Zaglavio u Mičigenu dva dana, slupala se paleta s pivom, razvalila mi prikolicu. Odvezem to da se počisti i popravi, javim dispečeru, i vratim se do rest erije da prikunjam.
Sretnem tamo Dragana, Sarajliju.
Balkanci se vazda prepoznaju. Da umetneš
jednog među hiljadu znao bi ga prstom pokazat. A nit smo tamni ko Turci, nit
bijeli ko Rusi, nit rutavi ko Grci. Tako je kod nas, kamiondžija, postalo
normalno da se susrećemo po rest erijama.
Ne znam jel do naših surli, do posebnog oblika glave, il do zbunjenog pogleda,
al jel uđem u granap il u zahod, odma spazim našeg insana, i kontam: eno ga ―
naš! Njušimo se na daljinu ko vukovi.
Onda kontam: Odakle bi ovaj mogo bit?...
Neke Sarajlije nose baš posebne sarajevske
face: koščati u licu, oči jedva da su u duplji, kupe informacije ko gušteri,
drže tanke usne čvrsto stisnute, i znaš, ha progovori, da će ih nakrivit. Takvi
se mogu pročitat i da ne otvore usta. A jel ih otvore ― puna usta Sarajeva...
E, takav ti je bio ovaj moj Dragan. Sarajlija.
Uđem u zahod, čovjek piša. Pozno sam ga po
tjemenu! Izbjego bi ja njega da sam mogo, al dva pisoara, šolja zauzeta, piša
mi se, frka, moro sam se suočit, nije bilo druge. Kontam, ovaj je naš, garant.
I dok to kontam, kontam kako garant i on isto konta. Nije ni meni nosu mane.
Haj, nejse... Izvadim svog merhametliju i pustim mlaz ko da sam u vatrogasnoj
službi. Da sam bio neđe iznad Kalifornije, meščini, cijeli požar bi ugasio...
Osjetim ja njegov pogled na svojoj čuni. Provjerava. Nema šta, ostalo kod berbe
Naske na Mejtašu. Bacim i ja pogled: drži se za kožicu, mogo bi od nje napravit
sjedište za Folciku! Naš je, al njihov, skontam. A garant skonto i on isto.
Šara on, šaram ja, fol čitamo budalaštine po zidu... Kad je prdno isto ko da je
stavio tri tačkice na rečenicu. Nisam više imo sumnje ― naš je, samo s kožicom!
Prdnem i ja, stavim tačku, u znak pozdrava. Uto, dok se mi tako kontamo i
pozdravljamo, debeli Amerikanac taman sišo s hale, sav se uspuho, ko da je trčo
a ne srao, pa kad nas ugleda kako se kontamo, istrča iz zahoda, nije ni ruke
opro, peksijaner jedan!
Peremo ruke. I sve se čekiramo u ogledalu.
― Naš? ― on će ti meni.
― Naš ― ja ću ti njemu.
― Sarajlija? ― on će ti meni.
― Nekad bio... ― ja ću ti njemu, malo da mu
šuknem.
― Ja sam s Grbavice ― on će ti meni.
― Mejtaš ― ja njemu.
Tu se malo ušutimo. Ja kontam garant je bio
u četnicima, on konta garant mu ja sad jebem mater.
Opra on ruke prvi, posuši na onom što suši.
Vidim, čeka da i ja. Osušim ruke i ja.
― Dragan ― predstavi se on meni i pruži
ruku.
Ako je pružio ruku, mislim se, onda nije jeo
govna, jer da je jeo govna ne bi pružio ruku. Al haj sad ti znaj kolko može bit
bezobrazan obraz u ljudi, oni ljubazni su najveće psihopate...
― Husnija ‒ kažem, i pružim ruku, ućerašmu.
I odma započe priča, ko da rata nikad nije
bilo! Nit on spominje sebe u četnicima nit ja spominjem sebe kako sam trčo po
vodu i odskakivo ko banka po asfaltu.
― Jesi ti pošo neđe il se vraćaš? ― pita
mene Dragan.
― Ma, ne znam jel sam pošo il sam došo ―
odgovorim glupavo. ― Razvalila mi piva prikolicu, čekam da se sredi...
― Čuj to! Da nije „Sarajvska”?
― Nije „Sarajvska”, al je puna gajba
zaštekana...
