Salt Lake City ima jednu sličnost sa Sarajevom: i ovdje je bila zimska olimpijada! Samo što ovdje nije ko kod nas, da više niko ne skija i skijaški tereni ne rade. Ovdje svi skijaju i idu u jedno malo mjesto što se zove Park City. Tu se nalaze skijališta i to je jedan mali gradić koji ima nešto ko fol spomenik svim olimpijskim gradovima. A to je ustvari putokaz u kojem su pravcu svi olimpijski gradovi i koliko su udaljeni od Park Cityja. Ima i Sarajevo. Lijepo stoji putokaz na kojem piše „Sarajevo”. Zamišljo sam se kad bi kreno u tom pravcu preko planina i da nema okeana kolko bi mi trebalo da stignem do Čaršije... Garant bi ostario dok bi došo tamo na ćevape. Mama me je tu slikala i ja sam stavio sliku na Facebook. Raja je odma lajkovala.
U Americi mi je pravo fino. Idem u školu i ne pričam puno, jer još nisam naučio dobro engleski. U engleskom jeziku dosta stvari nemaju logike. Naprimjer, oni kažu moram „take a shit”, ili „take a pee”, što znači bukvalno moram uzeti sranje ili uzeti pišaku, umjesto moram ići kenjat ili ići pišat! Niđe veze. Bilo mi je smješno kad sam to čuo i baš mi je bezveze da kažem da idem uzet svoje govno.
Upozno sam dosta raje. Svi su u razredu OK. Jedino što nema nijednog Bosanca, to mi je malo krivo. Mama kaže da naša djeca rijetko idu u privatne škole, jer je skupo, al da ona želi da ja imam najbolju moguću školu i da će ona radit ekstra samo da ja idem u ovu školu. Meni isprva nije bilo jasno šta znači privatna škola. Kod nas toga nema, sve su škole – škole. A privatna, to znači da je neki bogataš otvorio svoju školu i našo nastavnike da rade za njega. Taj bogataš njih plaća bolje nego u onim školama što nisu privatne, pa su zato ove škole bolje. Zato se ove škole plaćaju i ne može svako da ide u njih. Meni je isprva bilo krivo što idem u školu đe nema Bosanaca, al sam se brzo naviko.
Ovdje se djeca ne zajebaju ko u Bosni. Ovdje kad bi neko bacio kondom na nastavnicu letio bi drito iz škole. Možda zato što je ta privatna škola, pa nema jalijaša ko kod nas i djeca su puno ozbiljnija. Ovdje se, recimo, ne smije reći „Oh my God” što znači „Bože moj”! Umjesto toga oni kažu „Oh my Gosh”. A to znači isto, jer „Gosh” ustvari ne znači ništa, samo je jedno slovo na kraju drukčije. To mi je skroz bezveze, šta ima veze to slovo na kraju kad se misli na isto? To bi isto bilo ko kad bi mi vikali O, moj Bode, umjesto Moj Bože. Mama kaže da u svakom društvu ima stvari što su zabranjene. Eto, kod nas više ništa nije zabranjeno pa gdje smo dospjeli... U njeno vrijeme nisi smio opsovati Tita i ako se zakuneš Titom onda ne smiješ slagat nipošto! Kod nas je Tito bio ko kod Amerikanaca što je Bog. Mati kaže da ću se i na to naviknut, jer ona hoće da ja budem doktor il tako nešto. A ja i dalje hoću da budem ko Džeko. Odma sam počeo trenirat.
Ovdje su super uslovi za fudbal. Svi imaju dobre kopačke i dresove. Al ne igraju dobro ko naša djeca. Oni fudbal zovu soccer jer imaju već fudbal, američki. (Još mi nije jasno zašto ga zovu fudbal, jer foot znači noga a ball znači lopta, a oni stalno nosaju loptu u ruci, niđe veze.) Ipak, Amerikanci sve više igraju soccer. Jedino mi se ne sviđa što mješaju curice i dječake, to mi je bezveze. Ćoro će me garant zajebavat kad čuje da treniram sa curicama, pa sam skonto da mu ništa ne govorim o tome.
Fudbal, odnosno soccer, najviše treniraju Meksikanci i Bosanci, al ima i Amerikanaca. Ustvari, mi smo ovdje svi Amerikanci, a ne ko u Bosni što imaju Srbi, Hrvati i Bošnjaci a niđe Bosanaca. Zato nam i jest tako kako je, kaže mama. Prije su ovdje samo ženske igrale fudbal, al sad ima više dječaka. Mati kaže da je to zato što Salt Lake City ima fudbalski klub, zove se Real Salt Lake. I još kaže ako budem dobar možda dobijem stipendiju pa mi škola bude džabe i onda završim u tom Realu. Ovdje se te stipendije daju dobrim sportistima, a to znači daju ti pare da treniraš i ideš u školu. Iz Reala onda mogu igrat za Bosnu, jer je Salt Lake pravo dobar, bili su i američki šampioni jednom! „Eto,” kaže mama, „Imaš bolju šansu nego u Bosni, Ibišević je tako počeo!” Na proljeće će me mati upisat u pravi klub, pa ću onda igrat samo sa dječacima. Jedva čekam. Nije mi zanimljivo kad sam puno bolji od ostalih. I nerviraju me djevojčice pravo. I još nešto: mati mi je za rođendan poklonila dres bosanske reprezentacije sa brojem 11, i na njemu piše Sudžuka! Mama nije znala da ja volim broj 9, nego je uzela 11 pošto je Džeko jedaneska u repki. Nema veze. Sad jedva čekam da jednog dana zaigram za Bosnu.
Naša reprezentacija je bila prošla u baraž i onda zijanila od Portugala. Ništa od Južne Afrike. Nema veze, naš tim je sve bolji, dolaze i novi igrači, ona djeca što su odrasla po Evropi ko izbjeglice, samo da popravimo odbranu, i garant ćemo se plasirat za sljedeće svjetsko prvenstvo. A to će bit u Brazilu 2014. Jebo Afriku, Brazil je Brazil! A za svjetsko poslije toga 2018 možda i ja budem spreman i dobijem šansu da zaigram za Bosnu. Tad ću imat taman godina za to i to će mi sad bit goal. Ameri kažu goal, a to kod nas znači cilj! Meni odgovara i jedno i drugo; cilj će mi bit da igram za Bosnu i da zabijem go! Barem jedan. Hehehehe...
Kad sam došo ovdje nije mi bilo ni do čega. Tolko sam bio tužan da nisam bio nikako raspoložen da pišem. Ono kad mi je babo umro mogo sam da pišem jer mi je tako bilo lakše, al ovdje mi je tuga drugačija pa mi je bilo puno teže da pišem o tome. Sreća, pa ima Facebook, pa stalno pričam sa Ćorom o Sarajevu. A ponekad se dopisujem i sa Mirelom.
Neki dan mi je Ćoro javio da će Kaveza sudit u Hagu! Onda sam pregledo naše portale i fakat – Kaveza će sudit u Hagu! Našo sam jedan članak koji spominje sve o Kavezu; kako je zaduživo ljude po Sarajevu, da se bavio prebacivanjem Kineza u EU, i da je čak imo veze i sa samim političkim vrhom BiH, jer je u nekim krugovima važio za velikog borca i patriotu, i da se tereti za neke zločine nad srpskim civilima. Tamo će mu sudit al uvijek postoji šansa da ga oslobode, jer ne bi bilo prvi put da puste kriminalce na slobodu.
