HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DIJASPORSKA"

Hoće žena da idemo u Bosnu.

A onda kontam svu noć.

Majko draga, ko će vraćat te pare... Jel to fakat Bosna vrijedi tolko? A mogli smo spičit i za London, pa da iz Engleske ufatimo onaj voz što ide ispod vode za Francusku, da vidimo taj Ajfelov toranj. Odatle se samo spustimo u Španiju, Barselona i Granada folovi, pa ufatimo neki jefin let do familije u Holandiji, odvedemo djecu u muzej Van Goga... I onda iz Amsterdama laganice nazad... A ne mora bit ni Evropa; imaju ona ostrva po okeanu, uplatiš, pa se klatiš, jedeš, piješ kolko te volja, i opet nam sve to jeftinije od Bosne iziđe! Koji ću ja đavo tamo? Da mi obiju iznamljeno auto? Da me bacaju u depresiju? Da li fakat vrijedi tolko para, nasikirat se i vratit se nazad ko popišan? Skupo se danas plaća ta jebena nostalgija...

Onda mislim, žao mi djece. Nek djeca, bolan, zagrizu naš paradajz, nek namažu sebi „Argetu” na hljeb iz pekare, nek vide kake su boje prava jaja...

Kolko para bi vrijedilo, kontam, da mi djeca probaju pravi paradajz, paštetu, hljeb iz pekare?... Ono, da stavim to na vagu: na jednu stranu lova i materijalni troškovi, a na drugu stranu ćeif, nostalgija i duhovna nadgradnja?

Pa, to bi možda moglo pokrit avionske karte... Za nas četvero karte ispadnu oko 5.200... U jebote, puno je to! Al ako onda dodam tu i našu salamu i sudžuk, pa pržene paprike s pavlakom, vruće kifle... Uh, vruće kifle, somun... Pravi ćevapi... Pokrije to, bogami, avionske karte. Izjednači se to nostalgično sa materijalnim, skontam, čak možda i kusura ostane...

Dobro to, a šta sa ostalim troškovima? Ne isplati se ić i vucarat djecu na dvije sedmice, znači, mora bit tri hefte najmanje! To ti odma dođe da sve račune moraš pokrit kad kreneš i moraš imat isto tolko kad se vratiš, jer ti treba još jedan mjesec kad se vratiš da zaradiš za komunalije. Trebaće nama i više od mjesec dana da ufatimo korak.

A kad je već tako, onda moreš uzet i četiri sedmice, da rahat odišćiliš. Znači treba pokrit troškove za dva mjeseca... Pa računam mjesečne troškove: jedno auto, drugo auto, kuća, parking za kamion, kartice, voda, struja, telefoni, kad zaokružim: 2.500. Puta dva, za dva mjeseca: 5.000!

S čim sad to izjednačit i izvagat, šta bi nam vrijedilo 5.000, a da toga niđe na svijetu nema?!

Hmmm... Ima onaj zrak, brate, niđe ga takog nema! Meni u Sarajvu i ona Miljacka kad smrdi ― miriše. Kad udahneš onaj miris, meščini, po sata ne moraš dihat... Imaju i vodopadi, planine, rijeke, zelenila ko u priči... Pa Mostar, možemo spičit malo do Mostara, do Jajca, otić u Visoko na piramide, to bi se djeci svidilo garant. Al nekako mi to ope nije za 5.000... Dodam onda tu slastičarne u Sarajevu, bašče ispred kafića, ćevabdžinice, muziku na svakom ćošku, hodanje po gradu, pa malo na voz, djeca nemaju pojma šta je voz osim u crtanim filmovima! A onaj mlađi je lud za vozovima... Dobro, skontam, daću i 5.000! Možda čak i kusura ostane...

Znači, pokrili smo karte i troškove u Americi. Izvago sam nekako bosansku hranu, nostalgiju i ćeif sa 10.200 američkih dolara. A onda opet kontam: nisam još ni kreno, a već sam spičko 10.000! Majko draga...

I da je samo to... Ne možeš otić bez banke u džepu. Spavaćemo kod rodbine i raje, al i to se plaća. Neće oni reć, al plaća se, budimo realni. Đe god dođeš moraš malo pogurat, takav je red, ne možeš pustit ljude da te doniraju, da im se na grbaču natovariš, ionako su se povili svi od sebe sami, još im samo ti fališ... Plus, ne moreš se stalno vozovima vozikat, možda odletimo i do Makarske il Dubrovnika, ko će stalno plaćat taksi, znači treba nam auto... Kažu, najbolje je nekom našem dat šta para i iznajmit njegovo auto, rentakar je skup do đavola...

