Danas sam na Fejsbuku naletio na
članak o tome kako smo jednom svi bili šupci! Al fakat – šupci. Bio mi je
zanimljiv naslov pa sam otvorio članak da vidim jel zajebancija il ozbiljno. Kažu
tamo da je šupak ustvari prva stvar koja se razvije kod bebe u materinom stomaku!
To znači da smo svi bili šupci pa tek onda postali ljudi! Onda kontam kako neki
nikad nisu ni odrasli u ljude, već su ostali šupci. Recimo, babo je jednom reko
kako naši političari tolko seru da ne mogu biti ništa drugo nego šupci!
I to me je malo navelo na
razmišljanje. Shvatio sam da ja ipak želim bit čovjek, a ne šupak.
Odlučio sam da se pravim da ništa
ne znam. Biće teško, al sam skonto da moram tako dok ne skontam kako ću. Tetka
se sutra vraća iz Neuma i ja sad treba da foliram da je ne mrzim. I mama je
jutros odma zvala. Kaže, ima neko iznenađenje! I nju sam opet zamrzio, al sam se
sad isto tako moro da foliram.
Danas smo išli kupit knjige za
školu. Ovo će bit prva godina da imam nove novcate knjige, babo je uvijek
nabavljo polovne. Meni su i te bile dobre, mada su ove nove mirisale lijepo. Al
u tim novim nije bilo išaranih stranica i zajebancija koje su tu pravili đaci prije
mene i koje su me često znale nasmijat. Mama je stalno nešto sa mnom pričala i
ispitivala me al sam ja odgovaro što sam kraće mogo. Htio sam da je pitam jesam
li ja Muzaferov, al mi je bilo teško da to prevalim preko usta. Neću ni da
razmišljam o tome. A stalno razmišljam o tome.
Onda me je vodila da se slikam za
pasoš, kaže nek imam pasoš, za svaki slučaj. Ni to se nisam bunio, namjestila
mi je frizuru i onda sam se usliko. Onda mi je ispričala kako je napokon
uspjela vratit stan u Pofalićima, bilo joj je žao što je te ljude morala
istjerat a oni su, veli, čitav stan demolirali, zidove išarali, parket
razjebali, wc-šolju polupali, šaltere počupali... Kaže mati garant su seljačine
neke, a ko zna možda su i njima tamo oni drugi uradili isto, vjerovatno i gore,
pa ih ne krivi. Ona je dobila svoj stan, i to je najvažnije; ipak je tu ona
odrasla, pa taman i ne živjela više nikad tu... Mati je već zaposlila ljude da
rade na stanu, biće gotov za koji dan, rekla im je da se požure i ekstra
platila, pa se onda možemo nas dvoje uselit čim se to završi... Ja sam samo
reko super, jer nisam imo blage veze
kako i šta da kontam o tom svemu... I onda sam je pito: „A Enver?” A mati je
rekla da Enver ima svoj stan a mi ćemo imat svoj. I onda mi je malo bilo drago.
A onda mi je mama pokazala ono
iznenađenje: kupila mi leptop! Bilo mi je drago, al sam se iznenadio da mi nije
drago kolko bi mi trebalo bit drago. Mislio sam kako mama hoće da mi novim
stvarima zamaže oči što je ona ubila babu. Isto ko ono sa dženazom. Htio sam
pitat Mirelu šta ona misli o tome.
Otišo sam do Mirele da vidim kako
su oni i da kažem Mireli za leptop, a Rasim me je otjero s vrata! Izdero se na
mene, samo je ponavljo: „Stid te i sram bilo! Stid te i sram bilo! Ko sina sam
te gledo! Ko sina sam te gledo!” I plako je dok je to govorio. Mirela je
virkala iz kuhinje, al nije ništa rekla, usta je pokrila rukom i plakala. Bio
sam zbunjen, nisam znao šta da kažem. Vidio sam Amru kako je došla do Mirele,
zagrlila je i odvela u njenu sobu. Onda mi je Rasim zalupio vrata pred nosom. Osto
sam tako i buljio u ona vrata.
Sjebo sam se pravo. Ništa mi
jasno nije. Da Rasim nije skonto da se ja i Mirela seksamo? A jebote... Kako je
to mogo skontat? Možda je sazno da radim za Kaveza, pa misli da sam mu ja
nekako obio stan? Zvao sam ih, al niko nije dizo slušalicu. A onda je veza bila
prekinuta... Poslo sam Mireli poruku i na Fejsbuk i na mejl, al ona sad nema
kompjutera pa ko zna kad će mi odgovorit... Sranje.
