KAO PRAVI DŽEKO: 5. POS'O JE DOBAR, PARA LAKA

Bio sam prvi put na treningu otkako se babo Muzafer ubio, ako se ubio. Trening je bio dobar, moram se vratit u kondiciju. Raja me nije zajebavala iako i dalje pričam u pauzama, tojest, treba mi dugo da izbacim riječ iz usta i da sastavim rečenicu. Šahinpašić je reko da je to normalno. Đe će bit normalno kad pričam ko idiot, mislim se. Vodio me je na ćevape, mene i mamu. To da ispuni opkladu. Njih dvoje se stalno gledaju i idu mi na živce. Ko zna dal će mama sad uopšte htjet da ide za Ameriku. Zbog Envera bi izgleda i zaboravila šta joj se desilo u Sarajevu. Radi mene nije mogla, al radi njega izgleda da može – više Ameriku ne spominje. Moraću ja to nekako razjebat, smrdi mi nešto kod Envera opasno...

Odlučio sam da Rasima skinem sa liste osumnjičenih, šta će bolan Rasim, dosta mu je svoje muke. On je haman volio babu više neg i mati i tetka Amina. Plus, sjetio sam se da je babo zvao Rasima da ustvari priča sa mnom taj petak, jer sam ja bio ono kod Rasima kad sam pobjego od matere, tako da više ne sumnjam u Rasima. Tetku i mater sam ostavio na listi, jer su mi još uvijek bili sumnjivi. A Šahinpašić je isto bio na listi, jer je možda bio mamin saučesnik. Ne znam zašto, al on mi je posto pravo sumnjiv...

U ponedjeljak počinje škola. Tetka je otišla u Neum, da se odmori malo od svega. I nije htjela u Hrvatsku iz inata, jer tamo, kaže, ne vole Bosance, osim kad se pričaju vicevi. U stvari, Hrvati nas ne vole jer mi kad idemo tamo na more skoro ništa ne trošimo jer sve ponesemo sa sobom, i pitu i paradajz i hljeb i salamu i sve. Tetka kaže ko im je kriv kad nemaju spaćnog bureka a kamoli ćevapa. Tetka se vraća u nedjelju, da bude sigurna da idem na vrijeme u školu. A onda će se polako spremati nazad za Ameriku. Reko sam joj da neću s njom. Ne znam dal ću s mamom, al s njom neću to je sigurno. Njoj nije bilo drago što ostajem sa materom, al šta ću joj ja, mati je mati a tetka je tetka...

Jutros sam našo spisak šifri, tetka je pokušavala otvorit babin mejl. Kraj kompjutera su stojale ispisane sve moguće varijante babinog pasvorda, i sve su bile prekrižene. Tetka je tu najviše vrtila moje ime i Muzafera, s malim i sa velikim slovom: MojKeno, Kenan, mojkenan, MuzeferKeno, KenoMuzafer, kenanmuzafer... sve u tom folu. Tetka nije znala da sam ja davno već isprobo sve te šeme. Znam da je ona babina sestra, al mi je dopizdilo da više gura nos u naše stvari. Kad sam već kod toga, sjetim se da probam sa Selminim imenom isto tako, možda je babo bio zaljubljen u Selmu ko što je ona u njega (ja bi bio), al kakvi, ništa Selma. Ne naginje se Selma ni kroz prozor ni kroz babin Windows!

Muzafer je odnio šifru sa sobom u grob.

Tetka misli da ću ja spavati kod mame, a meni je super to što njih dvije ne pričaju, pa sam reko tetki da sam reko mami da ću spavat kod nje a ja ustvari mami ništa nisam reko; hoću malo da budem sam, pa ako se babo Muzafer pojavi ko duh onda ću počet vjerovat u duhove. Isto mi je tako drago što se tetka malo isparila, jer će sad Mirela moć dolazit kod mene bez straha da nas neko uhvati. Počeli smo koristiti kondome. Ja reko Ćori da mi kupi, mene bilo stid. A ne bi trebalo da me bude stid, briga one prodavače što će meni kondom. Kod nas je skroz normalno da porno časopisi vise pored žvakaćih guma i razglednica Sarajeva, svakakvih tu slika ima i svako dijete to može da vidi. Babu je to vazda nerviralo i stalno je psovo na prodavače i govorio kako to niđe na svijetu nema i kako ih nije stid. A mene je bilo stid. Kad me je Ćoro pito što će mi kondomi, ja sam reko da naspemo vode u njih, može nekoliko litara stat, pa da ih bacamo sa balkona na raju. Onda je on došo na ideju da to uradimo na prvi dan škole, i ja sam se složio. Tako sam došo do kondoma! Super.

Mirela je bila i otišla. Skonto sam da sa kondomom nije isto ko bez kondoma, al zato mogu više izdržat sa kondomom, pa se to Mireli više sviđa. Jedini je problem što mi kondom spada, treba mi manji broj. Posto sam pravi jebač, al ne smijem nikom reć, obećo sam Mireli da neću nikom reć. Čak ni Ćori. A to je baš bezveze kad se ne možeš pohvalit da guziš pa onda bude skoro isto ko da i ne guziš.

Mirela mi je ispričala da je Rasim prodo kuću u Srebrenici što je dobio nazad od Srba, samo da vrati dug Kavezu. Al Rasim je to uradio bez da Amra zna, pa je nekako Amra saznala i otad su non-stop problemi u kući. Kaže Mirela da joj je mama bila tolko ljuta što je Rasim prodo kuću da mu je zaprijetila da će ga ostavit ako šta od tih para dadne Kavezu. Na kraju je Rasim moro dat pare Amri, a Amra je to pretvorila u eura i stavila na banku. A Rasim ne zna ni koja banka ni koji je broj konta. Hoće da poludi, kaže Mirela, sranje pravo. Mirela se sekira za svog babu. I ja se sekiram za Rasima. Ne bi bilo pravo da i on završi ko moj babo.

Fakat, sve se više ljudi ubija po Sarajevu. Niko ne zna zašto. Svi nagađaju, al niko ne zna. Neki se ubijaju sami, a neke drugi ubijaju. Neki dan se frajer bacio sa „Avaza”, najvećeg nebodera u Sarajevu. Jedan je lik to vidio, pa je ispričo kako se to desilo i onda je taj video posto hit na Jutjubu. Lik je šega, pa niko i ne priča o onom momku što se ubio, već svi o ovom što je to vidio! Ludilo... Bio je moj babo Muzafer u pravu kad je reko da je naše društvo bolesno i da je ova država za goli kurac.

Sve češće razmišljam da zapucam s mamom za Ameriku. Ako mama ne bude htjela ostavit Envera nazvaću tetku da dođe po mene. Kontam, ako uspijem smaknut Kaveza, onda ću morat bježat odavde i tako i tako... Kad razmislim, šta ću ja ovdje bez svog babe? Ovdje ću prije postat jalijaš nego fudbaler.

Reko sam Ćori da mi proba nabavit pištolj. Kaže Ćoro da Zijo ima pištolj, vidio je kad ga je sakrio u podrum, pa će ga donjet jedan dan da odemo neđe učit pucat. On već zna, Zijo ga učio, ako opet bude rata da zna... Ima i metaka, puna fijoka. Super, reko sam, a on je reko da će mi ga pozajmit kad mi bude trebalo, al da nikom ne smijem ni riječi o tome.

Ja još Ćori nisam reko da hoću da upucam Kaveza. Nisam nikom ništa reko, jer više nikom ovdje ne vjerujem. Samo sam Selmi reko. Sa njom se čujem svaki drugi-treći dan. Konto sam možda da nagovorim Selmu da nekako zavuče Kaveza pa da ga se tako rješimo. Vidjeću. Nisam joj ništa još reko o svom planu. Otkako sam bio presto pričat tolko sam se naviko na to da i sad posve malo pričam. Ionako šta god znam niko drugi ne smije da sazna.

Danas popodne idem kod Kaveza, pa sam ukratko ukuco sebi plan u telefon.

Plan broj 3: Moram postat raja s Kavezom i nekako mu nabacit Selmu. Onda uzet pištolj od Ćore i nekako upucat Kaveza da niko ne vidi. Još ne znam kako, al znam da moram. Možda Selma bude imala kakvu ideju da ga izvuče iz grada il nešto tako.

Ništa nisam spavo. Stalno sam osluškivo hoćel se babo pojavit ko duh. Nije se pojavio. Nije mi ništa ni pričo. A i da se pojavio umro bi od straha, pa je možda i bolje da se nije pojavio. Strašno je bilo bit sam u kući, svaki me je šum plašio, pa sam konto možda ipak da kažem mami da tetke nema pa da ona dođe spavat ovdje sa mnom. To se tetki ne bi svidjelo, jer mi je zaprijetila da mama ne može u kuću i da ja idem kod nje. A ja neću kod Envera, nema pojma. Vidjeću kad se vratim od Kaveza.

Kod Kaveza sam proveo cijeli dan i Ćorin buraz me je dovezo kući kasno u veče.

Evo šta je bilo kod Kaveza.

Prvo me je Zijo pokupio u 11 ujutro ispred moje zgrade. Čim sam sjeo u auto odma me pito što ja tražim pištolj! Skontam garant je uhvatio Ćoru na djelu, il mu se Ćoro sam izlajo. Reko sam mu da hoću da naučim pucat i on je reko koji će mi to kurac u životu. Ja nisam ništa reko na to. Sjeba mene Ćoro za pištolj.

Kavez živi na Bistriku. Pravo sam se iznenadio kad sam vidio đe živi. Mislio sam da on ima para ko blata pa da živi u nekoj vili il nešto tako. Ma kakvi to. Nema Kavez para ko blata nego živi u kući od blata, samo što se ne sruši! A u kući mu isto živi stara majka. Ona je pravo fina nena. I veliki je vjernik. Kad smo došli Kavezu na vrata on je izišo sa prstom na ustima. A to da budemo tihi, majka mu je klanjala u dnevnom boravku.

Otišli smo u drugu sobu. Tamo je Kavez pio kafu sa Germom hrmpalijom i jednim od one dvojice što su bili sa njim na stadionu. On se zvao Guja, u stvari, tako su ga oni zvali, ne znam mu pravo ime. Svi su se sa mnom fino ponašali i postavljali mi pitanja ko da smo raja i bilo im je drago što sam progovorio, al im nije bilo jasno kako to da sam bio presto pričat. Ja sam im reko da ne znam ni ja sam, ni kako sam presto ni kako sam počeo. Oni su se opet malo čudili i rekli su mi da je to isto ko u filmovima. A Guja je pričo isto šanerski ko i Germa pa su mi njih dvojica bili smješni tako. I njih dvojica su meni bili ko u filmovima. A onda je došla Kavezova majka i donijela veliku tepsiju zeljanice. Zeljanica nije bila nešto, previše je zalivena i ja ne volim zelje, al sam jeo, jer mi je bilo nezgodno da kažem da neću. Onda je stara majka rekla da ode kod kone Habibe na kafu i dodala: „A ti, sine Amere, pamet u glavu!” Svi smo se na to nasmijali, a Germa se onda malo šalio sa Amerom na taj fol dok ga Kavez nije ružno pogledo, i onda se Germa presto šalit.

Onda je došla još neka raja, pa smo se podijelili na male ispred kuće. Kavezova avlija ide niz brdo pa je bilo pravo šega igrat tako. Kavez je stavio mene u svoj tim, zajedno sa Germom, pa kad je vidio kako ja igram stalno me je falio. Dva gola sam im zabio. A meni je sve to bilo drago pa sam bio skoro i zaboravio što sam došo kod Kaveza.

Onda su oni pušili onu travu. I meni su dali dim pa mi se mantalo i povraćalo čitav dan, jedva sam došo sebi. Kavez je onda reko da sam ja sportista i da nikom slučajno ne padne na pamet da mi više da pušit travu. Kavez je stvarno pazio na mene, isto ko da sam mu burazer. Al ja sam ga ipak u sebi mrzio, jer je on možda ubio mog babu.