I onaj ćeif što sam ga virtualno izjednačio s materijalnim troškovima valja iskeširat.

Ako se tome još dodaju hedije, jer bez toga ne ide, pa izlasci, pive (što za nas, što za raju), hrana i večere, biće tu garant i Džemilinog šopinga, nakupi se, brale, haman isto ko i američki troškovi! Valja nama četiri sedmice tamo biti nonšalantno, rahat i bez ustezanja.

Bogami, trebaće nam 5-6 hiljada, ko da gledam. 6+10 = 15! Uh, jebote, nije 15, već 16! Potroši ja hiljadu dolara samo misleći na to... Jebote, 16 hiljada dolara!!!

Za 16 hiljada dolara smo komotno mogli otić u Tajland na ljetovanje! I još da nam dobrog kusura ostane... Plaže ko iz snova, dnevno masiranje, hrana boli glava, kako Jajce, u Tajlandu voda ko mlijeko ― sve te češka po jajcima... I svi lete oko tebe, isto da si Donald Tramp. Hmmm...

Au, jebote, s čim sad da izjednačim višak? Moram potrošit 6.000, a da fakat vrijedi. Ono, da mi nije poslije žao što sam tolke pare spisko... Šta sad da stavim na vagu, majko draga, ščim još da opravdam tolku lovu?

Za 6.000 moreš komotno otić dvije hefte na Bahame. U najbolji hotel. O Meksiku da i ne govorimo... Možemo u Dizniju iznajmit PRAVOG Mikija i Šilju da nas vode na rajd preko reda! Moreš i otić i vratit se na još koji dan... Pa kruz! Moreš na kruz sa najvećim brodom, koji samo u filmovima vidiš! Djeca ti se po vas dan brćkaju u bazenu na palubi, a ti po vas dan ločeš ko konj, samo ti donose piće, i sve viču „Ser, Ser...” ma ko pravi dingospo! Meščini, da nekom od njih zatražiš ženu da bi ti je uračuno u cijenu. I još kusura ostane. Kusur daš za bakšiš, i svakom potaman. Majko mila, ne isplati se Bosna nikako!

Ostanem tako u mraku, buljim u plafon, i kako god skontam ― ćeif i nostalgija mi nikako ne mogu opravdat tolke materijalne troškove. Safata me onda naka tuga, hoće nešto da mi bude... Koje sam pizde materine išo vako daleko? Najbolje su prošli oni naši što su ostali u Njemačkoj i gore po Švedskoj, Holandiji, Danskoj... Oni svako malo spiče dole, udahnu-izdahnu, i nazad svako sebi. Pu, jebemti život!

I onda se sjetim svoje avlije, kuću smo prodali, al bilo bi mi milo pružit korak niz mahalu, da vidim na šta sad to liči. A čika Fudo je još živ, mogo sam svratit, odnijet mu šta, bilo bi mu garant drago da odigra sa mnom partiju šaha ko nekad s mojim babom. Hamid i Hamidojca su još živi... I njima bi bilo sevap navrnut. Sestra pazi na babin i mamin mezar, al nije to-to, duša bi mi bila rahatnija otić prozborit koju sa svojima, odvesti djecu da stave cvijeće, neka znaju da bez mojih, mene i Bosne, ni njih ne bi bilo...

Pa raja! Ima još jarana dole, fala bogu, čujemo se i vako, al jebeš Skajp, ne mogu se naša djeca preko Skajpa upoznat i družit... Mogo bi se čut i sa Šiljom u Holandiji i sa Vedranom u Njemačkoj, dogovorimo se da naperimo godišnji u isto vrijeme. Njima to nije nikakav problem, ućeramim, oni stalno idu dole, mogu svrnut i na heftu. Svi su djecu izrodili, a ja jedva imena da im svima pohvatam vako, preko Skajpa. Neki dan sam pito Vedrana đe mu je Leo, kakav je u školi, a on će ti meni: „Leo ti je Šiljin, papak, u mene je Damir!”

