HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DIJASPORSKA"

Hoće žena da idemo u Bosnu.

A onda kontam svu noć.

Majko draga, ko će vraćat te pare... Jel to fakat Bosna vrijedi tolko? A mogli smo spičit i za London, pa da iz Engleske ufatimo onaj voz što ide ispod vode za Francusku, da vidimo taj Ajfelov toranj. Odatle se samo spustimo u Španiju, Barselona i Granada folovi, pa ufatimo neki jefin let do familije u Holandiji, odvedemo djecu u muzej Van Goga... I onda iz Amsterdama laganice nazad... A ne mora bit ni Evropa; imaju ona ostrva po okeanu, uplatiš, pa se klatiš, jedeš, piješ kolko te volja, i opet nam sve to jeftinije od Bosne iziđe! Koji ću ja đavo tamo? Da mi obiju iznamljeno auto? Da me bacaju u depresiju? Da li fakat vrijedi tolko para, nasikirat se i vratit se nazad ko popišan? Skupo se danas plaća ta jebena nostalgija...

Onda mislim, žao mi djece. Nek djeca, bolan, zagrizu naš paradajz, nek namažu sebi „Argetu” na hljeb iz pekare, nek vide kake su boje prava jaja...

Kolko para bi vrijedilo, kontam, da mi djeca probaju pravi paradajz, paštetu, hljeb iz pekare?... Ono, da stavim to na vagu: na jednu stranu lova i materijalni troškovi, a na drugu stranu ćeif, nostalgija i duhovna nadgradnja?

Pa, to bi možda moglo pokrit avionske karte... Za nas četvero karte ispadnu oko 5.200... U jebote, puno je to! Al ako onda dodam tu i našu salamu i sudžuk, pa pržene paprike s pavlakom, vruće kifle... Uh, vruće kifle, somun... Pravi ćevapi... Pokrije to, bogami, avionske karte. Izjednači se to nostalgično sa materijalnim, skontam, čak možda i kusura ostane...

Dobro to, a šta sa ostalim troškovima? Ne isplati se ić i vucarat djecu na dvije sedmice, znači, mora bit tri hefte najmanje! To ti odma dođe da sve račune moraš pokrit kad kreneš i moraš imat isto tolko kad se vratiš, jer ti treba još jedan mjesec kad se vratiš da zaradiš za komunalije. Trebaće nama i više od mjesec dana da ufatimo korak.

A kad je već tako, onda moreš uzet i četiri sedmice, da rahat odišćiliš. Znači treba pokrit troškove za dva mjeseca... Pa računam mjesečne troškove: jedno auto, drugo auto, kuća, parking za kamion, kartice, voda, struja, telefoni, kad zaokružim: 2.500. Puta dva, za dva mjeseca: 5.000!

S čim sad to izjednačit i izvagat, šta bi nam vrijedilo 5.000, a da toga niđe na svijetu nema?!

Hmmm... Ima onaj zrak, brate, niđe ga takog nema! Meni u Sarajvu i ona Miljacka kad smrdi ― miriše. Kad udahneš onaj miris, meščini, po sata ne moraš dihat... Imaju i vodopadi, planine, rijeke, zelenila ko u priči... Pa Mostar, možemo spičit malo do Mostara, do Jajca, otić u Visoko na piramide, to bi se djeci svidilo garant. Al nekako mi to ope nije za 5.000... Dodam onda tu slastičarne u Sarajevu, bašče ispred kafića, ćevabdžinice, muziku na svakom ćošku, hodanje po gradu, pa malo na voz, djeca nemaju pojma šta je voz osim u crtanim filmovima! A onaj mlađi je lud za vozovima... Dobro, skontam, daću i 5.000! Možda čak i kusura ostane...

Znači, pokrili smo karte i troškove u Americi. Izvago sam nekako bosansku hranu, nostalgiju i ćeif sa 10.200 američkih dolara. A onda opet kontam: nisam još ni kreno, a već sam spičko 10.000! Majko draga...

I da je samo to... Ne možeš otić bez banke u džepu. Spavaćemo kod rodbine i raje, al i to se plaća. Neće oni reć, al plaća se, budimo realni. Đe god dođeš moraš malo pogurat, takav je red, ne možeš pustit ljude da te doniraju, da im se na grbaču natovariš, ionako su se povili svi od sebe sami, još im samo ti fališ... Plus, ne moreš se stalno vozovima vozikat, možda odletimo i do Makarske il Dubrovnika, ko će stalno plaćat taksi, znači treba nam auto... Kažu, najbolje je nekom našem dat šta para i iznajmit njegovo auto, rentakar je skup do đavola...

I onaj ćeif što sam ga virtualno izjednačio s materijalnim troškovima valja iskeširat.

Ako se tome još dodaju hedije, jer bez toga ne ide, pa izlasci, pive (što za nas, što za raju), hrana i večere, biće tu garant i Džemilinog šopinga, nakupi se, brale, haman isto ko i američki troškovi! Valja nama četiri sedmice tamo biti nonšalantno, rahat i bez ustezanja.

