KAO PRAVI DŽEKO: 3. MAMA

Mama je odma skontala da ja ne pričam. A to je zato što me je stalno nešto ispitivala, a ja sam samo il klimo glavom il slego ramenima. Ona se u stvari prva i dosjetila da pišem ako hoću nešto da kažem.

Evo kako je to bilo.

Prvo nismo ništa govorili, samo smo se grlili i mama me je ljubila. A onda je jedno vrijeme samo ponavljala sine moj, sine moj... Sve me dira po kosi i ljubi po licu i šapuće sin moj. A ja sam konto kako mi je mama lijepa, kako lijepo miriše, i kolko je ustvari ona meni nedostajala a ja nisam to ni znao.

Onda me je pitala đe hoću da idem i ja sam htio reć u „Kastel” na ćevape, ne zato što su tamo bili najbolji ćevapi u gradu već što smo tamo ja i babo stalno išli. Babo je vazda govorio da su banjalučki najbolji i da tamo idu prave Sarajlije a da je „Željo” navikan i da tamo idu samo dijaspora i došljaci. Al ja nisam mogo ništa da kažem, pa sam konto da joj nekako napišem. Mama je to odma primjetila. Ja sam se začudio kako je ona to odma skontala i mislio sam da je to zato što majke nauče šta djeca hoće da kažu još dok su bebe. A mati je bila sa mnom kad sam bio beba, pa zato.

Onda smo ušli u taksi a ona je izvadila telefon i otvorila Notes i tu se moglo utipkat što god ti padne napamet a nećeš da zaboraviš. I ja sam onda tu napiso Kastel. Ona je rekla taksisti: „Kastel”. A taksista je reko: „E vi ste prvi dijasporci da ne idu u ,Želju’!” A mama njemu nije ništa rekla nego me je zagrlila i rekla da sam porasto, iako me nije vidjela otkako sam bio beba odma me prepoznala, garant imam i curu, i da će mi kupit isti takav telefon i da ćemo odsad uvijek pričat. Ja sam utipko: Imam.

Mama je pitala:

– Šta?

„Curu,” napišem ja.

– A to! Kako se zove? – pita ona.

„Mirela,” napišem ja.

– Lijepo ime – kaže mama. – Stoposto je i ona lijepa?

„Najljepša,” napišem ja. „Odma poslije tebe.”

A mama onda pođe plakat i brisat se onom svojom maramicom.

I onda do Čaršije nismo ništa pričali.

U „Kastelu” sam naručio 10 s lukom, jer sam znao da mama ima para i da se ne moram pravit da ne mogu pojest velku porciju. Čak sam naručio i kolu. Tako, dok sam se ja tušio sa ćevapima, mama meni sve potanko ispriča. Ono, kako i zašto me je ostavila i sve ostalo.

Evo šta mi je mama ispričala.

Babo i mama su cijeli rat proveli u Sarajevu. A uzeli su se baš onu godinu pred rat. Upoznala ih je tetka Amina, jer su mama i tetka išle zajedno u Prvu gimnaziju i tetka je tad bila najbolja mamina jaranica. Kaže, puno je svijeta htjelo da ih zavadi. A to zato što je ona Srpkinja a babo Musliman. Al, oni su se, kaže mama, stvarno puno volili. Pa im niko ništa nije mogo. I ko god je nešto ružno za mamu reko, ono četnikuša il nešto tako, babo je branio. Tako, kaže mama, dok je bilo rata i mržnje bilo je i ljubavi, a kad se rat završio ostala je samo mržnja.

Mamini roditelji, tojest, moj djed i baka koje isto nikad nisam upozno, živili su na Pofalićima. S njima je živio i mamin brat Rajko kojeg isto tako nikad nisam upozno. Rajko je imo 18 godina. Oni su isto bili odlučili da ostanu u Sarajevu i da ne bježe sa Srbima. Mama ih je molila da idu dok sranje ne prođe al oni nisu htjeli ni da čuju. Jer, Sarajevo je bio i njihov grad, pa su zato tako odlučili. Onda su jednog dana neki fakini odlučili da se svete Srbima koji su ostali u Sarajevu. A to zato što su ih Srbi gađali svim i svačim sa okolnih brda. Tad je u gradu bilo dosta ljudi koji su imali oružje i koji su zamrzili sve Srbe. I niko im ništa nije mogo. Jednog su dana ušli na Pofaliće i tu je dosta ljudi bilo protjerano. I mama dugo vremena nije znala šta se desilo sa njenom familijom. Onda je saznala da joj je otac zatvoren u kasarni „Viktor Bubanj”. Ona i babo su išli tamo da izvade maminog oca, al je malo falilo da i mama zaglavi u tom zatvoru. Sreća, kaže, da je babo prepozno nekog Struju, pa je Struja spasio mamu na konto babe. Taj Struja je obećo babi da će sve uradit da mamin stari iziđe iz „Bubnja”. Poslije je Struja došo kod babe i reko da je stari već bio umro, a kako i gdje je završio to mama nikad nije saznala. A za svoju majku mama je saznala tek nakon Dejtonskog sporazuma: umrla je neđe gore kod Pala, od srca, rekli su mami u Crvenom Krstu. Tamo su je i sahranili. A brata Rajka mama nikad nije našla. Tojest, našli su njegove kosti neđe kod Zenice i utvrdili su da su to Rajkove kosti. Kako su to mogli utvrdit i kako su te kosti došle čak do Zenice, meni je bila prava misterija al nisam htio da prekidam mamu. Onda je mama rekla babi da ona više ne može živit u Sarajevu. To je bilo kad je zatrudnila sa mnom. Mama kaže da se babo tad složio i da su se dogovorili da idu negdje na Zapad, pošto su mješani brak pa će garant nešto sredit. Kad sam se ja rodio Muzafer je pristo da probaju za Ameriku.

Vrijeme je prolazilo, raja je ginula na svakom ćošku, a babo ni mukajet o Americi. Uto se mama razboli. Pravo. Dobila je naku bolest koja se ne liječi u Bosni. Al se zato liječi u Americi. Babo je onda reko da on nema obraza da bježi iz Sarajeva, a njoj će srediti da ide. Njegova ideja je bila da se mama uda za jednog Amerikanca, nekog oficira koji je radio jedno vrijeme u Sarajevu za NATO i koji mu je prizno da je gej, odnosno peder, tojest homoseksualac. Zašto je on to babi prizno ne znam, jer takve stvari se ne govore baš svakome. Babina ideja je bila da se mama uda za tog pedera i čim ozdravi i dobije papire da se vrati nazad i opet uda za babu i tako svi završimo u Americi. Ili ostanemo u Bosni.