To kad sam pročito sjetio sam se svega i naka me jeza stresla, iako je Kavez, eto, sad u Hagu a ja u Americi i ne bi se više trebo bojat. Strah od njega i njegove bagre uvukla mi se pod kožu. Opet kad skontam, da nije bilo Kaveza, vjerovatno ne bi nikad sazno da sam ja sin svog oca, odnosno da je babo otac svog sina, tojest mene. A umalo da i ja završim u novinama, uokviren u onu smrtovnicu. I ko zna kojem bi Bogu mene sahranili, kad sam polutan i kad ni sam ne znam koji je moj Bog.
Ja, iskren da budem, ni dan-danas nisam siguran šta se sve desilo zaprave a šta u mojoj glavi.
Tih dana je bila tolka frka, da sam moro mami priznat da radim za Kaveza. Ona je još bila tužna, jer je raskinula s Enverom, al kad je saznala kako je SIPA zarobila Kaveza, ona je odma zaboravila na Envera, pokupila moje stvari i onda smo se preselili na Pofaliće. Sreća, pa smo izvadili pasoš na vrijeme. I onda smo spičili za Ameriku.
Evo kako je to sve bilo, odnosno, kako se ja sjećam svega toga šta je bilo.
Bio sam napiso tetki poruku da zovne mamu i policiju ako vidi da me nema ujutru u krevetu. Onda vidim, prošlo pola sata, pa se polako išunjam iz stana. Zijo je čeko u onom kombiju. Otvorim vrata od kombija laganice, da se probam nekako izvuć, a on samo naredi: „Upadaj!” I ja uđem, šta ću, nek bude šta će bit, kontam, praviću se blesav.
Zijo mi ništa nije htio reć, ni đe idemo ni zašto me je Kavez tražio. Samo je reko iznenađenje. A mene je onda počeo srklet fatat. Vidio sam da ne idemo na Bistrik, kod Kaveza, već smo izlazili iz grada i krenuli prema Soukbunaru. Kasnije sam skonto da je Germa ustvari živio na Soukbunaru i da idemo kod njega. Al to nisam sazno dok nismo došli gore.
Kad se ide gore, na Soukbunar, svuđe je šuma okolo, i još strašnije izgleda po mraku. I još strašnije je bilo kad su farovi osvjetlili tablu na kojoj je pisalo Dobrodošli u Republiku Srpsku! To je neko prekrižio sprejom i napiso ispod: Jebala vas Srpska! Ja sam samo buljio u onu tablu i konto sam: „E, sad sam najebo!” Svašta mi se vrtilo po glavi; da me hoće Kavez razmjenit sa Srbima za nekog svog muslimana, da me hoće ubit, da će me sjebat nekako, jer sad smo na teritoriji druge države iako je ista država, pa tu može svašta da se desi. A onda se opet ukazala tabla Federacije i na njoj je pisalo Dobrodošli u Federaciju Bosne i Hercegovine! I to je neko prekrižio sprejom i napiso ispod: Jebala vas Bosna!
Htio sam iskočit iz kombija i pobjeć niz brdo, pa sam u sebi pamtio kuda smo sve prošli. A od mraka ništa osim šume nisam vidio, strah me je bilo i pomislit da tu hodam sam. Onda sam konto jebiga, strčaću niz brdo, preko njiva, bolje i to nego da me Kavez handri. A onda smo došli do Germine kuće. Ja još nisam znao da je to Germina kuća. Zijo je zaustavio kombi i izašo da otvori kapiju. Farovi od kombija su direktno osvjetlili Germinu kuću, pa sam se prepo čim sam je tako vidio. Ko u hororima. Vidilo se da je kuća bila srušena u ratu pa su je popravili. Nije bilo irofe, samo one crvene cigle. Al su zato bile rešetke na prozorima, prave rešetke! Ne znam jel ih Germa stavio da mu neko iz Srpske ne obije kuću il zato što je tu Kavez držo zatvor. I jedno i drugo mi je prošlo kroz glavu, al ja sam tu ipak vidio zatvor. Istrčo sam iz kombija i sletio niz brdo kolko god me noge nose. Al me nisu vazda nosile. Zijo me je stigo, skočio na mene s leđa i oborio me u jarak. Prvo mi je izredo sve po spisku dok je trčo za mnom i što nisam htio da stanem. Kad me je oborio na zemlju opalio mi je par šamara i reko mi da sam majmun što bježim. Onda me je držo za jaknu i vuko me za sobom. Usput me je ubjeđivo da mi se ništa neće desit i da ću saznat nešto što će mi bit drago! Čuj drago, kontam, šta mi može bit draže od svog kreveta i babine slike kraj jastuka. Al nisam više ništa reko. Krv mi je počela curit na nos, pa sam se briso rukavom i u sebi psovo mater i Ziji i Kavezu.
Kuća je bila otključana i Zijo je ušo ko da ulazi u svoju. Odma sa strane su bile stepenice za podrum. Povuko me je dole. A odozdo su se čuli glasovi i smijanje. Podrum je bio jedna mala prostorija bez prozora, pa je dim od cigara jedva čeko da iščepi napolje. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na dim i na mrak. Samo je jedna bijedna sijalica visila sa plafona isto ko da se zadesila tu slučajno, samo što ne odahne. Ništa ona, jadna, nije obasjavala okolo nego samo ono što je direktno ispod nje. A ispod te sijalice je sjedio neki lik spuštene glave, zavezan za stolicu. Nisam odma primjetio da je svezan za stolicu, nego je frajer umalo pao al nije mogo jer je bio zavezan, pa sam tako primjetio da je svezan za stolicu.
Moje noge više nisu bile moje, ni moje ruke nisu bile moje, ni glava moja nije bila moja, ništa više nije bilo moje. Izgubio sam se, al sam i dalje ja bio ja, pa sam poželio da sam osto u krevetu i da ovo nisam ja nego neko drugi. Kavez je bio naslonjen na neki sto u ćošku, u mraku, prekrštenih ruku, isto ko američki specijalac. Germa i Guja su se nešto zajebavali oko onog tipa na stolici. Kad su nas ugledali na vratima isto ko da su se sva trojica obradovali.
– Aaa, evo i našeg Džeke! – vikno je Germa. I dok sam se ja pokušavo sabrat, Germa i Guja su me tapšali po ramenu, fol sretni da me vide.
Onda se Germa malo nadvirio nad moju facu i podigo je na svjetlo. Bezbeli je vidio da mi ide krv iz nosa. Popizdio je.
– Ša je ovo?! Zijo, nemoj da ti se stare najebem, govori: jesi ga to tuko?!
– Pošo bježat... – reče šupak Zijo.
– Ma ša pošo bježat! Jesam ti reko da ga ne smješ pipnut više, jesam reko?!!
– Jesi... – snuždeno će Zijo. I tek mi onda pusti jaknu za koju me čuvo.
