Upalio se Sulejmanu čir na putu za Vegas, jedva je živ osto.
Evo kako je to bilo...
Sulejman je vozio, a ja sam ga prco otpozada. Al ne bukvalno, bože sačuvaj, nego ono ― provociro sam mu bolnu tačku: čir, odnosno Bosnu, jer Bosna je Suljin čir, to svi u familiji znaju. Zaradio ga je u ratu, al se smirio, ušćućurio se u dvanestopalačnom crijevu tako da je badžo godinama mislio da ga je izliječio praškovima i sodom bikarbonom. Al ne lezi vraže, jal Suljo ode prvi put u Bosnu, proradi čir ko uspavani vulkan, mira mu ne da otkako se vratio; svako malo se javlja, doduše, u različitim intervalima i nepouzdanim intezitetom, al je aktivan, ućerašmu. Otad nosa sa sobom bikarbonu, i svako malo je šmrče, isto narkoman. Jednom mu je žena našla bikarbonu zamotanu u celofan od cigara kad mu je kanila hlače prat, pa je drama bila čitav dan oko toga jel se Suljo počeo drogirat. Sulejman je od žene sakrivo čir da mu ova ne bi zabranila pušit, pa je iz toga veliki nesporazum nasto. Sve dok Fatima nije posustala i legalizovala sodu-bikarbonu. Elem...
„Pratiš li ti ono dole, badžane, isto ko ’91., ko pred kijamet, bogami”, dobacim ja njemu, onako izvaljen na ležaj u kamionu.
„Ma kakav kijamet, jezik pregrizo!” on će ti nipenišes.
„Generalno sranje, moj badžo”, ope ću ja.
„Dole je vazda sranje”, brani se Suljo.
„Bogami, svi vele, samo što se nije zakuhalo.”
„Ma kakvo to, kome je do toga...”
„Kako kome? Istim onim kojim je bilo i ’91. Čuj, kome je do toga!” prelazim ja u ofanzivu.
„Ma, šta će oni, nema se para za hljeba, a kamoli za rata, nema od toga ništa!”
„Tako smo i onda pričali.”, ope ja.
„Jes, al to je bilo drugo vrijeme. Bosna je imala pravo da se otcijepi...”
„Dodik misli da i Republika Srpska ima pravo...”
„Dodik jede govna!”
Evo ga, mislim se, radi, radi, fercera čir, osjetim mu u glasu. Samo mu spomeni Srpsku i Dodika i vulkan odma proradi. Što jes-jes, poslije mi je bilo krivo, nisam znao da će mu živac tolko skočit, da sam znao ja bi stao, majkemi. Jer, meni nikako ne idu u glavu ovi naši što se u Americi sikiraju više za Bosnu nego oni dole u Bosni. Haj, nejse...
„Dodik je dole glavna faca, bolan, ne može mu niko ništa, jesi slušo kako pjeva na bini? E, da je NAMA jedan takav!” udaram kontru.
„Ko?! Dodik?! Ona seljačina?! Ma, što ga nisam sreo neđe na ulici dok sam bio dole, da mu svežem koju šljagu preko one njegove face, papak jedan!” to reče, i ufati se za stomak.
„Crni Dodiče, jesi dobar?” pitam ja njega ozbiljno, a šega mi, da prostiš.
„Jebo te Dodik!” uzviknu naglo, iz trbuha. Pođe kamion šverat, vidim ja nije zajebancija. A taman pred Vegasom.
Naučili smo se mi mijenjat za volanom, a da ne stajemo u stranu. Vježbali smo tu rokadu dok nam nije postalo normala. Ja uzmem volan jednom rukom, on dadne gas i onda se izmigolji ispod mene dok ja vozim drugom rukom, i onda ja samo uskočim i nastavim ko da ništa nije bilo, samo malo usporili. Tako i sad. Samo što je sad rokada bila otežana, jer se Suljo zaglavio na mjenjaču, nije imo snage od bolova da ga preskoči, pa smo tako vozili neko vrijeme dok ga ja nisam preskočio nekako, ko pravi cirkusant. Umalo da udarimo u palmu pored puta. Tu se ja sjetim kako sam jednom pito nekog Amera znal on đe je Gaza strip, a on će ti meni ― u Vegasu! I pričam to Sulji dok su se on i njegov čir namještali na suvozačevom sjedištu, a on ni mukajet, u bolovima, sva mu se faca iskrivila.
„E, jebo te Dodik, budalo jedna!” velim ja njemu.
On ništa na to. „Vozi”, kaže, “u imerdžensi, jebo sve... ako mi nije puko sad čir!”
„Kakav, bolan, imerdžensi, moramo krompir istovarit!”
„Jebo te krompir!!! Imerdžensi!!!” prodera se Sulejman, prikolica se zatrese.
„Ok, ok... imerdžensi...” sad se i ja zabrinu, jebo me Dodik. “De, utipkaj na Džipies đe da skrenem...”
Tipka on, ja ga gledam, sav u grču, sve se trudi onim baklavama da pogodi prava slova. Nađe on bolnicu, druga lijevo, pravo, treća desno... I mi u Imerdžensi. Ovaj se već privija od bolova, jebo ga Dodik.
