HUSNIJA CRNJAK u epizodi "ARGETA I KO FOL ARGETA"

Prahnula mi Argeta neki dan i odem maksuz da je kupim.

Ima naša prodavnica ovdje, fala Bogu, pa se mi dijasporci tu susrećemo, gazda zna svakog po imenu, malo se priupitaš, pokupiš svoje stvari i pravac kući da otvoriš paštetu i odmrzneš ćevape. Ima tu svakojakog našeg dobra: Vegeta, jufke, čak su počeli i čitave zvrkove pita pakovat (samo ubaciš u rernu), pa kisele paprike, kupus, sudžuke i salame, zamrznuti ćevapi fol sarajevski fol banjalučki, keksovi, bugarski sir, trahana, paštete, goveđi gulaš, čokolino, frutalino, nema čega nema.

Ja, pravo da kažem, ne volim otić u našu prodavnicu, al moram, navučen sam na Vegetu i naše produkte isto ko džanki na iglu. Nema tu nikakog sentimenta. Narkomana svrbi ruka a kod nas je to od svrbiguza. Nema velke razlike, obojicu nas svrbi, a svako se češe tamo đe ga svrbi! Elem, zasvrbi mene tako dvaput mjesečno, pa se odem namirit. A svaki put kažem, isto ko narkoman: Neću više nikad!

A evo i zašto.

Žena mi non-stop trubi kako je to smeće i bogtepito kaka govna Amerikanci stavljaju u mesne proizvode, kad truju svoje ne štede ni nas garant. Otkako su zabranili da se uvozi sve što ima veze s mesom, pravi sudžuk i paštetu moreš okusit samo ako ko od raje prošvera u avionu. Ja se uvijek vadim na to da su i ove kopije bolje od američkih orginala, djecu sam već navuko na kobasicu i ćevape, pa ona često popusti radi njih il joj usfali trahane, il ja odem inkognito, ono što se kaže... Onda Džemila zvoca kako sam i djecu navuko na džank fud, i kako ona neće da joj djeca budu džankis ko ja, pa se onda koristim hinjskom taktikom: kupim i Džemili Jadro keks i teglu ajvara. Svaki put moram skontat drugu strategiju, već sam isfuro i sve keksove i sve moguće tegle, pa su mi taktike postale sve tanje a naš granap sve dalji. Kaže Džemila od keksova se deblja, eno joj tri tegle ajvara i punjenih paprika stoje u frižideru po tri mjeseca, a bugarskog sira se dosad najela, meščini, samo što nije propričala bugarski! Došo sam u situaciju da čekam da se potroši Vegeta kako bi mogo insistirat da se idem namirit. Počeo sam i jaja vegetit samo da je brže potrošim. A često razmišljam i da bacim u kantu čitavo pakovanje, al to ne bi upalilo kod Džemile... Da stvar bude gora, pročitala je neđe da u Vegeti ima onaj DŽMO, pa sad samo čekam kad će nam zabranit i vegetu. A bez Vegete nema ni sudžuka! Bez Vegete bi haman dotjero liniju ko pravi džanki, al to ne smijem Džemili ni spomenut, uvešće nam embargo bez najave...

O Argeti da i ne govorim... Zbog Argete se drpam cijelo jutro u kamionu.

A evo i zašto.

Amerikanci prave Argetu, al ne piše Argeta nego pileća pašteta. Sve je isto, pakovanje isto u bocu. Kad sam prvi put probo tu paštetu bilo mi drago, reko isto orginal! Maznem jednu ujutru kad ustanem, i jednu poslije u kamionu, sve vozim koljenima, vamo umačem hljeb u konzervu, jedno oko na hajwey, drugo na pašteti. Pun nam je frižider bio te fol Argete. Meščini, nisam mario ni da skršim i sebe i kamion, sve dok imam u šta umočit! A onda je Samir, onaj što drži naš granap ovdje u nas, počeo nabavljat pravu Argetu preko Kanade, inkognito, ono što se kaže... Ja stavio korpu na kasu, napunio je fol Argetom, kad će ti on meni, ono skoro šapće, kaže: „Bil ti, Huso, orginal?” Ja mislio on mene zajebaje. Vidi on, ja zbunjen. “Orginal Argeta, bolan, iz Kanade, samo tišu-mišu...” Čuj, iz Kanade, kontam, kako to nisam ranije znao, tražio bi da vozim ture za Kanadu, barem jednom mjesečno... Kaže, jedna orginal košta ko dvije kopije, al orginal je orginal (a i to je – ko meni), ne plaća se samo razlika u kvalitetu već je tu i rizik uračunat. Nije to baš tolka razlika, kontam, al ućerašmu. Reko: “Daj, Samire, 20 komada, odo odma ove vratit nazad!” Kaže on meni: „Ne more, Huso, dvaes, jebogati, nisam čitav kamion dovuko, samo 3 po glavi stanovnika, pa imam i ja djecu i familiju i poznanike!” „Tri?” ja se razočaro u sekundi. „Ko tebi”, veli on. „Neki ne mogu ni to...” pokazuje glavom tamo na neke naše što čaprkaju po frižideru i raspravljaju se jel su bolji banjalučki ili sarajevski (a nisu vidjeli pravog ćevapa, a kamoli Banja luke ili Sarajeva). Hajd, reko, odvadim ja 3 od 10 onih „fol Argeta”, a on meni metne 3 prave Argete direktno u kesu sa onim kopijama, a sve ispod oka, da niko ne vidi, baš isto da mi prodaje heroin: on obazriv ko diler, a ja već sav drhtim od dragosti, isto pravi džanki.

Izdržo sam ja nekako da ne otvorim paštetu do kuće. Nemam pojma kako, bezbeli me držalo da vidim kako će djeca reagovat kad prvi put probaju pravu Argetu. A i Džemili će biti drago, kontam tako, a sve mi ide na usta i sve prevrćem konzervu po rukama, dođe u kutiji a ne ko američka bez kutije, čitam šta piše, kontam da svratim uzet frišak hljeb, al ko će sad stajat, i sve tako... Kad sam došo kući, odlučim da napravim eksperiment. Otvorim dvi kopije i dva orginala. Čim sam ih otvorio, zamirisa prava Argeta, jebote, sjeti se odma kako sam viko mater pod prozorom, mama, namaži mi krišku, a onda se popenjem na brzinu uz stepenice, a mati me čeka sa namazanom Argetom po hljebu iz pekare, meščini, samo što mi suza nije iz oka kanula, pokrenuše mi se crijeva i cijeli metabolizam u sekundi. A ona kopija ne miriše ni sekunde. Elem, skinem poklopce, stavim djecu za sto, sjedne i Džemila, ništa im ne govorim, da vidim hoćel šta primjetit.

Jašta će nego primjetit! Tek kad probaš orginal vidiš da ona kopija nije, ba, ni nalik! Mislim, liči, al niđe veze. Zgadiše mi se odma i sudžuke i ćevapi i punjene paprike... Pukoše one dvije prave Argete, neće niko da takne američke, moro sam otvorit i treću konzervu! Na kraju, ja pojedem one kopije a djeca i žena orginale. Nazovem Samira da vidim mogul još 3 po glavi stanovnika, da pošaljem Džemilu, nek dadne njoj po glavi. Kaže Samir, rasprodo, jarane, ode ko halva... I obeća mi javit čim mu dođe nova isporuka, rezervisaće mi 6 komada. Haj, reko, ućero ti sam sebi, kontam.

