Ameri su ludi za Džizusom.
Za ovih godina kolko vozim kamion, prešo sam Ameriku uzduž i
poprijeko i gdje god sam se uspio malo prošetat kroz čaršiju sreo sam po jednog
mahnitog kako stoji na sred džade i viče: „Džizus ovo, Džizus ono!” Ti su
tipovi tolko ufurani na Džizusa i na Sudnji dan da ako malo staneš i oslušneš
šta oni balezgaju ― pravo se prepadneš. Fakat je nevjerovatno kolko neko može
biti u nečemu, do guše. Ti tipovi prijete, unose se ljudima u facu, deru se iz
svega glasa, prizivaju pakao, doslovno se ponašaju tako ko da im sam Džizus
šapće na uho šta će govorit. Eto, ko ovi što mimo njega prolaze i gledaju ga ko
bekana, oni će svi gorit u vatri pakla, a on, i oni koji se poklone njegovim
upozorenjima, oni će živit u sreći i rahatluku dokle god mi ostali gorimo u
vatri, znači ― vječno. Ima takvih budala svuđe, ne velim, al što ih u Americi
ima... tobejarabi.
E sad, između ovih što viču Džizus, Džizus! i onih što viču Alah
Uekber!, i unose se ljudima u kameru, nema apsolutno nikake razlike. Ako
mene pitaš, to je sve gola budala do budale. Što je najsmješnije, i jedni i
drugi misle da ih dijeli nebo i zemlja, odnosno raj i pakao, ali njih more
jedino zid u kakoj dobroj ludari da dijeli. Tu, svako sebi, između svoja četiri
zida, može da se dere do mile volje Džizus,
Džizus i Alah Uekber! Čuće njih
ovi njihovi i tamo, al neće zato turistima upadat u kadar. Jah. Manse, bolan,
Džizusa, ufati se kake motike! Posadi kaku papriku, paradajz, gljive, skupljaj
puževe, šta ja znam, saberi koke i prepelice da ti nose jaja, odnesi komšiji,
kaži kaku lijepu riječ, sjedi s familijom za sofru, manse tih mesijanskih
zadataka, ako si već navro pretvori vodu u vino da raja padne u sevdah, hodaj
po vodi, liječi bolesne, al se nemoj, bogati, sikirat tolko za mene, taki ko ti
mi ništa dobrog napravili nisu! Šta me više handriš sa džehenemom, pa se sad moram
i na aerodromu izuvat, ko kakav papak. Ništa ovi Džizus, Džizus nisu drugačiji od onih Alah Uekber, ista je to sorta. Svugdje ima takih budala.
A ima, bogami, i onih što MISLE da su Džizus. Tolko su oni
ubjeđeni da su Džizus da ubjede i sepet drugih da su oni Džizus. I začudo, uvijek
je Džizus neki bijelac. Niko drugi, vazda bijelac. Jebote, pa ni Džizus nije
bio bijelac, a oni su Džizus-bijelac. Tolko im je taj imidž Džizusa sa uredno
potkresanom bradicom, pravilnim nosom i fino raspoređenom, očešljanom kosicom ušo
u glavu, da se svi furaju na imidž koji niđe veze sa pravim Isusom. Niđe veze! Da
je barem kaki Džju, s onom svojom jevrejskom surlom i garavom kosom, izašo u
papučama i s čaršafom preko ramena, s kakom ovčicom što mu se vrti oko
čvornatih nogu, i reko: „Ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo.
Al kaki to. U Americi je vazda naki bijelac Džizus. I vazda nađe još veće
budale od sebe koje ga falow okolo ko blentave ovčice. Kakav Džju, Džizus je
bio wajt! Il da je barem Mexikaner... U Americi ima 34 miliona Mexikanaca, a ja
sam u upozno samo tri: Horhe, Hoze, i Hezus! Nema četvrtog. Ako ga i ima, onda
mu je midle nejm jedno od ova tri. Znači, da je došo kakav Mexikanac pa reko:
„Maj nejm iz Hezus, ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo,
frajer se fakat zove Isus... Al, kaki. Džezus mora biti wajt, nema druge!
Kad skontaš, crnci su najpametniji. Đe si vidio crnca da
kaže: „Ja sam Džizus, falow mi!”? Nisi ga vidio. A zašto? Zašto nema baš ni
jednog crnca od ovoliko crnaca u Americi da ne tvrdi da je Isus. Barem jedan? A
vole oni Džizusa, nije da ga ne vole. Imaju one crkve, svakake nekake, padaju u
trans, ljube zmije, horovi im prave dernek u crkvi, i njih svakakih ima. Al
nema ni jednog Džizusa... Jarane, da dođeš crncu i da mu kažeš: „Ja sam Džizus,
falow mi!” reko bi ti: „Ako si ti Džizus, ja sam Betmen! Šta uzimaš, jadan ne
bio!” „Ja sam Džizus!” „Dobro, Džizuse, haj prošetaj, krek je u onom kvartu,
zaluto si.” „Ja sam Džizus!” „A Džizus? Ok.” BAM, BAM, BAM!!! „Ubi ti
Džizusa...” kaže onaj drugi crnac ovom prvom crncu. „Dont wori, ako je pravi
Džizus, ustaće za tri dana!” I završena priča. Nema u crnaca Džizusa. Samo su
wajt pipl Džizusi.
Ako nisi Džizus, onda si njegov sljedbenik, apostel, il kako
se već kaže. Desna ruka Isusova. A to je maltene, pa ko Džizus. A svijet je
slijep, zavijen u crno, niko ništa ne vidi. I tu si ti, shvatio si čarobne
riječi iz magične knjige. Ostali su u zabludi. Ali, tu si ti. Jebo i paprike i
paradajz, i puževe, koke i prepelice, familiju i komšije, daj da se ja poponjem
na onaj kamičak pa ljudima otvorim oči. Da im kažem da se velko sranje sprema,
da vremena nema, da je čitav svijet u kurcu lijepom i da nam Sudnji dan
dolazi... A samo će vjerni i pošteni doživjeti raj... Tamo nas čeka vječni
život u izobilju i svašta nešto... BLA, BLA, BLA... BUUUM!!! Alah Uekber!
E, moj bekane... Vjernih i poštenih i nikom ni krivih ni dužnih
u toj tvojoj priči isto ko u sarajvskom tramvaju osamdesetih: ne moreš dihat a
kamoli prdnut rahat, raja se po vratima vješa ― nema mjesta! Ispunjeno, gotovo!
Ne trebaju mene luđaci napominjati kako je ovaj svijet mahnit. Vazda je bio!
Ništa se tu promjenilo nije. Prije su spaljivali na lomači one što tvrde da je
Zemlja okrugla, sad možeš pričat i da si Džizus niko ti ništa neće (osim ako
isto tvrdiš u blek nejberhud). Prije nisi ni drvo smio posjeć jer si Musliman,
a sad dižeš raju u vazduh i vičeš Alah Uekber. Ne trebaju meni tvoja
upozorenja, voda se diže, zrak se zagadio, dihat se ne more, hurikani i cunami, led se topi, međed nema nogom gdje da stane, rupe se nake, jebote, otvaraju, zemljotresi, poplave i ratovi... Šta ti nama imaš reć što nam se samo već ne govori?
Ništa. Ufati se motike. Više ćeš mi tako kazat nego da mi se bečiš i derečiš,
ne mogu s djetetom proć kroz ulicu, a da me ne pita: „Šta to, tata, ovaj priča
biće smak svijeta?”
A ja uvijek, i samo jedno imam da mu kažem:
No comments:
Post a Comment