U Imerdžensi smo ušli isto ko Tarzan i Ćita: Sulejman ćućeći hoda, isto da imitira midžeta, a ja ga držim za ruku da ne padne. I tako smo tamo ušli. Pola šest, ujutro. Subota. Svaka budala koja se napila i nadrogirala u petak naveče, pa napravila sranje, bila je tu, u čekaonici. Čekaonica puna. Polupane glave, prerezane vene, krvave sljepoočnice, svakaka čuda... I svi prije nas. A Suljo ne može ni da se pridigne, toliko ga strefilo, ono ― baš. I tako, ko Tarzan i Ćita, mada je, priznajem, više Suljo bio ko Ćita nego ja ko Tarzan, dođemo na šalter. Ufatio se Sulejman za šalter, samo mu prsti i oči vire gore, preko. A na šalteru naka crnkinja, jeeeebe se njoj šta je i kako sa mojom Ćitom! Haman čeka na jutarnju smjenu, ni do čeg joj nije, jedva priča, u Sulju uopšte i ne gleda već se obraća meni, Tarzanu, možda misli da je Suljo fakat patuljak, ko će ga znat šta ona sve misli i šta je sve vidjela radeći treću smjenu u Vegasu-imirdžensi. I ne pita šta je i kako je, već prvo što pita jel imamo osiguranje. Prvo to da riješi, ko će to platit.
„Jes, Obama kejr”, progovara Sulejman odozdo. Pruža joj karticu, a još uvijek mu samo oči vire...
I sad me šega ufati kad se sjetim, ruku na srce...
„Hmmm...” mumlja ova. „OK. Hev a sit.” To, ko biva, da mi sjednemo.
„Šta, ba, da sjednem?!” viče Suljo ispod šaltera. „Da sam mogo sjedit, sjedio bi za volanom!”
„Sori”, viče ova, „Imamo ovdje ljudi koji čekaju sa otvorenim ranama na glavi i po četiri sata!”
„Četiri sata!” viknem sad ja.
Ušuti se Suljo ko pravi patuljak. Uzmem ga za ruku i odćućnurimo tako do slobodnih stolica. I samo što smo sjeli nekako, zove ova nas. I mi ponovo za šalter. Gleda
ona polomljena i krvava raja u nas, smiju se, pokazuju glavama na nas. Svojom
interesantnom pojavom uljepšali smo im dan, iznenada, umanjili im bolove, prikratili
im dosadu. Neki se čak hvataju za stomak od smijeha, upiru prstom i plaču od
šege. Mi ponovo za šalter. Sulejman ko Ćita, a ja sad već više ko gorila nego
Tarzan. Kaže ona debela crnkinja: „Niste mi rekli, u čemu je problem?” Obraća se ponovo meni, isto da sam dijete doveo u bolnicu a ne odraslog čovjeka. „On ima ulcer”, reko. „Konta da mu nije puko.” Ove riječi puko na engleskom sam se sjetio po balonu, jer se kaže da balon pops out, a da li se isto kaže i za čir, nemam pojma. Reko, his ulcer popd out! Crnkinja se malo nasmješila, i opet nas poslala da sjednemo. I mi smo se opet odćućnurili do svojih stolica. A onda je Suljo reko da on ne može da sjedi, nego će leć, pa je tako ležo zgrčen na podu pored mojih nogu, dok sam ja gore sjedio i gledo vijesti na TV-u. Pešes ekrana bilo je fino raspoređeno po čekaonici, tako da je svako imo dobar vju. Tamo Tramp, američki Dodik, i on nešto sere, kuha, ko i ona budala dole. I ja kontam kako svuđe takih budala ima. I onih što ih podržavaju.
U neko doba pogledam dole, u Sulju ― zaspo. Ja se unezvjerio, kasnimo na istovar, a on spava! I taman da ga ćušnem nogom, reko da idemo na istovar, kad on zaurla, prepade me. Urla Sulejman, ne staje, ori se imerdžensi. Ja ne znam šta da radim. Otrčim tamo na šalter, a tamo sad neka druga. Sve ispočetka, šta je, kako je... Fakat, dođoše doktori, pokupiše Sulju, ja za njima, reko, dobro je, evo ga ― ušli smo!
Uvališe oni nas u naku ordinaciju, Sulju na krevet, a mene na fotelju kraj kreveta. Ima i TV. Nađem daljinski i upalim TV.
„Boli tebe kurac”, mumlja Suljo.
„Onda smo na pravom mjestu i ja i ti”, promumljam i ja njemu, sad već pravo ljut što ću zakasnit na istovar.
Nađem onog Trampa i gledam ga kako sere i čudim se.
Suljo cvili.
U neko doba se probudim. Pogledam, Sulejman spava, hrka ga stoji. Doktora niđe zglave. Pogledam na sat ― dva sata! Tri mi već čekamo, al ja vidim dva sata na ruci, toliko sam u komi, jedva sam skonto đe smo i kako smo. Trznem badžu. Ni njemu ništa jasno nije.
Baš uto, ulazi doktor. „Gud morning”, viče, sav ko fol razdragan. „End? Šta imamo ovdje?”
„Ovdje imamo Obama kejr i neistovaren pateto, pička li vam materina!!!” dreknu Suljo pola na engleskom pola na našem, vidno raspoložen da nekom jebe mater.
Doktor se ukočio.
„Hajmo, Husnija, na kafu, dobar sam, ko im jebe mater!”
„A čir?”
„Ma, ko jebe čir, samo rata da ne bude!” odgovori Suljo, i mi se tu obojica grohotom nasmijasmo.
Tek kad smo istovarili krompir i krenuli na kafu, sjetimo se da nam je kartica od zdrastvenog osiguranja ostala u Imerdžensiju.
„Neišo ja opet tamo, jebo Obama-kejr, samo rata da ne bude!” reče moj badžan, i mi se ope tu grohotom nasmijasmo i odemo na kafu u "Gaza strip" u Vegasu.
