I Bilmez reče sebi:
Ja je nisam ubio,
toliko znam.
Ja sam je volio.
Gledaj, traže me. Harune,
Harune, Bilmeze, viču.
Budale misle da sam
toliki idiot da ću im se odazvati.
Gledam ih kao zvijer
što njuši svoj ručak.
Mogao bih ih golim
rukama, jednog po jednog, ovdje podaviti. Zubima izgristi. Zaklati, kao vuk.
I ne bi mi bilo krivo. Ja
sam za njih ionako bilmez, polučovjek, životinja.
Oni misle da ja ne mislim.
Oni misle da me znaju.
Oni misle da se nijedna
žena ne bi meni, bilmezu, dala.
I zato misle da sam je
silom uzeo sebi. A nisam. Ja sam je volio. Voljela je i ona mene.
Ili je moje udo voljela.
Ne znam.
Ali znam da je moj ud volio
nju, toliko znam.
I to mi je dovoljno. Znam
da me je htjela. Sama je stavila ruku među moje noge, niko je tjerao nije, što
bih joj ja branio.
I čudila se kako mi je
veliki. Tako je veliki, rekla je.
Ja je nisam ubio,
toliko znam.
Ja sam je volio.
Zadubljen u sebe, Harun
zvani Bilmez se tušio u plićaku svoje tuge. Pa reče sebi i ovo:
Gledao sam izdaleka
kako se brćka u Brzavi. Gledao sam je tako dok nije i ona mene ugledala.
Sama mi je prišla. Ti
si onaj Harun, pitala je.
A dobro je znala ko sam
i šta sam.
Moja zgužvana usta joj nisu
smetala.
Gledala me je u oči i uzela
moj ud u ruke svoje. Moj ud je rastao, a ja sam se smanjivao. Bio sam tako mali
naspram nje.
A oni kane reći da sam
je ja ubio.
Redale su se riječi u Harunu
Kuraji ispod glogovog drveta, sve skakutale i ponirale, istina im nije bila
ravna. I odvažno su stojale, bez stida i šeprtlje, čas blage čas surove, baš
onako kako riječi trebaju da stoje. Kad se poslože. Kad usta kažu šta glava
misli. Ali, Harunova usta ne zbore ljudski, ne ovako kao što on sam sebi zbori
sada, dok čopa koru noktima i dahće kao pas na umoru.
Pogrbljen nad svojim
koljenima, osluškuje velikim ušima, gleda odakle bježi i kamo da krene.
Bilmez reče sebi:
Oni svašta misle o meni
što ja nisam.
Ako ćemo pravo, nisu ni
oni meni normalni. Ja svoju ludost skrivam, a ne mogu da je sakrijem, oni se
svojom diče i hvale, a nisu ni svjesni koliko su ludi. Je li to normalno.
Otac cijeli život
nabraja gazije što su pali od zle ruke Pazidjeda. Svaki od njih ima neku važnu
smrt.
I kako je dospio do nje.
Sve se zna. To se u nas
prenosi s koljena na koljeno, na sijelima, uz gudalo. Ili bez gudala, puste
glas i neke im čudne iskre zasvjetlucaju u očima.
I naši pradjedovi
zasvijetle u mraku.
Potomci slavnog Kuraje
sa Gradine.
Drski i u smrti, ne
izvinjavaju se nikome ’sem Bogu. A neki, bogami, ni Bogu.
I svi ti junaci su dali
svoje glave da ih mi sad možemo s ponosom nabrajati. Da se ne zaboravi. I idiot
bi ih upamtio, i njih i njihove smrti.
Po smrti se poznaju
junaci.
U našim životima se
haman samo smrti broje.
Tako i Pazidjede pamte
nas, Kuraje, i nabrajaju svoje što su pali od naših krvavih ruku. I oni su
junaci sebi, Pazidjedama, kao što smo mi sebi, Kurajama. Svako sebi.
Pjesma je ista, samo se
junaci drugačije zovu.
I oni imaju svog
Gvozden-bana s Čardaka što je kao i Kuraj-paša, nekad davno, primio vjeru, pa
utekao.
I obojica su završili
na Brdu. S tuđim vjerama, a sa istom mukom.
Tako barem pjesma kaže.
Nije
‘tio da im plaća danak,
Pa
u Brdu napravio zamak.
Neće
meni niko krvi piti,
Radije
ću s vukovima biti...
Ovo ima i u jednih i u
drugih. Istu pjesmu pjevaju stotinama godina, svako svoju, u njih Gvozden, a
kod nas Kuraja. Utekli u Brdo i prkose guslama odozgo.
I tako do dan-danas.
Djeca slušaju ove
budalaštine otvorenih usta.
Ali sve je manje djece
i na Gradini i na Čardaku.
Ako ovako nastave
guslati neće imati više kome nabrajati. Sve nas pobiše s onom jednom žicom.
Ko je ovdje lud, oni
ili ja.