– Kako bi bilo da ja tebi šljagu jednu opalim, ha! – Germa diže onu svoju šaketinu ko da će fakat Ziji opalit šamar. I ja sam već vidio Ziju kako usporeno leti kroz vazduh.
Onda se umješo Kavez. – Hajd, dobro je više, dajte malom da sjedne.
Zijo je šutio ko pička. A ja sam gledo u onog lika na stolici. Konto sam otkud ga poznajem? Guja izvuče odnekle još jednu stolicu. Malo sam se nećko da sjednem. Kontam sad će i mene nako svezat.
– Sjedi slobodno, Kenči, neaš se ćega bojat – kaže mi Germa.
I ja sjednem.
– Prepoznaješ li ti ovog lika, Keno? – pita mene Kavez.
Ja pogledam malo u tipa, kontam šta su mu uradili ni rođena mati ga ne bi poznala. Frajer je bio sav podbuho. Tukli su ga. Krv mu je išla na nos i iz usta. Slegnem ramenima, ko ono, nisam siguran.
– Stavi mu one đozluke, Kerime – reče Kavez Germi. Ovaj izvadi čale iz džepa, diže tipu facu i nabi mu ih na nos. Frajer malo zastenja, garant su mu nos slomili.
– A sad? – pita mene Kavez.
– To je onaj... onaj lik... što me pratio... – kažem ja, nekako jedva. Kontam, jebote, ufatili drota i muče ga, pa ovi nisu normalni!
– A znaš li ti čim se bavi ovaj lik? – pita mene opet Kavez.
– Nemam pojma... drot?
Tu se svi grohotom nasmijaše.
– Hajdi, Šerlok, predstavi se našem jaranu – reče Kavez onom tipu što me je pratio.
Frajer nije dizo glave. Nije me ni pogledo.
– Ćutuk... Jozo Ćutuk – prostenja tip.
I svi se opet nasmijaše.
– Bond... Đejms Bond! – ubaci se Guja. Nastade još veći smijeh. Ništa mi nije bilo jasno.
– Nije Jozo nikakav drot ni tajni agent, ko što si ti mislio. Pratio te je zato što radi u „Kliničkom”. Vidi, Kene, što je zbunjen! Garant konta kakve to veze ima s njim?
I pito sam se kakve veze to sa mnom ima, nemam pojma o čemu je Kavez pričo...
– Hajd, Ćutuk, reci malom što si ga pratio...
Lik je malo pošutio, a onda se okreno i pogledo me direktno u oči. Bilo mi ga je žao. Odma sam konto da bi i mene Kavez tako jednom svezo za stolicu, samo ako mu ne budem po volji.
– Kenane, dugujem ti izvinjenje... – progovori frajer. – Ja sam bio taj... taj koji je radio DNK... nalaze tvog oca Muzafera... Napravio sam grešku... Izvini... Već nekoliko dana se kanim... kanim se da ti priđem i da ti kažem...
I dalje sam bio zbunjen. Šutio sam i samo čeko da Jozo završi šta je počeo pričat.
Jozo se malo sabro, pa nastavio:
– Nalazi su se nekako pomješali u kompjuteru... Ustvari imena su se pomješala... na nalazima... Kad je tvoj otac nazvo... gledo sam u tuđe nalaze... Sazno sam kad je već bilo kasno... Zvao sam ga, slao mu mejl, nije se javljo...
– Bilo bi ćudo da ti se javio! – ubaci se Guja, a Germa se nasmija na to. Meni nije bilo do smijeha. Znači, ovaj šupak je kriv za smrt mog babe! Zamrzio sam ga u sekundi.
– Izvini, Kenane... Izvini... Ne znam kako se to moglo desit... Kad sam vidio... čitulju u novinama... htio sam u zemlju da propadnem... Bio sam i na dženazi... tamo sam te vidio... i otad samo kontam... kontam kako da ti priđem i da ti kažem...
– Znači, babo je ipak moj babo?
Ćutuk je potvrdio glavom. Bio sam sretan. Htio sam samo da idem kući. I da spavam i spavam i spavam...
Onda su odvezali Jozu. I stavili mu povez na oči. Kavez je reko da mora ići i zovno Germu prstom da mu nešto kaže. Naćulio sam uši. Davo mu je naređenja, isto ko oficir vojniku. Samo što je Kavez šapto, nije se drao ko oficiri što rade. A to da Jozo ne čuje. Al sam zato ja sve čuo. Oni nisu ni kontali da ja slušam. Kavez je reko Germi da kaže Ziji da izbaci Jozu u gradu. Onda je Germa pito Kaveza jel siguran u to, ovaj ih je sviju vidio, da se ne izlaje drotovima, a Kavez je reko da Jozo može lajat na zvijezde, nije glup, zna šta će mu se desit ako bilo šta kaže. Samo nek mu Germa spomene familiju, i nek ga pusti nek ide u pizdu materinu. Germa je reko: „Dobro, jarane, do tebe je.” Onda je Kavez još dodo da sutra rano mora za Tuzlu, Munira je ostala u bolnici, nije dobro nikako, nosi joj neke stvari, garant će ostat cijeli dan, pa da Germa obiđe malo kuću. I onda mu je namigno. Germa je klimno glavom, a Kavez je onda meni pokazo glavom da idem s njim.
Kavezov BMW je bio parkiran malo dalje od kuće. Kad smo sjeli reko mi je da se svežem i pito me šta sam ja mislio što me je zvao. Ja sam reko da nisam imo pojma, ko što i nisam imo pojma.
– Što si onda bježo? – pita on opet.
– Kad sam vidio „Republika Srpska” na tabli, usro sam se ko grlica, ne znam zašto... – dosjetim se ja.
Kavez se tu malo nasmije. – Znaš, – kaže – većina ovih što rade za mene bili su klinci kad su počinjali, možda malo stariji od tebe, al sviju sam ja nekako izvadio iz govana, dao im hljeb u ruke. Zato su mi vjerni, vole me ko brata. Tako i ti, ako budeš slušo šta ti se kaže niko te u gradu neće smjet krivo pogledat. Prije ćeš kod mene dobit poso nego na birou za zapošljavanje. Znaš šta je to?
– Tamo đe se ide kad završiš školu – kažem ja.
– Eto vidiš, kod mene ti ni škola ne treba. Ja ti mogu sredit diplomu kakvu hoćeš. Al nisi blesav da džaba radiš kad možeš bit hadžija. Ja ne volim te nepoštene radnje. Ja sam pošten lopov, isto ko onaj Robin Hud, znaš Robina Huda?
– Znam...
– Eto, isto tako. Ja kradem samo od bogatih lopova i dajem hljeb fukari.
Htio sam ga pitat a šta radi s onom djecom od Roma, al nisam smio. Znao sam ja da mi Kavez priča šuplju priču samo da ja nekom ne bi nešto reko, al sam se pravio glup i htio sam da on misli da sam glup. I sve sam gledo preda se i držo se čvrsto za sjedište, jer Kavez je vozio niz ono brdo ko lud. A isto ko da ne vozi. Vitla onim volanom ko na vašeru, a sve gleda u mene dok priča. Mislio sam da ćemo se zabit u neko drvo il svaljutat niz livadu. Jednom sam nas već vidio zabijene u banderu, al je Kavez laganice skreno u zadnjem momentu, isto ko da ništa nije bilo. Menščini da se on uopšte nije bojo smrti. Čak je izazivo.