Jutros sam skonto što Fadilina
beba vazda šuti. Zijo je došo po mene sa nakim kombijem. S tim ih kombijem
valjda razvozi po gradu. Unutra je bila samo Fadila i njena beba. A beba je
plakala, isto ko da je hasta, šta li. Beba je imala jedno dvije godine, a nikad
ga nisam vidio ni da hoda! Zijo se drao na Fadilu i sve joj viko: „Jesi ga
nahranila?” A Fadila je plakala i govorila: „Jesam, braco, jesam, ima Roki
tenperaturu... Daj, bolan, da ga vodimo dotkoru... matletiramo dijete...” Bilo
mi je malo smješno što se beba zove Roki i što Fadila pogrešno izgovara riječi,
al mi nije bilo smješno što je Roki bio bolestan. Al Zijo nije htio ni da čuje
za „dotkora”. Zijo se parkiro gore ispred Filozofskog, izvadio neku bočicu iz
džepa i naredio Fadili da mu dadne bebu. Fadila je, jadna, čupala kosu i sve vikala:
„Nemoj, braco, nemoj ako boga znaš, nemoj mi drogirat dijete, Bog te vidi! Bog
sve zna!” A onda joj je Zijo opsovo boga i oteo joj bebu. A Roki se drao iz
sveg glasa, mislio sam da će umrijet bez daha tako... Ja sam sve to gledo i
ništa mi nije bilo jasno. Vamo Roki plače, vamo Fadila zapomaže, Zijo se dere,
raspad sistema, mislio sam kombi će eksplodirat. Onda je Zijo otvorio onu
bočicu i dok je držo Rokija i ukapavo mu nešto u usta, sve je ljutito govorio sebi
u bradu: „Da te bog vidi ne bi se ti rodila
ko ciganka, čuj, da ti Kavez plaća doktore! Ništa, sad će on zaspat... ko
beba...” I onda se nasmijo na to što je reko!
Fakat, Roki se odma umiri.
Pobjego sam iz kombija.
Zijo me je stigo i reko mi da
ulazim unutra da mi on ne bi izlazio. I ja sam ušo. Fadila je plakala. Beba
nije. Fadila je držala Rokija, plakala i šarala svojim crnim očima po plafonu
od kombija, isto ko da gleda kroz plafon direktno u Boga. Izgledala je ko da
nešto čarka sebi u bradu i priziva naki kijamet na čitav svijet. Sav sam se
naježio.
Istovarili smo ih na Ferhadiji.
Ja sam onda nazvo Kaveza i reko mu da ja ovo neću više da radim. Mogu Muniri
otić u granap kad god hoće, al ovo više neću. Kavez je reko da tako nikad neću
isplatit babin dug. Ja sam reko ne moram! Kavez je šutio jedno vrijeme, a onda je
reko: „Dobro, skontaćemo nešto drugo.” Zijo me je izbacio iz kombija kod
Skenderije i zaprijetio mi ako kome šta kažem, pa čak i Ćori, da će mi se
lijepe matere najebat! Ja sam mu reko da puši kurac i zalupio mu vrata. Onda je
on izletio iz kombija i opalio mi dva šamara. Ne znam koji je više bolio. Nisam
mu više ništa reko. Ufatio sam se za obraz i otišo kući.
Tetka se raspakivala. Bila je sva
čila i vesela. Malo je dobila boje. Haman je došla sebi. A meni nije bilo ni do čega. Tetka je pošla nešto da mi
priča i htjela je da me zagrli, al ja sam samo prošo kraj nje, odgurno joj ruku
i uletio u svoju sobu. Onda je ona ušla za mnom u sobu, stala na vrata, i
zabrinuto mi rekla:
– Šta je bilo, sine Kenane, jesil
u redu, šta se desilo?
– Ništa nije u redu! I ne zovi me
„sine” više! Nisam ja ni tvoj sin ni babin, ničiji! – prodero sam se na nju što
sam više mogo.
– Šta to pričaš, Keno, šta ti je?
– Znaš ti dobro šta pričam! –
reko sam joj ljutito. Suze su mi same udarile na oči. Bio sam umoran od svega.
Zabio sam glavu u jastuk.
Ona je stojala tamo na vratima
neko vrijeme, a onda je došla i sjela na krevet, pored mene. Stavila mi je ruku
na leđa. I sve me, ko ono fol, masirala.
– Naravno da nisi moj, al si
Muzaferov. A to je isto ko da si moj... – rekla je tetka.
I onda sam baš popizdio. – A što
se onda babo ubio ako sam njegov?! Hajdi reci, što? Vi svi mislite da sam ja
glup, da ništa ne kontam!
– O čemu pričaš, Keno? – tetka je
bila fol zbunjena.
– Znaš ti dobro o čemu pričam! O
DNK, eto o čemu!!!
– Otkud ti to, kakav DNK?
– Ne pravi se, bona, blesava!
Pričam o testovima koje si mu TI rekla da napravi, eto o čemu pričam! Radi TVOG
sranja se Muzafer ubio, eto o čemu pričam! TI si ga ubila, TI!
Tetka je odjednom gruhnula u plač
i istrčala iz sobe. Eto, sad nek zna da ja znam, šta se više pravi blesava i
magarči me, ko da sam neki balavac...
Čujem kako je zalupila vanjskim
vratima i kako trči niz haustor. Bilo mi je ipak žao, trebo sam se možda
suzdržat. Al sam se ja zato smirio. Isto ko da sam svu svoju bol prenio na
tetku, olakšo se. Skočim s kreveta do prozora i provirim dole: tetka se drži
rukama za lice. Okreće se, ne zna bil lijevo il desno. Onda je odjednom
odlučila da strči niz brdo i ja je više nisam mogo vidjet s prozora. Al sam
zato vidio tipa kako stoji preko puta i gleda za njom... Bio je to isti onaj štreber
što me je pratio neki dan! U istom trenu kad sam to skonto, on pogleda gore u
prozor. Ja se trznem nazad. Srce mi pođe lupat ko ludo. Šta hoće ovaj, šta se
mene nadovezo? Sjednem ponovo na krevet, a sve se šunjam, ko da će me onaj dole
čut. Kontam: ovaj je garant iz one SIPE,
skonto da imam neke veze s Kavezom pa sad mene prati da safata Kaveza... Nema
šta drugo bit. Sad će zakucat na vrata, kontam... Mislim šta da mu kažem, kako
da se izvučem, da otkucam Kaveza za onu lovu pod Munirinim dušekom?
