HUSNIJA CRNJAK u epizodi "INTERMECO ILI SAMO SE MERAK MJERI ĆEIFOM"

Safatala me naka nostalgija danas čitav dan, ne znam đe udaram.

Sanjam ja sinoć sebe, ko dijete sam, al u ovim godinama. I svi su moji isti i nakvi kaki su bili kad sam ja bio dijete, samo sam ja vakav kakav sam sad. Sve isto: trbuh, surla, pluća od pušenja, sve.  

Elem, igram ja lopte sa djecom iz mahale, sav se oznojio, zadiho se pravo, hoće duša na usta. Al pičim ja dalje, imam onaj dječiji polet, driblam, nabacujem, zabijam, ma niko ko ja. U poluvremenu otrčim do kuće, viknem materi da mi namaže krišku, napijem se vode, ona me ruži što vruć pijem hladnu vodu, ja se samo nasmijem, onu krišku u ruku, pa nazad, na teren. S kriškom u ruci. Driblam i držim krišku u ruci. Djeca trče i padaju oko mene, ne mogu mi ništa, a i đe će, vidi me, ja stara poguzija, a ona kriška od onog domaćeg hljeba iz okrugle tepsije, hljeb nadošo pravo, mati ga presjekla napola, pa mi sa sredine odsjekla šnitu, namazala putera i meda, merak, nikad pojest!

A merak se ne jede u dva zalogaja, to ide natenane, inače nije merak. Sve ima svoju mjeru, al se samo merak mjeri ćeifom.

U neko doba čujem mater kako me zove: „Husnija, Husnija! Huso, sine, babo te zove!” Kad babo zove, onda nema sad ću, eto me, nego ideš iste sekunde, babo zove. Uletim u kuću, ope se napijem nakav vruć hladne vode, mati me samo pogleda s prijekorom. Ja joj namignem. Pogledam, babo sjedi na minderluku. Zabrinut. „Huso, sine”, veli, „dođi vamo da te babo nešto pita.” Ništa me nije sikiralo više od babinog smirenog glasa. On kad se prodere, ja znam šta mi je, al kad vako smireno govori, onda ne znam ni šta mi je radit ni šta očekivat. Jednom mi je tako reko „Dođi vamo da razgovaramo” i otad sam moro materi prat suđe, izbacivat smeće, i vazda nakih obaveza mi je pripiso, a sve lagano i uljudno, pokoriš se, totalno te obori ozbiljnost situacije u njegovom glasu. Kad se prodere, nacijepaš drva, odeš ranije u krevet, kazna bude oštra, al kratkotrajna. To mi je vazda bilo draže, nego ovo vako... smirenim tonom... Sjedi babo, pušeka onaj svoj čibuk, podbočio se o koljeno.

„Misliš li se ti ženit?” pita mene babo, kad sam sjeo, primirio se i pripremio.

„Ja sam oženjen, baba, ima već deset godina...”

„Ih, deset godina! Pa kako ja tu mladu nikad ne upozna, moj Huso, ne valja ti to...”

Šutim ja, ne znam šta da mu kažem.

„Imaš li djece?” pita on mene.

„Imam. Dva sina. Kerim i Nedim. Jednom pet, drugom osam.”

„Mašala! A mlada, kako ti se hanuma zove?”

„Džemila.”

„Đemila, a đe mila a đe draga li je”, zeza se babo.

„Amerikanci je zovu Dzcemila, ne znaju pročitat bez kvakice... Mislila je promjenit ime, al bi onda bila Jemila, pa nije...”

„Neka nije! Čuvajte vi naše, šta znaju oni šta je mehko DŽ a šta tvrdo...”

„I ja joj to velim... A dobra je, baba, samo da je vidiš, lijepa, vrijedna, samo tako...”

„Haj, haj, neka je, sebi je... A i tebi bezbeli... Nego, kako ti je tamo, zaigral se lopte, sjedne li se, zapjeval se, ima li meraka u toj tvojoj Americi?”

„Ima, jaštaradi, al uglavnom bez onog E...”

„Šta bez E?”

„Merak, bez slova E. Izbaciš ono prvo E...”

„... I ostane ti MRAK.”

„Tako nekako, ne znam nekad đe udaram, isto ko da mi svjetlo u hodniku ugase...”