I tako sam ti ja živio od isporuke do isporuke, jedno tri-četir mjeseca. Uštelili smo se Samir i ja, on ko meni ja ko njemu, doguro sam čak i do 10 komada rezervisanih po mojoj glavi stanovnika. Čim je Argeta ispod kase, ja na ajfonu dobijem mesidž: Redy! Odletim tamo, isplatim ga, vazda zaokružim cijenu, ne cjepidlačim, i odma zaštekam sebi par komada u kamion, da imam umočit za puta. Jebo onu kolumbijsku mafiju, kako je Samir razgrano biznis za kratko vrijeme. Vidim, već hoće da se širi, munta onog frizera što ima prostor do njega da se iseli a on sebi da sruši zid, pa da tamo otvori ćevabdžinicu.

E, al nije naš merak dugo trajo... Bilo je onih naših što su čuli za paštete, al ih Samir nije mogo podmirit, pa je neki od njih natovario Samiru inspekciju za vrat. To ću ti ja saznat tek neki dan, kad sam kreno da vidim što mi se Samir ne javlja, đe je zapelo... Prahnula mi Argeta, a tamo ― ne da nema Argete, nego nema ni Samira ni prodavnice! Naki majstori izbijaju zid, pa sam pomislio da se Samir već širi, istjero frizera, al što je onda frizer još uvijek tamo a Samira niđe zglave? Uđem i pitam frizera, kaže, Samir mu prodo prostor pa se on sad širi...

I tako, šta ću... bukiram ja turu za Kanadu. I sve se drpam usput, ko pravi džanki...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "U LAŽI SU BRZE NOGE"

Žalimo se ja i badžo u mene jedan drugom. 

Kaže Suljo meni:

“Poslala me žena da joj kupim uloške, a ne zna da sam joj ja bacio uloške u smeće samo da mogu malo izać iz kuće! Ona ne može u nakom stanju. A meni došlo malo da prodišem. Ne mogu više”, veli, “one svoje da slušam, bolan, tri ženske u kući! Tu uvijek neko priča! Il priča jedna il priča druga, il pričaju sve tri. Sve kombinacije su moguće! Možeš mislit mog belaja kad i ove dvi uđu u pubertet, pa im se zaredaju oni njihovi dani! Vjeruj mi, Huso, sad kad pomislim na to pobjego bi glavom bez obzira! Blago se tebi, moj Husnija, u tebe muška čeljad, pa se to nekako izbalansira.”

“Jes”, reko, “zato je u mene kuća svaki dan naopačke. Dođem s puta, pa se Džemila i ja razbacamo da to malo sredimo, da je uspravimo na noge, a već pred veče kuća opet naopačke, ko da po krovu hodamo. Neku noć sam u mraku stao ne Lego kockicu, vrisno sam, meščini, cijeli komšiluk sam probudio! A crteži, vidio si, na svakom zidu, isto da u pećini živimo: đegod se, bolan, okreneš naki hijeroglifi po zidovima. Reko sam neću više krečit dok i ovaj drugi ne postane insan. Da ti ne pričam o začepljenim šoljama i govancetima što svako malo plivaju po kupatilu… Onaj manji se više uopšte ne sakriva kad napravi belaj, već me zovne da mi pokaže! Nekad me u oči gleda dok zijani ― i smješka se!”

Al ništa mog badžu ne može utješiti.

“Dobro, muški će ti kuću na glavu izvrnut, što jes-jes, ali žensko, bolan, žensko će ti mozak u glavi prevrnut! Kad je Adela prvi put sastavila čitavu rečenicu, mi smo slavili. Ej, ljubimo se, hoćemo da zaplačemo od ponosa što je ona rekla: Hoću da jedem jaja. Jao, naše sreće. Nije prošla hefta, mi stavimo pred nju jaja, a ona će: Ja neću da jedem jaja. Otad je non-stop ja hoću, ja neću, te neće s pavlakom hoće sa sirom, te neće jaja hoće sirijal, te neće sirijal možel sendvič, ne zatvara usta, osim kad treba jest, tako i ona mlađa, isto ko da s diktatorima živim! Da ima kakav Goli otok, meščini, sam bi tamo otišo, ne bi me niko moro tjerat…”

Češe se Suljo po ćeli, od muke a ne što ga svrbi, pa nastavlja:

“Znaš kaki smo mi muškarci, mi ćemo glavu otkinut, ali nećemo, brate, dirat ono što ti je u glavi! Al žensko će te izludit, brate, do te mjere da kad misliš da si fakat poludio ona će ti dat do znanja da si tek počeo da ludiš; da imaš ti još dosta ludila da upoznaš prije neg što skroz poludiš! Ja sâm sebe, moj Huso, svaku noć kad legnem propitujem kako se zovem, kad sam se rodio, kako mi se babo i mama zovu… Kolko god da si lud, ne moreš, bolan, ostat normalan. Svako malo: tata, tata, tata, tata, mama, mama, mama, tata, tata, tata, što ovo, što ono, a šta je ovo, šta je ono, vaj, vaj, vaj, vaj is skay blu a trava grin, vaj is crnac blek a bijelac vajt, što Kinezi imaju kose oči, a đe Santa bude preko ljeta, a što Heri Poter nije oženio onu ne-znam-kako-se-zove, već onu wit red heir, jel su sve princeze zarobljene u kastl, jel svaki princ jaše konja, vaj, vaj, vaj… U tebe kad je ribica crkla, ti malom reko da je riba ded, on je, brate, uzo galon, istreso u šolju i reko baj, baj, a u mene je neki dan nasto tolki plač i cmizdrenje, moro sam ih vozit do rijeke da nakvu mrtvu ribicu spustimo u vodu… I to nisam smio bacit s mosta, da ribica ne slomi vrat, neg sam moro sić do rijeke, bio sam se zaglibio, mislio sam jal će mi aligator iskočit jal će me živo blato progutat! A put? Put do tamo i nazad! To mi je, Huso, bio najduži put u životu. Meščini da sam mogo odletit do Evrope komotno!”

Tu se nisam više mogo suzdržat i odvalio sam se smijat, jedva sam se zaustavio.

“Jest”, reko, “tebi je gore, kad već tako kažeš, bogami, nisam znao u kojem si belaju!”

“Ma nemaš ti pojma! Dok smo se vozili tamo da vratimo ribicu njenim parentc, ja sam ti, Huso, moro njima objasnit šta bude kad se umre, i kako se umre, i đe se ide kad se umre, i kako je tamo na Nebu, i što ribice moraju ići na Nebo kad je njima lijepo i u vodi, pa sam im moro reć da ima Nebo i u vodi, u moru, u pustinji, svuđe ima Nebo, a hoćel mama bit ded, hoćul ja, baš svako, i Heri Poter, i Džastin Biber, i oni iz one grupe One Direkšen, baš svi, a što to, zašto bog to dozvoli, ima li boga, ko ide u raj, a ko u hel… Da sam na kraju samo poludio i vikno da svi umiru, sve umire, niđe nikog nema, ni Harija ni Bibera, ni Boga nema, kad se umre nema te, you ded i to je to, isto ko da spavaš, samo ne dišeš! Pretjero sam, a nisam htio, majkemi… Al su mi se zato odma osvetile!”

