaju jaja. I to od koke!

― Pa normala, nema tolko zecova ko što ima koki...

― Sulejmane, bolan, zečevi ne nose jaja!

― Čuj to!

― Nose, al isto ko što i ti nosiš u gaćama svojim, bolan, bolan, Suljo!

― Pu, jebo im ja mater američku!

― Jašta, ba. Pa vidiš kako se malo kolju malo grle, niko im u kraj ne more stat lopovluku.  Ja se samo još nadam da ti, Suljo, ne vjeruješ u Djeda Mraza.

― Đe ću to vjerovat, ja sam paketić uvijek dobivo od preduzeća, nikad od Djeda Mraza!

I et, najeli se, napili se, ismijali se, oprostili se uz ono „Haj, nemojte šta zamjerit” i svako sebi. Pravo nam fino bilo.

Elem, djeca otišla u krevet, a onda je Džemila izložila plan, metnula ga na sto pred mene, isto da idemo banku pljačkat. Sve fino iscrtala i popisala, ko da treba rušit neprijateljski bunker. Naslov: Crni petak. Jao, majko draga.

Plan je išo vako:

„Ustaješ (to misli na mene) u 5, i pred Kosko. Cilj: kupiti što veći TV za što manje para. Usput se namirit: Oliv ojl - tri flaše, najveće pakovanje tariguza, folija, najveće pakovanje papira za kičen - Baunti, šampona za tijelo i kosu, ono ogromno pakovanje kaladonta, kafa, kako dobro a jeftino vino, nemoj slučajno da uzmeš bijelo ko prošli put, i nemoj, bogati, onaj Merlo, zapamti već jednom da ja volim Širaz, čačkalice za uši, parsli i crvena paprika, mejk šure da nije ljuta paprika ko prošli put, na normalnoj piše RED PEPER, a na ljutoj PAPRIKA, uvijek to pobrkaš...”

Kontam, fala bogu da pobrkam, paprika je paprika, a peper je biber, jebemumajku, niđe veze, đe neću pobrkat. Dalje, ide vako:

„Taman kad ti dođeš na red, tamo neđe oko 8-9, ja ću ti dovesti djecu da budu s tobom dok ja odem malo prošvrljati po molu. Itc Blek Frajdej, hoću da se fino namirim i napucam. A kupiću i djeci poklone za Novu. Naćemo se onda neđe za ručak (drži telefon u džepu i na glasno, nemoj da te zovem ko budala), pa ćemo poslije ručka malo ZAJEDNO u šoping.”

I još mi kaže:

„Ovu cedulju ima da nosiš sa sobom isto ko i telefon i da slijediš upustva, nemoj se upuštat u one svoje bezglave akcije i trpat u korpu đe god šta vidiš! I nemoj se oslanjat na svoje pamćenje nego na ovo što piše. Cedulju turi u džep odma večeras, u one hlače što ćeš ih sutra obuć kad ustaneš. I nemoj, MAJKETI, da budeš nervozan i da svoju nervozu prebacuješ na djecu. Ako budeš dobar, možda i ti nešto dobiješ večeras. Petak je...” I tu se nasmiješi, isto onaj bezobrazni Smajli.

I tako, ustanem u 5 ujutru i pred Kosko. Red se ufatio ko da se džabe dijeli. Kontam, da se mene pita, ja ne bi čeko ni da mi plate. Vidiš, reko, koju moć ima žensko nad insanom. Fakat, dođem na red i pravac – televizori. Uzmem skoro najveći. Super, reko, možda i ja opucam večeras a da nije sebi u glavu, preguro sam najgore, još samo da pomećem u korpu ono sa spiska i uto će i Džemila s djecom, sve laganice, bez nervoze... Ufatim se za džep – ni cedulje ni telefona! Obuko druge hlače... Auu, Huso, najebo si!

Bogami sam konto da trknem do Volmarta da uzmem sebi pištolj, garant imaju rasprodaju. Al ko bi opet stao u red... Ništa od mog metka, osta pištolj u futroli... Kad smo se vratili iz šopinga već je bilo kasno. Djeca su zaspala u autu, samo ih nake oduzete prenesem u krevet.

Onda sam jedno sat i po imo modnu reviju; Džemila je prošetala kuću uzduž i poprijeko. Te ove cipele uz ovu haljinu, te ova majica uz ove cipele, te ova suknja uz ovu košuljicu, i sve tako: cipele, cipelice, majica, košuljica, haljinica, suknjica, cipele, cipelice... Ja sam sve to vrijedno falio, slušo orginalne cijene i cijene na popustu, čudio se razlici, čak sam i zapljeskao nekoliko puta, ne daj bože da sam kaku kritiku uputio, ma bio sam, štoseonokaže, publika za desetku.

I taman se raspakovala, složila sve fino u stranu, navukla spavaćicu, evo, reko, moga metka, kad... ne znam šta joj bi, ode u kuhinju da pregleda stvari iz Koska. A tamo samo televizor neotpakovan stoji i ogromna vreća tariguza.

― Huso, bolan, đe su ti stvari iz Koska?

― U Kosku.

― Jesi to zaboravio ceduljicu?

― Nisam...

― Nego?

― Zaboravio hlače.

Pa, gledala me je bez riječi, da se ne lažemo, sigurno dobrih 3-4 minuta. A ta 3-4 minuta su bila duplo duža od modne revije, stare mi.

― Haj ti priključi ovaj TV, ako ti je stalo do sljedećeg petka. Mene boli glava ― reče hladnokrvno, isto ko da sam joj ja naki TV-mehaničar kojeg treba isplatit u sljedeći petak.

I džaba ja njoj vičem da sam nekst frajdej na putu, džaba ― zatvori vrata od spavaće diskretno agresivno i ostavi me da buljim u onu neotpakovanu kutiještinu od televizora.

Šo ono naš narod kaže: Sam pao, sam se ubio! Eh, et. Jebo ih Crni petak, kaka će mi subota bit kad mi je vaki petak... Što ne odoh u Volmart po onaj pištolj, načeko se u redu dabogda!, pomislim i prihvatim se one kutije.