„A što to, moj Huso?” reče babo, nabora lice zabrinuto, pa povuče dubok dim i izbaci ga najedared.

„Šta znam, baba, poleti tam, poleti vam, nekad ne znaš ni đe si pošo ni dokle si stigo...”

„Pa, zakoči, Husnija, majkamustara, zakoči... Stani, osvrni se, isto ko kad igraš polutku, moraš vazda znat đe ti koji igrač stoji, isto onaj, kako se zove... Zidan! Moraš nekad stat na loptu...”

„Ma stanem ja, babo, al se vazda nađe neki da mi uleti klizeći... Noge mi polomiše!”

„E, pa moraš znat đe su ti i protivnički igrači...”

„U tome i jest problem, što ja više ne razaznajem protivničke od svojih... Ubiše me sa svih strana...”

„Tako ti je, sine, kad si kapiten... Moraš imat pregled na terenu i apsolutnu kontrolu u nogama. Nije lahko, al ti nema druge...”

„Jah...”

„Haj sad, crtani, pa pišat i spavat”, reče babo.

I ja sav sretan, sjednem pred televiziju, taman 7 i 15. A na bijelom ekranu ona glupa kocka, i ispod nje piše crtani film. Al nikako da krene. U po frke, nestade kocka, zacrni se ekran, i ja kontam sad će Tom i Džeri il nešto tako, kad ope bijeli ekran, ona kocka, samo što sad piše INTERMECO. Buljim ja tako u ekran, dnevnik samo što nije počeo, preskočiše šupci opet crtani, ja gledam i ne vjerujem... INTERMECO, evo već pet minuta tako. Ona kocka stoji li stoji... A valja ić pišat pa spavat.

I probudim se tako, mal se nisam upišo. Džemila bi ko hrkala, al se suzdržava. Provjerim djecu. Na mjestu. Ispraznim mokraćni mjehur i vratim se u krevet. A on topao, uh... Merak. Uvučem se pod jorgan ko puž u kućicu. Zašuškam noge, lijepo mi pravo. Kerim spava između mene i Džemile, matermunjegovu, automatski me nogicom spuca u arkardu. A meni smiješno...

Eh, eto ti meraka, moj babo, šta mi treba bolje...

Al ona kriška iz sredine okruglog hljeba... E, ona me proganja otkako sam usto, ne znam đe bi sa sobom. Stao mi zalogaj u grlu, pa ni tam, ni vam... I materin glas... „Huso, Huso, Husnija, sine, otac te zove!”...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DŽIZUS, DŽIZUS"

Ameri su ludi za Džizusom.

 

Za ovih godina kolko vozim kamion, prešo sam Ameriku uzduž i poprijeko i gdje god sam se uspio malo prošetat kroz čaršiju sreo sam po jednog mahnitog kako stoji na sred džade i viče: „Džizus ovo, Džizus ono!” Ti su tipovi tolko ufurani na Džizusa i na Sudnji dan da ako malo staneš i oslušneš šta oni balezgaju ― pravo se prepadneš. Fakat je nevjerovatno kolko neko može biti u nečemu, do guše. Ti tipovi prijete, unose se ljudima u facu, deru se iz svega glasa, prizivaju pakao, doslovno se ponašaju tako ko da im sam Džizus šapće na uho šta će govorit. Eto, ko ovi što mimo njega prolaze i gledaju ga ko bekana, oni će svi gorit u vatri pakla, a on, i oni koji se poklone njegovim upozorenjima, oni će živit u sreći i rahatluku dokle god mi ostali gorimo u vatri, znači ― vječno. Ima takvih budala svuđe, ne velim, al što ih u Americi ima... tobejarabi.

E sad, između ovih što viču Džizus, Džizus! i onih što viču Alah Uekber!, i unose se ljudima u kameru, nema apsolutno nikake razlike. Ako mene pitaš, to je sve gola budala do budale. Što je najsmješnije, i jedni i drugi misle da ih dijeli nebo i zemlja, odnosno raj i pakao, ali njih more jedino zid u kakoj dobroj ludari da dijeli. Tu, svako sebi, između svoja četiri zida, može da se dere do mile volje Džizus, Džizus i Alah Uekber! Čuće njih ovi njihovi i tamo, al neće zato turistima upadat u kadar. Jah. Manse, bolan, Džizusa, ufati se kake motike! Posadi kaku papriku, paradajz, gljive, skupljaj puževe, šta ja znam, saberi koke i prepelice da ti nose jaja, odnesi komšiji, kaži kaku lijepu riječ, sjedi s familijom za sofru, manse tih mesijanskih zadataka, ako si već navro pretvori vodu u vino da raja padne u sevdah, hodaj po vodi, liječi bolesne, al se nemoj, bogati, sikirat tolko za mene, taki ko ti mi ništa dobrog napravili nisu! Šta me više handriš sa džehenemom, pa se sad moram i na aerodromu izuvat, ko kakav papak. Ništa ovi Džizus, Džizus nisu drugačiji od onih Alah Uekber, ista je to sorta. Svugdje ima takih budala.