A on je tu ideju u stvari dobio od onog američkog pedera. Mama ispočetka nije htjela ni da čuje. Al nije htjela ni da ostane u Sarajevu. Ali ako ostane, umrijeće garant, i to ne od bombi nego od te bolesti od koje se umire. Babo je onda njoj reko do tebe je, mrtva nam nikom ne valjaš, a ona sad nek gleda. A kad je mama pitala da Kenan, tojest ja, idem sa njom, babo je reko a šta će Kenan, odnosno ja, ako ona tamo umre? Fakat, skonta mama. I odluči da ide. Onaj Amerikanac je stvarno izgledo ko peder, pa je mama na kraju pristala da se rastavi od babe i uda za tog pedera. I tek kad je otišla za Ameriku saznala je da onaj peder nije peder! Onda je dobila jedno ružno pismo od babe gdje je on reko da je mama „položila” i kakva je to mati kad ostavlja svoje dijete, i da oni takvi, mješani, nemaju šta da traže ni u Bosni ni u Americi! Kaže mama da misli da je babo bio skroz prolupo.

E, kad je mama to rekla ja nisam mogo da vjerujem. Nije moj babo takav! A onda je mama rekla ako ne vjerujem pokazaće mi pismo. I ja sam je pustio dalje da priča, al i dalje nisam mogo da vjerujem.

Mama je nastavila pričat kad je malo otplakala. Kaže da je bila u govnima do guše. Onaj Amerikanac je bio Mormon; onaj što vjeruje da će jednog dana postat Bog. Mama nije imala para ni da ide advokatu ni da se vrati u Sarajevo, ništa. Al je morala i ona postat Mormon. Morala je ići u tu njihovu crkvu i pravit se kako je sve u redu. A babo, kaže, više nije odgovaro ni na telefon ni na pisma. Mama je zvala i tetku Aminu u Sijetl da joj pomogne a tetka je rekla da je mama kurva i kako je mogla ostavit svoje dijete. Mama je i poslije toga zvala tetku al joj je tetka uvijek spuštala slušalicu. A onaj joj je Mormon, pederčina jedna, reko ako zatrudni da može dobit razvod i onda nek ide đe hoće! Mama je tek onda skontala da je on stvarno bio peder al nije smio da prizna, jer bi ga izbacili iz crkve. Najgore je što je taj Mormon otišo u penziju čim se vratio iz Bosne pa je stalno sjedio kod kuće pa ni mama nije mogla nigdje od njega maknut. I stalno je pazio da mama ne zove babu i nikoga, isto ko u zatvoru. A i da je pobjegla iz kuće đe bi išla takva, bolesna, mogli su je vratit u Bosnu al ni tamo više nije prispila, babo je ne bi htio nazad nit bi mogla mene više uzet od njega. Kontala je da je najpametnije da sjedi tu đe jest i da gleda kako da nađe poso i nauči engleski, zaradi neke pare, i onda da jebe mater svima. Samo da se izliječi.

I onda se mama izliječila. Al joj onaj Mormon nije dao da radi. I šta god joj je trebalo on je išo s njom. A u Americi niđe pješke ne možeš. Isto ko u zatvoru, mama je stalno ponavljala. Čak je i engleski morala krišom da uči. Al kolko god se onaj peder trudio mama nije mogla ostat trudna. Fala Bogu, kaže mama. Onda se jednog dana mama razbolila i Mormon nije imo izbora već da je stavi u bolnicu. To je bila psihijatrija. Al mama nije bila luda već je izgubila živce. Tamo je mama sve ispričala doktorima, doveli su joj prevodioca, a oni joj nisu vjerovali jer su mislili da je onaj Mormon pravo fin čovjek i da je mama fakat poludila jer je bila u ratu. Al joj je zato onaj prevodioc povjerovo. A to je zato što je bio Bosanac, Dino se zvao. E, Dino je jednog dana lijepo otišo u policiju i sve im ispričo. Onda je policija došla, napravili su zapisnik, i kad je mama izašla iz bolnice dali su joj stan i dobivala je nešto para dok ne nađe poso. Pitali su je hoćel da je vrate u Bosnu, al je mama znala da se fakat nema više đe vratit. Pa je skontala da mora podhitno da nađe poso i da skupi para, da uzme advokata i da mene dovede tamo, za sobom. Tako se prvo razvela, pa čekala da položi da postane Amerikanka. A onaj peder je završio u zatvoru i tamo mu je garant bilo bolje neg na slobodi.

Ja sam davno bio pojeo ćevape i popio kolu a mama nije svoje ni taknula. Samo je pričala i plakala i brisala se onom svojom maramicom. A ljudi su kraj nas prolazili i malo su nas čudno gledali, pa je mama stavila one svoje crne naočale. I to je sve bilo tako žalosno da sam i ja pošo plakat sa njom. Kad je mama vidjela da ja plačem odma je prestala plakat, pa smo otišli na sladoled i da mi kupi telefon. Kad mi je kupila telefon meni je bilo pravo drago. Odma sam joj napiso: „Ja sam stalno čeko da dođeš.”

Mama mi je onda ispričala da sa svojom platom nije mogla da zaradi ni za avionsku kartu. Radila je prvo u Mekdonalcu, pa na nekoj pokretnoj traci. Onda je radila i išla u školu jedno vrijeme i prevodila našim ljudima po bolnicama. A da bi sve to stizala, morala je da kupi auto, a da bi kupila auto morala je da digne kredit, pa je onda radila samo za auto, stan i kredit. Kad je završila sa školom zaposlila se ko socijalni radnik al nije ni onda puno zarađivala, pa je trebalo dosta vremena da uštedi. A sve to vrijeme je opet pokušavala da priča sa babom, al je babo bio ukino skroz kućni telefon. Onda se mama pravo ozbiljno razbolila, vratila joj se ona bolest od koje se umire, al mi nije htjela reć kako se ta bolest zove. Skonto sam da je to vjerovatno rak, jer od toga se skoro uvijek umire. Trebalo joj je pet godina da se izliječi od te bolesti. Usput je potrošila sve pare na bolnicu i lijekove i još se zadužila. Mama je, kaže, bila poluluda sve ove godine. Onda je jednog dana skupila dovoljno para za advokata. I za onog američkog i za bosanskog, jer je našla dva, jednog tamo, jednog ovdje. Kaže da je napustila poso i da je ušla u biznis sa kamionima, upoznala je neke naše, a puno naših vozi kamione. Ona im je prvo tražila ture pa je onda otvorila svoju agenciju i sad radi od kuće, preko interneta,  pa tako da nije ni važno gdje radi. To može radit i iz Bosne! Čudo jedno šta se sve danas može. Eto tako, kaže mama, volja ti u Ameriku, volja ti ostat u Bosni! Ona može ići tamo kad nešto treba sredit u vezi biznisa, al može bit ovdje dok ja ne odlučim da idem sa njom, ako budem htio...

E, to me je obradovalo jako, menščini bio sam prvi put malo sretan otkako sam posto nesretan.