“Maksum je to, bolan, Suljo, kako će se maksum svetit?” Umirem ja od šege.

“Čim su došli kući, lete s vrata materi u plač: ‘Tata reko you gona dy, we gonna dy, evrybody dys! Thers no Gad, thers no Hejven, Nothing! You jast dy, lajk fish!’ Jebote, da vidiš tek onda frke, jedva se ona moja smirila, izvinjavo sam se tri sata debela. Kad se smirila, objašnjava mi kako moram znat lagat, da im ne lažem samo da slažem, nego da lažem ko da govorim istinu!”

Odhukne tu jednom dobro Suljo, podbočio se, puši cigaru, svaki put kad povuče ko da drma shatove jegera.

“I onda sam moro vježbat kako da lažem: igrali se s njima žmirke po kući, jedna se sakrila pod sto a noge joj vire, a druga stala uza zid, nije se ničim ni zaklonila, i ja sam sad moro ić okolo tražit ih i sve se pravit da ih ne vidim. One se smjehulje, a ja i dalje idem okolo i pravim se da ih ne čujem, a sve se ono naglas moram pitat đe je moja Adela, đe je moja Azrica, jel neko zna gdje su, halooo wher ar you? Ludilo, jarane… A kad se ja trebam sakrit, onda me one moraju sakrit, ne daju da se ja idem sakrit sam, kaki to, pa da me traže po petnes minuta, nego me ufate za ruku i u ormar, onda ko fol broje, okrenu se jednom oko svoje ose, gdje je tata, gdje je tata, aha, Aj nou! I onda otvore ormar i ko fol se raduju i likuju što su me našle, a ja se moram pravit kako sam iznenađen i razočaran što se nisam dobro sakrio! I tako mene žena vježba sad da lažem… Ludilo, buraz, šta da ti kažem.”

“Pa dobro te uvježbala, kako vidim, izvlačiš se iz kuće ko žensko, he-he-he…”

“Instikt, jarane, instikt proradio, nema tu vazda mozganja ko u njih! Jel mi juče spomenula da treba dobit, ja uloške odma u kantu! I ti njeni dani, svaki put se posvađamo prvog dana i ne pričamo dok joj ne prođe. Već sam se naviko da joj gledam u kalendar… Nekako mi ti njeni dani sve brže dolaze, a sve duže traju… Eh eto, ščim ja deveram, da sumiram: njeni dani su sve duži, a moji sve kraći!”

“Uh, imam i ja svoje ludilo, moj Suljo… Neki dan mi Džemila viče iz kupatila da joj ubacim u mikrovalnu pitu od juče i ja odem odma i ubacim. Kad je izišla vidi da se pita nije ugrijala sekunde. Kaže, jesi ti ovo podgrijo? Reko, nisam ni uključio, konto sam da ćeš ti… Pa što sam ti onda kojeg vraga govorila da ubaciš pitu u mikrovalnu ako ću je ja sama grijat?!”

“Jebiga, ta ima logike.”

“Ima, kontam. Al fakat sam mislo da joj stavim na tanjir i ubacim, a ona će podgrijat kad iziđe iz banje. Otkud ja znam kolko će se ona tuširat? Al je ona, meni, buraz, napravila dramu isto ko da sam ja bio lijen da kliknem dugme il nisam htio namjerno, samo da njoj ućeram, nema treće verzije, ja sam već gotov šupak, samo je pitanje koliki!”

“Trebo si joj reć da si ti ugrijo, al se pita ohladila; nisi ti kriv što se ona tako dugo kupa! Napast moraš, jarane…”

“Ode to onda u nedogled, vako stisnem zube i čekam da prođe…”

Nasmija se i on napokon, al nije uspio ni razvuć osmjeh spaćno, zazvrnda mu telefon. Uozbilji se Suljo u sekundi.  “Auu, jebote, ULOŠCI!”

Uskoči badžo u auto ko Betmen i brzinom munje odleti kući.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DCZEMILA"

 Odlučila u mene žena da promjeni ime.

Kaže Džemila dojadilo joj da je Amerikanci zovu Dczemila. Otkako je došla, Dczemila, Dczemila, Dczemila: u školi, na poslu, u banci, kod doktora, đegod ode ― Dczemila. Tako 17 godina. Sreća, veli, da se više ne preziva Hadžihusrempašić, jer su je, ako slučajnu i uspiju izgovoriti sva zadana slova, stalno prozivali na slogove: Ha-dzci-huz-rem-pa-zik! Pa šta, velim ja, sad te sigurno zovu Krndžak mjesto Crnjak, mene tako zovu otkako sam došo, ja ih ispravljo neko vrijeme, vidio ne pije vode, sad kad im treba neđe moje ime, ja odma kažem Husnidža Krndžak i meni to uopšte nije crnjak, ja sam i zaboravio da sam Crnjak, ja sad pišem Crnjak a kontam Krndžak! Kaže ona da bi možda i ja trebo razmislit da ubacim Y mjesto J, da me zovu barem po imenu, Husniya, kad već ne možemo napisat prezime na engleskom; C i NJ nam totalno kvare koncepciju. Elem, ona je čvrsto odlučila da odsad bude ― Jemila!

― Jemila? ― provjeravam jel sam dobro čuo, smiješno mi.

― Pa ja, tako će govorit ono DŽ kako treba.

― A kako mi da te zovemo?

― Ja, budale, pa Džemila, ko i dosad.

― Jes ― reko ― al kad odeš u Bosnu, oni će ti tamo čitat Jemila...

― Jah ― veli ― tako sam kontala i prije, pa sam u Bosnu otišla dvaput u 17 godina! Sad živim ovdje i baš me briga kako će me u Bosni zvat! Tamo me više niko ni ne zove…

― I to što kažeš ― složim se ja, kad sam malo bolje razmislio. ― Možda bi fakat trebo i ja stavit ipsilon, da budem Husniya a ne Husnidža… Samo ko će se sad handrit sa papirima, visit po šalterima, vadit opet pasoš, tek sam ga dobio… ― Uto se sjetim kako mi je badžo Suljo baš neki dan, ima 2-3 mjeseca, pričo o nekim našim Romima što su promjenili i ime i vjeru čim su došli u Ameriku. Fenomen su ti Romi. Njima biti migrant dođe prirodno. Ne treba im nikaka škola za to, to kod njih ide ko u nas sevdalinka, s koljena na koljeno. Jal se neđe spuste, odma se prilagođavaju envajormentu, isto onaj gušter što mjenja boju. Samo što oni ne mogu promjenit boju. A ni običaje. A i jezik su sačuvali. Bezbeli im je običaj da ne idu u školu da bi sačuvali jezik. Al džaba ti sve, kad onaki mrki nisu nigdje prispjeli, a vole, brate, i da se kreću u grupama, pa ih je i to odavalo. Onako, po jedan, možda bi i mogli proć, ima svuđe mrkih ljudi, al đe će proć kad jel Brus Li u kino, njih je gomila ispred, trojica-četvorica glume Brus Lija, dvojica pjevaju Sinana Sakića, dvojica prodaju košpe a ostali grickaju, gledaju ove kako se tuku, navijaju i đuskaju! Haj, dobro sad, nije bitno, pričam ja Jemili:

― E ti su ti se Romi zvali Grga i Jasmina. I čim su došli odma pređu u Mormone i odu sebi promjenit ime u George i Jasmine. I prezime su nako izmislili, ne mogu se sad sjetit tačno kako. Elem, kad su sve fino isplanirali, odu na šalter da promjene ime. Uzmu formulare da ispune i tamo Grga upiše Dzordz a Jasmina upiše Dzasmin. Ono, znali su da u engleskom nema kvakica, pa su tako i napisali ― bez kvakica! Kad su lijepo sjeli u kola, pita Grga Jasminu: “Jel, ba, Jasmina, kako se mi ono zovemo?”

Smije se Jemila. ― I?

― I ništa, otad ih svi zovu Dczordcz i Dczazmin!

― Ti mene zajebaješ?

― Ne zajebajem, majkemi ― reko ― eno pitaj badžu Sulju, ona zna cijelu priču. E ja, još su ih poslije izbacili iz Mormona, nisu redovno dolazili u crkvu!

Smijem se ja, ne mogu da se zaustavim. A Jemila se uozbiljila. Gleda me, i sve što me više gleda sve je ozbiljnija, a što je ona ozbiljnija meni sve smješnije…

― Šta je, ba, Jemila ― reko ― šta si se uozbiljila, jesi to zaboravila kako se zoveš?

― Ako ti ja opalim šljagu, nećeš baš znat kako se zoveš! ― veli ona meni, skroz ozbiljno. A ja još više u smjeh.

Al ovaj put se nisam pošteno ni odsmijo. Kad me je Džemila sastavila, jednim brzim iz lakta, mislio sam da me je Brus Li spuco majgerijem.

― Dobro ― reko, a držim se za obraz, ne znam jel mi čudno, jel smiješno, il bi se uozbiljio. ― Ne moraš se odma uderat!

― Kako se ja ono zovem? ― viče u mene žena na mene.

― Džemila… ― reko.

― Džemila, Džemila! Ti ćeš meni Jemila…

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "UBILO SE ZA HEDIJE"

Došo meni rođendan.

Svi se u kući uzvrtili, a ja foliram da ništa ne vidim. Ja sam zadnji rođendan proslavio ono kad se išlo glasat za nezavisnu BiH, ono: Ti bi, on bi, Ja BIH. Ljepšeg rođendana nisam imo. Bili smo tad puni poleta, ostalo nam valjda od onih proslava Titovih štafeta, pa smo galamili po ulicama, koncerti i zajebancija đe god se okreneš, a mi mlađahni, samo nam je ona stvar u glavi, da smo znali da je nolko onih što BI i NE BI i da će nam ona stvar glave doć, garant ne bi niko glaso. Isto ko mamurluk, tek poslje nas safatalo. Otad više ne slavim svoje rođendane.  

Al sad slavim dječije, pa moram i svoje. Svake godine glumim da sam iznenađen i da mi to puno znači.

  

Prošle godine mi djeca kupila onu igricu Super Mario, kažu, za tebe tata, da se igraš s nama, a Džemila mi kupila nov-novcatu mašinu za travu, super, reko, ženo, baš ti fala. I otad isto Super-Mario: trčkaram oko kuće, sprinkleri zaljevaju ja kosim, oni zaljevaju ja kosim, nekad nešto i poštricam, pa ope sprinkleri zaljevaju ja kosim, preskočim grm vamo, zaobiđem grm tamo, štricnem, skočim, poskočim, zaliju i mene al ja kosim. Ako ti nije sve okolo zeleno i oštricano, komšije te gledaju ko izdajicu, a oni iz EJDŽOEJ hoće kaznit, pa zaljevaš da ti se zeleni i raste, a kosiš i štricaš da ne raste; ono što se u nas kaže: prosipaš iz šupljeg u prazno. Samo što se to ovdje plaća.

Tako, trošiš vodu da zaliješ, trošiš vrijeme da pokosiš, kupiš kosilicu da ne daješ pare drugim da ti kose, a onda valja i one ćoškove obrubit, i za to ima mašina, ona posebno troši onu špagu što se vrti, pa onda onaj vrag što raspuhuje lišće i halugu, a sve to ide na gas… Majkemi, došlo mi je da idem organik: da nabavim onaj čobanski pribor, kosu, vile i grabulje! Pito sam jednom EJDŽOEJ da prospem pjesak i posadim kaktuse, al mi nisu ništa odgovorili. Onda dođe zima, a Super Mario se ufati lopate, koju je, bajdevej, dobio od badže Sulje za rođendan, pa zgrni vamo, zgrni tamo, baci so, istruži prozore u auta, i do proljeća. Tako svake godine po cijelu godinu ja kontam čime će me sad familija usrećiti za rođendan.

E, al ove godine sam se pravo iznenadio. Donesoše mi djeca upakovanu hediju, u onoj papirnoj kesi na šare, pomislio sam na prvu da nisu metnuli “Linđu” i priglavke. Djeca se smjehulje, žena jedva čeka da otvorim, i onda se sjetim kako su keks “Linđo”, peškir, čarape i sapun bili glavne hedije u naših nana. A Linđo je znao obić i tri kruga oko mahale. Iz ruke u ruku, ko štafeta. Moja nena Nejra imala je posebno mjesto u kredencu za hedije. Kad god nešto dobje, tu se to reda i slaže, pa kad joj valja đe u mahalu ona samo izvadi i turi u kesu neku finu. Sve do jednom. Ja sam našo sistem kako da otvorim Linđu da se ne primjeti. Natrpam u usta, ufatim šturu, pa opet natrpam u usta i u šturu, i sve tako dok nisam spuco cijelu kutiju. Uto skontam da je nena nanijetila Hazimojci Linđu, pa dok je ona tražila kesu, ja natrpam Linđu kamenčićima… Nisu hanume zasladile kahvu toga dana Linđom… Nastavile su naše žene istu praksu i u Americi, sve dok nekom nije zalutala čestitka na četeresnicu. A to zato što na onim američkim papirnim kesama dođe na ručki i prikačena karta da se šta napiše uz prigodu. Ženi čojk umro pa je bio red da se ode, a ova jedna metnula hediju u kesu što je dobila kad je zimus imala udes. Elem, ožalošćena gospoja otvori kartu, a tamo piše: Ma, samo nek si ti živa! Čim na noge staneš, napadaj na Enesa, eno ga raskino sa Zuhrom!

Sve ja to tako kontam dok uvirujem u onu kesu, smješkam se, vidim oni eksajdet, pa ufatilo i mene. Izvadim kutijcu, otvorim: kupila mi žena Ajfon! E, ženo, nau vir toking, kažem ja njoj, ubilo se ovo za hedije! A ja konto, reko, da mi nisi Moto keks zamotala… Kaže, hajdi ga odma isprobaj, nazovi kablovsku, isteko nam dil, reci im da nam je internet spor, zaprjeti da ćeš ih otkazat ako nam ne dadnu novi dil! Haj, reko.