Čeko sam tako i razmišljo,
osluškivo korake na stubištu. Ništa. Ustanem polako do prozora i pogledam dole:
niđe nikog. Prođe samo komšija Kemo, nosi somune iz pekare. Isto ko da je malo
prije bio neki duh dole i buljio mi u prozor. Fakat, kontam, da ja nisam tog
lika izmislio, da nisam prolupo... Uzmem onaj Kavezov telefon i nazovem ga.
Kažem mu da me opet prati onaj tip, bio mi sad pod prozorom, a on kaže da se ne
sekiram, poslaće on Germu i Guju da to izvide. Ja ga pitam šta misli s tim, a
on kaže da nije moja briga, nego da se idem sutra Muniri namirit, nema ništa u
kući a mora je vodit u bolnicu, pa kad dođe nek ima svega, hasta je pravo. Ja
mu kažem da mi sutra počinje škola a on kaže da to odradim poslije škole,
poslaće mi on poruku šta sve treba uzet. Kad završim da ostavim stvari pred
vratima, vjerovatno nikog neće bit u kući, pošto vodi Muniru u Tuzlu, ovim
našim sarajevskim doktorima ne vjeruje ni sekunde. „A pare?” pitam ga, a on veli
kako će mi pare ostavit ispod otirača, da odem prvo tamo pa onda u granap. Ja
mu kažem da je to bezveze da hodam tamo-vamo, a on mi reče: „Mali, ne jedi
govna, već uradi šta ti se kaže!” Ja kažem dobro,
a mislim se u sebi jebaće ti mali majku,
da znaš...
Pogledam tako opet kroz prozor,
vidim nema onog lika što me prati. Garant frajer skonto da sam ga skonto. Al on
se uopšte nije skrivo da me prati... I sad kad je pogledo u prozor nije se
sakrio... To znači da hoće nešto od mene. Opet kontam to je garant drot, hoće
da mu otkucam Amera. Onda sam konto, ako dođe do toga, zaboli me – sve ću mu
reć, i za oca i za Rasima i za Rokija i za pare pod Munirinim dušekom.
Sve to razmišljanje me
isfrustriralo pravo. Hodam po kući ko mahnit, još mi je i tetka na pameti, kad
skontam nije ni ona kriva, šta ću, kud ću, onaj pod škripi kako ja hodam,
nervira me, poletio bi da mogu i odletio u sto pizdi materina, kontam da
nazovem Ćoru, al šta ću i sa Ćorom kad mu ništa ne smijem reć, pitam se šta li
je sa Fadilom i Rokijem, vazda mi se nake ideje vrzmaju po glavi, sve nešto ko
planiram pa se predomislim, a babine slike me gledaju odsvukud... I onda
skontam da nazovem Selmu da vidim jel kod kuće, da svratim do nje da joj se
izjadam, jedino njoj mogu reć šta se dešava, a usput da provjerim jesul Fadila
i Roki još u Ferhadiji...
Selma je bila kod kuće, kaže da
slobodno navratim, nema problema, baš me je poželila. Strčim niz Koševo da
začas uletim u Ferhadiju.
Nema Fadile.
Razmišljo sam da sve batalim i da
idem do Selme, jebe mi se za Fadilom, al nisam mogo. Čak sam i kreno prema
Pivari, al se predomislim i onda trčeći obiđem sve „punktove” – niđe ni Rokija
ni Fadile! A jebote... I koju god ciganku pitam za Fadilu, ona mi kaže koja Fadila? Jebote, isto ko da sam i
Fadilu izmislio!
Dođem kod Selme sav zadihan i još
više isfrustriran. Ona je bila u kućnom ogrtaču, pink boje, i imala je iste
takve papuče. Kod nje je sve izgledalo ko pod konac. Primjetio sam ja da je
Selma crvena u licu bila kad sam ulazio al nisam tome pridavo neke pažnje;
važnija mi je bila moja muka. Tek poslije ću skontat zašto je Selma bila crvena
u licu. Bila je napaljena i bezbeli se dirala baš kad sam ja naletio!
Evo šta se desilo...
Kad mi je Selma otvorila vrata
bila je skroz crvena u licu. Kaže, sparina joj neka...
– Sjedi – reče. – Baš mi je drago
da si došo.
Ja joj onda ispričam sve. Od onda
kad sam počeo radit za Kaveza preko tetkinog mejla do Rasimovog tjeranja i
Fadilinog Rokija, sve. Pritislo mi sa svih strana, pravo. I dok sam govorio,
onako kako sam samo na svijetu, menščini, ja govorio, riječ po riječ izbacivo
ko neki štekavi mitraljez, sve mi je lakše bilo. Napokon da i ja nekom smijem
reć sve a da ne kontam šta smijem a šta ne smijem...