„Hoćeš sad probat živit u Sarajevu? Ima ovdje još Srba, nisu svi otišli,” napiso sam joj na telefon.

– Radi tebe, ljubavi, probaću... na neko vrijeme... – rekla je mama, i pomilovala me po kosi.

I ona na neko vrijeme, mislio sam, kolka li je njena četeresnica?

Došli smo kući kasno uveče. Ustvari, mama me je izbacila kod stana a ona je otišla spavat u hotel. Dogovorili smo se da se sutra nađemo, ona će mi poslat poruku na moj novi telefon. A taj telefon je rekla da sakrivam od sviju, a najviše od tetke Amine.

U stanu je bio haos. Vrata i od moje i od babine sobe su bila širom otvorena a naše stvari razbacane. Ladice su bile povađene, papiri su ležali po podu. Prvo sam pomislio da nam je neko uletio u stan da nas opljačka, a onda sam vidio kompjuter na stolu pa sam skonto da nismo opljačkani, jer je kompjuter jedina stvar u nas što vrijedi za opljačkat. Kad sam provirio u primaću zateko sam tetku kako histerično (to znači kad te uhvati histerija, a histerija je kad ne znaš šta ćeš od muke pa histerišeš), tetka je histerično razbacivala papire po kući i u isto vrijeme plakala i psovala nešto. A to je ta histerija. Odjednom je u po frke skontala da stojim na vratima i pogledala me ono izgubljeno, ko da me ne prepoznaje. Oči su joj bile skroz crvene i malo joj je pljuvačka išla iz usta, pa je izgledala skoro ko zombi.

– Šta ti je rekla kuja?! – proderala se na mene.

Ja sam mislio da se ona ljuti, gledo sam u modricu na čelu što sam joj napravio s onim kopačkama... Mislio sam da će bit žalosna što sam ja to uradio pa će čekat da se izvinim. Isto tako sam mislio da joj je bilo žao što mi je ošamarila mater pa će se ona meni možda izvinit... Al ništa od toga. Isto ko da se povampirila. Odjednom mi je prišla, uhvatila me za ramena i protresla.

– Ništa joj ne vjeruj, Kenane, NIŠTA! – vikala je i buljila u mene onim crvenim očima. – Dosta je njih bilo! Dosta, čuješ li me? Ubijali nas, protjerivali, pola države nam oteli! Dokle tako?! Sad još treba i ovo malo da nam uzmu! E ne može više!

Ja sam bio utrno od straha. Nisam znao da tetka može da se ovako pretvori u vampira. Stojim tako sav prepadnut i nemam pojma ko su to Oni... Vjerovatno četnici, kontam...

Onda me je pustila u hodala gore-dole po kući. Pokušavala je da se smiri.

– Kako ne kontaš? Jebe se njoj za tebe, ona hoće da nam otme stan! Hoće preko tebe da nam otme stan! Mora da je Muzafer ostavio neke papire neđe, znaš li ti đe su papiri od stana? – sve je tako pitala i redala jedno na drugo.

– Reci nešto! – viknula je, pa se onda sjetila, – Ah ja, ti ne pričaš više... Ah, dijete drago, izvini, tetka je pukla skroz... Doživio si šok, a sad te garant i ja šokiram... De sjedni ovdje...

Izvukla je stolicu i pokazala mi da sjednem. Ružno je reć, al plašio sam se svoje tetke. Nikako mi nije bila jasna. Donijela mi je čašu nekog soka i stavila je ispred mene.

– Jel možeš da pišeš? – pitala me.

Klimno sam glavom da mogu.

Tetka uze neki papir s poda i okrenu se brzo desno-lijevo i iza sebe i nađe olovku.

– Šta ti je mati pričala?

Ja sam malo razmislio pa sam napiso:

„Rekla je da ste nekad bile najbolje jaranice...”

– E dabogdo nismo... Šta još? Jel ti rekla da ti je ona ubila babu? Jel to rekla?

Ja nisam ništa odgovorio. Al mi je malo falilo da pođem opet plakat.

– Nema veze, sutra ćemo ti i ja popit kafu pa ću ti sve ispričat u vezi tvoje mame, neka znaš. I treba da znaš – rekla je to i stavila mi ruku na moju. – Nisam tražila samo papire od stana, tražila sam i oproštajno pismo, bilo šta... Kontam valjda samoubice ostave neko pismo, nešto... Ne vjerujem da bi se Muzafer ubio da nešto ne ostavi, ako fakat ništa nema onda se nije ubio!

Fakat, kontam, to je i Rasim tražio. I ništa nije našo. Garant je u kompjuteru. A šifru za kompjuter znamo samo ja i babo.

– Jesi ti gledo u kompjuteru, imal tamo šta? Probala sam i to, al ne mogu da otključam bez šifre...

E da ti je bilo, pomislim. „Nema,” napišem. A vamo jedva čekam da pogledam, ne znam kako se toga nisam ranije sjetio... Odma skontam čim tetka zahrče, ja ću na kompjuter, pa mi sve drago, garant mi je babo napiso neko pismo.

„Odo ja spavat,” napišem.

― O.K. – kaže ona u redu na engleskom.

Tako sam otišo u krevet a svog me naki nemir spopo. Sve vrijeme osluškujem jel tetka legla al ona ko u inat samo hoda po kući i prebire nešto.

A ja kontam pa kontam. Možda se babo fakat nije ubio? Onu noć kad je došo da me poljubi reko je da ne idem nigdje dok on ne dođe po mene... A trebo je taj dan i da počne radit kod jarana u kafiću. Pa ne bi tako govorio da je mislio da se objesi za šnjuru od usisivača... I šta to tetka opet drobi za mater? Čuj, ona ga ubila! Kako je žensko moglo da objesi muškarca na šnjuru od usisivača? Nije ni moj babo bio slabić. Čuo sam ja od drugih kakav je on bio dobar borac, ratnik pravi. Čak je nekim ljudima i glavu spasio... Niđe veze... Jedino da mati plati nekog... Kaveza možda... Ma nema pojma da bi mati nešto imala s Kavezom. I šta će joj stan, mama sad ima para, jebe joj se za stanom... Ona ionako neće ništa da ima sa Sarajevom... Možda je to uradila radi mene, da mene otme od babe? Ma Kavez je, garant. Nema ko drugi bit. To su njegova posla, šejtanska posla. On ga je ubio! A šta ako nađem pismo, šta onda? Onda znači da je Muzafer fakat ispo šupak... pa me ostavio vako... Pa mi bude krivo što tako mislim o mrtvom ocu... I onda skontam da je moj babo fakat mrtav! Pa ne mogu da vjerujem...  A možda je mama našla način kako da se osveti babi? Pa se ovaj zato ubio? Ne znam, kontam, ne vjerujem više nikom... A tetka Amina? Možda je i ona umješala tu prste svoje... Zajebana je tetka Amina... A i sad, menščini, više se sekira za stan nego za babu i mene... Ma ne bi tetka, đe bi tetka bratu naudila, on joj je jedini osto među živima... bio...