Uzmem ja onaj svoj ajfon, sve mi drago, i ukucam broj.

Kaže meni automatska sekretarica ako hoću na španskom da pritisnem jedan, ako neću da ostanem na liniji. Ja ostanem. Kaže meni onda automatska sekretarica da kažem šta je problem i šta mi treba: ako je novi akaunt da kažem ― nju akaunt; ako sam već korisnik i imam egzisting akaunt da kažem ― egzisting akaunt; ako nisam korisnik ali bi htjeo da čujem ponude da kažem ― ponude; ako mi treba ripeir da kažem ― ripeir; ako imam egzisting akaunt i treba mi stručna pomoć onda da kažem ― opereijdor.

Ja kažem: “Opereijdor.”

Kaže ona: “Ajm sori, didnt anderstend. Pliz, traj agen. Ar ju chusing opciju ― opereijdor? Sej YES, if so, or NO tu go back tu the menju.”

Reko: “Jes, jebemti mater, JES!”

“Sori. I didnt anderstend. Vud ju lajk me tu ripit ol the opcije? If ju lajk to spik vit opereijdor, plize sej ― opereijdor.”

Mene već ufatila huja. Viknem: “Opereijdor!!!”

“Aj apolajdžajz for inkonvinijens, pliz, stej on d lajn so Aj conekt you wit an opereijdor.”

Ja, već vidno uzrujan, čekam i otpuhujem. Djeca se tamo igraju, deru se, skaču, žena pravi ručak i sve pogleda na mene, diže obrve ko ono “radi, radi,” misli na telefon, ja klimam glavom, “radi,” kontam, “jebla te kablovska i internet, tek sam usto, sad se moram s ovim zajebavat,” u pozadini neka muzika pjeva, “I džast kold tu sej aj lav ju…”

Kad će ti opet meni ona automatska sekretarica:

“Vir expirinsing bizi lajn, your aproximejt vejt is…”

Ja sad čekam kolko mi je čekat. Kaže…

“Som of aur operejdors wel be hapy tu asist you in…”

In… kontam, kolko… čekam, il da ohanem il da joj sve po spisku…

“Forti-fajf minutc!”

“Ma jebemti mater, i tebi i fortifajf minutc!!! Mene si našla na uranku handrit!!!” I krehnem onaj telefon iz sve snage od zid! Žena poskoči, djeca se ušutiše, gledaju šta mi bi, ja gledam u onaj telefon, telefon reče BIP, BIP dvaput i ušuti se, nijedne.

“Ona će meni: opereijdor, opereijdor! Eh, eto joj opereijdor, jebo joj ja sve njeno automatsko!” galamim tako, dok kupim one djelove od ajfona, žao mi, sram me djece, i sve kontam jel nešto nije u redu sa mnom il nešto nije kako treba s ovom državom. Jedno mora bit!

“E, sretan ti rođendan, Husnija, baš si ga zabiberio!” kaže Džemila, dok mota sarmu u ruci.

Tek kad sam ugledo sarmu u Džemilinoj vještoj ruci sjetim se da mi je rođendan i automatski odlučim ostatak dana bit ljubazan ko automatska sekretarica.

Eh et, sretan mi rođendan, Huso, aj hop ju stej an d lajn.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "PAS MU MATER"

Došo jedan dan s puta i zateknem pašče u kući.

Djeca skaču od dragosti, viču tata, sorprajs, sorprajs, žena se, vidim, malo uznemirila, čeka moju reakciju, a ja stojim na vratima i prvo što mi je palo na pamet je paščetovo govno. Isto ko da sam ga već namiriso, držim ga nako vruće u šaci i nosam ga u vrećici po komšiluku. Mogu mislit kaka mi je faca bila u tom trenutku sorprajsa. A šta ću, Amerika je ovo, nije Bosna, kod nas se snaša pokenja u haustoru i još pusti vodu, i svojim putem. Ovdje, brale, nema zajebancije: cuko ako se pokaki ti to moraš pokupit! Čak po naseljima imaju i stejšens đe sebi moreš izvuć vrećicu. Ako samo produžiš gledaju to ko zadnjeg papka, isto ko da si se ti posro, komšije su spremne i policiju zvat…

I šta sad? Znala je Džemila da ja ne mogu uskratit djeci tu radost. Filozof je Džemila, ko i svako žensko. Nikad nisam mogo shvatit te ljude što idu s kesicama po gradu i saginju se da rukama pokupe pseće govno, al su mi oni što se pokenjaju i samo produže stvarali neviđenu šuhvu. Znači, to je to, Huso, nije bio dovoljan hrčak, odsad kupiš i pseća govna! A onda kontam: kolko će ovo pašče narast? Da nije nako tele, nedajmibože, pa da moram kupit s obje ruke?!

Sjednem. Ništa ne pričam, zatečen sam, ne znam s kakim govnima imam posla. Ono štene oko mene skakuće, maše repom, isplazilo jezik, djeca isto tako, samo što repa nemaju, svima njima drago da me vide, ja ljubim djecu, diram ih po kosi, oni samo viču sorprajs, tata, sorprajs, izvan sebe su, moram se pod hitno obradovat, eno Džemila mi se već mrči iz kuhinje... Šta ću, pomilujem i štene, uzmem ga u krilo, lijep je, pas mu mater, blesav, liže me, voli me ko da sam ga ja napravio.

― Kako se zove? ― pitam djecu.

― Suljo! ― oni u glas.

― Tetak Suljo?

― Yes, he is najs ko tetak Suljo! We lajk tetak Suljo!

Estagfirulah, što ono rekla moja rahmetli nana, u Americi je normalno davat ime hajvanu po insanu, al đe ćeš na našem i po našem, i još ga našli u familiji. “Suljo je okej s tim, kaže da mu je simpatično, ne ljuti se sekunde, šta ćeš kad ga djeca vole”, viče iz kuhinje u mene žena. “Čuj, okej? Ja, vala, ne bi bio okej da njegova djeca dadnu psetu ime Huso”, vičem ja njoj. “Šta sad moram bit spreman i na to da mi jednog dana zalaje Huso na vrata?! Ne može, mjenjajte ime.”

― No, no, tata, pliz, pliz. Dis is Suljo, he lajks his nejm! ― cvile u mene djeca.

― U nas su u Bosni dogs uvijek imali američka imena: Džoni, Bleki, Lesi, Miki… ― objašnjavam ja njima. ― Šta fali američkim imenima?

― We lajk Boznian nejm, we lajk tetak Suljo.

Tako, dok se mi prepiremo, ja diram ono štene, gledam ga sa svih strana, lijep je, pas mu mater, kad ono: nema muda! Em Suljo, em bez muda!

― Ženo, jel ovo muško il žensko, šta je ovo? ― vičem ja njoj u kuhinju.

― Muško, jebogati: Suljo…

― Pa, jesi rekla Sulji da nema muda?!  