Selma je bila u kuhinji i
govorila slušam te, slušam te, a onda
je sjela kraj mene, u jednoj ruci je držala šolju s kafom a drugu je stavila na
moje koljeno i milkila me, ko da tako pokazuje da me sluša. A meni su njene
sise stalno upadale u oči i bunile me. Pito sam se jel nosi šta ispod onog
ogrtača. Pa sam još više zamuckivo. Nema teorije da Selma to nije primjetila.
I dok sam tako pričo i buljio u
Selminu fantastičnu liniju od grudi što je stalno sijevala i sve se više
otvarala i pokazivala ispod onog ogrtača, ona je polako primicala ruku prema
mom šlicu! „Samo ti pričaj, slušam ja tebe... Opusti se,” rekla je. I onda mi
polako otkopčala šlic! Ja nisam znao šta više da radim s očima, ne znam kud bi
pogledo! Kako se nagnula mogo sam joj vidjet bradavicu. Htio sam joj stavit
ruku pod ogrtač, a stid me i strah me, nezgodno mi nešto, ne znam šta bi s
rukama, pričam nešto a nemam pojma više šta pričam... Onda je Selma rješila sve
moje dileme – uzela mi je ruku i stavila na svoje grudi. I onda zavukla svoju ruku
kroz otvor mog šlica. E tu sam presto pričat, stvar je sad postala ozbiljna,
zavučem joj i drugu ruku pod ogrtač! Ja nikad ništa ljepše u životu nisam
dodirno... Kakva Mirela, Selma je imala dvaput veće sise! Gnječio sam joj sise
ko velki, jer sam htio dobro da ih izmeračim, ko zna kad će mi se vaka prilika
opet ukazat... Istina, pomislio sam na babu i kako je ovo bila njegova cura, al
kad nije smetalo Selmi onda garant ne bi smetalo ni babi. On bi garant reko nek
se oko babino malo obrazuje... A Selma me je malo milovala kroz otvor od šlica,
meni se ukrutila čuna, hoće da ga Selma pusti na slobodu. I fakat – otkopča mi
hlače, svuče mi gaće i uze mi čunu u ruku! A jebote... Kako ga je ona stisla,
čuna mi nabreknu, nisam znao da može tolko da naraste! Selmi je isto bilo
drago. Kaže, pravo sam nadaren. Pogledala
me u oči i nasmiješila se, prišla mi i poljubila mi usne, a onda se sagnula i
stavila moju čunu u svoja usta! Kakav je to osjećaj bio! Oduzeo sam se sav,
nisam mogo više ni da je diram. Noge mi se odsjekle u sekundi. Zaboravio sam i
na babu i na Kaveza i na Mirelu i na sebe, na čitav svijet sam bio zaboravio.
Zabacio sam glavu unazad i pustio Selmu da radi ono što je radila... Nije mi
trebalo vazda, htio sam joj reć da ću svršit, stid me je bilo da joj u usta
dođem, al nisam mogo pričat, bio sam na vrhu nebodera... Gledam, Selmina glava
ide gore dole, uhvatim je objema rukama da je skinem sa sebe prije nego što eksplodiram,
al ona mi odgurne ruke i nastavi, još brže! Nisam mogo više da izdržim. Urlikno
sam od meraka. Menščini, sav belaj da je iz mene izišo. Gledam šta će Selma s
onim u ustima, nezgodno mi, sigurno ću joj se zgadit sad, al kakvi to... Selma
samo obrisa usta rukom i nasmješi se! Haman ona progutala ono! I još me poljubi
poslije toga! Bezbeli da vidi jel mi se gadi. Pravio sam se da mi se ne gadi.
– Keno, Kenane... Jesi dobro? – trznu
me Selmin glas. Tek onda skontam da je ona mene sve vrijeme tješila dok sam ja
sve ono zamišljo. A bilo je tako stvarno. Fakat sam prolupo. Selma sjedi na
kauču, nema pojma šta joj se upravo desilo, kako mi se odjednom zgadila, ni
kriva ni dužna, smješka se, popravlja ogrtač, namješta kosu...
– Jesam, dobro sam. Skinula si mi
sav teret s duše – kažem ja njoj. Al mi je i dalje bilo napameti ono što je
progutala. Htio sam da skrenem temu, pa da se isparim.
– Nikad te nisam pito, šta ti
radiš?
– Na „Kliničkom”, sa ljudima koji
imaju PTSP, znaš li šta je PTSP? Post-traumatski stresni poremećaj... to je tvoj
babo imo... tako smo se i skontali... Tvoj babo je bio moj omiljeni profesor,
pa smo odmah u priču ušli...
– Čuj to... – Izvadim na brzinu
telefon i ukucam sebi: post-traumatski
poremećaj.
– Eto, da nema tolko poremećenih,
ja ne bi ni za kifle imala.
Pa dobro, našla bi ti sebi kiflu
već nekako, kontam u sebi, i to mi malo bi smješno, pa sam se moro suzdržat da
se ne smijem. Selma se nasmješi glupavo, ko da je čula moju šalu, i potapša po
kauču da sjednem bliže. Ja sjednem, ona me uštinu za obraz i zagrli me baš ono
- ko brata. Postidio sam se u sekundi.
– Pa ti onda garant znaš Envera?
– pitam, samo da nešto pitam, a sve gledam da se ufatim noge.
