HUSNIJA CRNJAK u epizodi “KAKO JE FIKRETA IZNIJELA TREŠNJE I STALA U GOVNO”

 U Ajovi ima grad, zove se Le Mars, i fakat jebote dok do tamo dođeš isto ko da ideš na Mars!

Elem, vozimo ti se badžo Sulejman i ja u taj Mars. Nikad doć. A đe ćeš doć kad smo krenuli iz Arizone! S jednog ćoška Amerike na drugi. A u Arizoni vrućina jebote možeš bukvalno jaje na cesti ispržit. Nije zajebancija. Sulejman fakat razbio jaje da vidi. I jaje se ispeče za tili čas. A njega mal srčani nije strefio. Ovih dana su se tamo i kaktusi borili za život, bodlje im otpadaju od vrućine. Tu smo se namah zakleli da ne vozimo više za Arizonu, mal nam kamion nije prokuho. Morali smo vozit brzo, jer se Suljo prepo da će nam se gume počet topit ako usporimo. Odo ja s priče... Jah, i vozimo mi u taj Mars... dalekooo u pičku materinu.

Kad smo bili blizu tog Marsa, nađem nam ja turu iz Ajove za Jutu, lova OK, istovar nam je u mandej, dan prije Fortofdžulaj, naperilo se samo tako. Kontam, zasješćemo kući za Četvrti juli par dana, razbacit roštilj i laganice. Jes da ne volim onaj vatromet, matermu i ko ga izmisli, i dan-danas samo gledam đe ću zaleć, al haj, djeca ga vole, ućerašmu. Ja sebi turim one čepove u uši i milina ― nit čujem kako ovi pucaju nit čujem Džemilu šta priča. Pošo sam čepove i po kući nosat pa i ja opalim dvaput godišnje ko i vatromet, al jebajiga, sve ima svoju cijenu. Vidi mene, odo opet s teme... Elem, blizu smo mi tog Marsa al nikad doć, jebote, ko da na Mars idemo.

I pičimo mi tako, kad će ti badžo meni:

― Meni se uopšte ne ide kući...

― Čuj to... A što to? ― pitam ti ja njega.

― Ma šta znam, Fikreta me više očima ne može... ― veli ti on.

― A moreš li ti nju? ― pitam ja.

― A što bi ja nju ako ona mene ne može?

― Dobro to, al što to? ― opet ja, nejasno mi skroz. A ko koga više može? ― A ko koga više može? ― ponovim to naglas.

― Ne znam, badžane, ja sam mislio da joj svaku znam i taman kad to pomislim, dokaže se suprotno, i ja se iznenadim, isto ko da ništa ne znam.

Šutim ja, gledam kad će više taj Mars, ućeroonsebi, ne znam šta bi mu reko... Pa reko:

― Ne znam šta bi ti reko, badžo, žene su ti s druge planete.

― Jašta su ― veli ― ko da ih nije ista mati pravila! U mene se Fikreta godinama žali što me nikad nema kući, sama, veli, odgaja djecu, a jel sam ja par dana kod kuće, ona se nešto naheri odma ujutru i ne pričamo vas to vrijeme što sam ja kući. Tek kad ja trebam opet na put, ona ko da ništa nije bilo. Jebomater, ne znam jel joj drago što me vidi il joj je drago što odo! Meni, bolan Huso, svaki holidej propadne. Kajem ti: ne ide mi se kući. Radije bi meščini osto u kamionu i prespavo ovaj Fortofdžulaj.

Ne znam fakat šta bi mu reko. Nije ni u mene bogzna drukčije.

― Nije, ba, ni u mene, badžane, drukčije ― velim ja da ga utješim. ― Ja ti onu Džemilinu periodu osjetim ko ulje kad pođe curit na kamionu: nazovem je iz Kolorada i po glasu joj osjetim da joj ulje curi. Ni kriv ni dužan, sve pazim šta ću reć, a ona sve fata ono između redova, priprema materijal za dramu, i ja znam da mi je frka jal u kuću uđem. Take su žene, šta ćeš, al i žene su ljudi!

