Kad sam tek došo u Ameriku nisam imo pojma šta je Helowin.
Te prve godine sam radio treću
smjenu, 12 sati, od 7 naveče do 7 ujutru. Crnčio sam više od kakog crnca. Kad
bi se vraćo kući obavezno bi malo otkunjo u autobusu, ono; jedva čeko da se dofatim
kreveta i jastuka, al čim dođem kući i legnem u krevet ― oči ko u sove! Svakake
sam folove isprobavo, nabacivo deke na prozore, stavljo čepove u uši, čak sam
bio kupio i one naučare što se stave kad ideš spavat, al kakvi, ništa nije
pomagalo: zaspem tek oko podne, cijeli dan mi propadne. Odspavam 5-6 sati, i
ope ispočetka: tuširanje, bus, poso, poso, bus, krevet.
Ishandrila je ta smjena mene
dobro, tad sam i započeo ovu svoju odiseju s podočnjacima, pa mi je bilo
normala da sa sobom nosam one kapi za oči, da ljudi ne misle da se drogiram,
jer sam stalno dolazio na poso krvavih očiju. Tolko sam se naviko na te svoje
kapi da sam ih počeo držat kraj kreveta i jal ustanem, prvo što uradim je da
zakapam oči; samog sebe sam se plašio u ogledalu. Elem, kako sam se mrzno po
autobuskim stanicama, fasujem ti ja naku zajebanu prehladu. Dihat nisam mogo. Odem
i kupim nake kapi za nos i metnem ih kraj kreveta; ako zaštopam u po frke da
samo pružim ruku i špricnem u nos te kapi, nebil kako šta odspavo. Odradio
svoju heftu, jadan, i trebo bit slobodan čitava tri dana. Dolazio Haris Džinović,
sve mi se fino osim prehlade naperilo, al nisam namjerno htio uzimat ništa sem
tih kapi. Reko, ispavaću se da se saberem, pa se onda mogu ko čovjek na
koncertu oduzet.
Koncert je bio za taj Helowin, al
ja nisam imo pojma ni koja je godina a kamoli da je Helowin. Ja taman ušećerio, kad će ti meni neko na
vrata... Lupa, zvoni, ne odustaje, al kaki to, ne jebem ja živu silu, čekam da
prestane, kuha u meni, al se borim da ne popizdim, kontrolišem se da ne pođem
lajat; ako se skroz razbudim nema šanse da zaspim opet. Sve ja tako kontam, a
ne smijem previše ni kontat, pa kontam da ne smijem kontat. Uto, kucanje
prestade, i ja nekako ušećirem opet.
Nije prošlo malo, kad će ti opet:
prvo zvono, pa onda kucanje. I sve se isto ponovi ko i prvi put. Oni kucaju,
zvone, a ja nimukajet. I opet nekako izdržim, oni odu, ja nastavim spavat. Sad
sam već bio malo više iznerviran, pa mi je trebalo duže da zaspim. I taman sam
san nekako safato, kad će opet zvono. Iste sam sekunde skočio i stao galamit.
Ovaj put nisam ništa konto, nego sam izredo Kolumbu i majčine majke i čitav
komšiluk. U nas se, brate, znalo u mahali i kad Junuz ide u krevet i kad Asim
dolazi s posla; kad se ljudi odmaraju ne ide im se ni za živu glavu, to i djeca
znaju! A ovdje, da bog sačuva, ovdje se ne zna ni kako prvi komšija izgleda, a
kamoli kako se zove i kake su mu navike. Nit koga zanima. Bezbeli su zato sebi
i dali za pravo da te handre kako im se ćefne. Sve ti nešto nude, daju džaba,
poklanjaju. Ništa mi gore nema kad mi Amerikanac nešto prodaje za džaba! Znaš
da te kani zajebat.
Skočim, onakav ljut i rashrdan, reko,
sad ću im sve po spisku, pa za one kapi ― i u oči. Jedno pa drugo. Kad sam
vrisno cijeli stan je odjekno! Peče, isto da sam superglu sebi istreso pod
kapke, ne moreš ih držat zatvorene a ne smiješ ih otvorit. Galamim po kući,
pipam đe su vrata, sad sam sa Kolumba prešo na svoju familiju, sujem i Harisa
Džinovića i Hanku Paldum i čitavu našu estradu i koji me đavo natjero da mećem
u oči ono što ide u nos!
Trčo bi, al ne smijem ― zveknuću
neđe glavom. Držim jednu šaku preko face, drugom pipam ko ćorav ispred sebe,
nebil kako napipo kupatilo. Kad sam se dograbio slavine, ispiro sam oči ko
mahnit, jebote, reko, oćoraviću, pa i tog belaja. Odma mi kroz glavu prođe kaka
će mi invalidska bit, nisam spaćno ni tri mjeseca odradio. Valja mi na socijalu
a tek se bio skino sa nje, ko će mi je dat kad je nisam ni zaradio... Sve tako
kontam, i pljuskam se po očima. Progledam nekako, na jedvite jade, čujem: oni
još uvijek lupaju. Zagrabim korak ko podivljala zvjer, i silovito, uz sočne
psovke, otvorim vrata.
Kad su me djeca vidjela, sa onim
kanticama za slatkiše i svakojakim bojama i kostimima, vrisnuše svi u glas isto
da se sami grof Drakula pojavio na vratima! Ja se prepadoh njih, oni mene.
Jedan malac je bio sav krvav, mislio sam da ga je kamion pregazio. U jednom
momentu smo se dvoumili dal oni da pobjegnu il da ja šmugnem u kuću. Razbježaše
se djeca, jednom je čak i kantica ispala, kotrlja se meni pred krvavim očima, i
ja osta tako, zatečen u čudu. Tek onda skontam: Helowin. Jebo ih Helowin.
Otad mrzim Helowin. Al moja ga
djeca sad vole. To im je najbolji holidey, kažu.
Šta ću. Navučem Džemilinu
hulahopku na glavu, obučem Adidas trenerku, uzmem od malog plastični pištolj,
kanticu u ruke i pravac ― trik or trit!
No comments:
Post a Comment