Oka ne mogu da sklopim. Izredaše mi se u mislima i Samir i Tarik i Sejo i Bajči i Džo i Aco i Srle i grobovi i mezari, svi živi što umiru sa mnom i svi mrtvi što žive u meni... Sjetih se i ljudi na koje nikad ne mislim!

Sjetim se onda svega što sam u ovom američkom ludilu zaboravio: u Bosni ima još uvijek što niđe na svijetu nema! Moji ljudi. Dobri ljudi. A tome nema cijene. Šta je 16 hiljada? Za našu punu dušu, pa makar i na dvi-tri hefte ― sitnica! Čak mi i dobrog kusura ostane.

Držaće mene taj kusur kad se vratim nekoliko mjeseci, da se smješkam i da mi milo bude dok za volanom buljim u onaj mrak ispred sebe...

Smirim se napokon, pa se priljepim uz Džemilinu guzu, poljubim je, i kažem joj: „Idemo!”

Džemila se trznu izasna, veli:

― Šta, ba, idemo?! Mani me seksa u gluho doba!

― U Bosnu, ljubavi, u Bosnu idemo... ― šapućem ja.

― Jah, budale, sutra ćemo o tome, moramo se sabrat, pusti me da spavam, bolan, valja djecu u školu...

― Nemaš se šta sabirat, sve sam ja to sabro i oduzeo, računica čista ko suza, čak nam i kusura ostane!

― Kakog kusura, bolan, jesi puko? ― odmaknu Džemila guzu ljutito. 

Prikučim se ja ope, vidim, ne buni se. I zaspim tako ko beba.

Svu noć sam sanjo Boznia.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "SARAJ'VSKA"

Zaglavio u Mičigenu dva dana, slupala se paleta s pivom, razvalila mi prikolicu. Odvezem to da se počisti i popravi, javim dispečeru, i vratim se do rest erije da prikunjam. 

   

Sretnem tamo Dragana, Sarajliju.

   

Balkanci se vazda prepoznaju. Da umetneš jednog među hiljadu znao bi ga prstom pokazat. A nit smo tamni ko Turci, nit bijeli ko Rusi, nit rutavi ko Grci. Tako je kod nas, kamiondžija, postalo normalno da se susrećemo po rest erijama. Ne znam jel do naših surli, do posebnog oblika glave, il do zbunjenog pogleda, al jel uđem u granap il u zahod, odma spazim našeg insana, i kontam: eno ga ― naš! Njušimo se na daljinu ko vukovi.

   

Onda kontam: Odakle bi ovaj mogo bit?...

   

Neke Sarajlije nose baš posebne sarajevske face: koščati u licu, oči jedva da su u duplji, kupe informacije ko gušteri, drže tanke usne čvrsto stisnute, i znaš, ha progovori, da će ih nakrivit. Takvi se mogu pročitat i da ne otvore usta. A jel ih otvore ― puna usta Sarajeva... E, takav ti je bio ovaj moj Dragan. Sarajlija.

   

Uđem u zahod, čovjek piša. Pozno sam ga po tjemenu! Izbjego bi ja njega da sam mogo, al dva pisoara, šolja zauzeta, piša mi se, frka, moro sam se suočit, nije bilo druge. Kontam, ovaj je naš, garant. I dok to kontam, kontam kako garant i on isto konta. Nije ni meni nosu mane. Haj, nejse... Izvadim svog merhametliju i pustim mlaz ko da sam u vatrogasnoj službi. Da sam bio neđe iznad Kalifornije, meščini, cijeli požar bi ugasio... Osjetim ja njegov pogled na svojoj čuni. Provjerava. Nema šta, ostalo kod berbe Naske na Mejtašu. Bacim i ja pogled: drži se za kožicu, mogo bi od nje napravit sjedište za Folciku! Naš je, al njihov, skontam. A garant skonto i on isto. Šara on, šaram ja, fol čitamo budalaštine po zidu... Kad je prdno isto ko da je stavio tri tačkice na rečenicu. Nisam više imo sumnje ― naš je, samo s kožicom! Prdnem i ja, stavim tačku, u znak pozdrava. Uto, dok se mi tako kontamo i pozdravljamo, debeli Amerikanac taman sišo s hale, sav se uspuho, ko da je trčo a ne srao, pa kad nas ugleda kako se kontamo, istrča iz zahoda, nije ni ruke opro, peksijaner jedan!

   

Peremo ruke. I sve se čekiramo u ogledalu.