Kontam tako u mraku i čujem kako tetka priča s nekim na telefon. Prošlo je već 12, s kim bi mogla vako kasno pričat, pitam se. Možda su je nazvali iz Amerike? Garant priča s Damirom il sa tetkom Hakijom... Al što šapuće stalno... Svi nešto šapuću stalno oko mene... Ma to ona neće da me probudi, misli da spavam... Ustanem da oslušnem, ne razumjem ništa šta priča... Odškrinem vrata, ništa... Ne priča na engleskom, znači nije Damir, pošto Damir uvijek priča na engleskom. Priča na našem al isto ko da je engleski, ništa ne razaznajem, previše je tiha... Otvorim vrata i polako se na prstima došunjam do babine sobe. Tetka se uselila u babinu sobu. Vrata su zatvorena. Stavim uho na vrata i jedino što sam uspio čut je: Otišo je u krevet, sutra ćemo pregledat kompjuter... O.K. onda, Rasime... vidimo se... Važi! Odjednom čujem kako pod pucketa. Ide tetka prema vratima! Otrčim na prstima do svoje sobe, skočim u krevet i napravim se da spavam. Čujem tetku kako opet hoda po kući. Čuj – „Rasime”! Kakve veze sad ima Rasim s tetkom? Da i Rasim nije umješan? Ma niđe veze, Rasim je volio mog babu ko brata... Al što bi sad Rasim pričo s tetkom a danas je na dženazi grlio mater?... Sumnjiv mi je sad bio i Rasim, a sve me stid što tako kontam... Opet, kontam kako u detektivskim filmovima uvijek bude ubica onaj u kog najmanje sumnjaš... Ja obožavam da čitam detektivske romane. I da gledam Šerloka Holmsa. Tolko sam tih romana pročito i filmova pogledo da sad uvijek pogodim ko je ubica, jer uvijek zapikam onog što je najmanje sumnjiv! Al ovo nije film, ovo je život, a u životu nije ko u filmu... Za svaki slučaj, odlučim da ih sve fino stavim na listu, jer tako rade i pravi detektivi, pa izvadim onaj telefon i upišem u Notes:

Sumnjivo lice broj 1:

Mama. Otišla i udala se za nekog američkog pedera i 12 godina je niđe nije bilo. Čim se ona pojavila nastali su problemi i babo se ubio. Ako se ubio...

Sumnjivo lice broj 2:

Kavez. O Kavezu ne znam ništa osim da mu je babo dugovo neke pare, a radi toga se ljudi stalno ubijaju. Mogo je da ubije babu što mu je dužan a mogo se i babo ubit sam zato što je Kavezu dužan. U svakom slučaju, Kavez je kriv za babinu smrt. Kad malo bolje skontam, on bi komotno mogo bit i osumnjičeni broj 1!

Uzmem pa ga pomjerim na prvo mjesto, a mamu stavim na broj 2.

Sumnjivo lice broj 3:

Tetka Amina. Tetka mi je sumnjiva jer stalno vrijeđa i optužuje moju mater, pa je radi toga sumnjiva. A sumnjiva je i zato što joj je važniji stan od mene i babe. I što histeriše tako, ko mahnita. Kad skontam ona i nije tolko sumnjiva jer je došla iz Amerike tek kad se babo ubio, ako se ubio. Al je isto tako mogla naručit da se babo makne kako bi ona dobila stan, il nešto tako... Uglavnom, ako je umješala svoje prste to je isto ko da ga je i ona ubila. Ako ga je ubila.

Sumnjivo lice broj 4:

Rasim. Rasim mi nije sumnjiv nikako, al mi je sad i on posto sumnjiv. A onaj što je najmanje sumnjiv uvijek je ubica... Tako je u filmovima... Rasim je moj jaran, al neka i njega na listi, za svaki slučaj. Iako je Rasim bio i babin najbolji jaran isto je tako bio i on u frci, pa mu je trebala lova da izmiri dugove. U tom slučaju, Rasim je mogo dobit pare i od tetke i od matere a, bogami, i od Kaveza. Kad malo bolje razmislim, Rasim bi trebo bit na drugom mjestu, odma ispod Kaveza!

Uzmem Rasima i pomjerim ga na drugo mjesto. A sve mi nešto krivo i stid me što tako kontam.

Stavim telefon ispod jastuka. Tetka i dalje nešto hoda po kući... Kad sam malo bolje prokonto, tetka mi je više sumnjiva nego mati, jer je mati platila babinu dženazu, pa izvadim ponovo telefon i pomjerim mamu na četvrto mjesto, a tetku vratim na treće mjesto, što znači da mi je sumnjivija od matere. Vratim telefon pod jastuk, i sve osluškujem da tetka ode u krevet pa da skočim za kompjuter... Al nisam dočeko. Zaspim tako, čekajući. I to je bila prva noć da sam cijelu noć spavo. Al nisam ništa sanjo, samo onako spavam, a isto ko da ne spavam jer znam da spavam... I sve mi u glavi odzvanjaju riječi babe Muzafera: Jebo knjigu, drž se ti fudbala... Jebo knjigu, drž se ti fudbala... Jebo knjigu...

Probudi me ujutru telefon. Čujem kako tetka priča s nekim i spominje mene, kaže spavam. Opet sam se upišo... Otvorim oči i prvo što mi je palo na pamet je da sam se dogovorio naći s mamom danas u 11 ispred „Sarajke”. Taj dan me je odvela kod Šahinpašića, al ja tad još nisam znao da ću završit kod doktora i da se on zove Šahinpašić. A „Sarajka” je robna kuća koja se nekad zvala tako a sad se zove BBI Centar. Nemam pojma zašto se tako zove. Al raja i danas kaže „Sarajka”, a i onaj ko ne kaže tako zna na šta se misli kad se kaže „Sarajka”.