Čujem ja, smije se ona tamo.

― Dey fixd him ― viče iz kuhinje. ― Kad si zadnji put vidio ovdje cuku s onim… jebogati?

Čuj, dey fixd him! Kako nekom moreš odrezat jaja i reć da si ga fiksiro? Neće ovo na dobro… Jes vala baš, ne možeš vidjet cuku da prošeta jaja niz ulicu. Vas se dunjaluk izvrno naopačke. Što ne režu jaja onim pedofilima? Njih treba rezat, a ne hajvančetu branit da se kujici zaskoči na leđa. Haman je i to postala privilegija. U nas se, brate, znalo đe je cuki mjesto. Napraviš mu kućicu i pustiš ga da tarlaha rep po avliji i muda po mahali. Jede šta ostane od tebe, nekad mu turiš i kakog mesa, a on obavlja nuždu kad mu je nužda i đe mu je ćeif. Čak i kad mu je vakat umrijet; ode neđe, nemaš pojma đe je nesto, samo znaš da ga više nema. A ovo ovdje sad nake vakcine, dijeta, specijalna hrana, ne smiješ mu ni košćuru bacit, pokondirilo se, meščini, isto ko da su džukci od vjeverice postali a ne od vuka, isto ko da extra dijete imaš, pola hajvan-pola insan, čim ga nabaviš odma moraš kontat đe ćeš ga sahranit.

Ma, trebali bi mi i ljudima počet rezat muda, ima nas ionako i previše i svakakih, da bog sačuva, ko će to kontrolisat. Eno, da je neko onom Trampovom ocu odrezo jaja, ja sad ne bi moro gledat njegovu frizuru jal otvorim kompjuter. A vidim, bogami, i u Bosni imaju problema sa džukelama, formiraju se u pravo ozbiljne čopore, još malo pa će i entitet tražit. Nije to ni loša ideja, to potkresivanje, kad malo prokontam.

I dok ja tako kontam, Suljo je ispustio govance drito kod vrata i zatrpava ga mojim patikama. Djeca umiru od šege, a i meni bi smješno, dobro je, mogo je i direktno u tenu, pa da stanem u govno ha se probudim.

Nije prošla hefta dobijem od badže Sulje poruku na telefon ― slika nakog šteneta, i ispod piše velikim slovima: "NABAVIO CUKU I ZOVE SE HUSO. PAS MU MATER!" I još stavio tri smajlija, ućero on sebi. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "JAL KONJ JAL BUDALA"

Sjedim i kontam koja sam ja budala. 

Hoće u mene žena na Bahame. A meni isteko pasoš, onaj bosanski. U 15 godina triput ga vadio, meščini svaki put kad sam trebo neđe ić ― oni izbace novi. Ishandrio sam se dobro sa tim našim pasošima po granicama. Puste oni mene da izađem, al belaj je kad se treba vrnut. 

Obavezno čekiranje. Zadnji put umalo da nisam ufatio avion, djeca nervozna, moraš ih nosit, duša mi klepeće za japankama, jezik mi se sasušio, a oni đe god vide da nije američki pasoš gledaju te isto ko da si mu opalio šamar a ne može ti ništa. E kad sam tad preživio i lijepo sjeo u avion reko sam sâm sebi: „E baš si, Huso, konj kakvog nema!”

A to sve zbog onog Buša... Ne volim mu ni ime spomenut.

U Klintona je bila jednostavna formula. Hoš živit moraš neđe spavat, hoš spavat moraš neđe radit, hoš radit moraš kupit auto, hoš kupit auto moraš dignut kredit... I tako: digneš kredit da kupiš auto, nađeš poso da plaćaš kredit, kupiš kuću da imaš đe spavat i pet godina prođe u spavanju i poslu. Ono između je tamo-vamo u autu. Al et, moglo se, američki.

Al onda dođe Buš... Ne volim mu ni ime spomenut.

Niko ga od naših nije volio a svi mu išli na zakletvu. Vele, jebeš Buša, pasoš je pasoš! Al ja ne mogu i bog. Reko, izdeveraću nekako sa bosanskim, neće ova budala vazda. Uze ovaj i drugi krug da nas voza a ja ispado budala. I ne bi bio tolika budala da nisam još veća budala pa se zainatio da me neće niko pravit budalom! Napravim i ja krug, još 4 godine...Nisam tad baš neđe puno ni hodo ― Buš me zguzio tako da nisam mogo hodat. Država se zadužila, firma mi propala, vozačku mi oduzeli, kuća mi pod bankrotom... Sve istim redoslijedom samo otpozada: nema kredita, nema posla, nema auta, nema kuće. Da nisam nekako izganjo advokata i počeo vozat kamion ne bi imo đe ni spavat.

Izdržah ja tu agoniju i Ameri dođoše tobe. I bi mi nešto drago da sam Amerikanac i što to nije ko u nas da te ista govna 20 godina taru i ope na vlasti... Reko, šta ti je demokratija... Dođe čojek, pola crnac pola musliman, pri sebi, ne znam šta mi se više sviđa o njemu i na njemu. Oženio se, djecu izrodio, kuću kupio, firmu otvorio... Elem, tolko je meni bilo potaman sve ove godine pod Obamom da sam zaboravio da mi je isteko pasoš i da još nisam Amerikanac.

A žena hoće na Bahame! Kaže, s tobom il bez tebe, ona više ne čeka... Šta ću, trči vamo, trči tamo, ganjaj papire, uči za ispita. Naštrebo sam se ovako jedino kad sam učio jednačine. Odem se slikat. Ispadnem na slici isto Taliban, mrk, sam sebi nisam nalik, nije ni čudo što me zaustavljaju jal me vide. Izvadim fingerprinc, odem na intervju. Tamo nisam bio ni pet minuta. Postavi mi tip par pitanja, reče da napišem na engleskom: kuća, zastava, Vašington, i kaže dobro je, prošo si. Ja knjigu naučio od korica do korica a on meni tako! Bi mi nešto krivo, htio sam ga pitat da mi da kako teže pitanje, nema smisla da se vako polaže... Haj, nejse, dođe mi datum za zakletvu samo par dana prije 4-tog jula. A Bahami u augustu, žena bukirala rezort, samo se čeka moj pasoš.

Odem na polaganje, a sve mi drago što nije Buš na slikama (ne volim mu ni ime spomenut). Dok sam čeko u redu oni tam što rade sve nas gledaju mrko, isto da smo na meksičkoj granici. Reko bi čojek nije im drago nikako. Elem, pojavi se Obama na ekranu da nam čestita, ljudi plaču, mašu zastavama, a ja sve pogledam na sat, valja mi u podne za Mičigen... Jel se to završi oni što rade tam smješkaju se, čestitaju nam, ljubazni isto ko u granapu, drugi ljudi, da ne povjeruješ! Odsad će mi vako bit i na granicama, bezbeli, nema više mrcvarenja i čekiranja, ljepota, dingospo pravi.

