Evo sjedim u kamionu, badžo se naljutio na mene, Džemila me istjerala iz kuće, ne znam dal bi plako od šege il zaprave, pa vam moram ispričati i zašto.
Sve je počelo prije tri mjeseca s koronom. Tramp je reko
da se ne sikiramo, pa smo badžo Sulejman i ja nastavili vozit ko da korone
nema. Suljo je visio na Fajsbuku haman cijelo vrijeme.
Već na drugom tripu,
badžo je bio ko da mu je neđe mozak za tu heftu, gore u kabini, usput – iscurio
ko ulje. I napunio se prdežom s Fejsbuka. Ja te budalaštine uopšte ne čitam,
sve saznam od vakih ko moj badžan Sulejman. Po njihovim reakcijama, ja skontam
kolko tu istine ima! Pravo da velim, nisam imo kad bit na Fejsbuku, jer sam
uglavnom vozio i spavo, ovaj nije htio za volan, paranoje ga spopale. Dok sam ja
vozio, on je meni sve to pričo, komentariso i zaključivo. Ja sam se opiro kolko
sam mogo (umal kod Gejnsvila nisam sletio s puta, prikolica se dobro zatresla),
al džaba – Fejsbuk je bio jači.
Sve je počelo s onim padanjem ljudi po ulicama.
– Sve ti je ovo zbog onih stubova Pet Đi – veli on na tečnom brčanskom. Bilo je to ono meko
– Ćega? – zajebavo sam se.
– Fajf Đi… – veli – Pet Đi.
Tako sam odmah skonto da se navuko… Neko je padanje ljudi povezo s 5G, čak mi je pokazivo i nake video-klipove. Ko eto: padaju ljudi od radijacije.
Odatle je počelo klupko da se “odmotava”.
– Pa što onda svi ne popadaju? Drugi se sagnu? Jel zavisi od visine? Jel se ja sad trebam sagnut kad prolazim ispod onog Fajf Đi stuba?
– Ja bi to izbjegavo na daljinu… – veli zabrinuto – To je najsigurnije. Ko zna šta tu svega ima? Evo priča se da je baš taj Fajf Đi izazvo virus ovaj… korona…
– Jel baš? Korona… U jebote, ona meksička piva će propast ko Grčka!
– Svi ćemo mi sad propast ko Grćka! Nešto se gadno sprema!
Nije prošlo par dana, pojavljuju se ogromne brojke mrtvih u Kini, virus je već u masovnoj cirkulaciji; nagađa se, konta se, ne vjeruje se, upozorava se….
– Jesam ja tebi reko! Evo sve sami eksperti pričaju da taj Fajf Đi izaziva radijaciju, koja izaziva virus korone!
Samo sam ga gledo u retrovizor i nisam vjerovo šta priča. Ovo je zajebalo naučnu fantastiku. Prava ideja za film.
Uto, pođe pričat kako je čitav ovaj belaj namjerno zakuhan, da sve to ima veze s nakim čipovima, eksperimentima, depopulaciji… Ovu riječ je naglasio s posebnim ponosom, garant je vježbo u sebi, vidno je produžio i svoje vidike i svoj rječnik. I na kraju:
– Bil Gejc je za sve kriv! Jesi vidio onaj video, on je sve znao davnih dana! I sad hoće da napravi vakcinu, da nas vakciniše i da nam ugradi ćipove!
– Ćega? – opet sam prebacio na zajebanciju.
– Ćipove! Vidiš da ljudi padaju ko muhe, ako uopšte i umiru… od te… korone. I te su brojke sumnjive, namještene, eksperti, doktori, naučnici priznaju da je to samo jedna gripa. A da se umire i od drugih bolesti… Matab… metablizam… metabolizam im ne valja pa zato. Ovo je sve fol Bil Gejca i njegovih sektaša da nas kontrolišu! Ko zna čega tu ima. Al on je umješan garant! Imaju dokazi, stotine klipova!
– Bogami, Badžane, ti si se totalno preobrazio, kultiviso, obrazovo… sve u jednom mahu! Svaka čast, proguto si mamac! – zajebajem se.
Jednostavno, ne mogu da se načudim ovoj ludusti, ovom fantastičnom ishodu. Na momente se nisam mogo suzdržati da se ne smijem grohotom, ono što se kaže... Čuj, Bil Gejc nema pametnija posla nego…
– Bil Gejc nema pametnijeg posla nego da ćipuje Sulju kamiondžiju – reko nesvjesno.
I tu su nastale prve varnice. Nisam mogo više durat, samo mi izletilo:
– Ja ću se prvi čipovat! – reko – I prvi ću uzet tu vakcinu, ako mi daju!