Dok sam prolazio kroz primaću da operem zube, vidim babim mobilni kako stoji na stolu. I na to sam bio zaboravio skroz! Tetka ga je prva našla, pa je izgleda već nešto čaprkala po njemu... Možda je nešto bilo na telefonu, naki broj il neko ime što bi moglo otkrit zašto se babo ubio, ako se ubio... Vidim, tetka na balkonu, priča opet s nekim na mobilni. A ne bi me začudilo i da priča sama sa sobom. Maknem onaj babin telefon i sklisnem u kupatilo. U kupatilu srolam sve brojeve dole-gore. Nekoliko puta. Nema nijednog nepoznatog broja, ono da je samo broj. Babo nije volio pisat poruke. Ništa sumnjivo, sve brojevi od babine raje. Rasim, Cuko, Ibro, Slađa, Dragan, Žica, Guza, Selma, Mišo, Zajeb, Ćevap, Čuka, Nazif, Kavez... Kavez! S Kavezom je pričo u srijedu, u petak se ubio, ako se ubio. Čuo se često i sa ovom Selmom, skoro svaki dan. Bio je dobar i sa Guzom, njega znam, Mahir se zove. Ima velku guzicu, jedva hoda od nje pa ga svi zovu Guza. U četvrtak se čuo sa Žicom. Njega zovu Žica jer je bio u logoru, pobjego je preko bodljikave žice, sav se podero, al je osto živ. I sad ga zovu Žica. Taj Žica drži onaj kafić što je babo trebo u petak da počne radit ko šanker. U petak se jedino čuo sa Rasimom... Osim Kaveza i Rasima ništa mi nije bilo sumnjivo. A mogli su bit i svi sumnjivi. Metnem babin telefon u džep, izvadim iz drugog džepa svoj i sve to fino zapišem, operem zube i iziđem na balkon. Kad sam izlazio ostavim babin telefon tamo đe je bio, jer je tetka Amina osumnjičena sve dok ne prestane bit sumnjiva.

– E, Keno, srce slatko, de sjedi, popij s tetkom kafu – viče ona meni. – Piješ ti kafu? Jel tako da piješ? U Bosni sva djeca piju kafu...

Ja slegnem ramenima.

– Ja sam sa svojom rahmetli Sabahetom, tvojom nanom, počela piti kafu kad sam imala, menščini, samo 9-10 godina... Sad, kad skontam, u Americi bi haman zatvora zaglavila da sam isto radila ja sa Damirom... Eh, šta su ti navike...

Naspe meni tetka kafu, i sve se smješka nekako na silu, isto ko da se tjera da bude fina. Znam da joj nije do smješkanja. Sumnjiva je meni tetka, kontam, nešto je garant smislila... Pogledam na stolu već stoje olovka i papir, pripremljeni...

– Slušaj – otpoče tetka, – to ti je mati, kakva god da je –tvoja je mati... Ne moraš mi reć ni šta ti je pričala, mora ti se nekako opravdat, a neću, bogami, vazda ni ja pričat o njoj, prošla me huja, ne bi da me zamrziš, al samo da znaš... To što je pokrila troškove dženaze to je zato da bi se oprala pred Bogom i ljudima! Ko zna čega tu sve ima...

Tu je zastala malo da srkne kafe, pa nastavila:

– Samo da znaš da ni sa kakvim pederom ona nije otišla, taj šupljak je i meni probala prodat, a to ti je i otac rahmetli sazno: ona se s tim likom spanđala još u Sarajevu, i to za rak je garant našla nekog da joj smunta nalaze samo da bi ubijedila Muzafera da ufati crtu. I ko zna kolko je ta veza trajala dok nije pobjegla! Upravo je ona smislila cijelu šemu kako da se domogne Amerike još dok si joj ti bio u stomaku! Snježana je napucala tog jadnog Amerikanca da ti ocu složi neku priču o pederluku. A babo ti je dobro znao tog čovjeka, fin tip pravo, vodo je Muzafera po terenu da mu prevodi, pa mu tako i predložio tu „zamjenu”, a ovaj mu povjerovo. Sve je to Anino maslo! Muzafer je skonto cijelu stvar tek kad je Snježana već uveliko tarlahala po Americi. E, moj sinko... Jest tvoj otac naivan bio... Čak sam čula od naše raje tamo u Solt Lejk Sitiju da je bila i trudna pa pobacila, i da je radi toga završila u ludari. Još je na kraju i onog čikicu strpala u zatvor, aman-zaman!

Onda je opet malo srknula kafe, obrisala prstima usta, isto ko što stare nane rade, al ne od kafe već od riječi  što joj odoše iz usta, pa nastavi:

– Eto tako, samo da znaš... Mati ti je, al bolje da nije. Ako je do sad nisi imo, ne moraš ni sad, eto... Znam da takve stvari nisu za tvoje godine, al djeci se nekad mora reć ono što ne žele da čuju... Moram ti kazat, ko zna kad ću opet imat priliku. Ako ipak odlučiš da ideš sa mnom za Ameriku, tetak Hakija i ja smo već o tome pričali: bićeš nam isto ko i naš Damir, nikakve razlike. Eto, da i to znaš, nisi sam i nemaš se čega bojat... Osim Snježane... To je đavo kakvog nema!

Trznu onaj fildžan na eks, sve joj se toz uhvatio po ustima, obrisa se opet, i doda:

– Pa ti gledaj...

I ja fakat pogledam, al na sat: pola 11! Dignem se da pođem, a tetka će meni:

– Keno, bolan, đe ćeš, ni doručkovo nisi?!

„Obećo sam Ćori da se nađemo u 11,” napišem ja.

– Možel taj Ćoro sačekat? – pita ona mene.

„Ne može, imamo tekmu u pola 12,”  lažem ja i dalje.

– Hoćeš ponijet kopačke što ti je tetka kupila?

„Hoću! Hvala za kopačke,” napišem.

– Hvala i tebi za šljivu! – našali se tetka, i tu se po prvi put oboje nasmijemo. Al ono iskreno pravo. Samog sebe sam začudio, jer sam mislio da se više nikad neću nasmijat.

– Čekaj da ti nešto para dam – reče, pa skoči po tašnu. Iščeprka cvanciku i gurnu mi u ruke. – Deder, pojedi nešto, a počasti i Ćoru...

Klimnem joj glavom.

Taman da krenem, u hodniku sam i uzimam fol kopačke, kad će tetka sa balkona:

– Mirala je zvala, pita za tebe! Kaže, babo joj nabavio cuku... E, koji ti je pasvord od kompjutera?!

Vratim se i napišem: Volfsburg.

– Čuj Volfsburg! Što to? Ne bi nikad skontala...

Ja se samo nasmiješim. E da ti je znat, kontam.

Strčim niz stubište i sve nešto mislim kako moja tetka Amina nije, ba, tako ni loša... A što sam je izradio za pasvord, to je druga priča, hehehe... Sjebaće se pravo kad vidi da ne može otvorit kompjuter. Ipak, izvadim na brzinu telefon, pa pomjerim tetku na četvrto mjesto, a mamu prebacim na treće.

Mama me je već čekala ispred „Sarajke”. Nije više nosila crninu, al je imala naočale. Nosila je farmerke i štiklice i neku jaknu pravo modernu. Malo je i kosu popravila pa nije izgledala više tako kratka. Bio sam ponosan na njenu ljepotu. Ja da sam babinih godina, odma bi se zaljubio u nju.