A ima, bogami, i onih što MISLE da su Džizus. Tolko su oni ubjeđeni da su Džizus da ubjede i sepet drugih da su oni Džizus. I začudo, uvijek je Džizus neki bijelac. Niko drugi, vazda bijelac. Jebote, pa ni Džizus nije bio bijelac, a oni su Džizus-bijelac. Tolko im je taj imidž Džizusa sa uredno potkresanom bradicom, pravilnim nosom i fino raspoređenom, očešljanom kosicom ušo u glavu, da se svi furaju na imidž koji niđe veze sa pravim Isusom. Niđe veze! Da je barem kaki Džju, s onom svojom jevrejskom surlom i garavom kosom, izašo u papučama i s čaršafom preko ramena, s kakom ovčicom što mu se vrti oko čvornatih nogu, i reko: „Ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo. Al kaki to. U Americi je vazda naki bijelac Džizus. I vazda nađe još veće budale od sebe koje ga falow okolo ko blentave ovčice. Kakav Džju, Džizus je bio wajt! Il da je barem Mexikaner... U Americi ima 34 miliona Mexikanaca, a ja sam u upozno samo tri: Horhe, Hoze, i Hezus! Nema četvrtog. Ako ga i ima, onda mu je midle nejm jedno od ova tri. Znači, da je došo kakav Mexikanac pa reko: „Maj nejm iz Hezus, ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo, frajer se fakat zove Isus... Al, kaki. Džezus mora biti wajt, nema druge!

Kad skontaš, crnci su najpametniji. Đe si vidio crnca da kaže: „Ja sam Džizus, falow mi!”? Nisi ga vidio. A zašto? Zašto nema baš ni jednog crnca od ovoliko crnaca u Americi da ne tvrdi da je Isus. Barem jedan? A vole oni Džizusa, nije da ga ne vole. Imaju one crkve, svakake nekake, padaju u trans, ljube zmije, horovi im prave dernek u crkvi, i njih svakakih ima. Al nema ni jednog Džizusa... Jarane, da dođeš crncu i da mu kažeš: „Ja sam Džizus, falow mi!” reko bi ti: „Ako si ti Džizus, ja sam Betmen! Šta uzimaš, jadan ne bio!” „Ja sam Džizus!” „Dobro, Džizuse, haj prošetaj, krek je u onom kvartu, zaluto si.” „Ja sam Džizus!” „A Džizus? Ok.” BAM, BAM, BAM!!! „Ubi ti Džizusa...” kaže onaj drugi crnac ovom prvom crncu. „Dont wori, ako je pravi Džizus, ustaće za tri dana!” I završena priča. Nema u crnaca Džizusa. Samo su wajt pipl Džizusi.

Ako nisi Džizus, onda si njegov sljedbenik, apostel, il kako se već kaže. Desna ruka Isusova. A to je maltene, pa ko Džizus. A svijet je slijep, zavijen u crno, niko ništa ne vidi. I tu si ti, shvatio si čarobne riječi iz magične knjige. Ostali su u zabludi. Ali, tu si ti. Jebo i paprike i paradajz, i puževe, koke i prepelice, familiju i komšije, daj da se ja poponjem na onaj kamičak pa ljudima otvorim oči. Da im kažem da se velko sranje sprema, da vremena nema, da je čitav svijet u kurcu lijepom i da nam Sudnji dan dolazi... A samo će vjerni i pošteni doživjeti raj... Tamo nas čeka vječni život u izobilju i svašta nešto... BLA, BLA, BLA... BUUUM!!! Alah Uekber!

