Moja Džemila je dobro organizovana institucija; „ćurka” od Tenksgivinga se spaćno ni ne ohladi a pokloni za Krismes su već redi.
Žena te hedije turi neđe, i onda ih samo izvadi da se upakuju. Jedini je problem što je selotejp vazda pri kraju a makaza niđe zglave. Prvo ih tražimo ko budale po kući, a onda se ja naljutim i odem kupit nove. Al valja i to otvorit! Ako išta mrzim to su ova njihova pakovanja. Mislim da se svakoj kineskoj majci štucne kad ja otvaram neku njihovu hermetički upakovanu budalaštinu. Jebote, kupiš makaze da otvoriš nešto a onda ti trebaju makaze da izvadiš makaze! Pa ko ne bi pizdio. Onda kuhinjskim nožem režeš onu plastiku a sve kuha u tebi, isto pećinski čovjek što tuca kamen da bi napravio nož. I taman ja to otvorim, kad će ti Džemila: „A đe ti je selotejp?” Pu, zaboravio kupit selotejp, trči po selotejp. Odletim do Walmarta da uzmem selotejp, a tamo se već ufatila gužva. Kod nas da se dijeli džabe ne bi tolko svjeta bilo. Al kaki ovdje. Ovdje ti dolaze u prodavnicu i u pidžamama. Živa istina. Postane ti ono normala; odeš u neko doba na bezinsku po cigare, a nako žensko ispred tebe čeka u redu sa viršlom u ruci i u pidžami. Da ne povjeruješ. A ona se pidžama upeksinila, sve pliže po podu, i ne možeš da vjeruješ da će ona taka u krevet! A hoće. Al hajd što ona hoće, već na šta liči onda onaj đuvegija što će leć pored nje take, da bog sačuva i sakloni od oboje...
E, u Walmartu se to dešava i u po bijela dana, ti i takvi ljudi. Ništa tu nije čudno, ništa te ne može iznenadit. Jedino kad uletiš u nečiju prdešku onda se, jebiga, iznenadiš, jer to te iznenadi i onda kad znaš da se ničemu ne možeš iznenadit. Odjednom te zapahne nečiji personalni vjetar, i kontaš, pa jebemu mater, ni ne znamo se, a ja moram sad ovdje s tobom dijelit intimu. I gledaš ispred sebe i nagađaš koja je gorila ispustila goluba, meščini, glavu bi mu mogo odvrnut. A svak bi mogo bit! Tu nema pravila. Studiraš ogromne američke guzove ispred sebe i sve što više kontaš ko je ― sve ti se više gadi. Jednom sam tako žvako žvakaću kad sam uletio u oblak nečije prdeške, svegami, isto ko da sam mu govno probo!
Elem, dok se sve to upakuje i stavi pod onu plastičnu jelku ja obavezno dobijem ospice.
Istinu da velim, bilo je u nas žestoke rasprave šta da radimo sa Djeda Mrazom. Džemila je bila za to da Djeda Mraz ostane Djeda Mraz (Džemila vazda drži do tih naših tradicija), a ja sam za to, brate, da bude Santa i da dolazi ko i svakom drugom maksumu u Americi, za Krismes. Jel, šta ću ja sad njemu remetit red vožnje? Ja i Santa imamo sličnu profesiju: obojica vozimo namirnice gore-dole. A šoferu nema ništa gore nego kad mu neko promjeni datum isporuke. I šta sad treba, da moja djeca čekaju extra 5-6 dana dok drugi čildreni okolo tandrču sa novim biciklima i skuterima, jašta će. Da mi se sad agonija produžava i điđe spadaju s one jelke, ko sa otrcane frajle, moraš sve letat oko nje, popravljat i vraćat one loptice nazad, kome je stalo do Nove godine kad to ovdje nema veze sa Djeda Mrazom. Santa je za Krismes, i gotova priča. Ovako, ja se rahat mogu nalokat za Novu i sutra spavat do podne bez da ustajem ranom zorom da nakav mamuran otvaram poklone.
U badže Sulje je totalno drukčija situacija. On je ukino i jelku i Djeda Mraza. Kaže šta će mu to, oni su muslimani, ni dole u nas nema više toga. E moj Suljo, kažem ja njemu, ne može se ukinut nešto što ne postoji. To bi bilo isto ko da ja kažem da od danas više nema Babaroge. Ko bi djeci zabranio pravo na Babarogu? Zbog tih naših budala u Bosni, u Sulje Santa ne ulazi u kuću, pa moja djeca vazda misle da su Suljini čildreni bed čildreni, jer Santa ne donosi hedije zijančerima. I onda i mene uvuku u to, pa moram izmišljat i pravdat Sulju i Suljinu djecu, svake godine iznova, ničim izazvan.
Dosadilo meni izmišljat i muntat rođenu djecu, pa sam prošle godine otišo maksuz iznajmit Santino odjelo i bradu. Reko, naljutit će se Suljo ako mu dođem za Krismes pa isplaniram da mu ranom zorom za prvi januar pozvonim na vrata i ostavim hedije na pragu. Pa nek se ljuti kolko hoće. Tako i uradim. Sve smo mi to skontali i pripremili mimo Sulje. Čak je i Fikra učestvovala u tajnosti. Njih dvije su, Fikra i Džemila, kupile poklone, zapakovali ih i sakrile u garažu. Bio je plan kad ja pozvonim da Fikra otrči po djecu, Suljo ionako spava, a onda ću ja virit iza ćoška kad djeca izađu, mahnut im jednom i nestat na Sjeverni pol.
Sve je išlo po planu, čak sam osto i trijezan da sve odradim kako treba. Al nije Suljo. Novu godinu smo slavili zajedno, ko i svaku, al se Suljo tako uroko da je jedva dopuzo do kauča, priča kasnije Fikra, i tu je tako osto, sa kantom za povraćanje nadomak ruke. Ja ujutro pozvonim, sve po dogovoru, i zamaknem za ćošak da samo mahnem djeci kad izađu. Al iziđe Suljo, još uvijek pijan, pa kad me je vidio potrča za mnom i stade galamit, sve priča na engleskom, nije me pozno, isto da sam fakat Djeda Mraz! Suje Suljo na engleskom i Krismes i Santu. Potrčim i ja, šta ću, pa kad sam malo zamako okrenem se, reko, odustala pijana budala. Al kaki. Zaskoči se Suljo na mene, hoće da me udara! Jedva sam ja nekako uspio skinut onu bradu dok smo se hrvali da mu pokažem da sam to ja. Pa čak i kad me je vidio, gledo me je sumnjičavo, isto da je Santa uzeo moj kostim a ne ja njegov.
Ljutio se Suljo čitavu heftu, al su mu djeca dobila poklon. I meni je kuća bila mirna.