Ako je to normalno,
onda nije ni čudo što sam ja nenormalan.
Meni su njihova
shvatanja naopačke, kao na rukama da hodaju. Ne živimo na istom dunjaluku.
U selu sam dobar samo
za sprdnju. I kad treba nekog tražiti po šumi, onda sam dobar. Koriste me kao
psa, a ljute se kad im tražim vreću brašna za posao.
Podnose me s gađenjem,
ponižavaju me čitav život.
Odozdo dopiru zahuktali
glasovi. Šapatom se dozivaju, čitava ih šuma čuje. I Bilmez ih čuje, Bilmez ih
miriše, Bilmez ih vidi. Uznemireni ljudi mlataraju rukama. Raznose miris
kiselkastog znoja po svježem zraku. Sunce je doguralo do podneva, ali šuma to
ignoriše, ovdje vlada hlad. Mrki hlad. I ptice, sitne, čangrizave, njima ovo
dođe kao razonoda. Ljudi gaze pečurke, a ptičice ih radoznalo prate poviš
glava, čavrljaju kao publika u pozorištu. Narandžasti kljunovi melodično markiraju
teritoriju i uživaju u predstavi. Djetlić kucka u šuplju bukvu i sa sigurne
distance bilježi događaj.
O meni se neće pjevati,
toliko znam, reče Bilmez sebi.
Ja ni u smrti neću biti
gazija, meni je kukavička smrt rođenjem određena.
Oni misle da ja to ne
znam. Iako bježim, ja sam u prednosti. To im ne pada na pamet. Koliko god im
izgledao glup, toliko su oni meni surovi i bezobrazni.
I zato su gluplji od
mene, zaključi Bilmez.
I zašuti.
Potjera je naišla na malo,
pepeljasto ognjište. Tu je Harun zorom sebi zeca pekao, cvrčala je glodaru koža
na ražnju. Zavrnuo je Harun zecu glavu i žao mu bilo. I o tome sada misli. A
dole se ljudi osvrću, miriše im zečje meso. Oni misle o Harunu.
Bilmez reče sebi:
Izvini, zeko, danas ja
tebi, sutra oni meni, ista nam je nafaka obojici.
Evo ih opet viču.
Harune, Harune, Bilmeze,
viču.
Našli su ugašenu vatru
tamo. Znaju da sam blizu. Ja njih vidim, oni mene ne vide. Oni mene nikad nisu
ni vidjeli, toliko znam.
Otac, Zahid, rođaci.
Traže me da me
Simeunovi ne bi našli prvi.
Nose konopac sa sobom.
Hoće da me vežu.
Virka bjegunac iz glogovog
grma, zjenice mu kao dva pauka, pomiču se nepredvidivo. Oznojen je, smrdi samom
sebi, komarci i šumske bubice lijepe mu se po masnom vratu. Znoj ga peče po očima, bode. Briše se rukavom.
Jedan iz potjere povika:
Haruneeee.
I šuma malo zatreperi. A
zatreperi iznenada i Harun, zakratko opušten na debeloj koži mahovine.
Izađi, brate, nećemo ti
ništa, vikao je gonioc. Ako te Simeun uhvati, brate, znaš šta te čeka!
Ako me Simeun uhvati,
nabiće me na kolac, Bilmez reče sebi. Oca nije briga što će oni mene nabiti na
kolac. On hoće lično da me dovede pred Simeuna, da pokaže obraz. Hulja.
Privešće me na lancu,
kao ciganskog međeda.
Neka mu Zahid spašava
obraz, ja svoj tur spašavati moram. Ko će meni vjerovati.
Ja, bilmez, ja sam pola
insana. Ne vrijedim ni bobu više od žene, ne mjerim se kao čitav muškarac, mene
bi otac i za mnogo manje od žene žrtvovao, za stoku bi me mijenjao.
Žrtvuje se govedo, a ne
bik. Tako to ljudi vide, a ja gotovo da i nisam čovjek. Ja sam za njih seoska
budala.
A Zahid je veća budala
od mene ako misli da ću mu se pokazati. Dosta sam ja njih trpio.
Trebao sam nekome od
njih šiju zavrnuti, pa kad me već gone da je i meni drago bježati, reče Bilmez
sebi ljutito. A onda opazi gusjenicu.
Gusjenica trčkara a gmiže.
Harun otkide grančicu i poturi je pod larvu i ona nevoljko pređe na njegov štapić.
Digao je grančicu iznad očiju, okretao lagano i balansirao zbunjenu kreaturu. Fascinirale
su ga gusjenice i stonoge. Kako to da imaju sto nogu i sve hodaju u slozi? Brojao
je gusjenici noge ali bi se uvijek zabrojao i to ga je činilo bijesnim. On ih
voli gledati izbliza. I gledao je kao dijete kad prvi put ugleda čudesnu stvar.
Ružna je, čak užasna, ali isto tako nestvarna i magična. I larva kad izlazi iz
čahure i postane leptir kakvo je to čudo, znaju li ljudi, pitao se mnogo puta Harun.