E, moj bekane... Vjernih i poštenih i nikom ni krivih ni dužnih u toj tvojoj priči isto ko u sarajvskom tramvaju osamdesetih: ne moreš dihat a kamoli prdnut rahat, raja se po vratima vješa ― nema mjesta! Ispunjeno, gotovo! Ne trebaju mene luđaci napominjati kako je ovaj svijet mahnit. Vazda je bio! Ništa se tu promjenilo nije. Prije su spaljivali na lomači one što tvrde da je Zemlja okrugla, sad možeš pričat i da si Džizus niko ti ništa neće (osim ako isto tvrdiš u blek nejberhud). Prije nisi ni drvo smio posjeć jer si Musliman, a sad dižeš raju u vazduh i vičeš Alah Uekber. Ne trebaju meni tvoja upozorenja, voda se diže, zrak se zagadio, dihat se ne more, hurikani i cunami, led se topi, međed nema nogom gdje da  stane, rupe se nake, jebote, otvaraju, zemljotresi, poplave i ratovi... Šta ti nama imaš reć što nam se samo već ne govori? Ništa. Ufati se motike. Više ćeš mi tako kazat nego da mi se bečiš i derečiš, ne mogu s djetetom proć kroz ulicu, a da me ne pita: „Šta to, tata, ovaj priča biće smak svijeta?”

A ja uvijek, i samo jedno imam da mu kažem:

„Oprosti im, sine, ne znaju šta čine!”

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "MIDŽETS, REDNEKSI I OSTALI"

Vozimo se prema Wašington Di-Si-ju, paršal tura, bezveze, i pitam ja Sulju:

„Suljaga, znaš ti ko su litl pipl?”

„Jel to neka zajebancija?” pita on mene.

„Nije, ba, ozbiljno. Slušo sam nešto na radiju, dok si ti spavo, ima neki test, uradiš i vidiš jesil hejter il nisi...”

„Test? Joj, nemoj mi testova, ako sam išta mrzio u školi to su testovi. Tolko ih mrzim da sam jedva i za vozačku položio ― muka mi je od testova! Sad i kad auto odvedem na test, meni hoće nešto da bude!”

„Ovo je, ba, nako, da ubijemo vrijeme, zajebancija...”

„Haj, dobro, ućerotisebi, pitaj...”

„Ko su litl pipl?”

„Litl pipl?”

„Jah, litle pipl.”

„Pa to su mali ljudi, ućerašim.”

„Dobro, mali ljudi u prevodu, al za koga se kaže ‘mali ljudi’?”

„Filipinci, Japanci, Kinezi... nisu ni Mexikanci baš nešto visoki...”

„Ha, ha, ha, ha, ha! E, lud si, majkemi!”

„Što? Pa ko ima manji?”

„Midžets!”

„Patuljci?”

„Jah, patuljci! I oni su ljudi. Samo što nije kulturno reć ni midžet ni patuljak, već litle pipl...”

„A šta su onda Filipinci, ako su ovi litl pipl? Kako onda njih zovu?”

„Pa, ‘Filipinci’, kako će ih drukčije zvat? Vidiš, Suljo, ti si rasista a ni ne znaš!”

„Haj, ne seri! Meni su baš simpatični ti midžeti...”

„Čuj, simpatični...”

„Jesu, bogami, još ono kad sam klinac bio pa gledo Snježanu i sedam patuljaka, baš su mi bili simpatični, i ostali mi simpatični... Ono, ona spava, a oni sve nešto fino oko nje... A i šta će, jadni, s onim prstićima...”

„HA, HA, HA, HA!!!” smijem se iz stomaka. „Jebote, pa ti nisi samo hejter, nego si i seksualni manijak!”

„Pa, de, reci, majketi, da nije bila bajka, bil je pustili da im tek tako leži ondje a da je neki ne čačne? Al, jebiga, prstići ko banjalučki ćevapčići, šta će, sve i da čačnu...”

„Banjalučki ćevapčići?”

„Ja, ba, a one rukice ko krilca u pileta! Sve se nešto kofrče, kontaš samo što ne polete, al đe će od nolke glave, nema pojma!”

„E, pa ti fakat nisi normalan!” umirem od šege.