Odma me je poljubila u obraz i pomilovala po kosi. A onda smo ušli u BBI i tamo mi je kupila svega. Dobio sam zimske čizme, cipele, tene (tene su bile Nike, ja izabro), dvije zimske jakne, jednu za snijega a drugu za nosat (futrovanu iznutra), dvoje tole (jedne su bile farmerke a druge one samtane za zime), dvije kape (jednu pletnenu zimsku a druga je bila kačket), dva džempera, četir majice dugih rukava, pet majica kratkih rukava, potkošulja, gaća i čarapa ko u priči! Nisam mogo vjerovat da sad imam tolko stvari za obuć. I sve miriše. I one kese mirišu. Bili smo pretrpani kesama, sve one ogromne vreće, jedva smo ih iznijeli iz Centra. Onda mi je mama rekla da ima jednog jarana iz Prve gimnazije koji sad radi u „Kliničkom”, da se već čula s njim, i da mi on može pomoć da počnem pričat opet. A to je bio Enver Šahinpašić. A pošto je to na Koševu, veli, možemo svratit do stana da ubacimo kese. Ja klimnem glavom da se slažem, a prvo što mi je palo na pamet je kako će tetka opet skočit na mamu i kako će skontat da sam joj lago za Ćoru.

„A možemo ubacit kese u tvoj hotel,” napišem na telefon.

– Može – kaže mama i rekne taksisti da se okrene.

U Holidejin smo ušli samo do recepcije. To mi je bilo prvi put da uđem u neki tako napucan hotel. A mama, ko prava gospođa, kaže onom na recepciji:

– Molim Vas, možete li odnijeti ove stvari u sobu, žurimo se? Soba 22.

I gurne cvanciku onom tipu za recepcijom.

– Nema problema, gospođo, odmah – kaže ovaj, a vidi se pravo mu drago bilo kad je ugledo onih 20 maraka.

A ja sam se malo uplašio da mi nešto nestane iz onih kesa. To je mati primjetila, pa mi rekla:

– Ne sekiraj se, znaju oni da imaju više haira od mog bakšiša nego od tih stvari...

Klimnem joj glavom, a džaba, i dalje se brinem da mi tene ne dobiju noge...

Isti taksi nas je čeko ispred hotela. Zapucamo na Koševo, mama drži ruku na mom ramenu, a ja sve brinem za tene.

– Znaš, ti si bio beba, ni godinu dana, ali mnoge stvari su mi ostale duboko u sjećanju – priča meni mama, ko da žubori. – Ono kad sam te počela tek izvodit u park, u šetnju, kad se ne puca, kako si samo zadivljeno gledo u listove na drvetu, jesen je bila, nema kakvih boja nema... I ti bi sve da pipneš listić ali se bojiš, a ja te nagovaram, diram ono lišće ne bi li se i ti okuražio, i ti taman da dodirneš jedan a vjetar zapuha, onaj se list malo zavihori, a ti ga od straha opališ ručicom i umjesto da pođeš plakati nasmiješ se, ono – ko da mi se cijeli svijet tad nasmijo! A onda se zapuca, sve nam pokvari, ja tebe u naručje pa bježi nazad, u stan. Horor je to bio, moj Keno, horor.

Bilo mi je drago što mama tako priča. Gleda me fino ko da sam neko lane, i sve me miluje čas po vratu čas po kosi. I žubori...

– A tek sjenke... kako si obožavao naše sjene! Sve rukom pokazuješ, čudno ti, a kad sjena pređe iza nas ti se okrećeš... Tad sam počela i ja da primjećujem tako neke obične stvari... Stvari, koje djeca zaborave kad postanu ljudi... Ti si u meni budio ono davno, bezbrižno dijete... Učila sam gledati tvojim očima... A u ratu i svega što sam prošla, bio je to melem za moju dušu, kao da sam ja ustvari tek progledala, tek prohodala, tek počela da živim, a ne obrnuto... Ja sam umirala a ti si tek počeo da živiš. Eto, nisam bila tu ni kad si prohodao... Nikad mi neće biti jasno kako sam bila tako glupa da te ostavim iza sebe... Nikad!

I onda je mama zaplakala. A ja sam je onda zagrlio i ona je prestala plakati. A taksista nas je sve to vrijeme čudno gledo u retrovizoru, pa je onda i on zaplako, suze su mu samo skliznule iz očiju! Ja kontam kolko je tuge vazda u nas, Bosanaca, malo nam fali da zaplačemo.

Kad smo stigli pred „Klinički” taksista nije htio da uzme pare od mame. Ona ga nagovara al on ni da čuje, hoće da se naljuti. Kaže: „Neka, gospođo, vi ste mi uljepšali dan, imam i ja ćerku u Australiji, pa sve čekam kad će udarit na vrata... Neka vas, hoću i ja kakvog merhameta da zaradim...”

Mama kaže nema problema, al da nam mora dati broj telefona, pa ćemo odsad samo njega zvat kad nam treba prevoz. I taksista pristane. Kaže, Kemal se zove.

Ode Kemal sav sretan i tužan.

Nikad prije nisam bio na „Kliničkom”. Mislim, unutra. Al sam se igro ovuda iks puta, blizu mi je kuće, pa zato. Tu je vazda nekih zgrada, sve jedna do druge. A unutra pravo fino, čisto, ko u apoteci. Ništa ne smrdi ko u običnim bolnicama. Ja sam tako razgledo okolo a mama je na recepciji pitala za doktora Šahinpašića. I nije prošlo malo, eto ti njega.

Doktor je bio faca. Imo je sjedu kosu i podšišanu bradu, isto tako sjedu. Al su mu zato obrve bile crne, mrke, ko da ih šminka. Izgledalo je da nekako stalno ubrzava hod a bijeli doktorski mantil mu je bio skroz otvoren i lepršo je za njim, pa je bio ko Supermen kad se ono presvlači i sprema da poleti. Nasmijo se čim je ugledo mamu, a čim se nasmijo, perfektno poredani zubi su bljesnuli ko u reklami za kaladont. Nosio je kravatu i plavkastu košulju, a uglancane cipele su svirale kako hodaju, pa su pločice pjevale tapkanjem. Vidim, mamu je oborio s nogu.

– Pa đje si, Snježana, jebote, petnest godina te nisam vidio, čovječe! – viko je doktor. – Hej, petnest godina!

Onda su se mama i Šahinpašić zagrlili jaranski. I vidjelo sa da im je oboma drago da se vide. Mami su čak i oči zasuzile od sreće. A ja kontam kako mi, Bosanci, i od sreće, eto, plačemo.

– A ovo je moj sin Kenan, duša mamina ― rekla je mama baš ono ponosno. A meni je bilo drago.

– A to je taj jebač, ha? – našalio se doktor.

– Fudbler, to je moj fudbaler – rekla je mama, opet onako ponosno. I meni je opet bilo drago.