   

― Naš? ― on će ti meni.

   

― Naš ― ja ću ti njemu.

   

― Sarajlija? ― on će ti meni.

   

― Nekad bio... ― ja ću ti njemu, malo da mu šuknem.

   

― Ja sam s Grbavice ― on će ti meni.

   

― Mejtaš ― ja njemu.

   

Tu se malo ušutimo. Ja kontam garant je bio u četnicima, on konta garant mu ja sad jebem mater.

   

Opra on ruke prvi, posuši na onom što suši. Vidim, čeka da i ja. Osušim ruke i ja.

   

― Dragan ― predstavi se on meni i pruži ruku.

   

Ako je pružio ruku, mislim se, onda nije jeo govna, jer da je jeo govna ne bi pružio ruku. Al haj sad ti znaj kolko može bit bezobrazan obraz u ljudi, oni ljubazni su najveće psihopate...

   

― Husnija ‒ kažem, i pružim ruku, ućerašmu.

   

I odma započe priča, ko da rata nikad nije bilo! Nit on spominje sebe u četnicima nit ja spominjem sebe kako sam trčo po vodu i odskakivo ko banka po asfaltu.

   

― Jesi ti pošo neđe il se vraćaš? ― pita mene Dragan.

   

― Ma, ne znam jel sam pošo il sam došo ― odgovorim glupavo. ― Razvalila mi piva prikolicu, čekam da se sredi...

   

― Čuj to! Da nije „Sarajvska”?

   

― Nije „Sarajvska”, al je puna gajba zaštekana...

   

― Pa mogli smo na pivu?

   

― Pa što ne bi mogli...

  ' 

― Super!

   

― Super!

   

Zaštekamo se mi u kamion i odštekam ja onu pivu, a sve kontam da ovaj nije fakat peder, da me ne odvali ko tarabu! Priča Dragan, sve usta krivi, meni drago, umirem od šege, piva fakat šmeka isto „Sarajevska”, ko da sam sjeo neđe na Čaršiji s rajom onom starom, puno mi srce odjednom, prešaltam se odma na sarajvsku priču, Brčaci su mi totalno zametnuli identitet...

   

Ja njemu ukratko o svojoj ženi, glavi porodice, („Što bi Indijanci rekli poglavica”, dodajem usput), volim je ko Boga, i o mojim đuvegijama, rodila ih majka, stariji me vazda cinka materi, mlađi ne jebe živu silu, a on meni kako ima troje djece od tri različite žene, handri ga svaka kako stigne. Uh, reko, dobro je, nije peder. Djecu, veli, raspoznaje po čekovima koje mjesečno ispisuje, čak im je, veli, i imena pošo mješat pa ih zove po materama. Kad dobje platu i sjedne da ispiše čekove za komunalno, odvoji odma tri čeka u stranu: Dragica, Esmeralda, i Rejčel. Ovaj zadnji, s Rejčel („Amerikankom”, šapuće ko da će ga neko čut) je bio najkraći ― dvi godine. Onaj s Meksikankom je izdržo pet godina. A s našom je bio najduže ― dvaes godina!

   

Dragica je bila njegova prva ljubav. On išo u Umjetničku, a ona u Prvu gimnaziju. Austrougarske zgrade. Ogromni prozori. A prozori gledaju jedni drugim u učionicu. Pa, jebote, to se zaljubljivalo i na malim odmorima i na časovima! Romantika do jaja, jebo one američke filmove! Generacije i generacije su se barile na tim prozorima! A tek ispred škole. Pa onda u „Ćumez”, na kaficu.

   

― Znaš đe je „Ćumez”? ― pita on mene. ― Tamo odma iza „Svjetlosti”...

   

― Ma ja, ba, znam đe je „Ćumez”, nisam s Ilidže!

   

I on nastavi priču.