„Što? Tebi pile nije simpatično? Ne, fakat, meni su patuljci baš simpatični. Bio je u nas u čaršiji jedan, Memo, svi ga zvali Ćevap, vodo jedno vrijeme najbolju koku u gradu. Eto, pile ufatilo koku! Hehehe... E, to nikom nije bilo jasno ni šta ni kako, pričalo se da je trebo igrat kod Kuste u ‘Domu za vješanje’, pa se ova valjda napalila. A i bio je šega pravo, gotivila ga raja. Al znaš kakav je svijet u nas, meščini, i crnca bi joj oprostili al đe će za patuljka, niđe veze. Tako, naredi joj babo da prekine s Ćevapom, ovaj se propije i ništa od ‘Doma za vješanje’. Umal se on nije objesio, jadan, al nije mogo dokučit lustera!”

„Ha, ha, ha, ha! Čuj, nije mogo dokučit luster!”

„Pa, nije! Istina živa! Ufatio ga otac na kuhinjskom stolu kako se pati svezat kanafu. Ubio boga u njemu! Đe ti neće bit simpatičan!”

Oplakah, ne mogu se zaustavit. Zamišljam patuljka na kuhinjskom stolu...

Jedva se smirih. „A bil ti glaso za midžeta da bude predsjednik?”

„Amerike?”

„Jok, eto ― Liliputanije! Jah, Amerike...”

„Pa, šta ja znam, bilo bi mu zajebano stat za govornicu, valja stalno namještat mikrofon i to,  morali bi stalno hodat za njim s onom barskom stolicom: izvolte, gospodine, predsjedniče!” Pokazuje Suljo rukom na pod od kamiona dok govori. Meni suze ferceraju na sve strane. „Il to, il bi mu morali napravit govornicu po njegovoj mjeri,” veli. „Al onda bi ovi drugi što govore morali sa sobom nosat štokrlju da sjednu! Ne valja kako god okreneš!”

Jedva nekako dođoh do daha.

„A gej za predsjednika, bil glaso za geja?”

„Za pedera?”

„Jah.”

„Ućerašmu, što ne bi! Veći je peder onaj Dolald Tramp od svakog normalnog pedera. Kad sam mogo glasat za crnca, glaso bi i za pedera, ućerašmu.”

„Ti fakat glaso za Obamu, čeko u redu i to?”

„Ja, bogami, u red stajem samo za ćevape! Al sam navijo za njega! Đe neću, čovjek pola musliman!”

„Nije, bolan, Obama musliman, Suljo.”

„Kako nije kad mu je midl nejm Husein. Tvoj imenjak, jebogati, šta će drugo bit neg musliman? Samo se zamaskiro dobro.”

„Vole to muslimani, da se maskiraju.”

„Jaštaradi neg vole.”

„Znači, navijo bi za midžeta da je musliman?”

„Jašta!”

„A da je midžet crnac, musliman, i još gej, a Mexikanac! Bil onda?”

„E, onda bi mu pomogo da zaveže kanafu za luster!”

„HA, HA, HA, HA!!!”

Dok smo se vozili, pričaju ovi nešto na radiju o Donaldu Trampu, kako hoće da napravi wol na granici s Mexikom, kako hoće da protjera muslimane i sve te budalaštine.

Kaže Suljo, nipenišes, kaže:

„Jah, budale. Kakav ga zid spopo? To je glupa ideja pravo!”

„Što?” pitam ja.

„Čuj, što. Pa vako su Mexikaneri morali plivat preko Rio Grande, pjehe kroz pustinju, satima, danima, ko živ ko mrtav. A ova budala ako napravi wol, ovi samo preskoče ― i eto ih u Americi!”

„Jebote, Suljaga, ti si pametniji od Trampa. U pravu si, čim preskoče zid mogu tražit azil...”

"Nego, kad smo već kod hejtera”, kaže Suljo, „imam jednu super ideju za biznis. Treba iskoristit sad ovo što su se rednexi povampirili... Vidio si kod nas, najlakše je zaradit lovu kad se raja povampiri. Sjećaš se ono kako su Hrvati prije rata prodavali fol čisti hrvatski zrak?”

„Jah? Ti bi prodavo čisti američki zrak?”

„To je isfuran fazon. Ja bi im prodavo bijele čaršafe.”

„Što bijele čaršafe?”

„Iz fazona. Da imaju za one svoje kapuljače.”

„A kako će raja znat da su čaršafi za to?”