A meni je plan već bio u glavi. Sad sam znao da se babo ubio jer je mislio da ja nisam njegov sin, nije to mogo da podnese, bezbeli. Znači, nemam više osumnjičenih, mada su mi i dalje svi osumnjičeni bili sumnjivi. Kontam: možda je onaj jadnik pomješo nalaze i možda Kavez nema ništa sa samoubistvom mog babe, al zato ima sa Fadilom i njenom bebom, sa babinim dugovima, sa prijetnjama i pljačkanjem i sa ko zna kolko toga još, ima Kavez dosta toga zašto je zaslužio da čami u kavezu, kako i sljeduje lopove i prevarante. Idem ga sjebat, jer nema ko drugi!
Kad me je istovario ispred zgrade Kavez mi je samo reko:
– Keno, ti nisi ništa vidio, ništa ne znaš, jesi čuo? Ovo sam uradio zbog tebe, da ne misliš da sam ja imo nešto s Muzaferovim vješanjem. Primjetio sam ja kako ti mene gledaš. A ja sve vidim i sve pamtim, pa tako i ti... Nemoj to zaboravit. Učinio sam ti uslugu, kontaš?
Ja sam klimno glavom i ušo u zgradu.
Sreća, tetka nije vidjela poruku što sam joj ostavio. Spavala je. Bilo je već kasno, ponoć prošla. Ja sam dugo još gledo u babinu sliku kraj kreveta i tako zaspo. Sanjo sam ga. Sanjo sam ga kako me ljubi u čelo i kaže mi oko babino... I onda mi se, tako u snu, sve poklopilo, isto ko da mi je babo sve to ispričo dok sam ja spavo:
Babo je išo na liječenje i tamo sreo Envera. Usput je pokupio Selmu, što je Enveru garant bilo krivo jer mu je Muzafer po drugi put skino trebu. Prvi put je bila moja mama, pa su Selma i Ana bile jedine žene koje Enver nije mogo imat, zahvaljujući mom babi, velikom jabaču. To je garant kuhalo u Enveru, al se pravio da mu je svejedno, pa je vidio super priliku da se osveti babi kad je Muzafer radio DNK test. A babo je garant tražio da mu Enver pomogne oko toga jer je Enver nekad davno furo s babinom sestrom, tojest mojom tetkom. Muzafer je mislio da je Enver raja. A Enver je šupak, ko što Selma kaže, pa je zamjenio imena na nalazima. Kad je babo nazvo Jozu da sazna rezultate, Jozo je samo pročito ono što je mislio da je tako. Jadni Jozo Ćutuk. Džabe frajer popi batine. A babo se onda objesio na šnjuru od usisivača. On, garant, nije mogo da se pomiri s tim da ja nisam njegov sin, plus, imo je i onaj poremećaj, pa mu nije vazda trebalo. Babo je bezbeli konto da je ipak bolje da ja idem materi, a znao je da nema šanse da ja pristanem na to, pa se on ubio da bi mene spasio. Babo je htio da ja idem iz Bosne, zato me je tjero nako često da učim engleski. Haman je babo dugo već razmišljo kako da se ubije, al nije mogo radi mene! Samo sam ga ja, izgleda, držo na životu, pa kad je vidio da ni mene više nema, šnjura od usisivača mu je bila jedini izlaz... Imo sam osjećaj ako se probudim da više neću čuti babin glas. A onda mi je nešto reklo da će on uvijek bit tu kad sklopim oči, bilo gdje da sam.
Čim sam se u jutro probudio, pomislio sam samo jedno: Enver Šahinpašić. I lijepo sam vidio svog doktora kako trlja onim svojim zubima sa reklame za kaladont dok čaprka po DNK nalazima po kompjuteru. Jebaću mu majku!
To jutro sam počeo vjerovat u duhove, jer mi je babo u snu reko ko je krivac za njegovo samoubistvo. Pomislio sam kako ću to ispričat Mireli pa sam se sjetio da Mirela više ne priča sa mnom. Nedostajala mi je Mirela. Osjetio sam kako me presjeca u grudima, al sam se brzo napravio ko da mi nije ništa.
Tetka je već bila spremna i požurivala me da perem zube i da se spremam. Morali smo kod direktora. Meni se nikako više nije išlo u školu. Ja sam već tad, dok sam prao zube, odlučio da spičim za Ameriku, pa mi je bilo bezveze da idem u školu. Al sam ipak svoj plan moro sprovest do kraja. Prvo to, pa onda Amerika. A taj dan je ispo perfektan za ono što sam planiro i nisam smio više čekat. Misterija je rješena, samo da još Envera sjebem i da Kaveza strpam u zatvor. Otišo sam s tetkom u školu, iako sam već skonto da šmugnem sa zadnja dva časa.
Dok smo išli u školu tetka me stalno pitala što sam ja tako nasmijan danas, jel sam se to zaljubio, sav blistam. A ja sam joj slago da jesam, ima jedna cura u razredu... A bio sam sretan zato što mi je babo bio otac i što sam ja bio sin svog babe. Htio sam da uradim sve onako kako bi mi babo savjetovo: da otkucam Kaveza, da sjebem Envera, da pomognem ljudima, da bježim za Ameriku...
Kad smo došli kod direktora u kancelariju on je odma pao na tetkin izgled. Ponašo se ko malo dijete. A tetka je fakat bila ko bomba. Sriktala se, boli glava. Direktor je naručio kafu i sve počeo mucat kako je šteta što ranije nije upoznao moju mamu (tojest tetku), da mu je ovo tek druga godina da radi u školi, pa vjerovatno zato, a vjerovatno i zato što sam ja bio odličan učenik prošle godine (provjerio je) pa nije bilo potrebe... No, međutim... Direktor se stvarno previše trudio da izgleda fin i kulturan, stalno je tražio neke zajebane riječi da izgleda ko fol intelektualac, a da je znao kolko ga oni brkovi iznad očiju otkrivaju, da je totalno ofiran, i kolko je moja tetka namazana ne bi mu palo napamet da se glupira. A tetka je isto tako bila fina. Samo ga je slušala i odobravala sve što ovaj kaže. Onda je stigla kafa i direktor je mene poslo na čas da on malo proćaska s mojom mamom. Tetka mi je namigla i ja sam otišo na nastavu. A jedva sam čeko da dođe vrijeme da ufatim šturu.
Zadnja dva časa je trebo bit dvočas matematike, tako da mi je bilo još slađe pobjeć iz škole. Iskoristio sam šansu da pregledam Ferhadiju, da vidim dal su se Fadila i Roki vratili na ulicu. Nisam ih našo. To me je još više naljutilo na Kaveza. Pito sam se đe su, da ih nisu Sandžaklije ukrali od Kaveza? Da se nešto nije desilo Rokiju poslije onih kapi što mu je Zijo dao, pa sad Fadila radi neđe drugo, bez djeteta. Da Fadila nije poludila? Ko zna... sve je bilo moguće, bilo mi ih je žao ko da su mi familija... I tu nisam ništa mogo promjenit. Al sam mogo stati u kraj Kavezovom lopovluku.