– Što to, zemo? – začudi se. – Samo se ti zajebaji, ko zna šta će bit u toj vakcini, čim on bilione daje za to…
– Moj badžane, ako me neće handrit po aerodromu, nek ugrađuju! Pošten čovjek nema šta sakrit! Na kraju krajeva, oni sve o tebi već znaju preko tog tvog telefona, imaš i Fejsbuk i DžiPiEs u njemu. Znaju i ko si i šta si, i tvoje kartice i šta kupuješ i đe ideš i šta voliš i kolko ti je godina i da li si osuđivan, i za koga glasaš, a ako ne glasaš - kojoj partiji naginješ, u kojem si društvenom staležu: SVE, sve već znaju! Nemoj bit naivan.
Tu je paranoja dosegnula vrhunac.
– Ja naivan? Daj da ja vozim! – reče i iskoči iz kabine, uskoči u sandale – Hajmo mi kući, svojim ženama i djeci, Huso, najebaćemo neđe, naograjisat ćemo! Daj da vozim!
Nije progovaro mnogo do Solt Lejk Sitija. Ja sam dobio šansu malo da odspavam. Al kad smo se razilazili, izbjego je vješto rukovanje, promrmljo nešto, i otad mi se javlja samo preko njegove Fatime. Uglavnom, meni Džemila kaže da me je pozdravio Suljo, a njemu Fatima prenese da sam ga otpozdravio. Tako, ako je on prvi, onda sam ja sljedeći put prvi, i ukrug. Naravno, ja sam moro počet prvi, a on kad je otpozdravio preko Fate, onda je on sljedeći put bio prvi. Ono; nit smo tamo nit smo vamo, isto ko i korona. Sjedimo u kući skoro tri mjeseca. On sebi, sa svojima, ja sebi i sa svojima. Njih dvije, sestre, moraju se čuti redovno, sestre su, al nas dvojica samo da se zna da smo i dalje badžani i da nije sve još izgubljeno.
Al zato, već skoro tri mjeseca slušam njih dvije kako polemišu preko Fejstajma. Situacija se zaoštrava na svim frontovima. Taman što su otvorili puteve, gledam i ja da bukiram kakvu turu, kad ovi nemiri sa policijom i crncima pođoše… A njih dvije po vas dan: Jesi vidila ovaj video, jesi vidila onaj video, tobe jarabi, ovo ko Sudnji dan da je došo!
Fakat ko Sudnji dan da je došo. Nekome tu mora odzvonit. Neće ovo na dobro. Samo nema veze nikakve ni sa Fajf đi ni sa Bil Gejcom. Crnci su se digli s pravom, neka su, šta je dosta – dosta je.
Tramp je samo kuho, kuho i kuho. A Fatima i Džemila su ljepile klipove protiv Trampa po Fejsbuku, podržavale pravo crnaca, i samo se čudile, čudile i čudile…
U neko doba se zajebem, pa prokomentarišem:
– Znači, ne bi imala problema da nam sin sutra oženi crnkinju?
– Što bi on ženio bilo koju osim naše, odvešću ja njega u Bosnu da izabere sebi našu kad bude vrijeme…
– Našu? – opet se zajebem pa upitam.
– Bošnjakinju.
– Znači, samo Bosanka, muslimanka, dolazi u obzir? A šta ako oženi Amerikanku?
– Pa dobro, ako je pametna i uspješna, ako se vole… samo da ne uzima njihovu vjeru, kakva god da je! Ni ona ne mora našu, al nek on ne prelazi u njihovu.
– A šta ako je crnkinja, il ne daj bože Srpkinja, ha? – ja se opet zajebem. Znam da joj diram žicu.
– Ti to navijaš da bude crnkinja samo zato što ne moreš prestat buljit u njihove guzove! – napade ona mene.
Situacija je najednom promjenila logičan tok događaja. Lopta je odjednom bila u njenom posjedu. Žene to rade tako vješto. Ko iskusni velemajstori. Mi i ne skontamo često kako to da se odjednom nešto branimo. Al bila je u pravu. Istina, jedva da sam mogo proć kraj kakve fine crnkinje da se nisam moro okrenut il naškiljit malo. Šta ću kad ih volim. Inače, sve me boje kože privlače. Sa svim bojama bi vodio ljubav. Nije samo boja puti misterioazna, već i usne, nos, magija žena... Nisam nikada mogo tek tako proći pokraj ljepote. Teško je to ignorisat. Bila je u pravu, što jes – jes. A i jednom davno sam joj prizno da mi je to jedna od neostvarenih želja. Jebiga, pitala je da budem iskren.
– Ti biraš i pokazuješ rasističke tendecije a mene napadaš što volim crnkinje?! – malo sam popizdio, pravo da velim. Pokušo sam joj otet loptu.
– Ma, tebe napadam što voliš tuđe guzove, šupak jedan!!! Haj, izlazi mi iz kuće, spavaj u kamionu večeras. Malo da odmorim od tebe, tri mjeseca smo svi u kući, izludiću više! Haj malo da odmorimo jedno od drugog… bježi mi s o
I tako, evo me spavam u kamionu. I bez žene i bez druga svoga… Ugrizo se za jezik dabogda!