„Znaju oni... znaju. Plus, možemo i iscrtat, onom isprekidanom linijom, nacrtaš i makaze, fol, kuda treba rezat, obilježiš i đe idu one rupe za oči, i eto ti biznisa! Imaš tvin, kvin i king sajz... Kej Kej Kej kapuljače za čitavu familiju!”

„Nije to ni loša ideja... Samo ne bi reko da je to legalno...”

„Joj, tebe, budale. Nećeš ih zvat Kej Kej Kej kapuljače, nego, fol, kostim za Helovin, URADI SAM, taj fazon... Staviš na internet, zaradiš lovu, a poslije nek nas i tuže, mi imamo pare za kort! Tako su se svi lopovi u Americi obogatili.”

„Nije ta ideja tako ni loša. U Americi redneksa taman da se obogatimo”, ja ću ti njemu. „A znaš li ti što njih zovu redneksi?”

„To ‘rednek’ u prevodu znači crveni vrat, a što crveni vrat, jebiga, što se kod nas za seljaka kaže da je seljak, šta znam...”

„Zato, bolan, što kad rade na njivi, po onom suncu, naki bijeli, isto Irci, pocrvene im samo vratovi i ostane im tako linija, pa zato ― red nek. Inače, nemaju škole, zavijaju kad pričaju, vole Džon Vejna i mrze crnce, aligatori su im domaće životinje, taki najviše glasaju za Trampa sad.”

„Ima i kod nas tih redneksa kolko hoćeš! Al dobro, volim i ja Džon Vejna. Gledo sam jednom u Njemačkoj na satelitu neki turski kanal, tamo u filmovima pričaju turski isto ko u Njemačkoj što pričaju njemački. Elem, ulazi ti Džon Vejn u salun i kaže: Merhaba! A ovi će ti njemu: Merhaba, šerif! Turci bezbeli mislili da se ovaj zove Šerif, pa počeli djeci davat imena Šerif.”

„Šerif ti je, bolan, stara arapska riječ. Znaš ono Bajram Šerif...”

„Vidi fakat, nisam konto o tom.”

Šuti Suljo, konta. „Pa što onda kauboji kažu za šerifa da je šerif? Kake oni imaju veze sa muslimanima?”

„Pa, jebogati, isto ko što se i brojevi s kojim pišemo zovu ‘arapski’...”

„To znam, al što se zovu arapski?”

„Pa zato što su arapski, ućerotisamsebi!”

„Znajul to Ameri, da je šerif arapskog porijekla i da su im brojevi arapski?”

„Ne vjerujem. Al to se kod nas učilo u četvrtom osnovne, jebogati, trebo si to učit.”

„Pa i jesam garant, al mi se sve pomiješalo otkako su me Jovan i Miloš provukli kroz svoje šake, jebiga.”

„Kako se onda sjećaš Meme Ćevapa?”

„Đe se neću sjećat Ćevapa, živio odma niz ulicu. Ono što sam učio u školi to je uglavnom izlapilo, a ono što sam vidio u životu ― to je ostalo, bezbeli. Plus, i dan-danas kad pomislim na ćevape, ja se sjetim Meme Ćevapa. I njegovih rukica. I glave. I njegove sudbine. A simpatičan bio pravo.”

„I? Šta bi sa Ćevapom?”

„Razvlačili ga oni naši redneksi, ruke za kamion, noge za traktor, i tako ― da vide mogul od njega ‘napravit čovjeka’”

„Pu, jeboimjamater!”

Ušutismo se obojica.

„E kad smo već kod ćevapa, mogli smo svratit do Šefke”, predložim ja.

„Glasam ZA!” složi se Sulejman, i mi pravac na ćevape. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "AMERIČKI BOSANAC"

Odlučila Džemila da stavimo parket u kuću, a ono što odluči Džemila to je zakon koji stupa na snagu momentalno i bez oklijevanja.

Ruku na srce, kad bi se malo analizirala ta njena odluka ― nije to od juče. Trabunjala je ona i pominjala parket i smrdljivi tepih kad god bi joj se prilika ukazala. A to je ustvari pripremala teren. Psihički ti uturi u glavu da je tako i da tako mora bit, pa nekad čak kontaš da je to bila tvoja ideja, a ne njena. Tolko ti uđe u onu podsvijest, il kako se već zove. Al, džaba, ope se iznenadiš kad ti za kafom kaže: „Zvala sam čovjeka za parket, doće sutra da izmjeri!” Jebote, isto ko da mi je rekla: „Zvala sam grobara, doće sutra da te izmjeri!”