– Pa đe si, Kenane, frajerčino? – Šahinpašić se sagno, držo je ruke na koljenima ko fudbaleri kad se slikaju prije utakmice. Gledo me ravno u oči. – Ništa se ti ne sekiraj, jarane, nije to danas ništa neobično. Dođe nekad klincima da malo šute, pošute, i onda opet progovore, kako dođe tako i ode... Evo da se kladimo, ako ne progovoriš za deset dana ― ja te vodim na ćevape, a ako ti dobiješ opkladu, onda ja vodim tebe! Valjal ova?

Dobra mu je ova. Odma mi se svidio Šahinpašić. Pružim mu ruku za „opkladu” i klimnem glavom.

– Super! – kaže on, pa se uspravi i okrene mami. – A ti, jaranice, malo prošetaj. ― Pa se onda grohotom nasmije. – A jebote, ko bi reko da ću ja jednog dana najboljoj trebi u Prvoj gimnaziji reć da prošeta!

– Ma hajd, bježi, Envere – kaže mama, i zacrveni se pravo. – Nema pojma, čuj ja najbolja, pa što si onda ganjo Aminu? – reče, pa ga gurnu nako drugarski.

– Pa šta ću kad si se ti furala na one kosijanere iz „Umjetničke”! I eto, bogami se na kraju i uda za jednog od... – prekide Enver zajebanciju u po rečenice, pogleda u mene pa u mamu, vidjelo se pravo mu bilo krivo što se izletio. Taj iz „Umjetničke”... to je bio moj babo Muzafer.

Nastala je mala šutnja.

– Ništa onda – ubaci se mama. – odoh ja prošetat, pa se vidimo...

– Sat vremena, u vrh glave – reče doktor, a još mu se osjetila frka u glasu.

Mama me pomilova po kosi i ode, a doktor stavi meni ruku na rame. Dok smo išli hodnikom prema njegovoj kancelariji, započe on sa mnom priču.

– Džeko il Ibišević? – ko pita me ko je bolji.

Izvadim telefon i napišem da više volim Džeku.

– A što to?

„Džeko je počeo u Sarajevu, a Vedo u Americi.”

– Pa ti si s Koševa, garant si „Pitar”, jel tako? Kako možeš da voliš nekog iz „Želje”?

„Nije to važno,” napišem ja. A uvijek mi je bilo krivo što Džeko nije igro za „Sarajevo”. Doktor je valjda vidio da mi je krivo.

– Ma znam, šalim se samo...

„Dobri su obojica,” napišem da doktor ne misli da ne volim Ibiševića.

– Ma samo još da skinemo one lopove u Savezu, đe bi nam kraj bio, elde!?

„To kaže i Rasim.”

– Koji Rasim?

„Jedan babin jaran, a i moj isto...”

Uto dođemo i do njegove kancelarije. Na vratima je pisalo Dr. Enver Šahinpašić. A kancelarija je bila boli glava. Sve pod konac! Namještaj ko nov, sve miriše. Gledam, na stolu sa strane ogroman skrin od kompjutera. HD... Valjda frajer vidio kako buljim u skrin, pa mi veli da sjednem za njegovu fotelju za stolom, a on će preko puta mene. Ja sam se malo nećko, a on će: „Šta si se stisno, slobodno, sljedeći put ćemo se zamjenit! Pravo da ti kažem meni je guzica tamo utrnula, cijeli dan sjedim.” Ja se malo nasmijem i sjednem. A fotelja ko u spejs šatl! Nema pojma da guzica tu utrne. Zavalim se.

– Eto vidiš kakva je gotiva kad si doktor, možda i ti jednog dana dobiješ takvu fotelju – kaže Šahinpašić, i gurnu papir i hemijsku pred mene.

Ja gledam, po zidovima sve slike onog ludog slikara što je sebi odsjeko uho. Đozo nam je na likovnom pokazivo njegove slike. A to su takve slike da ne možeš promašit da ih je baš taj ludi slikar radio, sve nešto naheravo i puno boja i crtica... Ja sam uvijek konto da mogu i ja tako, pa mi nije nešto bio ni zanimljiv taj luđak. A sad vidim da ga i drugi vole osim nastavnika Đoze. Možda bi ja trebo počet slikat, i moj babo je nekad davno sliko, jebo fudbal. A kako sam počeo možda brzo i poludim pa ću ljudima bit još zanimljiviji.

– Evo ovako, Kenane: meni je tvoja mati sve ispričala. Njoj je tvoj jaran Rasim reko šta se desilo i kako si presto pričat i da si se počeo piškit u krevet. Nije nikakva sramota. Doživio si šok. A to je normalno kad vidiš nešto nenormalno – Šahinpašić je sve to govorio nekako polako i odmjereno da meni uopšte nije bilo krivo nit me je bilo stid što pričamo o tome. Dobar je doktor Šahinpašić, pomislio sam.

Na ćošku stola su bili neki kartončići, on to uze, pa mi kaže:

– Evo vako, isto ko da se igramo: ja ti pokažem jedan crtež, a ti mi kažeš šta tu vidiš, valjal?

Ja klimnem glavom.

On mi pokaže neku crnu mrlju, ko da se tuš razlio isto na obje strane. Ja napišem da vidim mrlju. On se sve naginje da vidi šta pišem, pa kaže dobro. Okrene drugi karton. Isto mrlja, samo drukčija. Ja opet napišem da vidim mrlju. On kaže dobro. Treća slika – isto, četvrta – isto. On onda kaže da se malo bolje zadubim i da probam u glavi od mrlje skontat nešto drugo, isto ko ono kad oblak liči na nešto. I tek onda ja skontam šta on to konta. To je ko ono kad ciganke gledaju u kafu. Pokaže mi sljedeću – mrlja ko mrlja, a ja se fol malo bolje zadubim i napišem:

„Vidim put... Putovaćeš, braco!” Okrenem mu papir. A on se odvali smijat.

– Dobro – kaže – čim još imaš smisla za humor nemamo se šta sekirat! Uradićemo još jedan test i dosta za danas. Za to će ti trebati malo vremena.

A ja se fakat začudim kako sam se počeo šalit, a babu dan prije sahranio. Odma mi se one njegove zavrnute oči pojaviše pred očima i nije mi više bilo do zajebancije. Donese on neki test, pet-šest papira, stavi pred mene, pa upita, skroz ozbiljno:

– Jel ti ne možeš ni sa kim da pričaš ili s nekim ipak možeš? Znaš, neka djeca s nekim mogu, s nekim ne mogu. Ti, eto, pišeš a većina ih ne može ni pisat. To je sve dobar znak, samo je malo čudno...

Ja kontam, čuj s nekim mogu s nekim ne mogu... Vidi doktor ja zbunjen, pa me pita:

– Imaš li ti najboljeg jarana?

„Imam, Ćoro se zove,” napišem ja njemu i okrenem mu papir da vidi.

– Pa pričaš li sa Ćorom?

„Ne znam, nisam probo...” napišem, okrenem papir.