– Šahinpašića? Naravno da znam! To
mi je bivši momak. Al nisam njega nikad volila ko tvog babu.
Uze svoj mobilni, nešto je
tražila, i onda mi pokaza: ona i Enver, ljube se u usne u nekom kafiću!
Vidim ja da Selma ipak nije sva
svoja. Haman je i ona prolupala zajedno sa svojim pacijentima. Što ona mora
jednom djetetu pokazivat takve stvari? Ja sam ipak dijete, i ne bi trebo vake
stvari pričat sa Selmom. A bogami ni radit. To je bio dobar povod da razgulim. Al
onda mi nešto padne na pamet.
– Hajdi mi pošalji tu sliku na
mobilni, molim te!
– A što? – pita ona.
– Da pokažem mami...
– Ne mogu to, Keno, on je moj šef...
– Okej – kažem ja na engleskom, a
već sam skonto šta da uradim.
Kad sam izašo od Selme nisam mogo
da vjerujem šta mi se desilo. Sve sam vrtio film pred očima, al mi je sve
izgledalo više ko film nego stvarnost. Koji sam ja kreten, kontam onda, trebo
sam ostat, možda bi dobio nešto od Selme... I bude mi krivo što sam tolki
kreten. I što nisam veći šupak. Htio sam se vratit, al se sjetim Fadile i
Rokija, pa otrčim opet niz Ferhadiju da vidim jesul tamo. Nisu...
Dok sam išo tako niz Ferhadiju
povežem Envera, Selmu i babu... Znači, otac je išo na „Kliničko” da se
liječi... Tako je pričo sa Enverom o tetki i onda je Enver pozdravio tetku. A
babo nije reko tetki da se liječi od onog poremećaja... Tamo je Muzafer sreo i
svoju bivšu učenicu, Selmu. Selma se napalila na babu, iako se dotad garant pucala
sa Enverom. Enveru je to garant bilo krivo. Đe mu neće bit krivo... Bilo je tu
garant svega poslije one slike iz kafića, samo Selma neće da kaže. Onda se
Selma zacopala u babu, a babi nije bilo ni do čega. Zamišljam onu sliku isto ko
da držim sto maraka u ruci.
Skontam možda je Selma isto bila
nekako umješana u babino samoubistvo...
Džaba, meni je moj babo još
uvijek bio babo dok se ne dokaže u suprotno. Ko zna šta sve tu ima... Izvadim
mamin telefon i uguram Selmu ispred Kaveza. I opet mi bude krivo što nisam osto
malo duže. Kad sam se vratio kući izmjerim čunu: 14 centimetara! Mašala. Skontam
da će to još porast jer i ja još rastem... Bacim ga u nesvjest sa Selmom pred
očima, al sam se ipak zareko da se s njom neću više družit, jer je ona dobra sa
Enverom pa me može otkucat. Nekako mi je bolja dok je zamišljam...
Tetka se vratila tek kasno u veče
i ponašala se ko da ništa nije bilo. Ja sam bio na kompjuteru i piso ovo.
Pitala me šta radim, hoćul da mi napravi nešto da jedem, a ja sam reko:
„Ništa... Može.” Onda mi je napravila pržene paprike, a ja to volim. Dok sam
jeo ona mi je ispričala sve ono što sam već pročito u njenom mejlu. I opet je
sve skrivila na Anu. Ja sam njoj reko da nema šanse da ja nisam babin i kako
mama to nije ništa spominjala, jer i ona zna da sam ja babin. Tetka je rekla da
ni ona ne sumnja da sam babin, al je mislila da će Ana probat parama kupit neki
dokaz samo da bi mene uzela od babe. I da je zato predložila babi test, da ima
i on neki dokaz. Niša više, kaže. Ja sam znao da se sad izvlači, al sam isto
tako znao da je tetki žao što joj se brat ubio i da je znala kolko Muzafer mene
voli, bezobzira jesam li mu sin il nisam. A znao sam isto tako da tetka i mene
voli, jer mi je 13 godina već bila tetka. Pa sam se i ja onda ponašo ko da
ništa nije bilo. Druge brige mene muče. Onaj lik što me prati mi nije izlazio
iz glave. Ni Fadila i Roki mi nisu izlazili iz glave. Ni Kavezove pare pod
dušekom mi nisu izlazile iz glave...
Poljubio sam tetku u obraz, bilo
joj je pravo drago. Otišo sam u svoju sobu da probam što prje zaspat. Sutra je
prvi dan škole i moram ustat u 7 ujutro. Nemam pojma kako ću.
Prvi dan škole je bio
katastrofalan. Ćoro i ja smo napunili kondome vodom i bacali ih s drugog sprata
dole na raju. Belaj je nasto kad je nastavnici Dženani kondom pun vode pao na
glavu. Ćoro je uspio pobjeć u svoj razred i izvuć se, al su mene neki štreberi
vidjeli i prijavili me direktoru. I tako sam najebo na prvi dan škole. Direktor
je pravo zajeban tip, ima brkove ko u onog Rusa, Staljina. A obrve su mu,
meščini, još veće od brkova. Dok je on na mene galamio i srao mi, ja nisam mogo
da ne gledam u te njegove brčine iznad očiju. Stalno sam se pito kako je to
moguće da čovjek ima tolke obrve. Između njih nije bilo čak ni praznog prostora,
već su se sastavljale iznad nosa! Plus, bio je malo i odvratan tip. Imo je
tolku stomačinu da ga je komforno mogo držat na stolu dok je nako sjedio.