― Pa
mogli smo na pivu?
― Pa što ne bi mogli...
'
― Super!
― Super!
Zaštekamo se mi u kamion i odštekam ja onu pivu,
a sve kontam da ovaj nije fakat peder, da me ne odvali ko tarabu! Priča Dragan,
sve usta krivi, meni drago, umirem od šege, piva fakat šmeka isto „Sarajevska”,
ko da sam sjeo neđe na Čaršiji s rajom onom starom, puno mi srce odjednom,
prešaltam se odma na sarajvsku priču, Brčaci su mi totalno zametnuli
identitet...
Ja njemu ukratko o svojoj ženi, glavi
porodice, („Što bi Indijanci rekli poglavica”, dodajem usput), volim je ko
Boga, i o mojim đuvegijama, rodila ih majka, stariji me vazda cinka materi,
mlađi ne jebe živu silu, a on meni kako ima troje djece od tri različite žene,
handri ga svaka kako stigne. Uh, reko, dobro je, nije peder. Djecu, veli, raspoznaje
po čekovima koje mjesečno ispisuje, čak im je, veli, i imena pošo mješat pa ih
zove po materama. Kad dobje platu i sjedne da ispiše čekove za komunalno, odvoji
odma tri čeka u stranu: Dragica, Esmeralda, i Rejčel. Ovaj zadnji, s Rejčel
(„Amerikankom”, šapuće ko da će ga neko čut) je bio najkraći ― dvi godine. Onaj
s Meksikankom je izdržo pet godina. A s našom je bio najduže ― dvaes godina!
Dragica je bila njegova prva ljubav. On išo
u Umjetničku, a ona u Prvu gimnaziju. Austrougarske zgrade. Ogromni prozori. A
prozori gledaju jedni drugim u učionicu. Pa, jebote, to se zaljubljivalo i na
malim odmorima i na časovima! Romantika do jaja, jebo one američke filmove! Generacije
i generacije su se barile na tim prozorima! A tek ispred škole. Pa onda u
„Ćumez”, na kaficu.
― Znaš đe je „Ćumez”? ― pita on mene. ― Tamo
odma iza „Svjetlosti”...
― Ma ja, ba, znam đe je „Ćumez”, nisam s Ilidže!
I on nastavi priču.
Tako je i on nju, Dragicu, upozno, po tom
šablonu: prozori, žicanje ispred Prve gimnazije, kafica u „Ćumezu”. I oženili
se... Odma poslije škole. A onda onaj posrani rat, Njemačka, Amerika... Trčiš
za lovom, a onda izgubiš korak u svemu drugom. Dok je on zaradio dovoljno za
svoj kamion i svoj biznis, sve drugo je prokocko: nije više bio ni muž ni otac.
Mali mu je odrasto dok je on bio na putu. Al zaprave, nije ko u onom filmu. I
otad mu je svaki novi brak sve kraći. A i on je financijski sve kraći. Sad može
da bude na putu do mile volje, jer kad dođe kući nema nikog, pusto, gluho, ne
može ni cuku imat, crko bi bez njega. Sa njim samo kaktus, veli, nekako
preživi. Eto, on se sad raduje kaktusu a kaktus njemu! Šta ti je život. Tri
sina sa tri različite žene, a opet ih voli ko da su njegovi, zajebaje se, pa
malo o poslu, malo o zajebanciji, malo o ovim našim papcima ovdje, jesi bio
skoro u Rajvosa, nisam 6 godina, nije ni on, ima petnest, ja kontam a što nije,
da ga nije strah, možda ga neko pozna ko Neleta, pa se sjetim one Neletove face
kad je opazio da ga slikaju kroz prozor, oči mu ispale, isto da sjedi na
šolji...
Ma, jebo to, kontam, jebo Neleta, pustim ja
Draganu našeg Montena. Kaže ― Đe ga nađe!
Dobro je, kontam, možda nije jeo govna.
Zapjeva Kemo „Sarajevo, ljubavi moja”,
Dragan se uozbilji, konto sam sranje, sad će fizički odgovoriti na
provokaciju... Al kakvi. Nazdravi Dragan u Kemino ime...
Nazdravim i ja.
A ona piva zvecnu, isto „Sarajvska"!
No comments:
Post a Comment