Kad sam bio blizu njegove kuće, prvo sam laganice produžio uz brdo, kraj kuće, da vidim da slučajno Germa nije tu, pa sam se vratio nazad i ušo u avliju. Nisam htio bit previše sumnjiv i zvjerlat okolo nego sam probo bit normalan, ako naiđe Germa il udari neki komšija samo ću se pravit da tražim Kaveza. Otišo sam do vrata i pokuco, iako sam znao da nema nikog u kući. I taman da se okrenem i šmugnem iza kuće kad će neki ženski glas iza kapije:
– Koga tražiš, sine? – Bila je to Munirina kona.
– Došo da vidim kako je nena Munira, trebal joj šta... – kažem ja.
– Neće njoj, jadnici, dugo ništa zatrebat. U bolnici je, juče je Amer odveo, mora se operisat – kaže kona.
– A jel baš? – kažem ja.
– Jȁh, dijete drago, ništa nama više ne treba... – reče nena, a već je stenjala dalje uz brdo.
Ja ko fol krenem prema kapiji, i otvorim je, kapija zaškripi, i onda je opet zatvorim. To fol da nena čuje da sam izišo iz avlije. Vratim se nazad, iza kuće. Pogledam lijevo i desno, niđe nikog, iza mene je bilo visoko žbunje i drveće, tako da me niko nije mogo vidjet s te strane. Popenjem se uza zid i samo gurnem prozor. Ne ide! Siđem dole, sav sam se oznojio od straha. Šta ako je Kavez skonto? Ma nije mogo skontat. Da nije zatvorio prozor? Ipak su tolke pare u pitanju... Ma kad će, nije mu bilo do toga da provjerava prozore... Idem još jednom, pa bježim odavde, možda je zamka, kontam. Popenjem se još jednom i gurnem prozor iz sve snage. Otvori se! Bio je samo zaglavljen. Ubacim prvo školski ruksak pa se i ja utrpam kroz prozor, zapnem za zavjesu i padnem na pod. Otkinem i garnišu i zavjesu! Sranje pravo, pogledam, garniša visi na pola, zavjesa visi sa garniše. Najebo sam! Ako Germa bude dolazio da obiđe Kavezovu kuću vidjeće slomljenu garnišu i diće uzbunu, pa onda ništa od mog plana. Sad sam fakat moro požurit. Podignem onaj dušek i opet se malo čudim. Ja tolke pare nikad u životu nisam vidio a vjerovatno nikad više neću vidjet. Šta ja znam, moglo je bit oko 100-150 hiljada eura sve zajedno, onako od oka, ko što Germa kaže. Napunim ruksak eurima, nisam htio ni dolare ni marke, jebo to. Provirim kroz prozor, vidim niđe nikog, pa onda prikučim stolicu i popenjem se da popravim garnišu i zavjesu. Samo ih nabacim onako laganice na onaj ekser što je skoro ispo iz zida, da se ne vidi s polja da je neko ulazio kroz prozor. To, ako Germa bude obilazio. Iskočim napolje. Onda se opet popenjem da popravim prozor, zalupim ga, da izgleda ko da je zatvoren. Pogledam odozdo, nije bila baš neka kamuflaža, vidjelo se da je prozor malo otvoren, al nisam imo više muda da se zajebajem oko toga.
Skonto sam već davno da se ne vraćam istim putem, pa sam ustrčo uz brdo i trčo dalje kroz sokake. Crko sam. Ona je torba bila sve teža i teža. Al sam znao da moram trčat, da stignem sve na vrijeme.
Dođem kući, uletim u podrum, tamo sam već bio pripremio onu kutiju od kopački što mi je tetka kupila, novine i selotejp. Ubacim u kutiju 15 hiljada, umotam u papir od novina i dobro oblijepim kutiju. Imo sam još 5 hiljada. Odvojim dvije, pa i to zamotam u papir i izlijepim. Isto tako i sa ostale tri hiljade. Tih 5 hiljada gurnem nazad u ruksak, ruksak na leđa, a onu kutiju pod ruku i pravac Prva gimnazija. Tamo sačekam Mirelu. Ona se sad smijala i išla je s nekom rajom. Nije više bila tužna, i meni je bilo malo krivo što ona nije više tužna.
Zovno sam Mirelu u stranu. Njoj nije bilo drago što je zovem u stranu. Bio sam sav oznojen i zadihan, vjerovatno sam izgledo ko neki manijak. Sve je gledala u onu svoju raju, isto ko da me se stidila. Dao sam joj zamotanu kutiju.
– Šta je ovo? – pitala je ko da sam joj stavio govno u ruku.
– Poklon... Za čika Rasima... Od mame – slago sam. Nisam htio da misli da je od mene pa da baci kutiju neđe u jarak.
– Pa što nisi odnio na vrata, što meni daješ? – pita ona mene, a opet drži oči tamo na raji više neg na meni.
– Znaš ti što – odgovorim. – Plus, još nisam reko materi...
– A što nisi? Što ja sad ovo moram nosit?
– A što ona mora znat? Dala mi je samo to i rekla da odnesem Rasimu...
– Kad su saznali moji, red bi bio da znaju i tvoji, šta ti to sad glumiš neku finoću? – odgovorila je skroz grubo i ja nisam mogo da prepoznam Mirelu, isto ko da je bila neka druga Mirela. Kako je tako brzo sve zaboravila, pito sam se, baciće me skroz u crnjak, đe će joj duša...
– Đe će ti duša, bona, Mirela, što si takva? – pitam je.
– Kakva? Hladna, misliš? A kakva bi bila, srce si nam svima slomio! Nama prijete i pljačkaju nas ljudi kojim ti ideš po ćevape! Družiš se sa najvećom jalijom u Sarajevu, Kenane! Kakav si to ti, ha? Znamo mi sve, Kenane, upratio je tebe babo davnih dana, dolaze po tebe, vozaju te, sve se vidi, sve se zna, bolan, jesi zaboravio da se s našeg prozora sve vidi?!
Htio sam reć nije to baš tako, al nisam više ništa reko. Osjetio sam da su mi se suze nakupile u očima, pa sam se samo okreno i počeo trčat. I trčo sam tako, a sve mi se činilo da trčim u mjestu, da se ne mičem, isto ko hrčak u onom svom kotaču. Pomislio sam opet da ovo nije stvarnost, da možda živim u nekom paralelnom svijetu (ima jedna knjiga o tome), sve mi se naki ljudi pred očima priviđaju, face koje znam i ne znam, vidim mater, vidim tetku, vidim Envera, vidim onog Jozu Ćutuka, vidim Kaveza, Germu, Guju, vidim Rasima i Amru, vidim Selmu, Ćoru i Ziju, vidim sviju, vidim i sebe, Kenana Sudžuku: živim dole među tim ljudima a nikoga nije briga kako je meni. Nije ni Boga briga. Šta će Njega bit briga, On nit koga vidi nit treba da gleda. Mi smo Njemu ko one baje što su u nama. One bakterije što smo učili iz biologije, kontam, one žive u ljudima a da mi ni ne znamo da su u nama. Tako smo i mi možda i sve planete i sve zvijezde i čitav kosmos samo Bogu u šupku. On prdne i nastane univerzum. To je onaj Veliki prasak. I tu sad živimo i umiremo, vrtimo se u krug. Šta će se On zamarati sa nama, sićom na Zemlji. Nema potrebe, sve je po Njegovom ionako. A to što je Bosna govno od države, to što je Kavez lopov, to što sam ja tužan i ljut, to što mog babe više nema – to se Boga ne tiče! Kad ovaj Svijet ne bude više valjo, On će ispustit još jedan veliki prasak, i sve ispočetka!