Pred veče mi je Kavez otkrio o kakvom se poslu radi. Vako mi je reko: „Poso je dobar, a para laka!” I onda su se on i Germa nasmijali a ja nemam pojma zašto. Onda je Kavez dodo da ja od tih para neću ništa vidjet, jer to nisu moje pare nego babin dug. On će sve to uredno zatefterit. Al me zato odsad niko ne smije dirat; ja sam u njegovoj raji i ko ima problema sa mnom imaće belaja sa Kavezom! Veliki je šupak i političar ovaj Kavez, mislio sam. A što se tiče posla, moje je samo da nadgledam ciganke što prose po gradu. Ono, da idem od jedne do druge, da se pravim ko da šetam, i tako da ih obilazim. Kaže, neke Sandžaklije su mu se počeli miješat u poso, već su mu dvije ciganke nestale bez traga i glasa, garant ih oni oteli i prebacili za Srbiju. Kaže, to je pravo lagan poso al je isto tako odgovoran, jer čim vidim nešto sumnjivo da mu javim. Čak su mi dali i mobilni, al to samo da koristim s njima i u slučaju da nešto sumnjivo vidim. Tu je Kavez ukuco samo dva broja: svoj i Zijin. Tako, ako budem nekog drugog zvao, on će to odma saznat! Znači, da zovem samo ako vidim neke tipove da pričaju s tim cigankama il ih stave u auto, da zapišem registraciju i da odma javim Ziji il njemu, to je to, sitnica, kaže, njegove ljude Sandžaklije znaju pa oni to ne mogu više nadgledat, jer ih ovi dobro uprate, pa zato. I još mi je reko da s tim ženama što prose ništa ne pričam, da neko slučajno ne primjeti da radim s njima. I još nešto, ako vidim u gradu nekog da prosi a da me Zijo nije upozno s tim slučajom, isto tako odma da im javim. Jedino borci-invalidi mogu prosit samo za sebe, svi ostali moraju imat dozvolu il radit za Kaveza. Tako.

Onda me je Zijo razvozio „po terenu”. Tako su oni to zvali, a ustvari su me vozali po gradu. Od Čaršije do Skenderije. A ja sam već znao te žene što prose, jer ih stalno viđam u gradu, i uglavnom su uvijek na istom mjestu. To su žene sa bebama, neke stare nane i djeca. Zijo mi je sve objasnio, kako da im kažem da se pomjere negdje drugo ako vidim drotove il neke sumnjive tipove i to... A kad sam pito Kaveza šta ću sa školom, škola počinje u ponedjeljak, on je reko da ću radit poslije škole i preko subote i nedjelje. Nije to po vas dan, obiđem teren jednom-dvaput i to je to... Biće tu i Zijo i Germa vazda neđe iza ćoška... A imam i telefon u slučaju nečeg hitnog. I još kaže, ako njegovoj Muniri nešto zafali iz granapa, da joj se moram otić namirit ponekad. I to spada u moje poslovne dužnosti, da mu se brinem za Munirin granap. A Munira, tako mu se zove stara majka.

I tako ja dobijem svoj prvi poso, da obilazim prosjake i nenu Muniru. I, ko svako drugi u ovoj državi, da radim bez plate. Sutra mi je prvi dan i Zijo je reko da će doći po mene. Odsad sam moro nosit dva telefona, jedan u jednom džepu a drugi u drugom, i pravit se ko da nemam ni jedan. Ovaj drugi nisam smio ni Ćori pokazat. Tako se sjetim da nazovem Ćoru čim dođem kući i da ga naružim za pištolj.

Kad sam uključio telefon, vidim da je mati zvala nekolko puta. A ja sam moro isključit njen telefon jer sam išo kod Kaveza, pa da me ne provali. Nazvo sam je i slago joj da sam išo na trening i da sam zaboravio telefon kod kuće. I još sam dodo da sam cijeli dan proveo kod Ćore, da smo se igrali video-igrica. Ne zna mati da mene uopšte ne zanimaju te igrice. Onda je ona rekla da me je poželila pravo i da hoće da me vidi. Kaže da odemo sutra pokupovati knjige za školu i štagod mi još treba. Ja sam reko da ću je nazvat sutra i požurio sam da prekinem da me ne upita za tetku.

Onda nazovem Ćoru da vidim šta se desilo sa pištoljem. Kaže Ćoro: „Ništa, jarane, safato me Zijo na vratima, vidio mi pištolj ispod majice, jebiga!” Onda sam i ja reko: „Jebiga!” Onda me on pito kako je bilo kod Kaveza i ja mu ispričam da Kavez živi u kući od blata, ko bi reko, kurči se po gradu a živi s materom u kućici ko iz „Ivice i Marice”! A onda je meni Ćoro reko da je to samo fasada.

– Šta, fasada? Od blata?

– Ma ne to, kretenu, fasada za SIPU.

– Misliš ona policija SIPA?

– Jȁ ba.

– Pa đe mu je lova?

– Ih, ko će ga znat! Nagembo se taj para još u ratu, garant strpo neđe u banku il šta ja znam. Radio ti je on, jarane, i sa četnicima i sa ustašama...

– Kako misliš, šta radio? Zijo ti reko?

– Jȁ, frajera! Pa to čitav grad zna! Razmjenjivo ukradenu robu, šverco oružjem, šta znam... Nije taj vazda ratovo, nego se ufuro u biznis: nije ništa ni ušlo ni izišlo iz Sarajeva za vrijeme rata da se ne pita Kaveza! Prvi ti je Kavez prošo kroz onaj Tunel! Ja sam mislio da ti to znaš, svako dijete u gradu to zna...

– Eto, ja sad znam...

– Jesi ga pito za mene?

– Nisam stigo. Što ne kažeš Ziji da te ubaci?

– Zijo bi me prije objesio nego to! Jedino da mu Kavez naredi, zato sam ti i reko da pitaš...

– Pitaću, nije sad vrijeme...

– Pa šta ćeš ti radit?

– Ma ništa, glupost, moram Muniri ić u granap.

– Ko je Munira?

– Kavezova stara.

– Ja posla i govana.

– Ma ja. I još džabe.

– Sranje.

– Znam...

– Hajd, vidimo se sutra na treningu, jarane – kaže meni Ćoro, razočaran na kraju.

– Vidimo se, buraz – kažem ja, al nisam bio nimalo razočaran. Nekako sam osjećo da sve ovo ima neki razlog. A razlog je moja osveta!

Odlučio sam da Ćori ništa ne govorim u vezi posla s Kavezom, možda me Kavez isprobava, il tako nešto. A i reko je da nikom ne govorim. Ako mu Zijo šta kaže, onda ću reć da mi je Kavez tako naredio...

Valja mi opet sam prespavat u kući. Ostaviću popaljena svjetla. A možda babo neće doć ako je svjetlo upaljeno? Možda ga zato sinoć nije bilo. Ugasiću svjetla. Skupiću hrabrosti i pogasiću sve po kući i leć u krevet, pa šta bude. Mogu valjda tolko za svog babu učinit. On možda čeka da popriča malo sa mnom. Možda će mi reć zašto se ubio, ako se ubio. Ako se nije ubio, možda mi kaže ko ga je ubio... Pogasiću ja svjetla. Idem probat spavat, pa šta bude. Možda mi se i u snu pojavi, ko će ga znat kako to ide. Trebo bi malo popričat sa Mirelom u vezi tih duhova.

Otišo sam u krevet a sve me naka čudna ideja kopka: da probam uletit u tetkin mejl! Ona se garant s babom nešto dopisivala... Onda kontam, pa šta i ako se dopisivala, šta će pričat: hoćeš doć, hoću, kad ćeš, eto me uskoro, dovešću i Damira, super... Damir! Garant joj je šifra Damir! Tako skontam da joj je šifra Damir i onda nisam mogo da ne ustanem. Šejtan mi nije dao mira. Skočim iz kreveta i odem probat otvorit tetkin mejl. A bolje da nisam. Bolje da sam zaspo i da ga nikad nisam otvorio...

A evo i zašto...

Čim sam ukuco „a” na onom sign in u hotmail-u, pojavi mi se tetkina adresa: aminahakijadamir@hotmail.com. Ukucam u password: Damir – ništa. Probam s malim slovom, damir, otvori se mejl, poredaše se poruke u inboxu! Jȁ, tetke, kontam, jest ofirna ko francuska sobarica... Odma spazim dole malo niže Muzaferovu poruku, kliknem tu i otvori mi se cijeli dijalog! Skontam da je to bilo baš onda kad mi je babo reko da će tetka doć na odmor i dovest Damira... Kopiro sam čitav razgovor i odma ga prihefto ovdje:

Muzafer: Gdje si, sestro, ima li kiše u Sijetlu?:) Kod nas vrijeme super, znaš Sarajevo, udari pljusak ničim izazvan i isto tako i prestane. Živimo i dišemo na pluća ova tri mjeseca u godini, ostalih devet na škrge, evo uskoro će i Festival, pa raja jedva čeka da zaradi koju paru... Kad si ti kontala? De, bogati, gledaj da ovaj put dovedeš i Damira, Keno bi se obradovao pravo. Keno igra fudbal, dobar je pravo, sve me više podsjeća na mene kad sam bio njegovih godina, samo da mu taj fudbal ne udari u glavu, lud je za loptom a nema ni kopačke kako treba...

P.S. Sretnem neki dan Envera (znam da znaš na kojeg Envera mislim), pa me pita za tebe... Drži se frajer, doktor, zaboli ga, radi na „Kliničkom”, ali kaže razveo se, ima godina već, hehehe, bezbeli zato i pita za tebe...

Hajdi, javi se što prije, da znam planirati stvari, kontam kod Žice malo za šank, jebiga, nema se...

Vozdrica, voli te buraz.

Amina: Hahaha, čuj, Enver! Šuti, nemoj da te Hakija negdje čuje! :) Razveo se, nije ni čudo, on samo sebe voli. Bila je to ljubav, jebote, samo kad se sjetim! Ništa, ako ga vidiš, poselami ga, ono – službeno i drugarski. Bio bi dobar fol da mu kažeš kako moj Hakija radi ovdje kao inžinjer, neka se malo ujeda za guzicu svoju doktorsku! :))) Ma šalim se.

Drago mi je za Kenu! Šuti, nek se dijete bavi sportom, znaš šta sve tamo ima... Kupiće njemu tetka kopačke, koji broj nosi? Kakve hoće? To nije problem nikakav. Ja kontam tamo krajem augusta, možda na desetak dana, ne mogu prije radi posla, a Damiru škola počinje... Dovešću ga obavezno, evo već ne priča više na našem nikako, izludi me to!

Voli te seka.

Javiću ti tačan datum čim rezervišem kartu!

Muzafer: Sranje! Pao sam u crnjak pravi! Ana se pojavila u gradu! Uručiše mi neki dan pozivnicu za sud, jebote! Došla po Kenu! On još ništa ne zna, a ja hoću da svisnem! Ne znam šta da radim... Neki njen američki advokat radi ovdje sa onim našim šupkom Rifatom... Znaš ga, garant, Rifat Kučukalić... Elem, odem tamo da popričam sa njim, kaže lik nemam nikakve šanse, jebe se njemu! Uzeće mi Kenu, jebote!!!

P.S. Ma hoće, ba, Nike, 35 broj... Ali mi nije sad do toga nikako... Ne znam šta da radim...

Amina: Hajdi, budi sutra oko podne kraj telefona, zovem te! Sranje baš! :(((

Muzafer: Ništa ti mene nisi danas utješila, sestro... Kažeš, poguraćeš me s lovom, ali ono što ti danas nisam rekao preko telefona stid me je i ovako reći... A moram, eto, kad smo već kod para...

Elem, ja sam ti u dugovima do guše... Zadužio sam se bankama, pa sam morao tu lovu nekako namiriti, uništiše me kamate... Pođem igrati lutriju, kontam to me jedino može spasiti, kao i svaka poštena budala u Bosni što konta, i onda se zaglibim još više... Toliko potonem da nisam imao izbora nego da pozajmim od Amera! Znaš Amera, Kaveza, preko njega je Hakija sredio da izađete kroz Tunel... A bili smo i raja kao klinci, onaj isti Kavez što me je natjerao da idem na Pofaliće... Eto kakav je vakat došao... Odem Ameru i kažem sve šta je i kako je, lik sredi lovu isto kao da je čuva pod dušekom! I tako, podmirim dugove, ali sam sad njemu dužan...

Amina: Ja ti mogu uletit za advokata, a za Amera ćeš se morati sam pobrinuti... Ima onaj Srbin, kako se zove... Sreten, nešto... Pitaj njega... Jebemu, zaboravila sam kako se preziva... Đurković, Đurić, nešto tako... Znam da je on ostao u Sarajevu i da radi, neka naša raja odavde je vratila stanove u Srpskoj preko njega... Raspitaj se za njega pa mi javi... I još nešto... Nešto što mi leži na srcu godinama već a nikad ti nisam rekla... A kad je situacija već takva... Nemoj da me mrziš poslije ovoga, samo razmisli... OK?