Tako, došo čovjek, izmjerio, odma sklopimo ugovor i eto ti njih sutradan da krenu sa poslom. Nema u Džemile tamo-vamo, samo oštro i na prvu. 

Ono, prije sam ko naivac: šta, kako, otkud to sad odjednom... Sad samo potvrdim, pa čak i ako mi nije jasno, ja potvrdim, za svaki slučaj: „Aaa, ono što si pričala...” I tu je gotova priča. Sutra dolaze ljudi. Što znači: valja mi ustat rano, valja mi uklonit stvari, pripremit teren, bit ljubazan sa tim ljudima koje ne znam, naručit picu (našim naručuješ ćevape a Amerima picu), poturit malo i leđa, takav je običaj, ne moreš gledat da ljudi rade a ti stojiš ko bekan, šta ja znam, potrošit čitav dan na tu njenu ideju, jebote, koju tako strastveno i majstorski preko noći pretvori u djelo. A ja, naivko, konto, imam dva dana da se opustim, pogledam rahat košarku, fudbal, piva, meze i to... Kaki to... Parket, pa ondak na put, za volan.

Elem, dođoše ljudi izjutra ko nacrtani. Gledo sam neko vrijeme, dok sam briso krmeljove s očiju, imal kaka gumica da i njih izbrišem. Nema. Stoje tako, čili i orni za rad. Hoće pare. Pare, kojih nemam!!! Parkirali kamiončić i smješkaju se. Samo što ne trljaju ruke. Primaju oni i kartice. Haj, bujrum, jepteme, niste ni prvi ni posljednji. Jedan se zove Hezus a drugi Mozes. Evo ih, Isus i Mojsije su došli da me izbave iz svakodnevnih halucinacija što se isparavaju iz mog debelog tepiha, koji sam, baj d vej, isto tako skupo platio i postavio po Džemilinom naređenju, odnosno, otkrovenju. 

Guraju oni one stvari, a ja ih gledam i koordiniram (joj, što volim ove naše riječi sa dva O, valjda je ova jedna od tih)... Uglavnom, ja kOOrdiniram, valjda, bezbeli. Al džaba, poguram i ja malo. Za nikake pare, onako. Džemila se, naravno, isparila sa djecom, otišli do dauntauna da udahnu have, a meni je deverat sa profetima. Pa ti gledaj. Reko ja njima: „Du ju vant pica or boznian sosidž barbikju?”, što bi značilo u prevodu: hoćetel da naručim picu il da napravim ćevape na roštilju. „Barbikju!!!” povikaše u glas i Isus i Mojsije. Dobro, odo ja nahajncat roštilj, a vi ko u svojoj kući. Valjal ova? Valja! Piva? Može! Dadnem im po pivu; joj, da vidiš kako safataše onaj kauč, ko da nije kauč. Odma im se raspoloženje popravilo. A i meni, iskren da budem, nemoj samo da moram nešto gurat i nosat. Ako me ufati u krstima, onda ne mogu ni u kamion sjest i možeš me jebat. A valja zaradit ovo što smo već potrošili. Odem i potpalim roštilj, izvadim ćevape iz frižidera, iz Husinog granapa, na kutiji piše i na našem i na engleskom: „Bosanski ćevapčići”, „Bosnian cevapcici”. Stavim cevapcice da se peku laganice.

Uđem u kuću, a Isus i Mojsije već prebacili sve stvari iz spavaće u primaću. Gledam ja onu hrpu nagomilanih stvari, ladice pune: posteljina, jastuci, garderoba, jakne, kaputi, Džemiline cipele, dječije stvari, neke igračke, slike u okvirima i slike bez okvira... Prošetam kroz kuću da vidim šta sve još treba prenijeti i kako sve to napraviti sa što manje posla. Kad sam skonto kolko je stvari u kući, zamantalo mi se u glavi. Sav se život čovjeku svede na ove stvari, kontam. Dođeš u praznu kuću i prvo što pomisliš je da treba ispunit taj prostor stvarima, tvojim stvarima. Bez svojih stvari se ne osjećaš svoj. Pa kupuješ, unosiš, donosiš. Radiš da bi imo krov nad glavom i da bi napunio ono ispod krova svojim stvarima, koje ti, u suštini, ne znače ništa, jer ih ionako mijenjaš, bacaš na smeće, kupuješ druge, bolje, ljepše, novije, dok se i to ne ofuca i ne promjeni nečim drugim. Uvlačiš se u kredite i u dugove zbog stvari koje će jednog dana završiti na smeću. I tako đe god ideš, gdje god dođeš, u hotel, nekom u posjetu, ideš na put ― vazda nosiš neke svoje stvari sa sobom, jer bez njih isto ko da nisi svoj i ko da ti nešto fali ako nije uz tebe neka tvoja stvarčica. I sve tako, u krug. Dok jednog dana i sam ne završiš ko stara, ofucana stvar. E, onda ti ne treba ni ona stvar u gaćama, ništa ti onda više ne treba; ništa više nije tvoje, pa ni ti sam.