   

Tako je i on nju, Dragicu, upozno, po tom šablonu: prozori, žicanje ispred Prve gimnazije, kafica u „Ćumezu”. I oženili se... Odma poslije škole. A onda onaj posrani rat, Njemačka, Amerika... Trčiš za lovom, a onda izgubiš korak u svemu drugom. Dok je on zaradio dovoljno za svoj kamion i svoj biznis, sve drugo je prokocko: nije više bio ni muž ni otac. Mali mu je odrasto dok je on bio na putu. Al zaprave, nije ko u onom filmu. I otad mu je svaki novi brak sve kraći. A i on je financijski sve kraći. Sad može da bude na putu do mile volje, jer kad dođe kući nema nikog, pusto, gluho, ne može ni cuku imat, crko bi bez njega. Sa njim samo kaktus, veli, nekako preživi. Eto, on se sad raduje kaktusu a kaktus njemu! Šta ti je život. Tri sina sa tri različite žene, a opet ih voli ko da su njegovi, zajebaje se, pa malo o poslu, malo o zajebanciji, malo o ovim našim papcima ovdje, jesi bio skoro u Rajvosa, nisam 6 godina, nije ni on, ima petnest, ja kontam a što nije, da ga nije strah, možda ga neko pozna ko Neleta, pa se sjetim one Neletove face kad je opazio da ga slikaju kroz prozor, oči mu ispale, isto da sjedi na šolji...

   

Ma, jebo to, kontam, jebo Neleta, pustim ja Draganu našeg Montena. Kaže ― Đe ga nađe!

   

Dobro je, kontam, možda nije jeo govna.

   

Zapjeva Kemo „Sarajevo, ljubavi moja”, Dragan se uozbilji, konto sam sranje, sad će fizički odgovoriti na provokaciju... Al kakvi. Nazdravi Dragan u Kemino ime...

   

Nazdravim i ja.

   
A ona piva zvecnu, isto „Sarajvska"!

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "SULJO 'MJESTO TRAMPA"

Ja se, majkemi, sve nešto potajno nadam da ću se jednog dana probudit i skontat da sam sanjo ovog Trampa.

Frajer mi je totalno sjebo svaki koncept logike. Više nemam pojma: il sam ja budala il su oni, Amerikanci, fakat tolke budale? Došlo je do toga da je cijela zemlja: TV, novinari, raja, majnoritis ― svi smo postali Donaldov rijaliti šou! Mi gledamo njih, oni gledaju nas. I tako se čudimo jedni drugima i zabavljamo i mi i oni. Ludilo, majkemi.

Ono kod nas pred rat je bilo sranje, al su Nadrealisti još uvijek bili smiješni. I nadrealni. U Americi je trenutno tako nadrealno da je to samo od sebe smiješno. Al kolko god je smiješno, toliko više zabrinjava. I onda ti više ništa nije smiješno. Pametan insan dođe do granice kad prestaje biti smiješno i koju, ako pređe, bude mu glupo da se smatra pametnim.

Pa, majkumu, dokle će Trampovi statusi na pablik mrežama da nasmijavaju raju?

Ja, eto, znam kad moj badžo Sulejman zaglavi i popje. Odma u jutru za kafom vidim da je opet u gluho doba điđo nake statuse pa Fejsbuku: tipka pogrešna slova, ljuti se, dramatizuje, provaljuje se bezveze. E, zamisli ti sad da imaš jednog takog za prezidenta! Tramp, kažu, ne pije. Zato se moj badžo Sulejman Mamuzović more opravdat i ženi i djeci i raji, ono: „Jebajiga, alkohol...” Al čime onu budalu u Vajt Hausu, bolan, samom sebi da ja opravdam? Pa zar mu nije pametnije da čačka po Melaniji nego po kompjuteru, jel vako? Znači, il nije normalan il se drma nekom težom drogom. Jer, ako je normalan, onda ne može biti normalan! Tako skontam, samo mi se nameće: bolje da je Suljo prezident! On barem pusti i dobre muzike, didžejiše do u neko doba pa i ti pivu nekad sabahile otvoriš!

Ja kod Sulje tačno znam u kakvom je guštu bio noć prije. Ako zareda Kemala, Olivera, Tomu i slično ― onda je dibidus; ako zareda neke stare rokerske ― onda je bio taman dibidus, a ako zareda neke bezvezne narodnjake onda je bio toliko dibidus da ga je bolio kurac za svim ― dibidus mortus, što bi se u nas na latinskom reklo. Onda najčešće i suje sve redom, svi su mu krivi i niko i ništa ne valja. I to se tolko puta dosad ponovilo da ga raja uopšte ne uzima za ozbiljno. Svi su već naučili ta njegova dibidus stanja, pa je ljudima više smiješno nego uvredljivo. Ali Suljo to sebi sa svojih 34 frenda na Fejsbuku može priuštit. Jest da mu Fikra poslije tih njegovih sijela serenda po čitavu heftu, al njegovi statusi nisu brejking njuz ko u našeg budalastog prezidenta.