Ispred mene se odjednom stvorila ona rupa đe su oca zatrpali i ja stojim tu, a svi oni ljudi oko mene me gledaju. Isto ko da sam opet na dženazi. I ja osjetim njihov pogled, hoću da umrem od tuge i stida. Zastanem. Cijelo Sarajevo mi se okretalo oko glave. Poludiću, mislio sam. A možda sam već poludio, i to sam mislio. Plakalo mi se. I onda sam primjetio da plačem. Onda sam čučno, uhvatio se za koljena i plako na po trotoara. A ljudi su prolazili. I tramvaji puni ljudi su prolazili. I svi su me garant gledali, a niko me nije vidio... Niko. Sad ni ja sebe više nisam vidio, isto ko da ja više nisam bio ja, nego opet onaj drugi Kenan Sudžuka. I taj Sudžuka hoda po Sarajevu, kuje planove kako da osveti oca, vodi ljubav sa Mirelom, opšti se sa Selmom, druži se sa jalijom, sve on to radi, taj drugi neki Kenan Sudžuka, a ja ga gledam i ne vjerujem da sam to ja.
Kad sam došo sebi, ufatio sam tramvaj i švero se do Alipašinog. Palo mi je na pamet ono kako je tetka rekla da ljudi smrde u tramvajima. Fakat, bilo je tu nakih levata, nisu se okupali otkako je potpisan Dejtonski sporazum. Tuknu, ne možeš prić. I još onako, nonšalantno, drže se za rukohvat, ne jebu živu silu. Bile su i neke trebe, dobre i mirišljave. Nešto se kikoću. Njihov miris se u zraku pomješo sa mirisom znoja, pa je zajedno mirisalo ko neki parfem od znoja, miriše a smrdi. A onda je ušla reva i ispala je scena. Jedan je revizor kreno s početka da pregleda karte a drugi s kraja tramvaja. Ja sam se laganice povuko u sredinu i samo molio boga da naiđe sljedeća stanica da iziđem. Onda me je trzno neko s leđa i reko: „Karte na pregled!” Revizor. Okreno sam se i počeo fol tražit kartu. Uto je frka nastala oko neke nene koja je sjedila tu, odma do harmonike od tramvaja. Nena nije imala kartu, nije htjela da ustane, nit je htjela da pokaže ličnu. Psovala je i njih i državu i one što smrde, i sve govorila: „Ja sam penzioner, šta mene handrite, u svom sam gradu, šta će mi dokumenti. Vi ste lešinari, svi ste vi lešinari!” Počela je žustra svađa, tako da se i onaj drugi revizor uključio u raspravu. Revizor izvadi naku teku, pođe nešto pisat, a onaj drugi fol fino zamoli nenu da ustane i da pođe s njima. A nena stade još više galamit. One trebe su se smijale starici a meni je nena bila nešto poznata. Sve je gledam i što je više gledam sve mi više poznata. Odjednom je prepoznam: tetka Amina! Bila je puno starija, al je bila ona, nema ko drugi bit. Ništa mi nije bilo jasno, pretrno sam od ove spoznaje. U tom momentu tramvaj stade, otvoriše se vrata i ja iščepim vani. Odande čujem kako tetka viče za mnom, valjda prepoznala i ona mene, viče tetka:
– Odo ja za Ameriku, Keno, jebo ovo! Vidimo se tamo!
Sav sam drhto kad sam izišo iz tramvaja. Il sam ja poludio il je čitav svijet oko mene lud? Okrenem se oko sebe da utvrdim gdje sam i kako ću do Alipašinog kad ono – ja na Alipašinom. Mantalo mi se. Sjednem malo da odmorim i kontam đe živi nastavnik Đozo. Đozo je i mom babi predavo likovno. Babo je nekad prije znao doć kod Đoze na partiju šaha, a vodio je jednom i mene. Otkako sam vidio Đozu da rovi po kontejneru nije mi nikako izlazio iz glave. U jednoj od ovih zgrada živi Đozo, samo sam se trebo sjetit. Pogledam, sve mi zgrade izgledaju isto. Uđem u prvu, pritisnem broj 5 na liftu, iziđem i pokucam na jedna vrata. I otvori Đozo! Bio je sav prljav, bradat i smrdio je, isto ko da nije nastavnik Đozo, al je bio Đozo, imo je isti glas ko nastavnik Đozo. Kažem mu ko sam i šta sam, a njemu drago, kaže bio je na dženazi, vidio me tamo, žao mu je za mog babu, takav talent se rijetko rađa, kaže. Ponudi mi da sjednem. Ja pogledam okolo – niđe stolice, kauča, ništa. Samo novine, strukovi novina, nema kakvih nema, svugdje samo novine! Kažem mu da ću stojat. Onda se on meni izvine za nered, veli sve je rasprodo, jedina sreća što još uvijek ima krov nad glavom je što mu ćerka šalje pare iz Australije, pa tako plaća račune.
– Da nema moje Esme, davno bi se ja smrzo neđe ispod mosta – kaže Đozo. – Jadna, da zna kako živim odma bi me vodila sa sobom. A ja neću niđe iz Sarajeva, budala jesam, al šta ću ja u Australiji, da skačem u krug ko kengur?
I tu se Đozo sam sebi nasmija. Vidim ja, prolupo malo Đozo. A đe i ne bi. Dadnem mu one tri hiljade, fino upakovane i kažem mu:
– Ovo je poslala moja mama, da vas malo poguramo.
On pogleda, pa kad je vidio da su pare u pitanju nije htio da uzme! I džaba sam ga nagovaro. Tek kad sam mu reko da mi za to učini uslugu, onda je pristo da uzme pare. A usluga je bila da nazove SIPU i da otkuca Kaveza, anonimno. Đozo je ustvari bio sretan kad sam mu reko za Kaveza. Kaže da je Kavez ratni profiter i da su on i njemu slični sjebali naš šeher. Baš tako „šeher” reče. Dadnem mu onaj Kavezov telefon da nazove SIPU. Đozo uzme telefon i sve se ono smije, budalasto i dječije, dok čeka da mu se neko javi. Skontam, Đozo nije malo puko, Đozo je prolupo dobro, isto ko da je dijete.
– Ovdje neko anoniman, imam informaciju – reče Đozo u telefon, a sve gleda u mene i miga mi mangupski. – Da, hoću da ostanem anoniman! Nemam ja vremena da se s vama natežem. Prijava je za Kaveza, Amera Handžara, jah... Molim vas, otiđite provjerite kuću njegove majke... Na Bistriku. On tamo drži stotine hiljada valuta... Pod dušekom... U materinoj sobi! Kako znam? Čuj, kako znam, pa vidio! Jah! To je sve! Vooozdraaa...