– Eto vidiš! Moraš probat. A imaš li kakvu curu ili simpatiju?

„Imam. Mirela se zove,”  napišem, pa mu gurnem papir.

– Jesi probao pričat sa Mirelom?

„Nisam...” napišem, i taman da okrenem papir, skontam da je on to pročito i naopačke.

– A jesi šta drugo radio?

Nasmješim se, ne znam jel bi mu reko il ne bi. „Onako, malo...”  napišem, i okrenem mu papir.

– Super – kaže on. – Al probaj malo i pričat...

Šahinpašić se tu opet nasmija pravo, pa veli:

– Moraš se družiti, a kad si sam onda čitaj, piši, crtaj, nemoj stalno razmišljati, ne valja puno kontat u tim godinama... Ima vremena za to. I igraj fudbal! Ako te djeca budu zezala što ne pričaš nemoj se tući, pametniji si od toga. Sve će doći na svoje, jel čuješ ti mene?

Čuo jesam, al nisam baš vazda slušo. Sjetim se kako sam nastavnika Đozu vidio neki dan kod Vrbanje kako čaprka po kontejeneru. Otišo u penziju, pa zato. Sve nešto previre, pregleda, uživio se pravo ko u granapu, mal nije upo u kantu. Ta mi je slika bila pred očima. Klimnem glavom doktoru, a sve me nešto steže u prsima... Kontam kako da navučem one svoje Najke pa pođem trčat okolo ko onaj Forest Gamp, da nikad ne stanem...

– E, odo ja sad popit kafu a ti to protabiri, nigdje se ne žuri! Pročitaj pažljivo pa odgovori kako misliš da je najlogičnije. Znaš šta je logika? Nije matematika, ne boj se, samo ono što ti se čini najispravnije...

Ode Šahinpašić, ja gledam u one papire, ne mili mi se, najrađe bi i ja usto i otišo. Al hajde de...

Zadaci stvarno nisu bili teški. Ispočetka. Prve dvije stranice sam preletio sad-pa-sad. A onda su počela neka pitanje đe sam ja trebo nać logiku a malo toga mi je izgledalo logično. Neka pitanja su bila takva da sam konto niđe veze. Sav sam se preznojio, psovo sam i logiku i Šahinpašića. I sve kontam šta mi je sa onim kesama iz BBI. Al uto dođe doktor, pokaza mi rukama da će biti tih, ko fol šunja se po kancelariji, uze iz vitrine nešto da čita, i izvali se na kauč. E onda me nervoza ufatila takva da sam bez razmišljanja ispunio ostatak testa. Ustanem i odnesem doktoru papire. On to stane pregledat onako ležeći, a meni kaže ako hoću mogu surfat po njegovom kompjuteru. Fala Bogu da hoću! To mi bude drago, pa se zavalim u onu fotelju i uđem na internet. Na Fejsbuku nisam bio sto godina, pa otvorim Fejsbuk. A tamo, na mom zidu, sve moja raja mi piše kako im je žao za mog oca, rahmet mu duši i to... Mal se nisam rasplako, al onda vidim i Ćorinu poruku „Kad ćemo isprobat nove kopačke, jarane?”, i onda mi nešto bude drago da nisu sve poruke crnjaci.

Uto zazvoni Enveru mobilni. Mama. Objasni on njoj kako da dođe do kancelarije i onda nas oboje posadi na onaj kauč, a on prikuči stolicu i sjede naspram nas. Sad je bio pravo ozbiljan, a i mama je bila ozbiljna, nema više zajebancije, kontam, jebote ovo je ozbiljno.

– Kenan je, nema sumnje, nadprosječno inteligentan – započe on. – Test je uradio za petice! Dobro, možda pet minus... U svakom slučaju, dovoljno je odrastao da pričamo pred njim, mislim da on u ovim godinama čak može i sam uticati na poboljšanje, ako zna o čemu se radi. A radi se o nečemu što se zove selektivni mutizam.

Ja sam odma izvadio telefon i utipko sebi u Notes: selektivni mutizam.

Šahinpašić me pogleda zbunjeno, pa nastavi:

– Ima dosta razloga zašto i kako kod djece dolazi do takvog poremećaja, od socijalnog okruženja do genetike. Međutim, iako to može biti faktor, mislim da se u Kenanovom slučaju radi o nečemu drugom.

Napišem: socijalno okruženje, genetika-faktor.

Šahinpašić me opet pogleda, pa nastavi:

– Djeca koja spadaju u kategoriju selektivnog mutizma ipak razgovaraju... Zavisno od situacije i okruženja, ali takva djeca ipak pričaju sa određenim osobama, vjerovatno s onim s kojim su komforniji, roditelji, prijatelji, šta znam. Zbog toga sam predložio Kenanu da pokuša pričati sa svojim vršnjacima, ako već to ne može sa odraslim... Ono što je specifično kod Kene je da on ipak može komunicirati, više-manje sa svima, ako piše!

Ova riječ specifično mu je pravo dobra, to znači da je moj slučaj poseban, al to znam šta znači, pa je nisam stavio u Notes. Gledam u mamu, ona sve malkice klima glavom, a sastavila usne, sekira se...

– Znači, kod njega bi mogao biti slučaj progresivnog ili traumatskog mutizma – kaže Šahinpašić, a ja utipkam: progresivni, traumatski...

– Mišljenja sam da je glavni uzrok njegovoj šutnji trauma i šok koji je doživio. E sad, ta selektivnost može se odražavati u njegovom pisanju, ne znam, cijela stvar je jedno jako neistraženo područje... Siguran sam da će on biti u redu, već sam mu reko: mora se družiti, mora pisati i biti kreativan. A nek dođe ovdje kod mene svaka dva-tri dana da se malo družimo... Ne treba njemu nikakva  posebna terapija. U nekim slučajevima djeca završe na pilulama, al to je bespotrebno, on razmišlja zrelo, sposoban je da komunicira... Sad, reko sam mu, mora probati da priča barem s nekim, s nekim od svoje raje, nije bitno... Mnogi slučajevi selektivnog mutizma rezultiraju u kompletnoj šutnji. Znači, stvar ipak nije bezazlena.

E, ovdje je mati već pustila suzu. Konto sam da je skinem s liste osumnjičenih, al sam se predomislio, jer ako nisam našo krivca onda je i ona kriva sve dok se ne dokaže da nije. A to se sekiracijom i plačom ne može dokazat. Moram zato naći krivca...

– Moj savjet je da se druži – Enver je bio uporan. – Neka priča kako god umije i na koji god način je to njemu lakše... I nek piše, ne mora to biti dnevnik, šta god hoće, samo neka piše, šta god mu padne na pamet...

I eto, tako sam počeo da pišem. A prvo što mi je palo na pamet je da se zovem Kenan Sudžuka i da imam 13 godina...