Bogami, trebaće nam 5-6 hiljada, ko da gledam. 6+10 = 15! Uh, jebote, nije 15, već 16! Potroši ja hiljadu dolara samo misleći na to... Jebote, 16 hiljada dolara!!!

Za 16 hiljada dolara smo komotno mogli otić u Tajland na ljetovanje! I još da nam dobrog kusura ostane... Plaže ko iz snova, dnevno masiranje, hrana boli glava, kako Jajce, u Tajlandu voda ko mlijeko ― sve te češka po jajcima... I svi lete oko tebe, isto da si Donald Tramp. Hmmm...

Au, jebote, s čim sad da izjednačim višak? Moram potrošit 6.000, a da fakat vrijedi. Ono, da mi nije poslije žao što sam tolke pare spisko... Šta sad da stavim na vagu, majko draga, ščim još da opravdam tolku lovu?

Za 6.000 moreš komotno otić dvije hefte na Bahame. U najbolji hotel. O Meksiku da i ne govorimo... Možemo u Dizniju iznajmit PRAVOG Mikija i Šilju da nas vode na rajd preko reda! Moreš i otić i vratit se na još koji dan... Pa kruz! Moreš na kruz sa najvećim brodom, koji samo u filmovima vidiš! Djeca ti se po vas dan brćkaju u bazenu na palubi, a ti po vas dan ločeš ko konj, samo ti donose piće, i sve viču „Ser, Ser...” ma ko pravi dingospo! Meščini, da nekom od njih zatražiš ženu da bi ti je uračuno u cijenu. I još kusura ostane. Kusur daš za bakšiš, i svakom potaman. Majko mila, ne isplati se Bosna nikako!

Ostanem tako u mraku, buljim u plafon, i kako god skontam ― ćeif i nostalgija mi nikako ne mogu opravdat tolke materijalne troškove. Safata me onda naka tuga, hoće nešto da mi bude... Koje sam pizde materine išo vako daleko? Najbolje su prošli oni naši što su ostali u Njemačkoj i gore po Švedskoj, Holandiji, Danskoj... Oni svako malo spiče dole, udahnu-izdahnu, i nazad svako sebi. Pu, jebemti život!

I onda se sjetim svoje avlije, kuću smo prodali, al bilo bi mi milo pružit korak niz mahalu, da vidim na šta sad to liči. A čika Fudo je još živ, mogo sam svratit, odnijet mu šta, bilo bi mu garant drago da odigra sa mnom partiju šaha ko nekad s mojim babom. Hamid i Hamidojca su još živi... I njima bi bilo sevap navrnut. Sestra pazi na babin i mamin mezar, al nije to-to, duša bi mi bila rahatnija otić prozborit koju sa svojima, odvesti djecu da stave cvijeće, neka znaju da bez mojih, mene i Bosne, ni njih ne bi bilo...

Pa raja! Ima još jarana dole, fala bogu, čujemo se i vako, al jebeš Skajp, ne mogu se naša djeca preko Skajpa upoznat i družit... Mogo bi se čut i sa Šiljom u Holandiji i sa Vedranom u Njemačkoj, dogovorimo se da naperimo godišnji u isto vrijeme. Njima to nije nikakav problem, ućeramim, oni stalno idu dole, mogu svrnut i na heftu. Svi su djecu izrodili, a ja jedva imena da im svima pohvatam vako, preko Skajpa. Neki dan sam pito Vedrana đe mu je Leo, kakav je u školi, a on će ti meni: „Leo ti je Šiljin, papak, u mene je Damir!”

Oka ne mogu da sklopim. Izredaše mi se u mislima i Samir i Tarik i Sejo i Bajči i Džo i Aco i Srle i grobovi i mezari, svi živi što umiru sa mnom i svi mrtvi što žive u meni... Sjetih se i ljudi na koje nikad ne mislim!

Sjetim se onda svega što sam u ovom američkom ludilu zaboravio: u Bosni ima još uvijek što niđe na svijetu nema! Moji ljudi. Dobri ljudi. A tome nema cijene. Šta je 16 hiljada? Za našu punu dušu, pa makar i na dvi-tri hefte ― sitnica! Čak mi i dobrog kusura ostane.

Držaće mene taj kusur kad se vratim nekoliko mjeseci, da se smješkam i da mi milo bude dok za volanom buljim u onaj mrak ispred sebe...

Smirim se napokon, pa se priljepim uz Džemilinu guzu, poljubim je, i kažem joj: „Idemo!”

Džemila se trznu izasna, veli:

― Šta, ba, idemo?! Mani me seksa u gluho doba!

― U Bosnu, ljubavi, u Bosnu idemo... ― šapućem ja.

― Jah, budale, sutra ćemo o tome, moramo se sabrat, pusti me da spavam, bolan, valja djecu u školu...

― Nemaš se šta sabirat, sve sam ja to sabro i oduzeo, računica čista ko suza, čak nam i kusura ostane!

― Kakog kusura, bolan, jesi puko? ― odmaknu Džemila guzu ljutito. 

Prikučim se ja ope, vidim, ne buni se. I zaspim tako ko beba.

Svu noć sam sanjo Boznia.