Znaš kroz kakvo si sranje sa Anom prošao, i kako je to sve bilo prije nego što je zapucala sa onim svojim Amerikancem ovamo... Brate, ovo ti kao sestra kažem, nemoj se ljutiti, ali trebao bi ti možda da napraviš DNK test, možda Keno uopšte i nije tvoj... Znam, neće ti biti ništa lakše, ali barem ćeš biti načisto... Eto, morala sam ti to reći i predložiti, sekiram se za tebe, pomoću ti šta god ti treba i koliko mogu, život bih ti svoj dala, ali moraš i ti malo sad pogledati sebe, da ta borba nije uzaludna...

Izvini, volim te, zato ti ovo i kažem... Nemoj me mrziti... Brat si mi, i jedini si mi ostao, ti si meni ipak najvažniji i najpreči... Otiđi do Envera, neka ti on sredi taj test, on to garant može. Ako je Keno fakat tvoj onda se vrijedi i boriti, ako nije – onda je bitka unaprijed izgubljena. Možda Ana i ide na to, otkud znaš... A i onaj Reuf je šupak, taj će preko mrtvih da dođe do para... Čuvaj se, Muzafere, pripremi se, skontaj se... Ne znam, možda da Kaveza pitaš da ti pomogne? Ako ti je učinio toliku uslugu, možda odradi još jednu? On garant ima neke veze u Sudu... Ne znam... Javi mi šta kontaš, šta si skonto...

Voli te tvoja seka.

Muzafer: Ti nisi normalna!

Amina: Izvini, buraz, ali ni onaj rat nije bio normalan, pa tako ni tvoj brak nije bio normalan i, uopšte, ništa dole više nije normalno... Ako hoćeš da Keno ostane s tobom, ovo ti je jedina šansa, ko zna šta ona kuja munta!

Muzafer: Jebote, dva dana nisam znao gdje udaram! Bojim se da Keno šta ne skonta, stalno nešto spominje mater u zadnje vrijeme... Ništa, raspizdila me jesi, ali kad bolje razmislim – u pravu si. Ako Keno nije moj onda nemam nikakve šanse da ga zadržim! Ne smijem ni da kontam vazda o tome... Ma kakav Kavez, njemu se ide samo ako baš više ne znaš kud. Možda mi Kavez bude trebao za zadnju opciju, jer nema pojma da ću joj dopustiti da vodi Kenu sa sobom! Jebe mi se za sud, ovo je moje dijete, odhranio sam ga sam, prošli smo nas dvojica i kroz sito i kroz rešeto i sad se ona sjetila da je mati! Ma nek jede govna, ja Kene ne dam! Došla je s lovom u Sarajevo i sad misli da može raditi šta hoće! E ne može! Ićemo mi na sud, sudićemo se, neka... Ali isto tako, i nju mrak ovdje može da proguta, koga će to briga biti: došla četnikuša u Sarajevo i udari je auto, padne joj klavir na glavu, ili nešto tako... Sad je ima sad nema, jednostavno. E, to mi Kavez može srediti, garant! Ja ću ići na sve ili ništa, ja svoje dijete ne dam! Provjeriću, al nema šanse da Keno nije moj, bona, pljunuti je ja! A Ana ovaj put može izići iz Sarajeva ili sama ili nikako, nema joj druge!

A Sreten se preziva Đoković, juče sam bio kod njega. Traži pet milja... Ali on je definitivno jedan od najboljih advokata u gradu.

Amina: Sutra ti šaljem 5 hiljada preko Western Uniona. Ne brini. Volim te.

P.S. Jesi pričao sa Enverom?

Muzafer: Dobio sam pare. Hvala ti, sestro, ne znam šta bih bez tebe... Jesam, pričao sam s Enverom i danas mu odnio obrise. Nemaš pojma kako sam se osjećao jutros... Keno, oko babino, spava, nema pojma šta mu se dešava, a ja mu, kao neki lopov i prevarant, kupim pljuvačku iz otvorenih usta... Joj, umrijeću!

Nalazi će biti za koji dan... Uopšte ne spavam. Moram se napiti da se prevarim i odspavam par sati... Propao sam pravo... Užas...

Jesi ti skontala kartu? Pozdravio te Enver...

Amina: Nisam još... Pare za kartu sam poslala tebi za advokata... Nisam još pričala sa Hakijom o svemu u detalje... Damir stalno pita kad idemo... :( Nemam pojma više šta ću i kako ću, možda budem morala doći na duže, što znači da njega ne mogu voditi radi škole... Čućemo se još... Javi čim skontaš rezultate...

Ne daj se, buraz, biće to sve OK.

Muzafer: Ništa nije u redu, Amina, i ništa više nikad neće biti u redu! Ana je danas došla na vrata sa drotovima... Keno je bio sam u kući. Prepao se, duša slatka, kaže zalupio im je vrata pred nosom i pobjegao kod Rasima. Ostavio sam ga tamo da spava.

Enver mi je rekao da ga sutra ujutru zovem za rezultate.

I to je bilo to. Zadnja rečenica koju imam od svog oca je da će nazvati Envera za DNK rezultate! I šta ja sad da kontam? Gugliram odma DNK, samo da budem siguran da je to ono šta je mislim da jest, jer mi zvuči isto ko neka politička stranka, i vidim – jašta je, tako se utvrdi jesil nečiji sin il nisi! To znači da ja nisam sin svog oca! To znači da je babo dobio rezultate da ja nisam njegov i objesio se na šnjuru od usisivača! Muzafer me nije mogo pustit nit je mogo da živi s tim... I kako ja sad da živim s tim?!!! Tetka je kriva za sve! Tetka i mati! One su ubile mog babu, nema Kavez ništa s tim! Baš me brga za taj DNK, Muzafer je moj babo i tačka!

Lego sam u krevet iako sam znao da nema pojma da zaspim. Jebala me i tetka i njen mejl i moja radoznalost... Plako sam. Pravo sam plako. Imo sam osjećaj da sam sad babu izgubio po drugi put. Koje djete izgubi oca dvaput? Niko, samo ja. Ma ne da sam izgubio oca nego sam izgubio i sebe... Izgubio sam se u ovom gradu, u ovom svijetu, u kosmosu, mislio sam da lebdim u mraku a niđe ni zvijezda ni sunca ni planete Zemlje, sve je otišlo u pičku materinu, odnosno, ja sam otišo u pičku materinu, nema me, ničega nema... Jedino Enver! Njega ima. Njega ima, mamu mu onu zalizanu. Onda sam dugo razmišljo o Enveru. Šta on glumi? Znao sam ja da on ima svoje prste umješane... On, tetka i mati su meni sjebali život. Oni, kakav Kavez. Kavez je fin lik naspram njih, gospodin, on mi ne bi nikad ovo uradio!

Uzmem telefon i stavim Šahinpašića na prvo mjesto osumnjičenih, mamu na drugo, tetku na treće, a Kaveza skroz pomjerim na četvrto, i to reda-radi...

Usto sam pravo sjeban. Oka nisam sklopio do zore. Upišo sam se do grla. Sinoć mi je malo falilo da u po noći pobjegnem iz kuće. Da baš ono – trčim ko Forest Gamp, trčim i trčim i nikad ne stanem...

Pročito sam još nekoliko puta tetkin mejl i svaki put sam plako više i više. Sve čitam i ne mogu da vjerujem u ono što čitam. Pa ovo je bio čitav život mimo mog života, kontam! U kojoj zabludi sam ja to živio... Isto ko ono kad mi je Muzafer prizno da Djed Mraz ne postoji. Sad treba da se uzdam u Boga, pa da mi sutra isto tako neko kaže da Bog ne postoji... A u šta da vjerujem? Zašto da živim kad je sve laž? Mati mi isto ko da nije mati, a otac koji mi je bio otac i nije moj otac!

Da bude još gore, nazove me Mirela. Plače. Neko im sinoć obio stan! Oni izašli da malo prošetaju po Festivalu, i kad su se vratili kući imali su šta i zateć: vrata širom otvorena, sve po stanu razbacano, Mireli nesto kompjuter, nema televizora, Edija isto nema, bezbeli se i pašče ufatilo noge, raspad sistema... E, to sad nema ko drugi bit neg Kavez! Bože, ako te ima, javi se, reci mi šta da radim? Ja više ništa ne znam, nemam kud...

Umjesto Boga, javio mi se Zijo; bio je dole i čeko me. Ja na poso skroz zaboravio... Konto sam dal da idem il da ne idem. Sad i Kaveza moram skinut sa liste, a vidi, kontam, šta je uradio Rasimu. Kavez je čovjek sa dva lica. Al sad ne znam dal da ga mrzim i šta da radim s njim... Bezbeli se sad ne mogu ni iščupat tako lako iz ovih govana, ne bi Kavezu bilo pravo nikako. Ko zna šta mu može pasti na pamet...

Odo nadgledat ciganke kako prose.

Svi su prosjaci bili na svom mjestu, ko i uvijek. Oni sad zarađuju dobro, jer ima turista i dijaspore pa im daju pare. Naši ne daju, jer znaju o čemu se radi. Dok sam hodo tako od jedne do druge razmišljo sam o njima i to je bilo dobro, jer nisam razmišljo ni o babi ni o tetki ni o mami ni o Enveru. Razmišljo sam o onim bebama što ciganke nosaju sa sobom. Pito sam se kako to da te bebe nikad ne plaču? One fakat nikad ne plaču. A po vas dan su napolju, nema teorije da bebe nikad ne plaču. Možda nisu prave? Al jesu, vidio sam kako se pomjeraju malo, spavaju. One bebe stalno spavaju. Možda su ih istrenirali da ne plaču? Mogul se bebe trenirat? To mi je bilo čudno pravo.

Dan je bio lijep. I grad je bio lijep. Ljudi nisu nigdje žurili. A i đe bi žurili kad niko ništa ne radi. Trebe su se vratile s odmora, pocrnile, napucane, milina ih gledat. Spremne su za novu školsku godinu, smiju se i zubi im se cakle na suncu. Radosne su. I grudi im radosno poskakuju u hodu. Ljudi pričaju između sebe i svima ko da je drago što su baš tu, a ne negdje drugo. Ferhadija je najljepša ulica na svijetu. Čuju se zvona, čuju se i hodže sa minareta. Šaneri prodaju CD-ove i dobacuju trebama što prolaze. Nijedan od njih nema pola zubi u glavi, smješni su. Jedan šaner, mal i debeljuškast, ima samo ona dva zuba ko vampiri što imaju. Viče za nekom trebom: „Stani, bona, da ti se Drakula zaskoči!” Nasmijem se na to, a sve se pitam rade li i oni za Kaveza. Menščini ko da Kavez drži čitav grad. Bez obzira na sve, meni odavno nije bilo vako milo i drago prošetat kroz grad ko danas. I nisam uopšte razumio zašto mi je bilo lijepo.

Konto sam kako u sljedeću subotu igramo s Armenijom i onda nam u utorak dolazi Turska. Ako pobjedimo obje onda smo garant drugi u grupi, iza Španije, pa se možda u baražu plasiramo na Svjetsko Prvenstvo u Africi. To bi bilo super! Čudno, meni je ipak sve to nekako postalo svejedno... Ne znam zašto. Beli zato što znam da smo mi fukare i nesrećnici i da ćemo u baražu garant izvuć nekog zajebanog i ništa od Svjetskog...

Zavibrira mi telefon. Kavez. Mamin telefon sam namjerno ostavio u kući, neću ni da je čujem ni da je vidim dok ne skontam šta ću i kako ću... A nemam pojma šta ću i kako ću... Nešto mi se sad mota po glavi da smaknem Envera, on će mi bit mnogo lakši od Kaveza. Sklonim se u ćošak da odgovorim na telefon. Kavez kaže da moram do Munire, daće mi ona pare da joj odem do granapa, on ima nakog posla. Kažem dobro, i taman kako to govorim ugledam nekog tipa preko puta kako me posmatra. Čim je frajer vidio da sam ga skužio, okrenu se i ko fol nešto razgleda okolo. Pomislim odma kako je to garant jedan od onih Sandžaklija što mi je Kavez pričo.

Nazovem opet Kaveza i ispričam mu to. Pita me Kavez kako izgleda taj tip. Ja mu ga opišem, ono: mlađi frajer, obučen fino, bijela koša, neke fine sive tole, zalizan, nosi cvike ko neki štreber... Bilo mi ga je lako opisat jer se lik stalno okreto i pogledo u mene, nije nikud bježo, menščini da se nije ni skrivo da me prati! Kaže Kavez da to garant nije nikakav Sandžaklija al da je moguće da je naki drot, da probam da mu pobjegnem u gužvi i da odem reć Fadili (a to je ona Ciganka sa bebom u Ferhadiji), da joj kažem da se ispari i nek ide na drugo mjesto, zna ona đe treba. Čim to završim da mu se javim i da idem Muniri u granap.