Gledam te stvari po kući, pa me naka nostalgija spuca. Sjetim se svih svojih stvari koje sam u ratu izgubio, al kojih mi ni sekunde nije bilo žao, jer gubile su se onomad mnogo važije stvari od stvari na kojim, jedeš, spavaš i kojim se oblačiš. Jedino što nikad neću prežaliti su porodični albumi, fotke iz mog djetinjstva, iz škole, s radne akcije, s mora, ona s magarcem, sve one s rajom kojoj sam zaboravio lica, dedo, nana, mati, otac... Halalio sam fašistima sve, ama baš sve, ali te uspomene nikad nisam niti ću moć. Ljubomoran sam na ljude koji su izvukli svoje porodične albume, pa sad ponekad sjednu sa djecom i unučadima pa ih prelistavaju. Koje je to bogatstvo, jebote! Tome nema cijene. To se ne može kupiti. To, da imaš dokaz da si nekad živio. Jer, ja se i dan-danas osjećam ko da sam se rodio u dvadesetosmoj, a onaj život prije toga ― taj je život pripadao nekom drugom Husniji Crnjaku, ja sa tim nemam ništa, jer nikakvih dokaza nemam. Još mi kažu kad sam otišo u Bosnu da izvadim pasoš, pa mi prvo trebala lična karta, kažu: „Tebe nema u sistemu! Kako mi da znamo da si ti ― ti! Idi, izvadi rodni list, pa se onda javi! Znači, prvo rodni list, pa adresa stanovanja, pa lična karta, pa državljanstvo, pa tek onda pasoš!” Vozali bi oni mene tako, maltene đuturuma, iz Federacije u RS, iz RS-a u Federaciju, s latinice na ćirilicu, s ćirilice na latinicu, samo da im potvrdim, da im dam dokaze da sam ja ― ja, Husnija Crnjak, glavom i petom! Pu, jebo vam Husnija mater! Pokupim se i vratim se za Ameriku, i nikad više nisam dole otišo. Oni će meni da ja nisam ja. Poserem im se na sistem.

Kontam tako, a naka mi se grudva zaglavila u grlu, nit je progutat nit je ispljunuti. Vidim u malog na stolu DVD što mu je kouč sa košarke snimio, pa to stavim u kutiju, pokupim sve slike iz obje dječije sobe, sa one hrpe, đe god sam vidio kaku sliku ja sam to metno u kutiju i u garažu ― pohranio na sigurno. Valja ovo čuvat. Ovo su moje stvari! Moja blentava čeljad ne zna koliko su sretni i bogati. Ne znaju. Al znaće možda jednog dana, znaće... Valja ovo čuvat. Ovo je trežur s blagom. Životom branit. Ih, da sam znao onda, pokupio bi one albume čim se zapucalo i u pizdu materinu odlepršo, pa nek oni brane ovo što su danas odbranili! Oni će meni da ja nisam ja! A kad je valjalo uzet pušku, onda nisu pitali koji si ti, svi su znali da sam ja ― ja! A sad se prave budale.

Joj, jesam se naljutio na samog sebe. Al sam fotke, memori-stikove i DVD-jeve zašteko. Tu sam sad ja ― u toj kutiji, na stalaži u garaži. Sve dok me ne dođu izmjeriti... Uh, jebote, zaboravio okrenut ćevape!!! Izletim napolje, a tamo se ćevapčići već ugljenisali. Digo se dim, ko kad su četnici palili moj slike sa ekskurzije.

E, jebiga, Mojsije, ješćeš ipak picu.