― Pa sad si reko da su s druge planete!

― Ma to nako, figurativno, ljudi su, jašta su.

Gleda Sulejman tugaljivo prema onom Marsu, tabla samo što se nije ukazala, gleda, suze mu meščini krenile. A jebote, pa ovo je ozbiljno, kontam ja. Da ga nije prevarila, pa neće da kaže, zadnje joj bilo?!

― Jesam ja tebi pričo kako sam ja zbario Fikru? ― veli naposlijetku.

― Ono kad si joj sviro onu od „Pušenja”? ― reko, đe se neću sjećat, stoput sam čuo, i pjesmu i priču.

― Ja, ba ― veli on, ko da priča s nekim tamo. ― Zagledo sam ja nju u čaršiji jednom... I pitam jarana kako se zove onaj curetak... Veli: Fikreta. A baš u to vrijeme bila popularna ona „Fikreta” od „Zabranjenog pušenja”. I toliko ti se ona meni svidjela, moj Huso, da sam ja uzo gitaru i naučio svirat tu pjesmu samo radi nje! Vježbo sam ti ja čitavo to ljeto da odsviram tu jednu pjesmu... Došo septembar, kažem ja jaranu: haj da napravimo kakav dernek, da zovnemo i Fikretu i da ja nju zbarim sa tom pjesmom. Tako i bi. Napravili mi dernek, skupilo se raje, došla i ona sa drugaricama, svira Hamo, super, svira Moke, super, i taman da oni odmore, reko, Hamče daj da ja jednu. Svi ono gledaju, otkad ja to sviram gitaru, jebote, kontaju zajebancija. Uzmem ja gitaru, svi se ušute. Ona gleda, smješka se. I ja nipenišes: Fiikretaa, između mene i dna još samo ti stojiš, Fikreta!

Fakat, pođe frajer pjevat „Fikretu” u kamionu. Onog Marsa niđe zglave. Haj, reko, ufatila ga nostalgija, ućerašmu. Pjeva Suljo i odjednom utihnu. Konto sam, to je to... Kad će ti on:

― Fiikretaa mi trešnje iznijela, a ja se sjetih onog filma o pticama... ― otpjeva badžo to plačnim glasom, konto sam vode mu treba. ― I sjećam se njenog pogleda ― veli ― sva se raznježila. Svi se ušutili, sjebali se kako sam ja to uvježbo, ba! Pokupim ti ja nju na tu stvar, pred svima! Kaže ona meni: „Znaš li šta drugo?” Reko: „Meni ništa drugo ne treba!” I to je bilo to! Zabavljali se tri godine, uzmemo se u onom najvećem kijametu, niko sretniji. Dođemo u Ameriku, kuću kupimo, djecu izrodimo, radim ko konj, nikad kući nisam, samo da bi ona imala šta god joj duša zaište. I neki dan... Neki dan nam bila godišnjica, ja usto u šest, uzo od malog gitaru, ona gitara mala, isto ona kukulele...

― Nije, ba, kukulele, nego ukulele...

― Ućerašjoj, naštimo sam ti ja nju preko one aplikacije za štimanje, malo se uštelio, i odem ti tamo u spavaću, reko da joj zapjevam, da je iznenadim, da je probudim na godišnjicu sa tom našom pjesmom. Sjednem na krevet pored njenih nogu, udarim onaj D dur i zapjevam: „Fiikretaa mi trešnje iznijela...”

― I stala u govno, samo tako!!! ― veli ona i skoči iz kreveta. ― Jebla te Fikreta!

― Moš mislit, Huso: stala u govno! To da mi kaže! Ja se vucaram po ovoj jebenoj Americi, a ona stala u govno!

― I? Šta ti?

― Ma razbio sam onu kukulele ko Hendriks, jebomujamater!

Uto, dođosmo mi u onaj Mars.

A tamo... niđe žive duše...