Došo 4. Juli. Hoće djeca da gledamo vatromet. Ok, kažem ja, mada mi nije milo nikako. Nakinđurimo se mi ko pravi Amerikanci i pravac dauntaun. Počne vatromet, grmi, trešti, pišti, a meni se sve nešto okreće u stomaku. Jes lijepo za oči, al džaba kad gledam stalno imal kaka busija da zalegnem. Može Bosanac iz rata, al ne može rat iz Bosanca, džaba ti i pasoš i sitizenšip. Pita me onaj moj stariji: „You Ok, tata, skroz si vajt!” Reko, šuti, sine, fala bogu da sam vajt, još mi samo treba da sam crnac, dosta mi je što sam musliman, vidi kako su se ovi bijeli nakostriješili i na jedne i na druge. Pa se onda sjetim da sam posto Amerikanac i odahnem.

A za pasoš mi rekoše moram čekat dva mjeseca. Ode žena sama na Bahame...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "KAKO JE SULJO UTEK’O IZ BOSNE"

 Priča meni Sulejman neki dan kako je uteko iz Bosne:

“Kazali nama u Posavini da se ništa ne sikiramo: čuvaju nas hrvatski tenkovi. Haj, reko, mi se opustili pravo. Fakat, došli tenkovi, rasporedili se ko Švabe u partizanskim filmovima, ne bi mogla ni bubamara proć da joj oni ne prebroje tačkice prvo. Of corse, uzmemo mi to zdravo za gotovo, pa se razmilimo po čaršiji i pokrademo sve što su nama Srbi ukrali dok smo mi bili razbježani po okolnim selima. Kad smo mi držali čaršiju ništa praznim stanovima i kućama nije falilo, meščini, čuvali smo to ko svoje, mislili smo možda se komšije vrate, red je da se pripazi, a kad smo ponovo ušli, isto ko da smo ušli u tuđe a ne u svoje. Ućerašim, što kažu Brčaci, sad je bio na nas red.

Prvo smo pošarali ono što su pisali po zgradama OVO JE SRBIJA, a onda smo stavljali njihov krst sa četiri ES đegod oni nisu stavili križ il mjesec i zvijezdu. Oni su, glupani, zabilježili naše da znaju koje se mogu pljačkat i palit, pa nama onda nije bilo teško razaznat njihove. Kako oni nama tako i mi njima. Da se zna čije je čije, i u čije se more ko u svoju kuću. Doduše, znali smo se i zajebat, pa neku našu kuću obilježimo sa četiri ES, a onda dođu oni paravojni i zapale je. Šta ljudi znaju, omakne se, nesporazumi se dešavaju. Rat je, gori na sve strane…

I tako, dok smo mi pokušavali da skontamo kako da odvrnemo bojler iz Njegoševog kupatila, Nazif, Eminov, držo kafić na pijaci, bio preuzeo naku komandu, raspravlja sa onim iz HVO-a kako da likvidiraju srpsku crkvu u centru grada, koju iz pristojnosti nismo onomad dirali. A pošto su oni nama zapalili katoličku i sravnili sa zemljom tri džamije, red je bio da im se odužimo. Nama je to sve bilo bezveze i odlučimo da se ne mješamo.

Mi ćemo ti napraviti dernek, zadernečićemo isto ko da rata nikad nije bilo. Ali prvo da se podmirimo.

Zuko je iščupo bojler, Žuti je safato veš-mašinu, Maki je našo naku gitaru, Davor se ufatio muzičke linije, boli glava, ja sam sam bio zadužen za alkohol i meze a Ćufte da nam skonta kakav dobar prevoz. Sve smo mi to obavili bez kompromisa. Ćufte je pokupio kamiončić ispred ambulante i skino sa nakog službenog auta registraciju HVO-a i to zalijepio na šofer-šajbnu, pa smo laganice išli i hapali, a onda završili kod Zuke u stanu da mu zakačimo bojler i namjestimo veš-mašinu.

Patili smo se oko Zukinog bojlera dobra dva sata; hoćemo se tuširat, ima vode, ima struje, sve sa Hrvatima ima! Veš-mašinu smo prikopčali u sekundi, ubacili sa sebe prnje da to landara i onda se, onako u gaćama, ufatili bojlera. Al kaki, ne možeš bojlera naperit kako valja, nema pojma. Uto se sjeti Žule što se bezveze patimo kad ima stan, next dor, od komšije Babića, Srbina, sve ima, saso mange, hajmo se uvalit i tamo dernek napravit! I mi se uvalimo, kogajebe, što je bježo, mogo je ostat s nama, mi se pravo pazimo.

Rastrčimo se mi po zgradi i svaki sebi nađe po jedan stan na čijim je vratima pisalo 4 ES i tu se automatski useli. Istuširamo se na brzinu, svako u svom stanu, spremim ja mezu, već se pilo, alkohola je bilo ko u priči, jer dok su drugi ćapali televizore i namještaj, mi smo se uglavnom koncentrisali na alkohol. A koncentracija nam nije popuštala čitava dva dana.

Tako, kad smo se fino smjestili svako u svom stanu, odlučimo dernečit dok ne popijemo sve što smo sa velikim trudom nahapali. Skontamo onda da smo se prije morali sakrivat po haustorima da se pofataš s trebom, nema se đe, a sad možemo guzit do mile volje ― ima mjesta da ih je dvjesta! Čim se žensko spomenulo neće Maki da svira gitaru ako nema trebe da ga gleda. A žene u gradu ni zglave. Ostala je poneka mati nečijeg sina a ćerke svojih matera već su sve pobjegle glavom bez obzira. Nać kako solidno žensko u tom haosu i furtutmi bilo je isto ko Tom Kruz u mišen imposibl. Znači, gotovo pa nikako. Elem, sjeti se Maki ima Azra, ona što pravi hljeb u Mlinu, nasmijala mu se par puta. Pošaljemo Makija da skonta Azru, barem nek dođe da se smješka dok mi ločemo, hljeb se dijelio džabe, pa nek ponese usput i 3-4 kile hljeba.

Tako i bi.

Skupilo se tu u Babićevom stanu prave raje, jebenamse, Hrvati nas čuvaju, dernečili smo dan za danom, nismo se trijeznili. Čim se ujutro probudimo i raskrmeljamo, neko se sjeti da nam nema više Škembe, skino ga snajper s trešnje, nema Marija, spuco ga geler, nema Zokija, stao na paštetu, nema Hame, ufatili ga dok je brao gljive, te se neko onda sjeti kako se Hamo profesoru fizike pokenjo ispred vrata i ostavio mu poruku: “Ovo ti je od Njutena”, pa se odvalimo smijat i plakat u isto vrijeme. Šta ćeš, dofatiš se flaše, pa za gitaru. I sve ispočetka. Na položaje smo išli ko i prije, neizmjenično, pošto smo ionako imali samo dva kalašnjikova na nas šestoricu. Hrvati su rekli da isporudžba samo što nije, pa smo fol čekali.