Mislio sam otkud mu tolki stomak kad pola grada nema šta jest. Onda mi je još
reko da je sramota da me šalje kući na prvi dan škole, al da nema izbora. A ja
sam konto kako nema, nek me ne šalje kući i eto ti izbora! Al mi je u stvari
bilo svejedno. Direktor je valjda primjetio da je meni svejedno, pa se još više
uozbiljio i smrko one svoje obrve. Onda mi je reko da sutra dođem s ocem u školu,
da idemo pravo njemu u kancelariju i da je moje
ponašanje krajnje zabrinjavajuće za učenika sedmog razreda. Vjerovatno je
zabrinjavajuće i za učenika osmog razreda, pošto je Ćoro bio osmi, kontam, al
nisam htio da Ćoru otkucam i sve sam prizno i uzo krivicu na sebe. Onda sam mu
reko da se moj otac objesio na šnjuru od usisivača i da zato ne može doć u
školu. A on je isprva mislio da se zajebavam i reko mi da je to najbezobrazniji
izgovor koji je ikad u životu svom čuo. Reko mi je: „Sudžuka, ovo nije zajebancija!”
A ja sam mu reko da se ne zajebavam i da mi se fakat otac objesio na šnjuru od
usisivača. Onda se on sjebo. I pito me za mater. Onda sam mu ja reko da ću
dovest mater, a u sebi sam odma skonto da dovedem tetku da mi se predstavi ko
mater. Stid me je bilo da mati sazna za ovo, a tetka će to sigurno uradit jer
se osjećala krivom i zato što mrzi moju mater, pa će joj bit drago što je pitam
da mi ide u školu. Tako i iziđem iz škole čim sam, menščini, došo. Imo sam
vremena pa odem prošetat kroz Ferhadiju da vidim jel se Fadila vratila na poso.
Niđe ni Fadile ni Rokija. Konto
sam da odem do Selme, al ona je garant na poslu, pa se sjetim da sam se zareko
da neću više ići kod nje. I onda mi bude lakše što je i ona na poslu. Odem do
čaršije, imo sam para da pojedem pitu, pa kontam idem pojest pitu i onda ću
razmislit o svemu. Sjetio sam se onog plana što mi je pao na pamet kad sam
vidio Kavezove pare, pa reko da to razradim malo bolje, pošto danas svakako
moram gore na Bistrik. Pojedem pitu i prolazim laganice kraj „Havane” kad
ugledam na ćošku Germu hrmpaliju kako nešto raspravlja s nekim tipom. Čovjek mi
je bio leđima okrenut pa nisam vidio o kome se radi. Požurim da vidim tipu
facu, al taman kad sam ja pružio korak njih dvojica se izgubiše u drugi sokak. Potrčim
do tamo, a oni se već isparili. Garant neka prljava posla, kontam.
Učinilo mi se da je onaj lik
ustvari onaj štreber što me prati a onda kontam možda mi se i ovo pričinilo.
Ništa mi više ne izgleda oprave, iako znam da jest, jer ono što se oko mene
dešavalo u zadnjih mjesec dana ne bi se moglo izmislit ni kad bi se izmišljalo.
Zato mi je često izgledalo ko da sanjam, sve čekam da se probudim. Kontam nisam
spavo ko insan otkako se babo ubio, ako se ubio, pa ko zna: možda ja sve ovo i
sanjam; pao sam neđe u budžak, ležim tu u komi i imam noćnu moru, ludilo neko,
šta ja znam... Onda sam poželio da je sve ovo bila noćna mora, pa sam se sjebo
kad sam skonto da nije mora nego moj život.
Išo sam opet kroz Ferhadiju i
bilo mi je čudno da mi sad ljudi uopšte ne izgledaju ko neki dan, ono – da su
sretni što su tu i da niđe drugo ne bi bili. Totalno suprotno. Sad su mi svi
izgledali bezveze i jadno, isto ko da bi bili bilo gdje samo ne ovdje. Valjda
je to Sarajevo takvo – sad vako sad nako – isto onaj pljusak što babo moj
spominje. A možda smo i mi, Sarajlije, takvi; navikli se na taj pljusak, pa kad
sunce usija kontamo ko smo ko mi, ko da nikom drugom na ovom dunjaluku ne sija.
I fakat, baš ko da me je čuo, u
tom trenutku udari takav pljusak da sam u dvi minute bio mokar do gole kože! Al
namjerno nisam htio pod strehu. Nek pada, pizda mu materina, nek pada! Uhvatim
se da sam sa sobom pričam, već sam izašo na Titovu, i odatle, iz Titove, ko da
se inatim nekom bogu, šejtanu, šta god li je iznad ovog grada: „Padaj, jebem ti
mater, padaj!” viko sam i gledo u mrko nebo, a zbunjeni ljudi su gledali u
mene.