Tako i uradim. Nisam vazda trebo ni bježat, u sekundi sam onom sumnjivom tipu pobjego. Baš ko u agentskim filmovima. Kad sam došo gore na Bistrik bio sam sav oznojen. Crko sam pravo. Kuco sam dugo, mislio sam kuću ću im srušit. Onda sam ušo sam, jer sam čuo da je Munira vikala da uđem, ona nije mogla ustat. Ustvari nije vikala, jedva sam je čuo kako govori. Nena je bila bolesna. Bilo joj je drago da me vidi. Kaže mi da joj pomognem da ustane, mora do klozeta, i pare da mi nađe, da joj kupim paradajza i paprika, to je jedino što može da žvače sa „tuđim” zubima...

– I de, dijete, ne bilo te zapovjeđeno, de, pogledaj šta mi je to sa dušekom, žulja me nešto vas dan a nemam ja snage da to podignem, da kakav feder nije iskočio il šta god, de vidi, bogati, moreš li ti to popravit, ubi me u kičmu... – kaže meni nena, sve ono polako, ko što stare nene govore. Bila mi je draga nena Munira.

Odvedem je do klozeta, kako ona kaže, i vratim se nazad u sobu da joj popravim krevet. Kontam, samo ću okrenut dušek, pa ako je neki feder, biće onda sa druge strane. Podignem dušek, i ostanem ukočen, isto ko da sam mrtvog čovjeka vidio. Ispod dušeka eura i dolara ko u priči, ispunjen čitav onaj sanduk! Protrljam oči, reko da ne sanjam, al fakat: hiljade i hiljade novčanica u onom sanduku, poravnalo se s vrhom. Samo jedan snop para nije bio poravnat, garant ga je Kavez na brzinu ubacio pod dušek, i to je bio onaj što je žuljo majku Muniru. Prvo što mi je palo na pamet je da ga stavim sebi u džep, da je više ne žulja, al onda skontam da budem pametan, mogla bi Munira spomenut Kavezu da sam joj popravio dušek, pa ga samo gurnem niže u ćošak, tamo đe noge idu, i vratim dušek nazad.

I onda mi je samo jedna ideja bila u glavi cijeli dan, nisam imo maminog telefona da zapišem plan, al sam i bez toga dobro znao šta mi je činit...

KAO PRAVI DŽEKO: 4. KAVEZ

Ja sam fakat počeo pričat poslije 10 dana. Tojest, neki dan mi se to desilo. Sasvim neočekivano sam doživio jedan šok koji nije šok ko onaj kad sam vidio babu Muzafera na šnjuri od usisivača, al me je ipak šokiralo tolko da mi je „Jebote!” ispalo samo iz usta. Isto tako, doktor Šahinpašić je završio na mojoj listi za osumnjičene. Stavio sam ga pod broj 5.

Evo kako je to sve bilo.

Kad sam se vratio kući iz „Kliničkog” odma sjednem za kompjuter. Tetka Amina se bila neđe isparila, pa sam jedva čeko da upalim kompjuter. Kontam, mogu mislit kako je popizdila kad je vidjela da onaj pasvord ne ide... Hehehe. Ukucam Dzeko11, i stanem tražit babino oproštajno pismo. Razgledam po desktopu–ništa. Nisam mogo da vjerujem. Razgledam ponovo, opet ništa. I opet, opet–ništa. Oči su mi ispale buljeći u one foldere, al babinog oproštajnog ni zglave. Sve ih otvaram jedan po jedan, al niđe ništa. Konto sam da mi nije poslo mejl, pa otvorim svoj mejl–i tamo ništa. Onda sam probo da otvorim babin mejl, al nisam mogo skontat šifru. I sve sam konto možda je tetka ipak skontala pasvord! Kad sam malo bolje razmislio to nije tako ni teško, jer svi znaju da je Džeko moj idol, a on u repki nosi broj 11. Možda joj je čak i Rasim reko! Nema šta drugo bit, kontam, ne bi se moj babo ubio da mi ne ostavi oproštajno pismo. Ako se ubio. Pogledam u kantu za izbrisane dokumente–ništa. Al ono ― baš ništa. To mi bude još više sumnjivo, jer ja to brišem rijetko, pa nema pojma da je kanta mogla bit prazna! Nije tetka glupa... Garant je izbrisala prvo folder sa oproštajnim pismom pa se onda sjetila i izbrisala sve i u kanti...

Uzmem telefon i pomjerim tetku na drugo mjesto, a Rasim onda padne pod broj 3. I sve mi se onda pođe slagat, njih dvoje nešto mute zajedno, garant! Otvorim novi list na Notes i napišem:

Mišljenja sam (ovaj fol sam pokupio od Šahinpašića) da su osumnjičeni tetka Amina i Rasim Demirović djelovali zajedno. Dokazi za sumnju:

Prvo, tetka je noć prije pričala sa Rasimom i rekla je da će otvorit kompjuter. I izgleda da je otvorila, jer nisam nigdje našo babino oproštajno pismo.

Drugo, Rasim je jedini mogo skužit moj pasvord, jer tetka ne prati fudbal. Znači, on joj je reko pasvord a ona je uradila ostalo. Zaključak: njih dvoje nešto mute!

Sve me je jako isfrustriralo, pa sam otišo na Fejsbuk da pošaljem Ćori poruku da se vidimo. Napišem mu: „Đe si, Izmete? Hajdi, javi se.” Nije prošla ni minuta dobijem odgovor: „Đe si, Kenjo, ukenjo se dabogda! Hoćemol lopte?” Reknem mu da dođe do mene, jebo loptu, a on mene pita što. Onda mu kažem kako sam presto pričat otkako sam vidio babu na šnjuri od usisivača, da sam bio kod doktora, i da mi je on reko da probam pričat sa njim, Ćorom. Ćoro napiše: „Jah crnjaka, jarane! Eto me.” Dobar je Ćoro, mislio sam.

Ćoro nije dobio nadimak „Ćoro” zato što je ćorav il što nosi naočale, jer nije ni ćorav nit nosi naočale. Ćoro je dobio nadimak jer je na jednoj utakmici protiv „Vratnika” fasovo tri gola kroz noge, pa su ga zato prozvali „Ćoro”. Ćoro se ispočetka tuko s rajom što ga tako zovu a onda je jednom dobio dobrih batina, pa mu je dosadilo da se tuče. Vidio je da je kod nas raja takva, kad te provali najebo si i što se više buniš to sve gore po tebe, ne pije vode taman da se potučeš sa čitavim Sarajevom. Plus, Škiljo ga je tako prebio da Ćoro nije izlazio pet dana iz kuće. A Škiljo nosi naočale, i zovu ga Škiljo zato što nosi naočale. Kad je Ćorin otac vidio kako je Škiljo prebio Ćoru ode on Škiljinom ocu da kaže da malo prevaspita Škilju. A Škiljin otac onda prevaspita Ćorinog oca, tojest istuče ga isto ko što je Škiljo istuko Ćoru. I onda su obojica ležali u kući. Šega pravo. A onda je Ćorin brat Zijo otišo Škiljinom ocu na vrata s nekom svojom rajom i prebio i Škilju i oca mu. Pa su i oni ležali u kući pet dana. Ćoro to ne voli spominjat, al se otad više ne buni što ga raja zove Ćoro.

Kad je Ćoro došo, reko je đe si, šta ima?, i ja sam mu htio reć vozdra, al mi riječ nikako nije htjela iz usta. Onda se Ćoro pošo zajebavat sa mnom kako će me raja prozvat Muto il nešto tako, i meni je bilo krivo pa sam ga pogledo ružno, a on je reko: „Jebiga, jarane, tako ti je!” A ja sam znao da je u pravu i tad sam odlučio da ne izlazim iz kuće dok ne propričam. Pokazo sam mu telefon i da pišem poruke umjesto da pričam. On je reko: „Ludilo, brate!” I onda se dugo divio mom telefonu i dosađivo mi je sa igricama. A ja sam onda skonto da bi mi Ćoro mogo bit pomoćnik, jer svaki pravi detektiv ima pomoćnika. Isto ko što Šerlok Holms ima onog svog Vatsona. Ili ko što Inspektor Kluzo ima onog Kineza što stalno iskače odnekle. Al nisam mu to odma htio reć, prvo sam moro skontat neku strategiju. A strategija je isto što i taktika, to znam iz fudbalskih članaka. Svaki detektiv mora imat neku strategiju.

I onda sam sjeo i piso i piso i piso. A to nije dobro samo zbog vježbanja da progovorim već je dobro i da skontam strategiju. Ustvari, tako sam i skonto da se babo nije ubio. Ako se nije ubio. Ništa se ne smije zaboravit, a puno je toga za upamtit. A ko nema u glavi ima na papiru, ustvari u kompjuteru. Znači, prvo što sam moro skontat je kako da sakrijem to što pišem. I skontam da svaki put kad završim sa pisanjem to pošaljem sebi na mejl. A onda da izbrišem i dokument i kantu za smeće. Tako mogu otvorit dokument sa mejla, nastavit pisat i onda ga opet poslat samom sebi. Odem na hotmail i promjenim šifru, jer mi je i tamo pasvord bio Dzeko11. Prvo sam mislio da stavim Dzeko9, jer je Džeko bio devetka u Volfsburgu, al se onda predomislim, jer bi Rasim mogo i to skontat pa stavim Dzeko13. 13, jer ću uskoro imat 13 godina. Logika. Nema pojma da to Rasim i tetka skontaju. Odlučim da onaj pasvord za otvaranje kompjutera ostavim isti, ako tetka bude gurala nos neka misli da je sve isto... Tetka je u stvari bila došla davno, al je samo rekla ćao i otišla u krevet, bila je fol umorna. A ja znam da je išla ganjat advokata i papire za stan, nema što drugo hodat povazdan po gradu. Al kad me je htjela poljubit otvorio sam brzo Fejsbuk da ne skonta da pravim strategiju i da je i ona osumnjičena.

Znači, to je bio utorak, 11. august. Od ovog dana je prošlo tačno deset dana kad sam opet progovorio. Al prvo da zapišem šta se sve desilo u tih deset dana.   

12. augusta je trebala bit prijateljska utakmica sa Iranom.  Imo sam 4 osumnjičena, pa sam skonto da ako hoću da nađem ubicu moram izić iz kuće. Plus, moj glavni osumnjičeni, Kavez, je bio u Hordama Zla (a to svako zna – to su navijači FK „Sarajeva”), i ta utakmica mi je pravo dobro došla da odem sa Rasimom ko fol da navijamo, al ustvari plan je bio da vidim jel još nešto sumnjivo kod Rasima, pa možda naletim i na Kaveza. Znao sam da će Kavez bit na utakmici. Iako sam se zareko da neću izlazit iz kuće, moro sam izić. A dobro, ipak je tekma u pitanju. I Džeko, naravno. Tu sam noć cijelu piso, ufuro sam se pravo, jutro me skoro dočekalo, pa sam zaspo ko klada. Al opet nisam ništa sanjo. Ustvari, imo sam osjećaj da nisam ni spavo nego da sam stalno u snu razmišljo kako da se ne upišam. I sjećam se da su mi se riječi selektivni mutizam, progresivni, traumatski, socijalno okruženje i genetika stalno vrtile pred očima, sve jedna za drugom, pa kad sam usto prvo što je bilo je da sam gugliro sve te riječi. Odnosno, čim sam izgugliro selektivni mutizam sve ostale riječi su bile u istom članku. Priznajem, pola članka nisam razumio, al sam razumio dovoljno da sam već zamišljo kako me djeca zovu Muto. Još ako dodaju i Kenjo biće Kenjo Muto, i eto meni belaja. Doživotnog. Ćoro je još super prošo!

Zamolim tetku taj dan da nazove Rasima i da ga pita bil me vodio na utakmicu. Bio je to Plan broj 1, dio moje strategije. Rasim je odma reko nema frke, drage volje. Kaže, doće po mene jedno po sata prije, da kupimo košpe i da se smjestimo. „Koševo” mi je bilo preko puta, tako da se nije trebalo žurit. A ja sam zato odma požurio da ispišem što više mogu...