E, zamisli da Suljo večeras zasjedne, a sutra svi pišu kako je Sulejman Mamuzović na svom statusu sinoć u pola tri izjavio: „Jebla vas janjad, bolan, bolan, niko posla zglave! Nabijte Milorada i Bakira na ražanj, pa onda slavite!!!” Ih, bilo bi tu polemike, da je Suljo prezident i da nema samo 34 prijatelja na Fejsbuku. Ja ga, bogami, redovno pratim. Ja, žena mu Fikra i u mene Džemila. I još 31 prijatelj, od kojih su bar 5-6 one Filipinke sa po dva-tri frenda što ti se jave da ih prihvatiš, a Suljo ih prihvatio. Kaže, nema veze što nisu ril, dobre su im poze na slikama, meni ovdje ionako niko nije ril! Veli da i svoje ril frends, inkluding mene i his vajf, više gotivi tamo na Fejsbuku nego u stvarnom životu, kaže, da ne zna ko smo i kaki smo, bili bi mu super. Eto, taki ti je Suljo, bez dlake na jeziku, voli se posvađat i sa samim sobom i sa čitavim svijetom, isto Donald Tramp. Samo što se Sulejman otrijezni...

Brat bratu, na Sulejmana i njegovu trezvenost može se komotno računat barem četir dana u sedmici, možda i pet. Ako bi bio prezident kakav je vozač kamiona, ne bi bio dobar, al se na njega čovjek može oslonit da utovari i istovari. Što jes-jes. I to na vrijeme. A nije ko Onaj; nit zna kad je šta utovario, nit ima blage veze đe se to treba istovarit. Isto da puši onu Muketovu travulju od koje se mozak vrti u krug. Pukotina frajer, i ti to više ne moreš racionalno objasnit. Jednostavno, nema ekskjuza. Natovario je vazda nakog sranja i sad nikako da istovari! Tramp da vozi kamion, on ne bi znao đe udara. A kakav je ko prezident taki je i ko čovjek: nema u njemu mrve prezidentskog. To je jedan obični siledžija, bez humora, malodušni klovn koji se odbija rukovati sa ženom, premijerom najjače ekonomske države u Evropi! Ko, on se ljuti. Okreno glavu, đuska nešto dlanom o dlan. Vrijeđala ga, moš si mislit! A vamo mlati ostalim prezidentima ruke, tapše ih po šakama, fol muški, nešto lijevo-desno, povuci-potegni... Ljudi mu se čude nemilice, uvrću se, otimaju, kolutaju očima, jer ih ovaj mamlaz dovodi u nelagodnost. I to pred kamerama. Baš ko najveći papak. I uvijek ono: “Ja imam ovo, ja imam ono, moje je najbolje, ja sve znam, ako ne znam dovešću onog ko (još manje) zna!” Đe bi on sebi dozvolio da na neku poziciju stavi čovjeka koji u stvari zna šta radi?! I nekog ko “zna” više nego on.

Ljudi moji, ovaj poltron je garant idol našem Dodiku! Nije bezveze što je Mile prvo kupio avionsku kartu za inagurješn, pa onda tražio vizu! I još je, jadan, mašto ko dijete da sjedne u prve redove. A onda je konto da će Tramp osobno intervenisati da se taj nesporazum oko vize razrješi. Zaboli Trampa. On ga, osobno, nije ni zvao. Ako ikad, to je bio dan kada je Milorad Dodik zasigurno shvatio da ne živi u Srbiji! Al i dalje Velikom Mačku maše repom. Iz daljine. I sanja da mu Tramp proba zamlatit ruku. Ma, stisno bi Mile, i rame i zglob i lakat, da se vidi ko je iz Laktaša!

Al haj, neću sad o Miletu...

U čemu je razlika između papka i običnog čovjeka?