Dadne mi Đozo nazad telefon, a ja prekinem vezu, bacim telefon na pod i sve ga izgazam nogama. Još samo da prijava upali, pošto je Đozo zvučo ko ludak, što ustvari i jest. Ako ga ne shvate ozbiljno ništa od Kavezovog hvatanja. Pozdravim se s nastavnikom, pa pravac Ferhadija. Nisam više smio u tramvaj, nego zapucam Vilsonovim pjehe.
Vilsonovo je izgledalo pravo lijepo poslije kiše. Isto ko da je neko rukom uklonio oblake i okačio sunce. Ono drveće miriše ne možeš disat. Djeca se rolaju, voze bicikla, tate i mame šetaju s djecom... A ja kako idem – idem, odlučan da sprovedem stvar do kraja. Nahodo sam se pravo. One ostale dvije milje sam prvo planiro popolovit i dat milju Ćorinom starom, al mi je to bilo rizično radi Zije, pa sam odlučio dat cijele dvije milje Fadili, ako je nađem.
Fakat, kad sam došo u Ferhadiju, sjedi tamo Fadila, drži bebu u ruci, na istom onom mjestu ko prije. Priđem bliže, da vidim hoćel me poznat, al ona ništa – ne zna me. Pogledam u bebu, a beba uopšte nije Roki. Fadila je imala drugu bebu! Pitam je đe joj je Roki, a ona kaže koji Roki? Vidim ja, i Fadila prolupala. U ovom gradu, haman, svi prolupali! Uzmem one pare, okrenem se okolo da budem siguran da nema Zije, možda zato Fadila i laže, i uguram joj one pare u maramu u kojoj je držala bebu.
– Ovdje su ti dvije milje, nemoj nikom ništa govorit, to ti je za Rokija.
Fadila me samo pogleda čudno, ništa joj jasno nije, i nastavi prozivat prolaznike, isto ko da nije ni skontala da sam joj dao dvije milje eura! Nije rekla ni hvala, ništa.
Odem tako kući, sav pokunjen i zbunjen. Osjećo sam se baš ko Robin Hud kojem niko nije zahvalan što je Robin Hud i što krade od bogatih da pomogne sirotinji.
Kući me čekalo iznenađenje. I to kakvo: Rasim i mati sjede zajedno na balkonu! Tetke niđe zglave. Ona kutija od mojih kopački otvorena, pored Rasimovih nogu. Isto ko da su samo mene čekali. I jesu, čekali su mene. Rješili su se tetke i ujedinili se protiv mene.
I bili su ozbiljni. Ozbiljni i zabrinuti. Meni je bilo drago da vidim Rasima, iako njemu izgleda nije bilo drago da vidi mene. Izgledo je ljut pravo.
– Odakle ti ove pare, Keno?! – mati je započela čim me je ugledala. Nije ni čekala da joj odgovorim a već je nastavila:
– Sve nam je Rasim ispričo, Keno, nemoj nam lagat. Znamo i za Mirelu i za one Rome i za Kaveza, sve znamo! Samo nam reci otkud ti ovoliki novac, jesi ukro negdje, sine, gluho i ćoravo bilo?
– Jesam! – popizdio sam. – Ukro sam od Kaveza, da osvetim babu i da šupka strpam u zatvor! Već sam ga prijavio, SIPA tamo garant već pravi sačekušu...
Oni se samo pogledaše. Isto ko da sam im reko da rat opet počinje.
– Hajde sjedi ovdje, Kenči, da popričamo, da vidimo šta ćemo i kako ćemo – reče Rasim.
– Keno dragi, znaš li ti s kim se zajebaješ, pa Kavez će nas sve pobit! – reče mama.
– Ništa, valja vam odma kupovat kartu, bježte dok je vakat! – kaže Rasim, skroz zabrinuto.
– A šta ćeš ti, bolan, Rasime?
– Ne sekirajte se vi za mene, nego se čupajte iz ovih govana, kad vam je Bog dao! – reče Rasim.
Gledo sam ih kako se dogovaraju i sve virio da nisu možda tetku zaštekali neđe iza ćoška. Kontam da je nisu opalili s nečim po glavi i strpali u budžak.
Okrenu mi se soba oko glave. Odjednom više nije bilo ni mame ni Rasima. Samo ja i četiri zida. Zidovi su mi sve bliže, stiskaju me, nesto je i namještaj i slike mog babe, ništa više nije bilo, samo ja i četiri zida. Stan se pretvorio u praznu sobu. Soba se okretala oko mene sve brže pa sam tražio da se uhvatim za nešto. Odjednom se tu pojavi neki krevet, isto ko da je uvijek bio tu, al ga ja nisam vidio. Legnem na krevet i uhvatim se čvrsto, a soba se otkači od zemlje i poleti u vazduh. Bio sam u svemiru. Bio je mrak svugdje oko mene. Nisam paničio, samo sam se čudio. Soba se laganice rotirala i tako smo plovili u praznom prostoru, soba, krevet i ja. Onda je provirilo svjetlo. Bilo mi je drago da više nisam u mraku. Svjetlost je odjednom počela curit u sobu, kroz pukotine, isto voda. Ispočetka polako, a onda sve više i više, dok nije skroz izgurala mrak iz sobe. Nisam mogo da gledam, žmirio sam i zaklanjo se rukom. A svjetlost je napunila sobu, ko poplava, pa kad više nije imala gdje stat, srušila je zidove i soba je eksplodirala. I onda nisam više znao ni gdje sam ni da li uopšte postojim. Isto ko da sam mrtav a živ sam. Isto ko da sam se i ja pretvorio u tu svjetlost...
Nečiji prsti su mi držali oko i gurali mi onu doktorsku spravu što svjetli u oko. Prvo jedno oko, pa drugo. Nisam imo pojma gdje sam, al sam znao da sam ja ponovo ja, Kenan Sudžuka, da nisam u svemiru i da nisam svjetlost nego mi neko gura u oči onu doktorsku spravu što svjetli.
Bio je to Enver!
Bilo mi je mračno pred očima i sve su mi zvijezdice titrale od one sprave. Protrljam oči, kad fakat – Enver. Šahinpašić sjedi ispred mene u onom svom doktorskom mantilu. Iza njega stoje Selma i Jozo Ćutuk, isto u doktorskim mantilima! Drže nake papire. Gledaju u mene zabrinuto, al se i malkice smješkaju. Ništa mi nije bilo jasno.
– Šta je ovo? – upito sam. – Jel to došo red na mene?
– Evo ga, ipak govori! – reče Enver, iznenađeno. – Kakav red, Keno, nisi u čekaonici!
– Da mi se sudi – kažem ja. Reko da nisam mrtav, pa sad čekam na onog Djeda Mraza da mi sudi što sam krao, lago i mislio da mu živimo u šupku. Ovo me garant doktori pripremaju za džehenem. Nema šta drugo bit.
– Na „Kliničkom” si, Keno... Imao si nervni slom...
