HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BAKŠIŠ U AMERICI I KO KOGA TU ZAVRĆE"

U Americi svako svakog zavrće.

Al nije to ko u nas, hinjski, gledaš da zavrneš čovjeka a da ovaj ne primjeti. Kakvo to. U Americi je zavrtanje legalno, s osmjehom, mušterija čak očekuje da bude zavrnut, pa je samo pitanje ko to bolje, prirodnije i profesionalnije obavlja. Sve ostalo su nijanse.

Evo, recimo, Donald Tramp zavrće, vas dunjaluk vidi, ali to Amerima ne izgleda ko da ih neko zavrće, već im je fani i entertejning. Sve što ih više ovaj otvoreno i u oči munta, to je njima zanimljivije, a njemu više glasača. Amerika ti je pravi cirkus, naizgled totalno neorganizovan, vazda ima neki dežurni klovn, nekad se otme kontroli, što jes-jes, ali je tu zato i vazda onaj s bičem, pa to uvijek nekako dovede u red, kakav-takav.

I ide to tako, od gavermenta i Walstrita, pa sve do brice i konobara, a bogami i masažera. Svakom moraš nešto za uslugu turit, pustit ga da te zavrne, jer od toga se živi, tako ekonomija diše, tako ti je u američkom kapitalizmu. Ako te nije fino uslužio i počeško po jajcima, onda mu nema bakšiša, otvoreno revoltiraš zavrtanje, upišeš mu ćizu, pa nek se on misli šta će i kako će nekst tajm.

A ima i onih koji ne jebu taj sistem ni dva posto. Čovjek se sturi da ih pošteno zavrne, smješka im se, izigrava klovna, češka ih po jajcima, a ovi ― nimukajet.

Evo, naprimjer, Suljin rođak, Kerim se zove. Njegovi žive u San Dijegu otkako su došli, a on već desetak godina radi ko konobar i kaže solidno bogami od toga živi. Navrnemo mi do njegovih na kafu, pošto smo morali prenoćit u San Dijegu, pa započe tako priča i o bakšišu. Kaže, naučio je sistem potanko, zna u dušu ko koga i zašto zavrće. Čim, kaže, vidi kastimera odma zna jel dobar tejbl il nije, i hoćel zavrnut on njih ili oni njega.

„Bosanci”, priča Kerim, „ova mlađa generacija zna sistem, pa oni to poštuju, a ovi stariji ― to ti je da bog sačuva! Ja sam, Husnija, jednom istrčo na parking za nekim našim da mu očitam bukvicu. Viknem za njim na engleskom (dok su bili na ručku pravio sam se da nisam skužio da su naši, al sam ga zato držo na oku cijelo vrijeme), viknem, reko: ’Sir! Vaz somting vrong vit maj servis?’ Kaže on: ’No, evriting vaz fajn.’ ’Pa što onda dva dolara samo, jarane, 50 dolara ti je ček bio?’ ja ću ti njemu na našem. ’U, izvini,’ kaže, ’ja mislio ti neki Rus!’ fol on mislio ja Rus. Kake veze ima i da sam Rus, frajeru, kažem ja njemu vako direktno, plati pa se klati, il jedi u svojoj kući, mene si našo zavrtat ovdje. Izvadi on iz džepa još dva dolara i turi mi u šaku, nevoljko. Isto ko da mi je sadake dao, ućero on sebi.”

„Čuješ ti ovo Suljo?” zajebajem ja Sulju, jer Suljo se vazda opire da ostavi bakšiš, zavrće konobare po čitavoj Americi. Sramoti me, pa vazda na kraju, bez obzira ko plaća ručak, ja moram uletit.

„Ma fast fud je zakon”, Suljo će u svoju odbranu. „Parkiraš se, naručiš, uzmeš svoju hranu, i vozi! Ne mogu ja razmišljat o procentima!”

„Ne valja ti to, rođak, ne valja”, Kerim će ti njemu.

„Ma nisam dobar s matematikom nikad bio. Da jesam, ne bi sad vozio kamion!”