Onda sam dobio mejl od Mirele. Bilo mi je drago, al sam se poslije malo i nasekiro. Evo šta mi je Mirela napisala, kopiro sam i prihefto čitavo pismo:

„Dragi Kenane,

Ja ne mogu da prestanem razmišljati o tebi i jedva čekam da te opet vidim. Pravo sam se navikla na tebe i mislim da sam se zaljubila u tebe. To je i mama primjetila, jer vidi da stalno gledam kroz prozor. A ja to mislim o tebi i gledam hoćeš li naići dole na ulici. Svašta mislim. Kad bi mama znala šta sve mislim bilo bi belaja. Ali, fala dragom Bogu, ona ne zna čitati moje misli, iako ja mislim da je to moguće. Možda kad se još više zaljubimo, budemo mogli čitati misli jedno drugom, čitala sam negdje da to zaljubljeni mogu. A mogu isto i oni što se bave hipnozom. Ipak, mama je primjetila da se nešto sa mnom dešava pa me je pitala šta se sa mnom to dešava, jel sam se zaljubila. Ja sam rekla da nisam, al ona je primjetila da lažem. I odmah je znala da sam se zaljubila u tebe, jer mi je odmah rekla da smo ti i ja ko brat i sestra i da se ne igramo svojim životom! Babo ništa nije primjetio, on valjda misli da se ja ne mogu zaljubiti i da se niko ne može zaljubiti u mene, jer sam invalid. Ustvari, nemam pojma šta babo misli. Otkako je umro tvoj otac, on hoda ko mahnit po stanu i stalno se nešto raspravlja na telefon s onim Kavezom. Mama se boji za babu. Rekla je da neće Rasimu govoriti ništa u vezi nas, i ja sam je za to poljubila. Babi je dosta i njegovih problema. On me puno voli, pa ne bih ni ja da se nešto razočara u mene. Eto, kad se ono u ponedjeljak vraćao sa dženaze našao je neko štene napušteno na ulici. Kaže da su ga dvojica odraslih lutalica htjeli rastrgati. On je uzeo štene i donijeo ga kući meni za poklon. Bilo mu je pravo drago. Jedva čekam da ga vidiš. Pravo je čupav i sladak i stalno me liže. Dala sam mu ime Edi, a to je skraćeno od Edin, Edin Džeko, kontaš? To sam tako radi tebe, jer znam koliko voliš Džeku i onda me to podsjeća na tebe.

Kad ćeš doći da se vidimo? Poželila sam te. Znaš li da mi je 21. augusta  rođendan? Babo kaže da ne možeš da pričaš, a ja mislim da si više sa mnom da bi garant progovorio.

Voli te tvoja Mirela. Cmok. :))))”

Ja sam onda razmišljo o Mireli i odma sam se uzbudio pravo. Rasim je trebo svakog časa da udari na vrata, pa sam joj odgovorio na brzinu:

„Draga Mirela,

I ja tebe isto volim. I mislim često na tebe. Tvoje grudi i ono dole stalno su mi pred očima! Jednom ću ti potanko sve ispričat, ako budem uspio pričat. Al sad sam zauzet i ne znam kad ćemo se vidjeti. Bio sam kod doktora i mama me stalno voda sa sobom. Kupila mi je tene i još svašta nešto. Više je ne mrzim ko što sam je mrzio. Al mi babo Muzafer još uvijek fali. Još uvijek ne mogu da skontam da ga nikad neću vidjet. Nisam znao da ti je tako skoro rođendan, ako se ne vidimo prije onda ćemo za rođendan sigurno. Super je to što je Rasim pokupio tog cuku sa ulice! Ja sam vidio hiljadu puta te pse lutalice, sve hodaju u čoporima po gradu, isto vukovi. Jednom kad sam išo s babom gore na Bistrik prepo sam se od njih pravo. Bila je noć i prolazili smo pokraj jedne napuštene i zapaljene kuće, nisu je od rata popravili. Nećeš vjerovat, kad sam pogledo u tu kuću samo su se oči počele iz mraka pojavljivat, ko u horor-filmovima. Sve ono ― svjetle. Prvo su bile jedne oči, pa onda druge, i na kraju sam vidio stotine očiju kako nas posmatraju iz mraka! Bilo je pravo strašno. Jednog će dana oni pobjesnit, pa će počet ganjat i raju po gradu, a ne samo male cuke. Dobro je što ga je Rasim spasio, al sad ga moraš pazit, a ne ko neki ljudi kad vide da nemaju oni šta da jedu onda otjeraju cuku iz kuće. Zato ih garant i ima tolko. Ne znam što ih ne upucaju, ja otad ne smijem ni blizu Bistrika. Drago mi je da si mu dala ime po Džeki. :)

Javi se opet vako, pa se vidimo.

Voli te tvoj Kenan.”

Mireli nisam ništa htio reći za svoju istragu. Ipak je ona ćerka svoga oca. Al me je nasekiralo to što Rasim stalno priča s Kavezom.

Poslo sam mami poruku da idem na utakmicu, a ona je odgovorila dobro, dušo draga. Onda je došo Rasim. Tetka je bila fina sa Rasimom, nudila ga kafom, on nije htio. Dok sam se ja spremo za tekmu, Rasim je čeko u hodniku i čuo sam ih kako nešto šapuću. To mi je, naravno, bilo sumnjivo. Kad smo krenuli tetka je dobacila nek nam je sa srećom. Tetka je stavila neke pare Rasimu u šaku, nisam vidio kolko je bilo, al je izgledalo da je bilo puno. Rasim se nije bunio, samo je reko: „Hvala, Amina.” Te pare su mogle biti za tekme a isto tako su mogle bit i za nešto drugo. I to mi je, naravno, bilo sumnjivo. Onda smo otišli na utakmicu. Tamo je bilo puno navijača, pjevalo se, pa sam poželio i ja da pjevam, i umalo sam zaboravio na svoju istragu.

U prvom poluvremenu nije bilo golova. Naši su ko fol napadali a Iran se ko fol branio. „Čuj, Iran, majke ti, zar od tolko svijeta mi moramo baš sa Iranom igrat?” čudio se Rasim. Al je raja opet navijala. Malo navijala a malo psovala „Savez”. „Savez” niko ne voli jer su oni isti lopovi ko i političari, pa onda raja namjerno baca baklje, pali stadione i ruši ograde, i tako onda „Savez” bude kažnjen od Fife. I ja bi navijo da sam mogo. Rasim je mogo al nije navijo. Nije uopšte bio raspoložen. Čak je skroz malo i pričo sa mnom. Ko da mu se uopšte nije bilo na utakmici. Više je gledo oko sebe nego na teren. I sve je kroz zube psovo vaku državu. To više nije bio onaj stari Rasim, mislio sam.

Nosio sam jednu malu teku, jer nisam htio da svako zna za telefon, pa na poluvremenu napišem Rasimu da moram pišat, a Rasimu nije bilo baš drago što ja moram pišat. Nisam imo pojma zašto. Konto sam da mu je mrsko hodat kroz gužvu.

Dok smo se probijali kroz masu, Rasim se ko bez glave okreto lijevo-desno. I pred wc-om je bila gužva. Stali smo u red, a ja sam samo posmatro Rasima. Izgledo je ko da mu je pozlilo, bio je sav crven u licu, mislio sam da će ga srce strefit. Onda sam primjetio dvojicu iz „Hordi”. Obojica su imali istu frizuru, tojest, bili su skoro ćelavi. Čim su primjetili Rasima, nešto se pođoše dogovarat, klimaju jedan drugom glavom i eto ih prema nama. Rasim se fakat bio okreno da ufati šturu, al ga jedan od one dvojice zgrabi za ruku i privuče ga sebi, ono drsko, hohštaplerski.

– Đeš to pošo? – reče smrad.

– Vodim dijete u hâlu – zbunjeno će Rasim. A sav pretrno, frka mu neviđena, mislio sam upišaće se od straha. Nije, bogami, ni meni bilo svejedno kad sam Rasima, nolku ljudinu, vidio da muca ko malo dijete.

– Traži te Kavez – veli onaj drugi. – Nemoj da ti on dolazi!

A taj drugi je bio isti hinja, stalno se nešto kezio. Sitan, malo veći od mene, stalno je virko iza onog hrmpalije, vazda spreman da zakuha. Njega Kavez garant šalje po ćevape.

– Nema frke, ljudi, čuo sam se ja sa Kavezom, jarani smo, brate! – pravdo se Rasim. – Evo, samo da mali piški.

Tek su onda obojica primjetili i mene.

– Jesi ti onaj mali Suđuka? – pita me hrmpalija.

Ja klimnem glavom.

– Dobar si, Suđukiću, gledo sam te ono kad si na Bjelavama šukno pet komada, biće od tebe nešo!

Ja sam šutio, a reko bi da sam ustvari dao šest... A to je bila tekma, onako među rajom. Razvalili smo ih 11:2. Kad je hrmpalija vidio da stojim onde ko kloc, odbrusi ono, ko fol jaranski:

– Haji, Suđuka, pišaj preko reda, ako ti ko ša kaje samo reci Germa te poslo, usta ću im razvalit!

Ja odem na brzinu pišat i sve se okrećem gledal Germa za mnom. Gleda. Vidi Germa da ja imam problema da prođem kroz gužvu, pa ubaci glavu unutra i prodere se:

– Haji raja, razmići se da mali piša, nemoj da vas ja razmićem!

I fakat, svi se ono razmaknuše, laganice. Ja na brzinu pišam i taman da iziđem iz wc-a, vidim kako Germa nešto priča Rasimu i svako malo ga ćušne po ćeli. Bilo mi žao Rasima pravo. Pomogo bi mu da sam znao kako. Al sam se onda i ja prepo. Čim su spazili da sam se vratio ufatiše Rasima pod ruku, ono pravo ko drotovi, jedan s jedne strane a drugi s druge, a onaj mali ljigavi se okrenu meni i pokaza mi glavom i obrvama da ih pratim. Ja krenem za njima i kontam garant ga vode Kavezu. Opet mi se pišalo, al ovaj put od straha. Al ja sam sad bio pravi detektiv, pa nisam imo izbora nego da budem hrabar.

Drugo poluvrijeme je bilo već počelo i ja sam sve provirivo da vidim nešto dole na terenu, al u „ Hordama” niko nije sjedio, svi su stojali i skakali u mjestu, pa ništa nisam mogo da vidim. Kad smo napokon došli tamo đe Kavez sjedi već je pao i prvi go. Džeko je dao go, a ja ni to nisam vidio. Samo sam vidio kako se svi raduju i po tome sam znao da su naši dali go. Raja je vikala Edin Džeko, Edin Džeko! Bilo mi je pravo krivo. Al mom Rasimu nije bilo do golova...

U gomili navijača jedino je Kavez sjedio i par tipova oko njega. Dva reda ispod Kaveza nije bilo nijednog navijača, a to da Kavez može gledat tekmu a da ne ustaje. A on ko paša, sjedi, gleda i šuti, isto ko da je tekma na televiziji a ne uživo. Malo me je začudilo što Kavez nije hrmpalija, zamišljo sam ga nabildanog i velikog ko međed. Bio je mršav i običan, nosio je komplet Adidas uniformu, tene i trenerku, i imo je kukast nos, ne toliko velik kolko kukast. Al su mu zato šake bile ko lopate, što jest-jest. Stalno ih je spušto ko da ih je moro odmarat, jer su bile teške za nosit. Nije imo lanac oko vrata ko što šaneri imaju al su mu zato te ruke bile pune zlata; zlatne narukvice, prstenovi – nađiđo je one šaketine pravo. I stalno je s tim zvecko. U ritmu.

Čim nas dovedoše do njega, ona dva tipa što su sjedila ustaše bez rječi i stadoše sa strane. Posadiše Rasima s jedne strane Kaveza a meni rekoše da sjednem na drugu stranu. Mislim da je Rasim jedva čeko da sjedne, jer sam vidio da se bio skoro usro od straha pa je jedva hodo, više su ga oni nosili nego što je on hodo. I mene je bilo strah, al ne tolko kolko Rasima. A Kavez nas nije ni pogledo, samo je gledo dole na teren, a i to isto ko da mu je dosadno. Rasim se počeo hvatati za džepove, zajapuren pravo, traži nešto, panika ga hvata. A Kavez sjedi kako sjedi... Rasim onda ustade da pretraži bolje džepove od hlača, al ga Kavezova šaketina samo povuče dole i Rasim ostade sjedit ko ukopan.

– Imo sam pare sa sobom, Kaveze, majke mi! – reče Rasim, skoro plačljivo. – Garant su mi oni tvoji... dok su me vodili vamo...