Kad sam došo kući tetka se
začudila što sam mokar, jer je već sunce bilo napolju. Ona je kišu, bezbeli,
prespavala. Odjednom se valjda sjetila da sam trebo bit u školi pa me je pitala
što nisam u školi. Ja joj kažem tako i tako... sutra mora otić sa mnom u školu
i da se pravi da mi je mati. Njoj je bilo drago. Znao sam da će joj bit drago. Presvučem
se i pojedem palačinke što mi je tetka napravila, sva sretna. Nije me pitala ni
otkud mi kondomi, ništa, samo je zamišljala kako će sutra glumit moju mater. I
sve je govorila ličimo mi, ličimo...
Onda sam malo ovo piso, pa sam
usput gugliro posttraumatski poremećaj.
Kažu da zbog rata u Bosni ima preko 400 hiljada ljudi što pate od toga. Nije ni
čudo što Selma voza Golfa, kontam. Jedan od tih ljudi je izjavio: „Ponekad mi dođe da napravim kućicu na
drvetu, da tamo živim i da nikako ne silazim među ljude. Mislim da bih tada bio
najsretniji...” Dobro si, jarane, i nisi jedini, reko. I onda zamišljam
Sarajevo nađiđano tim kućicama na drveću, isto ko u „Hobitu”, jebote...
Onda skontam da odem do Prve
gimnazije, Mirela je upisala Prvu gimnaziju. Tamo idu štreberi. Reko, da je
sačekam poslije časa pa da vidim što me je to Rasim otjero s vrata. Tako i
uradim.
Mirela je izašla oko 2. Vidjelo
se na njoj da je bila tužna. Posmatro sam je dok sam stojo malo podalje, na
ćošku Gimnazije, i čeko na nju da se izdvoji iz raje. Malo je šepala. Al niko
ne bi reko da nema pola noge. Lijepa je, kontam, i pitam se jel me još uvijek
voli.
Mirela se iznenadila kad me je
ugledala. Al se nije zaletila da me poljubi il tako nešto. Isto ko da je više
osjećala stid nego ljubav prema meni. To me je malo razočaralo. Uzeo sam joj knjige
da ponesem i jedno vrijeme nismo ništa pričali. Ona je gledala u cestu pred
sebe a ja sam zurio u nebo, nešto se opet smračilo, moglo bi opet ljuljnut
odozgo. A onda više nisam mogo da izdržim da šutim. Teško mi je bilo započet,
plašio sam se šta će mi reć, a moro sam.
– I? Šta ono bi? – pitam ja nju.
– Ništa, otac sazno da sam
spavala s tobom... – kaže Mirela, a i dalje sve gleda preda se.
Tek kad sam čuo ono čega sam se
plašio postade me stid Rasima i Amre, htio sam u zemlju propast.
– Pa... kako to? – pitam, jedva.
– Nešto nije bilo u redu...
Prepala se... da sam trudna, pa sam rekla mami. A mama ništa od babe ne
krije... Babo je popizdio.
– Pa nosio sam kondom, valjda se
ne može zatrudnit kad se nosi kondom?
– Šta ja znam... Spado ti je,
mogo je bit i probušen... Šta ja znam... Prepala sam se pravo!
– Pa... Jesil sad trudna il nisi?
– Nisam... Hvala Alahu dragom.
Bilo mi je drago što Mirela nije
trudna, al isto tako mi je bilo i krivo što ona zahvaljuje Alahu, ko da nije
htjela ništa sa mnom da ima, a kamoli dijete.
Šutili smo cijelim putem do
„Parkuše”. A onda sam je pito jel mi još uvijek voli.
– Volim – rekla je. – Al svog
babu volim više...
– Šta to... znači? Da je...
gotovo? – pitam je, iako već znam odgovor.
Ona je šutila. S tim mi je sve rekla.
Onda me cmoknula u obraz. – Idem sad sama, mogo bi babo slučajno naletit...
I ode Mirela isto ko da moja
nikad nije bila. Kontam njoj je sad garant pao kamen sa srca, al ga je zato
meni navalila, jedva sam diso. Jebo ljubav, to je jedno obično sranje! Koji će
mi to kurac u životu, da se samo sjebajem, ko da se nema od čega sjebavat.
Bolje da se maznem onako s nekim ko što je Selma i da rahat hodam bez tereta. I
odma mi bude lakše. Čim sam se sjetio Selme naraste mi čuna, svih 14 centi...
Moro sam ga namjestit da mogu hodat.
Uto me nazove mama i pita me kako
je bilo u školi i kad ćemo se vidjet, mogo sam večeras navratit do Envera,
praviće neku specijalnu večeru, pošto sutra treba stan bit gotov, pa da proslavimo.
Ja joj odgovorim da je u školi bilo super, vidio sam neku staru raju, al kako
neću ni blizu Envera, a ne bi trebala ni ona. Nema pojma da ja sa njim nešto
slavim.
– Što? – pita mama.
– Jel on tu? – pitam ja nju.
– Nije, otišo u granap... Šta je
bilo, Keno?
– Ništa... Nisam ti htio reć, al
ne mogu više da šutim...
– Jȁ?
– Ja ga pratio... neki dan. Nemoj
se ljutit...
– Ne ljutim se, sine, šta hoćeš
da kažeš?
– Pa tolko me bilo stid da nisam
mogo da ti kažem...
– Šta, bolan Keno, reci, neću se
ljutit obećavam!