Suljo je, recimo, prost i neuk čovjek, al je Tramp kao ljudsko biće toliko plitak da bi mu Sulejman Mamuzović Bosančeros, mogo držat lekcije iz lijepog ponašanja. U nas je vazda postojala riječ za takve šupke kao što je Tramp: PAPAK. Tramp je jedna obična papčina i tu njegovi bilioni, hoteli i pizde materine ne mogu ništa promjeniti. Njega je napravila Amerika; spermu je doniro američki kapitalizam a izrodila ga je američka demokratija. On se u američkom sistemu snalazi kao u majčinoj utrobi. Zna mu svaku slabost i to koristi kao svoju snagu. To je parazit koji se još kao larva zakačio za nezdrav organizam, siso mu je krv dok nije ojačo, a onda mu je odero kožu i od nje napravio brend! To je Donald Tramp. Ovisan o simbiozi ali uvijek u ulozi lešinara. Vječiti parazit, nekontrolisani grabljivac, razmaženo derište sa egom slona, tip koji cijeni sebe izvan svih normi, mangup koji nije ništa do legalisani lopovčina svjetskih razmjera. Jedino u čemu je Donald Tramp super-profesionalac je u legalizovanju otimačine. Tu mu nema premca. Da ga pitaš nešto o kulturi gledo bi te ko bekan, al da ga pitaš za savjet kako da se smunta na taksi, imo bi te svašta nešto naučit.

I zato ga Ameri vole. Nevjerovatno ali istinito. Ameri vole Trampa jer je ovaj majstor za zajebat sistem.

Ne desi se to rijetko, da papak postane simbol nekog društva, ali da je toliki papak na vlasti i da nas svakodnevno laže u oči ― to se još na takvoj skali nije desilo. Nije on glup, da se razumijemo. Buš je bio poglup. Tramp je bezobrazan. Ono prije kad se Buš nešto zajebe vidi se da mu inteligencija nije jača strana, a Tramp kad se zajebe pa pogriješi zemlju koju je bombardovo, to nije zato što je glup već zato što mu čisto puca kurac. Njemu je sve to isto, Irak il Sirija, Afganistan il Pakistan, Vijetnam, Koreja, Kina. Njemu su te zemlje samo “MADE IN” tiketi, ništa više. Najveća opasnost u svijetu nisu više ogromne bombe i kojekakvi projektili, nego čovjek koji je labilan, lakovjeran i samoljubiv do jaja. On će, bolan, popizdit i napast će nekog iz čistog hira. Dovoljno je da mu neko samo povrijedi ego, zajebaje ga za malu čunu, il da kakav visoki predstavnik izjavi da mu se više ne diže, pa zato i ne čačka Melaniju nego do u neko doba šenluči po Tviteru. I eto ti belaja. Ko bi ga znao đe sve hajduči i šta sve čačka naš Donald u gluho doba po kompjuteru. Naježim se samo kad pomislim... Jednostavno, ne vidim nikako njega da ostane na vlasti a da ne zaguti s nekim. I onda mi sve prestane bit smiješno.

Al zato ga Ameri isto vole. Oni koji su ga dosad podržavali, sad ga podržavaju još više! Jer, sad je i njihov ego doveden u pitanje! Oni ga moraju branit, to je njihova dužnost ― braneći njega, oni brane sebe i svoj izbor. Vole ga, jer ne jebe živu silu, i oni što su glasali za njega dive se njegovom “čvrstom” imidžu, volili bi biti kao on ―da mogu tako, bez pardona, reći šta misle... Da jedu ogroman kolač od čokolade dok potpisuju naredbu za lansiranje rakete, a onda na TV-u da hvale taj kolač dok pričaju o uspješnoj vojnoj intervenciji. To je njima simpatično. Ludilo, majkemi. Pa zamisli sad da moj badžo Sulejman Mamuzović iziđe pred kamere i da priča kako mu je Fikra spremila tako ukusne hurmašice, mrtva bi ih usta jela! “Nisam ono crveno dugme mogu pritisnut kolko su mi prsti bili slipavi od hurmašica!”

Sve kontam sanjam neku crnu komediju sa dobrim tvistom na kraju! I ufuram se tako u zadnje vrijeme dok drijemam u kamionu, ufatim se kako sanjam, pa sanjam kako se probudim ujutru, Džemila pristavila kafu, otvorim Fejsbuk, kad ono tamo: sve videos i brejking njuz: “Prezident Suljo sinoć opet zaglavio na Fejsbuku!” Redaju se statusi i komentari ispod Suljine slike... Priča se da je opet sinoć bio dibidus mortus. Sreća, vele, da naš prezident Suljo više voli Bijelo Dugme od crvenog...

I sve tako dok se ne trznem ― ako je Suljo prezident, KO MI JE ZA VOLANOM, JEBOTE?!!!