Kavez ga samo kratko pogleda bez riječi. Rasim ušuti.

Kevez se onda okrenu meni:

– A čiji si ti, mali? Znam da Rasim ima curicu...

– On ti je onaj Suđuka šo je razvalio one studente... – ubaci se Germa.

– Jesam tebe šta pito? – reče Kavez, a hrmpalija ušuti. – Sudžuka? Muzaferov Sudžuka?

Ja klimnem glavom.

– Kako se zove mali Sudžukić?

Ja izvadim teku, ruke mi drhte, i napišem Kenan, al sve ono jedva, heravo od straha...

– Kenan. A što ti ne pričaš, Keno? Maca pojela jezik?

– Doživilo dijete šok... – ubaci se Rasim. – Kad je vidio Muzefera... Uletio baš u trenutku...

– A to... Jah, Muzafera lika... kako je to mogo napravit svom djetetu! – Kavez je izgledo ko u nevjerici, ko da me sažaljeva, al je i dalje rijetko spušto pogled sa utakmice. – Čuj, na šnjuru od usisivača! Šteta usisivača, jebote...

Onaj hinja se na to nasmija hinjski, a Kavez ga pogleda ružno i on se uozbilji u sekundi. A ja sam ih mrzio obojicu. I odma sam se pito kako Kavez zna da se babo objesio na šnjuru od usisivača?

– Slušaj, jarane, šala mala, nemoj se ljutit – reče Kavez i pogleda me za kratko. – Znam ti ja oca dobro, išli smo u neke akcije zajedno, solidan borac... Jest da je ono na Pofalićima zakazo malo, al žena mu je bila Srpkinja, fala Bogu pa se riješi tog belaja... Kako se ono zove... Snježana, ha? Jel Snježa tvoja mati?

Ja klimnem glavom. A sve kuha u meni. Skupilo mi se, zadržavam se da ne zaplačem. Provirim na Rasima, on spustio glavu, nije mu ni do čeg.

– Ne da nana svoga pehlivana! – dobaci Germa, a hinja se tome iskezi.

– Dobro je, ba, Kerime, hoš ti da gledaš tekmu do kraja il da vas obojicu lansiram na „Kliničko”? – Kavez je izgledo ko fol ljut, pa se opet okrenu meni, i nastavi:

– Nego, vidiš, imamo jedan mali problem sad ti i ja... i tvoja mati Snježa... Reče mi ovaj ovdje Rasim da ti je mati došla u posjetu... A i tetka ti je tu, fala Bogu... E vidiš, tvoj rahmetli otac je osto nekim ljudima dužan... para i para... E sad, kako mi da namirimo taj dug? Jelde, čovjek mrtav, izvuko se, i šta sad mi da radimo, ha? Neko to mora pokrit, jel tako?

Slego sam ramenima. Nisam više ni ja gledo tekmu, jebo tekmu, već sam gledo pred sebe, u neku tačku, gubio sam se, nemam pojma đe sam bio, isto ko da sam bio neko drugi.

Kavez je nastavio:

– Vidiš, kod nas Muslimana sve ima svoje, postoje pravila, bogami, za sve... Kaže, porodica mora pokrit sve dugove rahmetlije, a u našem slučaju ― to je tvoj babo Muzafer. A porodica, to si ti... i tvoja tetka, kako ono bi, Rasime? Amina?

– Uh, Amina je bila dobraaa, bomba, brata mi! – ubaci se jedan od one dvojice što su sjedili sa Kavezom. –Sjećam se, jarane, ja prolazim kraj Prve, a ona nešo ono ignoriše, neće ni da pogleda! Ko fol mi papci, a ona gospođica, ufuranaaa, samo tako, uh!

– Pa ako ti je Amina bomba, Snježa je onda Hirošima, jarane! E, Snježa je bila mrak – ubaci se i onaj drugi što je sjedio s Kavezom. – Ih, šo je, Amere, ne privedosmo ono kad se pojavila u „Bubnju”, uh, derneka, stare mi!

Jebe se njima, pričaju ko da ja nisam tu, a ja ih sve slušam i mrzim ih iz dna duše. I tako skontam da se Kavez zove Amer.

– Đe zbrisa ono Struja, mamu mu jebem? – upita Kavez.

– Odmaglio za Australiju – odgovori Germa.

– Ufatio se noge iz Njemačke, ha, papak jedan...

Dole, na stadionu, je pao i drugi go. Džeko, opet. Ja sam vidio go, al mi je sad bilo svejedno što sam ga vidio. Kavez se ušuti na par minuta, gledo je slavlje navijača i smješko se. Onda se okrenu nazad i dobaci nekome gore:

– Pali!

Baklje pođoše gorit na sve strane. Zadimi se pola stadiona. Bilo je dima i dole, na stazi za trčanje. Navijači su skandirali protiv „Saveza”. Kad se sve malo utišalo, Kavez, sretan zbog rezultata, klepi Rasima po leđima, ko fol jaranski.

– Vidiš ti, bolan, šta radi ovaj naš Kloc, ha? Ko bi reko!

A to „Kloc”, to je mislio na Džeku. Neke Sarajlije su mu dali taj nadimak, a to se meni nikad nije sviđalo, jer je to ružan nadimak, a ja mislim da je raja bila ljubomorna što je Džeko otišo iz Sarajeva i uspio.

– Nego, đe sam ono stao? – ko pita Kavez samog sebe. – Zaključak! Znači, zaključili smo: neko mora pokrit te račune, jel tako... Kerime, kolko je bilo u onom šlajboku?

– Dvije glave, jarane, Bogu plakat...

– Čuj to... Šta to znači, kolko još, s Rasimovim?

– S kamatom il bez kamate?

– S kamatom, fala Bogu! Čuj, bez kamate...

Germa se fol preračunavo. – Pa to ti iziđe, vako od oka, neđe oko 23 milje i 800...

– Auuu... puno para...

– Jaša, jarane, boli glava...

– Kolko je to u dolarima?

Kerim je opet vrtio očima, češko se po bradici, ko fol računa. – Pa to ti je tako nešo slićno, oko dvaesdvije milje, nako od oka... Boli glava...

– Zajebi, ba, to od oka, ako ti ja oko izbjem baš će te glava zabolit! Kolko je to u eurima?

– Neđe oko 20 milja!

– Hajmo vako, da zaokružimo, 24 milje u našim, 22 milje u dolarima, 20 milja u eurima, valjal? Ti, Keno, tako reci svojoj tetki Amini i materi Snježi, a one nek se onda dogovore s ovim ovdje Rasimom kako će i šta će, valjal? I nemoj slučajno da mi pobjegnu za Ameriku, avion ću im srušit! A bezbeli ni Rasimu ne bi bilo pravo... Jelde, Rasime?

Rasim klimne glavom. Kavez pogleda u mene. I ja klimnem glavom.

Iran je smanjio na 2:1.

– Vidi ovih papaka, još će i zijanit! Pali! – okrenu se Kavez da izda naređenje za paljenje baklji i, totalno smireno, klepi opet onim šaketinama Rasima po leđima. – Haj sad, razligu... I nemoj da vas ja tražim, jesi čuo, Rasime? Evo, raji ne bi bilo krivo da se malo zaderneči, jel tako raja?

Svi su odobravali i ono ― pravili face pokvarene.

Rasim opet klimnu glavom, a samo što ne zaplače. Nisam ni ja bio ništa bolji. Kerim baci Rasimu prazan novčanik i mi se opet uputismo kroz onu masu. Vidim Rasim kreno prema izlazu, nije mu više ni do čega.

Čujem, Iran izjednačio na 2:2... Kad, nismo spaćno ni izišli sa stadiona, a gore na tribinama urnebes, pucaju petarde, raja jebe mater „Savezu”. Prođe lik s telefonom, glasno priča s nekim, i sve pljuje na zemlju: „Pu, levata, u dvaes minuta tri gola primiše, pu!”

Tako, repka ispuši od Irana, jer ne može Džeko dat golova kolko naša odbrana može primit! Ja i Rasim nismo ništa komentarisali dok smo silazili niz Koševo... Kad smo došli do moje zgrade Rasim me samo potapša po ramenu, ko da je nešto htio reć al nije mogo pričat od muke, vidjelo se, samo što ne zaplače. Okrenu se i odgega uz brdo. I ja skontam možda bi ga trebo skinut s liste osumnjičenih...

Tu noć sam bio tolko sjeban da nisam ništa piso, uletio sam s vrata direktno u svoju sobu i zabio glavu u jastuk. Tetka je pitala hoćul da večeram, a ja sam se pravio da mi se spava. Garant je i ona čula da smo izgubili pa me je ostavila na miru. Onda sam se okreno na leđa i gledo dugo u plafon. Razmišljo sam. Kavez se zove Amer. Kako je Amer znao da se babo objesio na šnjuru od usisivača? Rasim? Kavez je reko da su on i Muzafer išli zajedno u akcije! Babo Muzafer bio na Pofalićima? Jel to znači da je otac bio tu kad su zarobili maminu familiju? Nikako nisam mogo da zamislim babu i Kaveza da su bili jarani. Ma, nije moj babo takav, i Kavez je reko da je zakazo. Šta se to desilo onda na Pofalićima? Možda je Kavez smakno babu radi Pofalića, pošto su stalno sad fatali ratne zločince, pa se možda Kavez prepo da ga otac ne otkuca? Vidio sam po gradu sve posteri ratnih zločinaca, traže se, ko u kaubojskim filmovima. Al tu nema Kaveza. Možda tu i nisu bile nikakve pare u pitanju, to on nas sad farba... Možda su i bile, al su one usput... Skonto sam da ništa ne znam o onom ratu, Muzafer nikad nije pričo puno, samo da je bilo sranje... Onda sam skonto da moram pričat i s Muzaferovom rajom, možda oni nešto znaju. Čak sam konto da odem i u policiju, da prijavim Kaveza da nam prijeti, al se sjetim onda kako je prošo onaj drot na ulici pa bezbeli ne bi ni od toga ništa bilo. Drotovi su u nas postali ko i ovi šaneri, nema od njih haira. Moram ja to sam. I onda se sjetim Ćore. Možda bi mi on mogo pomoć da saznam šta je to Kavez radio u ratu i šta je bio prije rata...

Ćoro živi na Vrbanjuši i ima starijeg brata, Zijo se zove. Zijo zna svu jaliju u Sarajevu. To je bio plan 2. Izvadio sam telefon i napiso:

Plan 2: Smuntat Ćoru da sazna sve o Kavezu. Ispitat tetku i mamu sve u vezi Pofalića.

Kad sam usto u jutru čujem tetku kako priča s nekim na balkonu. Neki ženski glas. Pričaju o Muzaferu. Operem zube i iziđem na balkon a tamo sjedi treba ko avion, samo što ne poleti. Kaže, zove se Selma i da je dosta čula o meni, Muzafer joj pričo... A, to je ona Selma što se telefonirala s babom svaki dan, skontam. Plače Selma, sve pomalo plače i pomalo popravlja razmazanu šminku. Kaže, ne može da shvati zašto se Muzafer ubio taman kad su počeli nešto ozbiljno. A dogovarali su se baš taj vikend da uzmu Kenana, tojest mene, i da odemo do Ilidže. Zašto se ubio baš sad? stalno se pitala Selma.

Ni meni nije bilo jasno zašto se babo ubio, pogotovo sad kad sam upozno Selmu! Jer, Selma je bila takva da nema šanse da se čovjek ubje a da nju ostavi na životu! Imala je plavu kosu i velke sise, samo gledaš kad će ispast iz majice. Nosila je kratku suknju, nije bio minić, al isto ko da jest; kako je prekrstila noge suknja joj se skroz gore podigla. A noge... Digo mi se automatski. Selma nije primjetila da je pasem. Ona je sve nešto kroz suze pričala kako joj je bilo krivo što nije mogla doć na dženazu, kako je volila Muzafera otkako je bila njegov student, al da su se tek sad kad više nije njegov student počeli viđat, bili su zajedno već tri mjeseca i tako to... nisam je vazda slušo, jer od njenih nogu i sisa ništa drugo nisam ni vidio ni čuo. Nisam siguran jel se tačno kaže mastrubirat il masturbirat (kod nas se u raji to kaže drkat) al samo mi je to bilo na pameti, pa mi je malo falilo da odem u wc i da probam odradit to kako treba. Bio sam siguran da bi ovaj put uspio!