– Bio je u „City Pubu”, cmako se s
nekom trebom... Bila je tu još neka raja sa njima, cugali su, al on nije nikog
vidio osim te trebe, stalno je fato i ljubili su se... Ja sam to vidio kroz
prozor, ono đe didžej sjedi... Nisam htio da ti kažem... Al više ne mogu da ti
ne kažem...
Mama je šutila neko vrijeme, a
onda je jedva promucala:
– Duša moja...
– Nemoj da Enver bude ljut na
mene...
– Dobro, evo ga na vrata, vidimo
se sutra... Voli te mama... Ništa se ti ne sikiraj – osjetilo se u maminom
glasu da je bila pravo tužna.
– Vidimo se – kažem ja, al nisam
ni završio ona je prekinula vezu. To je to, kontam.
Dok sam pričo s mamom na drugi
telefon mi dođe poruka od Kaveza:
„Ključ sam ti ostavio ispod saksije kraj stepenica. U kuhinji su ti
pare i spisak šta sve da kupiš. Ne diraj ništa! Uzmi pare, ostavi stvari na
stolu, zaključaj kuću i vrati ključ đe si ga našo. Kusur ostavi sebi. Valjal
vako?”
„Valja!” napišem ja njemu nazad, a plan
kako da sjebem Kaveza mi se sam složi u glavi. On misli da ću ja njemu bit
potrčko ko onaj hinja... Papak. A možda me testira?
Odem na Bistrik, sve se bojim da
me kiša ne safata na po puta. Al umjesto kiše opet se razvredi, oni mrki oblaci
ko da nisu nikad ni bili nad gradom. Nađem ključ, uđem u kuću, pokupim pare i
spisak, odem do Munirine sobe, podignem dušek, lova je tu, otključam prozor u
Munirinoj sobi, al napravim isto ko da je zaključan, i iziđem. Odem do granapa,
namirim se. Ostavim stvari na stolu u kuhinji, provjerim još jednom da su
zavjese ko što su i bile, vidim nema pojma da Kavez skonta, izađem i ostavim
ključ pod saksiju. Tako. Prvi dio plana je gotov i spreman. Testiro il ne,
Kavez mi je pomogo u operaciji. Pošaljem Kavezu poruku da je sve u redu. On mi
odgovori dobro.
Kad sam se vratio kući malo sam
opet piso, pa sam tako sam i zaspo. Spavo sam ko beba. Isto ko da me je neko
nadrogiro. To je bio prvi put da sam se totalno oduzeo i da sam prvi put sanjo
nešto lijepo otkako se babo ubio. A sanjo sam Selmu. Ko, ja došo kod Selme,
ulazim na vrata, zovem je, a ona samo reče hajde,
hajde... Uđem u dnevni boravak, a ona leži na kauču gola golcata i dira se.
Ja začas skinem hlače, izvadim čunu, a ona poraste, imala je sad 20 centi, bilo
mi čudno, pa kažem Selmi: „20 centi!” A ona meni kaže: „Hajde, hajde, bujrum,
hadžija!”
U neko doba čujem telefon. Kavez.
Usto sam napaljen al u isto vrijeme mi bilo smješno šta sam sanjo. Nije mi se
uopšte pričalo sa Kavezom. Pustio sam da telefon izbruji svoje (nijedan telefon
ne držim na zvuku da tetka ne skonta da imam telefon), al je onda Kavez nazvo
opet. Gurno sam ga pod jastuk da tetka ne čuje i opet sam ga pustio da izbruji
do kraja. A onda je Kavez opet nazvo. I onda skontam da se moram javit. Šta ako
je skonto da mu pripremam zamku? Jebiga, reću da nemam pojma što mu je prozor
osto otvoren, garant Munira zaboravila... Javim se.
Odma me je napo. – Što se ti ne
javljaš, smradu mali?
– Spavo, ba... nisam čuo... –
kažem.
– Hajde – kaže – za po sata da si
sišo dole, sad će Zijo doć po tebe!
Umrlo je govno u meni. – Što...
to? – promucam.
– Vidjećeš kad dođeš.
– 10 je sati, Amere... moram
sutra u školu, šta će mi tetka reć... – probam da se izvučem.
– Povedi i tetku, jebe mi se,
hoću da si za po sata ispred zgrade! Nemoj da ti ja tamo dolazim!
Znao sam svaki put kad Kavez to
kaže, a govorio je to često, onda je neko sranje. I onda ti je bolje da ti ideš
njemu nego da on dolazi tebi. Kažem dobro
i prekinem vezu. Okrenu se cijela soba oko mene. Ma šta soba – planeta. Stomak
me zaboli od straha, mislio sam da ću se usrat. Tad sam skonto što ljudi kažu
„usro se od straha”. Provirim u dnevni, vidim tetke nema, otišla spavat.
Spremim se i čekam da prođe pola sata pa da siđem dole.
Ovo je bilo najdužih pola sata u
mom životu. Isto ko da čekam smrtnu kaznu. Trebo bi ostavit tetki poruku. Ako ustane,
a mene nema, nek zna gdje da me traži. Napisaću joj poruku na papiriću i
ostavit kraj komjutera. Ovako, kratko i jasno:
Tetka, ako me u jutru ne zatekneš u krevetu, da znaš da me je Kavez
zarobio, ubio, il tako nešto. Javi odma policiji. I mami.
Voli te Keno.
No comments:
Post a Comment