Uto se neka pijana budala jednog dana sjeti da upali televizor. U Babićevom stanu je još uvijek bio televizor, pa kako je Žuti sebi zapiko stan tako mu je osto i televizor. Elem, upalila je neka budala TV, a tamo samo jedan program. I to srpski. Vijesti. Priča neki njihov oficir s brkovima kako će oni za Vidovdan krenut oslobodit Posavinu! Smijemo se mi, šega nam, šta će, bolan, on oslobodit, pa ne možemo svi oslobađat, jebote ko ovdje napada a ko se brani kad svi oslobađaju! Šega nama bila pravo. I još Hrvati s nama, tenkovi raspoređeni, bubamara ne može proletit, kad smo se prvi put mogli mjesec dana branit sa ovo malo puškica, šta oni misle sad, Vidovdan je za dva dana, nema pojma, tenkovi su tu, a i isporuka samo što nije… Kad je ono Vidovdan, dvaestosmog?, pita Davor. Ja, odgovori neko, u nedjelju. Pa sutra je nedjelja! I onda se odvalimo smijat ko budale, te se naločemo ko idioti.

Utrčaše ujutru Ćufte i Maki s položaja, deru se: Ustajte, suncevamjebem, odoše Hrvati! Šta, đe, ko, kako, kaki Hrvati? Hrvati, pijana stoko, tenkovi ― odoše! Đe će, tek su došli? Šta ja znam đe će, u Hrvatsku, neće u Srbiju! Kupte se, ode i raja za njima, neće duše žive ostat u čaršiji. Koji je dan danas? Nedjelja. Pa fino je nama onaj brko reko a mi se njemu smijemo! Šta ćemo, pokupimo se onaki mahmurni, žao nam stanova ostavit, taman smo se fino oslobodili i urahatili, Maki povalio Azru, pa je onda uletio i Davor noć prije, pofato se i on s Azrom dok je Maki bio na položaju, pa je tu ispala frka neviđena, ovaj ih zateko gore u advokata Jovanovom stanu, počelo se na nacionalnoj osnovi i mater spominjat, Azra se pokupila i pobjegla plačući, drama je ostala tek načeta a nerješena, i da nije došo taj Vidovdan i da nisu Srbi krenuli u oslobađanje a Hrvati u povlačenje, ko zna šta bi tu još bilo. 

Ovako, dok su se Maki i Davor prepucavali, napolju se pucalo zaprave. Ja sam mahmuran silazio niz stubište i navlačio čizme a nisam pojma imo koja mi je lijeva, koja desna, možda sam bio uzo i nečiju tuđu… Napolju se čuju tenkovi kako drobe asfalt, počelo se rokat momački. Puče neđe u blizini, meni ona lijeva, ili desna, ispadne, ja poletim da je dofatim i svaljutam se ko grudva, skršim se niz stepenice, i još mi ne bude dosta pa tamo đe je ograda od granate falila ja kroz tu rupu i drito u prizemlje, u slobodnom stilu! Zaljepim se ko palačinka. Imo sam osjećaj da su mi se kosti razbježale podamnom. Puko sam i glavom usput, of corse, al jebo glavu kad ja na noge nisam mogo. Pođoše i granate, ko da sam im ja znak dao, zviždi, drobi, lupa, grmi, odjednom se trese na sve strane. Pokupe oni mene ko lopatom i u kamiončić, onaj što je Ćufte mazno ispred ambulante, i pravac pred komandu. Došle puške! Puške došle a tenkovi odoše. A ja slomljen, kukam, zapomažem, ne znaju šta će sa mnom, il me vodit u ambulantu ili one nake kopije kalašnjikova zadužit. Odluka je pala: prvo zadužit puške pa onda mene u ambulantu. Ja ne mogu čekat, umirem od bolova, al neće ni puške čekat, čaršijski lešinari već kruže oko komande. Hrvati su donjeli oružje i isparili se. Osto Nazif, Eminov, onaj što je imo kafić na pijaci, i sad on dijeli pravdu. I puške.

Zadužimo mi puške, čak su i meni jednu zapikali, i onda pred ambulantu. Kaže Maki zaboravio gitaru, vraćaj se po gitaru. Ja sa Ćuftom naprijed a ovi nazad u prikolici. Pred ambulantom žive duše. Unutra isto: niđe nikog zglave. Dok smo mi otišli  po gitaru cijeli grad se ispario. Naleti Ibro, Salke mesara, na  biciklu, kaže šta vi radite ovdje, povlačimo se, došlo naređenje. Đe se povlači? Šta ja znam, za tenkovima! Đe su tenkovi? Šta znam, đe tenkovi tu i mi, oni su krenuli za Brod. Sjedaj nazad i pravac za Brod! Preko mosta pa u Hrvatsku. A na mostu barikade. Odoše tenkovi preko mosta a raja tužno gleda šta to bi. Svijet se okupio, plače se, kuka se, svađa se, galami se. Ispred Hrvati, odzada Srbi, već su se počeli položaji zauzimat, hoće ljudi rovove da kopaju, jedni da upere preko Save na Hrvate, a drugi da se okrenu i čekaju Srbe! Neki viču jebo to, skidaju se, bacaju puške i skaču u Savu, dole niže mosta. Ovi moji raspravljaju kako ćemo preko, Ćufte ne zna plivat, ja ne mogu ni hodat a kamoli plivat, ništa, hajmo na foru: Ćufte nek vozi, on ima i amblem HVO-a na rukavu, nek izbaci ruku kroz prozor, ja sa njim naprijed, ostali u prikolicu, imamo puške i onu registraciju HVO na šajbni, ko prava vojska, rećemo da vodimo ranjenika u bolnicu, pa prođemo-prođemo…

Zaustave nas na barikadi: Gdje ste pošli? U bolnicu, ljudi, čovjek nam umire! Ja fakat sav krvav, ugruhan, gubim se od bolova, zapomažem, ne znam kud ću sa sobom. Gleda onaj graničar, pa veli, dobro, a šta je s ovima nazad, jel to negdje ima tulum? Vidio bezbeli Makija sa gitarom. Pa idu i oni s nama. Ne može, kaže, ko će Bosnu branit? Muslimani, kaže Ćufte, musliman. Muslimani? Jah. Ode ovaj tamo nazad, traži im papire. Davor viče ja sam Hrvat, pokazuje ličnu, ostali šute. Nakitili se sa Ljiljanima i tespihima, šta da kažu. Mi smo hrvatsko cvijeće, viče Žuti. Hajdi ti, moj ljiljane, lijepo iz kamiona, pa prošetaj nazad! A ti, Hendriks, znaš li ti onu “Ne dirajte mi ravnicu?” Znam, kaže, Maki, sav radostan. E, hajde onda, zasviraj onim svojim tamo... Ti, Davore, možeš ostat, ostali nazad, viče graničar. Gledamo ih Ćufte i ja u retrovizoru kako iskaču i psuju Davoru mater Bosiljku. Daj puške, obrati se nama graničar, mi dadnemo. Vozi, veli. I tako ti mi uteknemo iz Bosne. Kad smo ušli u Hrvatsku raja sjedi ispred kafića, piju se sokići, ispijaju kafice, gledaju u nas ko da smo s Marsa pali!”

 

“I?”

“Ufati nas vojna policija u Zagrebu kod džamije.”

“I?” opet ću ja, da mi je da čujem kako je uteko iz Hrvatske.

“Hrvatska je posebna priča,” veli.

“A raja?”

“Preplivali isto veče i spičili za Mađarsku.”

“A Azra?”

“Granata…”