Al Selma je onda ubrzo otišla, isplakala se, tetka je ko fol slušala, a čim je ova izišla, rekla je: „Tobejarabi!” I ja kažem, mislio sam u sebi. Ništa ja od Selme neću saznat, osim da je babo imo isti ukus ko ja!

Onda sam sjeo s tetkom na balkon. Ona je pijuckala kafu, a sve je nešto gledala ko da nešto gleda, a u stvari ne gleda ništa, samo zuri, isto ko što je babo nekad zurio u ćevap. Mislio sam kako se tetka popravila, lice joj se malo zateglo, ne plače više, garant i spava sad bolje. Blago njoj, i ja bi se baš volio naspavat, mislio sam, nemam pojma kad sam zadnji put spavo ko što sam spavo kad sam bio sretan.

– Znaš šta, Keno – kaže meni tetka – svaki put kad dođem u Bosnu shvatim zašto sam otišla...

„Kako misliš?” napišem ja.

– Crnjak, Keno... Crnjak... Đe god pogledaš, za šta god se uhvatiš – crnjak! Svaki put kad dođem treba mi čitava hefta da obiđem sve mezare i počupam korov...

Ja nisam ništa napiso, al mislim da znam na šta tetka misli kad kaže da je Bosna crnjak.

Malo je bila zamišljena i ja sam je taman htio pitat za Pofaliće, kad će ona opet:

– Ljudi smrde po tramvajima, đe god kreneš i šta god ti treba moraš potplatit, čak i stari prijatelji dođu da te vide samo da se iskukaju i da im platiš piće, raja je već halalila i onu Republiku Srpsku, tamo ćirilica isto ko u drugoj državi, u 11 sati grad je mrtav ko da policijski sat vlada... Strašno... Strašno! Svaki put jedva čekam da dođem, ko kontam nešto se promjenilo, biće bolje, jebo politiku, to je moj grad, srce mi ko kuća kad slijećem na aerodrom... A svaki put poslije nekoliko dana ovdje, bude mi krivo što sam uopšte došla i poželim da sam se bogdo isparila prije neg što je i prva puška zapucala... Nije ovo više Bosna.

„A kako si ti izišla iz Sarajeva?” napišem, jer nisam htio odma da je pitam za Pofaliće.

– August ’93. Čim se tunel otvorio. Hakija je imo neke veze, pa sam prvo izašla ja, a on je ubrzo došo za mnom. Nije mi bilo jednostavno otići, al kad je Safet, tvoj amidža, pogino, skontala sam da stvarno ništa nije vrijedno ljudskog života... – tetka je pričala meni al ko da sama sebi priča. – Nagovarala sam i Muzafera i Anu, al Muzafer nije mogo ostaviti starce, ko da je meni bilo lako...

„A mama?”

– Snježini su nestali na Pofalićima, al joj je trebalo haman tri godine da sazna đe joj je familija... Zato nije izišla... Bilo mi je žao ko sestre svoje... Dok nije pukla. Nije morala na tako ružan način pobjeći. I Muzafer je onda puko...

„A šta je to bilo na Pofalićima...” pravio sam se da ništa ne znam.

– Bagra i ološ... safatali neke Srbe...

„Jel i babo bio tamo?

– Jel ti to ona kučka rekla?!!!

„Kavez mi reko.”

– Kako ti znaš Kaveza? – tetka je bila pravo ozbiljna.

„Vidio ga na utakmici, prijetio je Rasimu.”

– Kavez je još ko dijete igro lopte s Muzaferom, tako se znaju...

Čudno mi bilo da babo nikad nije reko da je igro fudbal.

„Pa jel bio babo tamo s Kavezom il nije?” pito sam, tvrdoglav ko Čak Noris, da istjeram stvar na čistac.

– E, moj Keno... – rekla je tetka – niko, bolan, puške nije imo! A ovi gađaju i ruše ščim stignu... Samo kontaš kad će uletit u grad i počet klat svijet okolo... Strašno. Muzafer je skonto da jedino od Kaveza može dobit pušku džabe. Ovaj mu je dao pušku, i odveo ga na Pofaliće. Muzafer je probo da izvuče Aninu familiju, i umal ga neki Sandžaklija nije ubio zbog fol izdaje. Jedva je živu glavu tad izvuko... Da nije bilo Kaveza...

Kavez ocu glavu spasio! Prvo mu je spasio, pa onda zakačio na šnjuru od usisivača? Niđe veze, mislio sam. Htio sam da vjerujem tetki, al nisam mogo da joj vjerujem. Ne, dok ne čujem šta mama na to kaže...

„Kavez traži pare, babo mu bio dužan...” napišem ja.

– Dobiće šipak! – kaže tetka.

„Bogami, on prijeti. Reko je da će i tebi i mami dignut avion u zrak ako ga ne isplatite!”

– Uh, jašta će! Pa šta on misli, da je Bin Laden?!

„Pa nije Bin Laden, al bogami je blizu, niko mu ništa ne može,” napišem ja, bojim se da nas Kavez sve ne pobije. To sam joj i reko.

Napišem: „Pobiće nas ko zečeve, jebe se njemu! Ako ti pobjegneš, sjebaće mene i mamu, sjebaće Rasima!”

– Srediće se to, nemoj se ti s tim zamarat – reče tetka totalno smireno, pa doda: – Ima njih i iznad Kaveza, ne sekiraj se.

Konto sam kako da se ne sekiram i ko je to iznad kad ga ni onaj Haški sud ne može privest. Iznad je jedino možda Bog, a Bog čeka da svi pomremo pa da nam onda dijeli pravdu, znači, nema haira ni od Boga! A Kaveza nema čak ni na posterima da se traži... Moraću ja to uzet u svoje ruke, nema druge, opet kontam.

Odem u sobu da uzmem telefon i da pošaljem mami poruku, a njena poruka me već čekala. Kaže mi da dođem na „Kliničko” u 12 sati, biće ona tamo, da dođem direktno u Enverovu ordinaciju. Pogledam na sat, pola 12. Odgovorim eto me i začas se spremim.

Kad sam došo tamo zateknem mamu i Šahinpašića kako piju kafu i smiju se. Ne znam zašto, al bilo mi je krivo što se smiju. Enver mi reče da sjednem i pita me hoćul popit kakav sok. Ja kažem glavom da neću. Mama je onda vidjela da nisam raspoložen pa me pitala šta je to bilo. Ja uzmem papir i olovku i sve joj ispričam za Kaveza i Rasima. I ona se onda zabrinula, al nije ništa rekla. Za Pofaliće je namjerno nisam htio ništa pitat, jer je tu bio Šahinpašić, a pred njim nisam htio da pričam o ocu. Oni su probali isto ko tetka da me raspolože, rekli su mi da se ne sekiram, srediće se to, a ja nisam mogo da se ne sekiram. I kako će oni to sredit, isto ko što su i mog oca sredili? Šahinpašić mi je posto tad sumnjiv, jer je stalno gledo u mamu sumnjivo, isto ko da je on bio nekako umješan u smrt mog babe Muzafera. Al nisam ga odma tad stavio na listu. Stavio sam ga na listu tek nakon nekolko dana kad mi je mama rekla da će se iz hotela preselit kod Envera. Tih dana je nisam skoro ni viđo više. Stalno je bila sa Enverom. Doduše, zvali su i mene da šetamo po gradu, al ja nisam htio. Bio sam sumnjičav pravo da su ona i Šahinpašić nekako napravili da se babo ubije. Ako se ubio. Bilo mi je sve to krivo, pa nisam danima izlazio iz kuće. Al sam zato piso. I pito sam se zašto ja ovo pišem, al sam skonto da pišem samom sebi, da se sjetim kad odrastem s kakvim sam ja čudovištima sve živio...

U kući sam bio skoro stalno sam i jedino sam pričo sa Ćorom preko Fejsbuka i sa Mirelom preko mejla, a nekad i preko Fejsbuka. Ćoro mi je obećo da će reć Ziji da se raspita u vezi Kaveza. A Mirela je stalno govorila da me je poželila i da jedva čeka da se vidimo. A mene je još uvijek bilo stid što se pišam u gaće i što Mirela zna da se pišam u gaće, iako se pravi da ne zna.

Tetka je stalno nešto izlazila i dolazila kući, nekad jako kasno. Čak je jednom smrdila na rakiju tolko da sam htio povratit. Ona je povratila, a meni je malo falilo. Onda se jednom tako pijana izletila i rekla da je sudija reko da stan pripada meni, al pošto sam maloljetan da tetka nadgleda stan dok ja ne postanem punoljetan. Ona će tako dolazit ovdje kad mogne, a da se ja moram odlučit hoćul sa njom za Ameriku. A Snježana može da me vodi za Ameriku, al ne može bit u stanu, jer tetka to ne da! Ja sam njoj onda reko, tojest napiso, da mami ne treba stan jer ona sad živi sa Šahinpašićem. Tetka je onda poludila i rekla: „Znala sam, znala sam! Rekla sam ja Muzaferu da ona nešto s Enverom munta! Ko zna dal si ti uopšte Muzaferov!” A onda se ko ugrizla za jezik, pa se izvinjavala dugo i ljubila me, a meni je smrdilo iz njenih usta, i njene riječi i njen alkohol. Tad sam počeo da mrzim tetku.

Noć prije nego što sam progovorio ustvari je bio dan prije Mirelinog rođendana. Ja nisam bio siguran hoćul da idem Mireli čestitat rođendan il neću, pa joj nisam ništa govorio. Čak nisam bio više siguran i dal je volim. Sve mi je to nekako bilo bezveze. Tu noć sam dobio od nje imejl:

„Dragi Kenane, ljubavi moja,

Babo i mama sutra idu sa tvojom tetkom da prebace kosti od tvog rahmetli amidže Safeta tamo gdje su kosti od tvojih rahmetli dede i nane. Znaš kako su ljude za vrijeme rata sahranjivali đe stignu, pa je sad došo vakat da ih se prebaci i sahrani kako Alah nalaže. Ja znam da ti ovo ne znaš, jer je tvoja tetka rekla mom babi da ti ništa ne znaš. Kaže, dosta mu je smrti! To misli na tebe. Meni nije baš drago što će babo i mama tek doći na veče za moj rođendan i što ih neću vidjet cijeli dan, al isto tako mi je drago jer ćeš ti doć, pa možemo bit sami cijeli dan! Jedva čekam. Vidimo se sutra.

Tvoja Mirela.”

Ja sam njoj onda napiso da mi je svejedno više koga iskopavaju a koga sahranjuju, i na televiziji i po novinama to sad svi rade, samo iskopavaju nečije kosti i onda se svađaju oko mrtvih ljudi. Mrtvima je svejedno đe su, jer su mrtvi, a živi žive ovdje ko da su već mrtvi. Ja jedino znam da hoću da sahranim onog ko je kriv za smrt mog babe. I zato neću moć doć i da me ne čeka! A to sam joj napiso jer sam konto ako budem otišo da je iznenadim. A bio sam i malo ljut. Ljut na sviju. A ona je samo odgovorila da sam joj srce slomio. Tad sam odlučio da ipak odem i da je iznenadim al joj nisam ništa reko, jer je onda ne bi mogo iznenadit. Odlučim da sutradan odem prvo babi na mezar a onda do Mirele.

Tu noć sam dobio poruku od Ćore. Kaže da mu je buraz reko da on radi nešto za Kaveza i da je pričo sa Kavezom o meni i da mi je Kavez poručio preko Zije da mogu da odradim babin dug, da dođem da se dogovorimo. Onda sam ja dugo razmišljo šta to Kavez hoće od mene i šta bi ja mogo radit za njega. Da me šalje po ćevape ko onog svog hinju što je ćuško Rasima? Onda opet kontam da to nije tako ni loše, da u stvari trebam prihvatiti poso kakav god da je, ne da isplatim babin dug, nego da dohakam Kavezu i da mu se nekako osvetim za babu. Ono, ko dupli agenti u filmovima, ko fol postanemo raja, ja se njemu svidim i onda mu zabijem nož u leđa kad ne gleda! Super ideja, skontam, i napišem Ćori: „Super ideja!” Pitam ga šta se radi, a on kaže nema pojma, to moram vidjet sa Zijom, odvešće me on do Kaveza. I još kaže Ćoro da ja pitam Kaveza za njega, Ćoru, jer bi volio i on da zaradi koju marku, stari mu nije dobio plate tri mjeseca a Zijo sve što zaradi potroši u kafani. Ja kažem nema frke. A onda mi Ćoro još kaže znam li ja što Kaveza zovu Kavez i da skoro niko ne zna da mu je ime Amer. Ja pitam što. A on kaže da je to zato što je Kavez čitav život proveo po zatvorima i da nije bilo rata on bi garant i danas bio u zatvoru. To „Kavez” zbog rešetaka... Kaže Ćoro kako je Kavez bio u ratu nešto ko heroj, pa ga svi u gradu poštuju, iako je lopov. Zato Kavez voli da se plaćaju kazne za brzu vožnju i da se poštuje zakon, jer bez toga nema prave države. A to što on radi svašta ― to je normalno, jer u svakoj državi ima lopova i za njega je to biznis ko i svaki drugi! Jer, kakav je to lopov ako nema policije da ga goni!