– Kako to...
– Našli smo te na Muzaferovom mezaru... Bio si... van sebe... – progovori Selma.
Nisam imo pojma o čemu oni pričaju. Pogledam u stranu: babina slika stoji. Ona iz novina, uokvirena.
Vidim, Selma se pravi ko da ništa nije bilo. Gleda me žalosno. Mantil joj je zakopčan, al nije skroz, vidi joj se linija od grudi. Oko vrata joj visi ono što se pregleda i neka šnjura na kojoj su okačeni ključevi. Tu je bio i privjesak, mala igračka, autić – crveni Golf. Jozo me isto gleda žalosno. I on se pravi da se ne znamo. Nema nijedne modrice na licu!
– A Kavez? – pitam, dok gledam u Ćutuka.
– Šta Kavez? – reče Enver, pa kad vidje da gledam u Jozu i Selmu, nastavi: – Ovo su Jozo i Selma, ne znam kolko se sjećaš, al oni su stalno bili s tobom... To su moje kolege... A onaj dečko što leži tamo, to je Zijad, Zijo...
Pogledam na drugu stranu: leži neki lik u krevetu i smješka mi se ko da se znamo, a ne znamo se.
– On je isto pazio na tebe – reče Enver. – Svi su ti dolazili... Mati je bila svaki dan, kupila ti leptop da pišeš, držimo ga u kancelariji, pa kad god si htio mogo si pisat... stalno si pisao... kad nisi spavao. Tetka isto, i ona je bila, onda se morala vratiti nazad za Ameriku... Rasim je dolazio često, Mirela je bila isto, sjećaš se tvoje Mirele? I jaran Ismet, Ćoro, je bio... govorio ti stalno o fudbalu, Džeki...
Enver je stvarno bio fin, ko ono kad sam ga tek upozno, nije uopšte bio šupak.
– Ja ništa ne kontam.
– Bio si u jako lošem stanju, Keno – kaže on. – Morali smo te staviti na lijekove, da se odmoriš, da spavaš, nisi mogao danima spavati, sjećaš se?
Sve mi je ovo bilo ko da sanjam, al sam znao da ne sanjam. Ipak sam znao da sam bio tu. U mjestu. Poslije dugo, dugo vremena sam bio tu, u mjestu. Stvari su mi najednom dobile svoje konture, smisao, značenje, osjetio sam da me gravitacija ovaj put čvrsto veže za zemlju. I nisam joj više mogo uteć. Onaj moj pararelni svijet je nestajao u meni, osjetio sam kako ga gubim i ne znam jel mi bilo drago il sam bio žalostan radi toga. Babo je i dalje bio mrtav, to mi je prvo palo na pamet. Ipak ga nisam osvetio... I Kavez je šeto gradom slobodan, to mi je drugo palo na pamet, mada nisam bio posve siguran. Znači, ipak ga nisam strpo u zatvor. Nisam znao dal da histerišem il da ostanem miran.
Kad su doktori otišli svojim poslom onaj Zijo što je ležo sa mnom u sobi sve mi je ispričo. On je ustvari bio jedan drugi Zijo, nije uopšte ličio na Ćorinog brata Ziju. Imo je samo 17 godina, i on je, kaže, bio puko. Njegovog su brata izboli u tramvaju. Al nije bio puko ko ja. Pričo mi je kako sam se penjo po prozoru, odvalio garnišu, kako sam jednom htio pobjeć pa me je on jedva stigo, moro mi je opalit šamar da se smirim...
Mama je došla isto podne. Bila je sretna što me vidi, isto ko da sam usto iz mrtvih. Donjela je dvije velke porcije iz „Kastela”. Za mene i za Ziju. Stalno se zahvaljivala Ziji što je pazio na mene. Mama je bila nasekirana, al lijepa da te oči zabole. Bilo mi je drago što je baš ona moja mati i nije mi uopšte bilo krivo što Zijo bulji u nju i što je mjerka od glave do pete. Onda je mama sjela pored mene dok sam se ja tušio s onim ćevapima i pričala mi kako će me upisat u privatnu školu, provjeravala je moj engleski, pričala kako mogu dobit stipendiju, pa možda zaigram i za onaj njihov Real Salt Lake. Obećala me je vodit na skijanje, tamo je isto bila olimpijada, pa ima jedan spomenik i piše Sarajevo na njemu, pokazaće mi čim odemo...
Par dana poslije, izišo sam sa Odjeljenja za adolescentnu psihijatriju, tako se to zvalo tamo đe sam bio. Zijo mi je posto jaran ko Ćoro. Sad sam imo dva jarana. Ćoro je bio još jednom da me obiđe. Reko mi je: „Koji ti je kurac, jarane?!” I onda smo se malo smijali, iako to sve nije bilo uopšte smješno. A Šahinpašić je dao mami u ruke neki papir i reko joj da prevede na engleski. Ja sam to vidio jer sam čeko mamu da iziđe iz njegove ordinacije. I još joj je reko: „Nema ovdje hajra za njega, Snježana. A ni za tebe, ti to znaš...”
Kad je reko ovo da nema hajra i za nju odma sam skonto da je garant nešto između njih bilo i da su oni fakat naštimali da se moj babo ubije. Al sam se onda sjetio da to ne mislim ja, nego onaj drugi Kenan Sudžuka. E, taj drugi Kenan Sudžuka mi je sad posto sumnjivo lice broj 1, i najveći krivac što se moj babo ubio!
Dok smo sjedali u avion i vezali se, gledo sam kroz onaj prozorčić. Htio sam dobro da vidim i upamtim Sarajevo. Bolilo me je to što ostavljam svoj grad. Volio bi da sam fakat izmislio sve te likove i stvari koje su me proganjale i da ne moram nikad ići iz Sarajeva, al sam znao da tamo, vani, još uvijek čuči i prosi negdje neka Fadila, tjera strah u kosti neki Kavez, da penzioneri rove po kontejneru, da profesori rade ko konobari, da radnici ne primaju plate, da raja džaba štrajkuje, da se ljudi ubijaju... Svi su oni još uvijek bili tamo, samo mene više neće bit da se borim za pravdu ko Robin Hud. Al ću zato jednog dana biti kao pravi Džeko, to sam obećo sebi, to sam obećo babi, to sam obećo svima, i lošim i dobrim. U sebi i na glas. Pa kad budem ko Džeko oni će bit sretni što imaju nekog ko mene isto ko što sam ja sretan što imam nekog ko što je Džeko. A ja ću s ponosom nosit prezime svog babe na dresu: Sudžuka.
Onda je avion uzletio. Pljusak je u isto vrijeme zasviro po avionskom prozorčiću, ko po bubnju. Cijeli se avion drmo dok smo probijali tmurne oblake iznad Sarajeva, samo što se krila nisu odlomila! Držo sam se za mamu i nisam smio da gledam. Odjednom ona turbulencija, kako se to zove, prestade i ja osjetih sunce kako me miluje po licu. Osvrnem se brže-bolje, da još jednom pogledam na svoje Sarajevo. Pogledam dole, a nigdje moga grada, samo crni oblaci što su se zaglavili u onoj rupi među brdima.
No comments:
Post a Comment