Ne zna se gdje počinje, a gdje svršava gusjenica, na oba kraja joj glava i
teško je reći koja je prava. Kako samo prave tako zgodnu kamuflažu, nikako mu
nije bilo jasno. I kako to da iz jedne životinje izađe potpuno druga, skroz
drugačija? Samo je po pipcima poznaješ, nevjerovatno. Jedna gmiže, druga leti,
čudio s Bilmez metamorfozi.
Ja sam nalik gusjenici
kad me trzavica spopadne. Začahurim se od ovog dunjaluka i ničega više nema,
samo nebo i ja, gledamo jedan drugom u oči. Ali kad se oporavim, raščupan sam
nalik više moljcu nego leptiru, reče Bilmez sebi.
Imam dječiju narav i
poštenu ćud, ljudi me ne uzimaju za ozbiljno. Šale se na moj račun kao da nisam
tu. Kao da sam nevidljiv, u lice me vrijeđaju. Pričaju o meni preda mnom. A
onda i o sebi i o drugima kao da mene nema tu. A ja ih, idiot, sve razumijem.
Iako ne shvatam njihov svijet,
nisam gluh ako sam mutav. Rodbina me koristi, fukara me s gađenjem gleda.
Toliko znam.
Svi se boje moje pjene
i priča se o tome kad naiđem. Njihovi obziri i običaju meni, bilmezu, izgledaju
blesavi i okrutni. Moram biti mutav, sve i da neću. Oni pričaju, ja se pravim
mutav.
Ti si pametniji od njih,
veli meni jednom crv iz jabuke. Vide te, a ne vide, za njih si mali, obični
crv. Odozgo te mogu zgnječiti kad god požele. Trpe te, a gade te se. I to zovu
sevapom. I ti to znaš, a oni ne znaju da ti znaš. I sve dok ti znaš da oni tebe
ne znaju, ti si, Harune, pametniji od njih. Ne budi glup, ne budi crv, budi
džin, reče crv.
U pravu je crv. I bio
sam crv. Dok nisan odlučio da budem džin. Vratim crva u usta, izgrizem ga kao
pravi džin, progutam ga sa užitkom, i kažem sebi: Harune, ne možeš ti biti
ružan i mutav koliko su oni prosti i nasilni. I to te čini ljepšim od njih,
Harune, reče Bilmez sebi.
Istina, izgubim pamet i
ja ponekad, ali je opet nekako nađem. Šta ću, šutim, teglim i vučem. Ja sam Bilmez,
stoka, niko me ništa ne pita.
Bog me je stvorio da
budem ponizan. A sve ima svoje granice, i moja poniznost i taj Bog.
Dosta je i Njega, vala,
bilo. A i vas, braćo, dosta je.
Eto,
braćo, vašeg Kuraj-paše,
Nek’
vam djeca s njime vrane plaše,
Ode
Bilmez, nosile ga noge,
I
na dvije brži od stonoge.
Sroči Bilmez stihove u
sebi i ne razmišljajući mnogo. I nasmiješi se svojoj poeziji, kao da mu je sami
šejtan Iblis došapnuo gangu u šali.
Oduvijek je Harun u
sebi smišljao i pjevao i mudrovao, i da ga je neko čuo, svega bi se naslušao.
Ali, Haruna ni Bog više ne sluša. Priča Harun Bogu, ali samo do Šejtana dopire.
Bog voli riječi kako dolikuje riječima, čiste, pitke, neunakažene, da teku, da
lete, da tiho poniru i da glasno akrobacije prave. Bog voli da Mu se uredno
obrati. Zašto bi se Bog trudio da razumije mutavca? Iblis ga jedini sluša. Iblis
ga razumije. I priča s njim. Iblis mu je davno oči otvorio i zalud je Bogu bilo
šta sa Harunom činiti.
Bilmez Bogu vjeruje
koliko i ocu Abidu, rahatniji bi bez ijednog bio.
Gusjenici je bilo dosta
žongliranja i mudrovanja. Donji dio tijela joj skliznu iznenada, razvuče svoju harmoniku,
i samo se još čeljustima držala za grančicu. Harun je gledao opčinjeno, iako je
sličan prizor vidio bezbroj puta. Gotovo instantno larva uzvuče harmoniku i
skupi se u kolutić. Harun se nasmiješi iskrivljenim ustima. Gusjenica se pusti iznenada
i pade u travu, kao da se zaprepastila čudnovate grabljivice koja je posmatra. Ni
to mu nikad nije bilo jasno, kako tako padne i nije joj ništa. A lijepo padne,
čuje se. Tup. I njoj ništa. Tako je mekana, ima jastuke. Ovo bi bilo kao kad bi
čovjek pao sa topole, reče Bilmez sebi. A onda čučnu i stavi gusjenicu u usta,
i proguta je u jednom komadu. I nastavi uz brdo.
elvishadžić©April 25, 2023