Kad sam u jutru usto tetke već nije bilo u stanu. Vidim, ostavila mi cenera da pojedem pitu na čaršiji. To znam, jer svaki put kad mi ostavi pare kaže to ti je za pitu. Super, kontam, preskočiću danas pitu i otiću kupit Mireli neke ruže. Al prvo mi se valja šverat do Vlakova...

Na babinom mezaru neletim na Selmu! Ustvari, ona naleti na mene. Evo kako je to bilo.

Nađem neku kamenčugu da mogu sjest kraj babinog mezara. Sjedim tako i kontam kako je to prvi put od onda kad sam ga vidio zamotanog u čaršaf da smo ostali sami. Ja i moj babo. Srce hoće da mi pukne kolko sam ga poželio. I sve čekam nešto da mi kaže ko onda kad sam bio u stanu. A on ništa. Ko da je sad fakat mrtav. Tad sam po prvi put skonto da je babo fakat mrtav. Da ga nema. Da ga više stvarno neću vidjet. Osjetio sam tad tolku bol da sam shvatio šta ljudi misle kad kažu da ih duša boli. Shvatio sam da je to najgora bol što može da boli. Nije ko ono kad sam povrijedio koljeno na utakmici il ko ono kad sam slomio ruku na sankama, već te boli sve i svugdje. Najviše u grudima i u stomaku, al isto tako boli i glava i ruke i noge – sve! Imo sam osjećaj ko da hoću da eksplodiram, ne znam šta bi od sebe i od te boli. Jedva sam diso. I plako sam, al ne od tuge, već od te boli. I sve plačem i fatam zrak, činilo mi se da neće nikad prestat i da ću umrijet tu, na babinom mezaru. Ma, bilo mi je svejedno i da umrem. Sve mi je bilo svejedno. Samo da me prestane bolit. Džaba mati, džaba tetka, džaba Mirela, ja sam opet bio sam, meni je falio moj babo. Svi se nešto vrte oko mene, svima sam fol važan, al je meni jedino babo bio potreban i važan. Volio sam da sam mogo da vrisnem, menščini da sam vrisno da bi ta bol iščepila nekako iz mene, da bi mi bilo lakše. Ruke i noge isto ko da su mi se osjekle, malo je falilo da padnem s onog kamena. Sve mi se zavrti u glavi, imo sam osjećaj ko da ja više nisam ja, nego neki drugi Kenan nosa moju glavu po Sarajevu. I ja to znam, a ne mogu mu ništa.

A onda čujem babin glas. Fino ga čujem u toj svojoj, tuđoj glavi. Kaže babo:

„Kenane, sine, drž’ se ti fudbala, jebo knjigu!”

I to me umiri. Odjednom prestanem plakat i prestane me bolit, ko da ništa nije bilo. Kontam kako to da je babo promjenio mišljenje otkako je umro. Vazda je forsiro knjigu, a sad mi govori da se držim fudbala. Valjda je i on napokon shvatio da su u ovoj zemlji najpametniji oni pod zemljom... Nema fajde od škole, shvatio je i babo. Zato kaže da igram fudbal, veće su mi šanse da preživim ako ganjam loptu nego da čitam knjige... Ipak, čudno mi to bilo, znam kolko je babi značila škola. Bezbeli ja to čujem neki svoj glas što liči na babin... Ipak mi je bilo drago što me je prestala ona tuga bolit i što sam mogo disat opet.

Uto se pojavi Selma. Isto ko da je sâm anđeo pao s neba.

Selma više nije nosila kratku suknjicu već je imala lijepu dugu bijelu haljinu, isto ko da ide da se vjenča il je nekom pobjegla sa vjenčanja. Bilo joj je drago da me vidi, a bogami je bilo i meni drago da ja vidim nju. I umal sam opet zaboravio na babu Muzafera što leži tu, zatrpan zemljom.

Selma vozi crvenog golfa, gotiva pravo. Ona je valjda vidjela moju tugu, pa me je odvela kod sebe u stan i sve mi je usput pričala kako joj je žao što se nismo ranije upoznali, da sam ja fin i da je njoj žao Muzafera skoro ko i meni. Kaže da ga stalno sanja i da je baš sinoć sanjala kako joj Muzafer kaže da nađe Kenu, tojest mene, i da mi postane drugarica. Jutros se spremala, isprobavala haljinu, brat joj se ženi večeras, pa zato tako izgleda ko da ide na vjenčanje... Odjednom joj je nešto reklo, ko neki glas joj reko da dođe na Muzaferov mezar... Sjedne odma u auto, i nađe mene na mezaru!

Selma ima stan kod Pivare. To je mali stan al je pravo lijep, sve miriše i sve je u roza i pink boji, isto ko da sam došo kod Barbike. Ja sam sjeo na kauč, a ona je otišla da se presvuče. Konto sam da odem za njom da provirujem, al mi to odma bilo bezveze pa sam je sačeko, al sam i dalje konto kakvo tijelo Selma ima, i sve sam je zamišljo golu...

Kad je izišla iz spavaće sobe imala je farmerice i pink majicu kratkih rukava. Na majici je pisalo Bad Girl, a to znači zajebana cura, to sam odma skonto, nisam ja tako ni loš s engleskim. Nemam pojma kako je navukla one farmerke al sam imo osjećaj da će popucat na njoj. Guza joj je bila okrugla i kako je hodala mogle su se ispod majice vidjeti one rupice na leđima, a sprijeda sve one linije od farmerki idu u onaj trokut između nogu! Digo mi se automatski, stid me bilo da se pomjerim. Pitala me hoćul da mi ispeče jaja i ja sam klimno glavom da hoću, a umal se nisam počeo smijat, jer sam se sjetio onog vica kad mati pita sina Hanibala hoćel da mu ispeče jaja a on njoj kaže: „Nemoj da ja tebi sisu odsječem!” Jedva sam se suzdržo da se ne nasmijem. Pa sam se onda postidio samog sebe što mi je palo na pamet da se smijem dok moj babo leži pod zemljom...

Dok sam jeo jaja, Selma mi je rekla da ličim na Muzafera i da ću garant bit visok i zgodan ko i on kad odrastem. Meni je bilo drago što ona to tako kaže. A onda je još rekla da bi sve dala da uhvati Muzaferovog ubicu, oči bi mu iskopala, samo da zna ko je, nema pojma da se Muzafer ubio sam! Ja uzmem telefon i napišem i ja isto! Ona pohvali moj telefon, kaže otkud mi, dobar fol da mogu pričat tako, ja joj napišem mama mi kupila, a ona onda ništa nije rekla, al sam ja vidio da i ona sumnja na mamu da je nekako ubila babu.

Ja sam joj onda napiso da je kod mene osumnjičeni broj 1 Kavez, što se zove Amer. Naravno, i Selma je znala za Kaveza. Reko sam joj da ću počet radit kod Kaveza nešto. Prvo mi nije vjerovala, jer sam ja dijete, i šta bi ja to mogo radit za Kaveza, a onda joj ispišem ukratko šta mi je Ćoro reko i da je to ustvari bila Kavezova ideja da otplatim tako babin dug. Selma je rekla da se pazim, lopov je to kakvog nema, i da se ne bavim nikakvim nepoštenim radnjama. A to je mislila na krađu i slično. Al šta god mi treba, kaže Selma, samo da je zovnem il tekstiram. Ako je Kavez ubio Muzafera ona će mi pomoć da ga smaknem, napravićemo plan zajedno... Luda je Selma! :)

Kod Selme mi se čuna nadigla, ne bi je nikakom čarolijom spustio, pa se sjetim da odem do Selme.

A i red je.

Ruže su bile pravo skupe, pa kupim samo jednu. Al vrijednu. Zamotali mi je u providni celofan i nakitili pravo fino. Mirela će se skroz obradovat, mislio sam.

Uz stubište sam se popeo na prstima. Pokucam tiho na vrata, niko ne otvara. Kod Rasima se vrata nikad ne zaključavaju jer je uvijek neko u kući. Otvorim polako vrata i čujem vodu u kupatilu. Skontam da odem do Mireline sobe i da je tamo čekam, pa kad ona otvori vrata da ja podignem papir na kom ću napisat: SOPRAJZ! Tako i uradim, odšunjam se do njene sobe i taman da otvorim vrata i da uđem kad se odnekud pojavi mali cuko i stade lajati na mene. Prepo sam se, jer sam bio zaboravio da Mirela ima cuku. Sjetim se da se zove Edi, pa ga tiho zovnem tako i pomilujem ga. On pođe mahat repom. Kontam garant će lajat pred vratima i tako me odat, pa ga uzmem i uvedem sa sobom u sobu. Sjednem na Mirelin krevet, okrenut vratima, i čekam. Nisam smio pustit cuku da laje pa nisam mogo ispisat na papiru SOPRAJZ. Nije prošlo malo, čujem kako Mirela zove Edija. Edi je taman htio da zalaje a ja mu začepim njušku. Otimo se pravo, al sam ga dobro safato pa nije mogo ništa. Čujem, Mirela skakuće po primaćoj i opet zove cuku. Tek onda skontam da Mirela nema protezu na nozi. Pogledam, proteza joj stoji u ćošku. Čujem tamo kako zveckaju kašike, Mirela nešto radi u niši i sve viče: „Edi, Edi! Dođi, evo Evrokrema!” Ja u isto vrijeme kontam čuj, Evrokrem daje cuki, i da možda nisam pretjero, prepašće se jadnica, biće je stid jer nema protezu na nozi, al ja sam je već vidio bez proteze, šta je ima bit stid, momak sam joj, uplašiće se al će joj bit drago da me vidi... Sve to kontam, Edi cvili, i taman skontam da sam ipak pretjero, htio sam ustat, kad se vrata otvoriše! Ispustio sam Edija u istom trenutku, a on zacvili i pobježe pod krevet. Ne znam jesam se ja više šokiro kad sam vidio Mirelu il se ona više šokirala kad je ugledala mene. To je vjerovatno trajalo mnogo manje neg što se meni učinilo, al sam imo osjećaj da je vrijeme usporilo i da gledam u Mirelu u usporenim pokretima.

Mirela je stajala gola na vratima. A na sisama je imala namazan Evrokrem!

Dole nisam smio ni da pogledam. Bila je obrijana! Skroz naskroz.

Odjednom je komadić Evrokrema pao na pod, usporeno ko u filmovima, a Edi je istrčo ispod kreveta i polazo to s poda.

Ja sam samo reko:

– Jebote!

Mirela je pošla plakat i tjerat me iz kuće, uzela je neku deku da se ogrne i sve histerično galamila na mene. A Edi je trčo za njom, maho repom i isko još Evrokrema. Ja sam samo ponavljo izvini... izvini, al Mirela nije htjela ni da čuje. Rekla mi je da se kupim i da me njene oči više ne vide. Zalupila mi je vrata pred nosom.

– Volim... i ja... Evrokrem! – vikno sam. Htio sam da utješim Mirelu. A skonto sam da ne bi ni meni bilo krivo da poližem onaj Evrokrem.

Onda je ona otvorila vrata i oboje smo u isto vrijeme skontali da sam ja progovorio!

– Pa ti pričaš – rekla je Mirela. – Nisi valjda foliro sve ovo vrijeme?

– Nisam, majke mi, ni skonto... do sad... – kažem ja. Još uvijek mi je bilo teško pričat, isto ko da su mi riječi malo kasnile za ustima, al sam fakat pričo!

– Jel stvarno voliš Evrokrem? – pita me Mirela, al to više onako, da bude simpatična. Fala Bogu da volim Evrokrem, ko to ima da ne voli Evrokrem...

Bila mi je simpatična.

– Volim... – kažem ja.

– Hajd uđi, da ti napravim palačinak, mama kupila Evrokrem za rođendan.

Ja onda uđem, al nisam pojeo palačinak, već Mirelu. Svu sam je izlizo! A Edi je gledo i bio ljubomoran, pa smo ga morali izbacit iz sobe.