„Dobro je, ba, Sulejmane”, reko, „vadi se nekom drugom. De ti, Kerime, reci, ko najviše zavrće? Nije valjda da su Bosanci najgori?”

„Nisu, jer fala bogu nisu svi ko moj rođak Suljo... Evropljani,” priča dalje Kerim, „Evropljani su uglavnom isti, bilo da su Francuzi, Nijemci il Holanđani. Oni se prave da ne znaju kako to u Americi funkcioniše. Francuzi se najbolje prave, totalno bezobrazno, ispune ček i onda se podboče na njega, ignorišu te sve dok ne ustanu. Samo se ispare. Nekad kontaš od Kanađana da su Francuzi, i tek kad vidiš bakšiš skontaš da su Kanađani. Nijemci, ope, Nijemci su sve vrijeme fini i učtivi, oni poštuju Ameriku, al nikako ne poštuju sistem đe su konobari slabo plaćeni, pa sad oni moraju pokrivat rupe u zakonu. Oni ostave taman tolko da ti kažu da je najbolje da nađeš drugi džob.”

„Fala bogu, oni svoje konobare plaćaju! Tako i treba”, kaže Sulejman.

„Ne kenjaj, Suljke, majketi!” kažem ja njemu. „A ovi Mexikaneri i Latini, kako oni?”

„Oni skoro ko i naši, uglavnom slabo il nikako. Kod naših se možeš nečemu i nadat, kod ovih si odličan sa 13 procenata.”

„A Azijci?”

„Zavisi, jesul rođeni ovdje il nisu. Al nisu ni oni nešto. Najgori su Kinezi. I to oni što dođu poslom il na ekskurziju. Oni nose navike iz komunizma, ne čekaju ni da ih hostes odvede da sjednu, ulaze ko u svoju kuću, sjedaju đe hoće, onda te handre sa čajevima i glupostima, a na kraju ti izbroje tačno u cent i ostave na stolu. Još se polemišu između sebe otkud više nego što piše u cjenovniku. I ona taxa im je extra, i to nerado plaćaju. Neki dan sam imo Kineza koji mi je tražio račun da preda na granici, jer on neće Amerikancima da plaća taksu. Sreća, pa ne dolaze često, inače bi bankroptiro!”

„A od Amera, koji su najgori od Amera?”

„Crnci, jarane, crnci! To je fenomen. Bez obzira kolko je crnac bogat, teško da ćeš od njega dobit više od pet posto. Isto ko da se svete bijelcima za svo ono sranje! Ne daju bakšiša namjerno! Jebote, kakve veze ja imam sa Kunta Kinteom ― nikakve! E, oni misle da imam.”

„Pa od čega živiš, čovječe?”

„Od Amerikanaca. Bijelih. Uglavnom od njih.”

„Pa oni su i izmislili taj sistem, ućeramim!” Suljo će.

„Dobro je, ba, Suljke, ne kenjaj”, ope ću ja njemu.

„A Židovi?” pitam ja Kerima. „Kaki su židovi, kad svi pričaju da su oni najškrtiji?”

„Pa jebiga, otkud znam, teško je židova za prepoznat, osim kad mu već provučeš karticu, pa onda vidiš prezime. Ohladiš se u sekundi. Nisu ni oni bogznašta, al bolji su od crnaca. To definitivno!”

„A jebote, pa dobro ti ikako koga zavrneš”, reko.

„E, slušaj ovo”, nastavlja Kerim sav usplahiren, „ imo ja neki parti, došli za ručak da slave rođendan nekoj babi, 92 godine ima. Haj dobro. Sve super, ugostio ja njih, počastio, ko u svojoj kući, pričo malo njemački s ovom babom, njima fino, svidio im se ja, te će ti ona meni, ova od 92 godine: ko sam, šta sam, odakle sam, otkud znam njemački. Reko, živio u Njemačkoj, srednju školu tam završio i tako... Nisam se mogo vratit u Bosnu, nisam mogo ostat u Njemačkoj, i evo me ovdje... Kaže ona meni, slušaj ovo: ’E... Njemačka je nekad bila super zemlja, al se dosta izbjeglica doselilo, pa sad ničemu ne valja. Nije dobro, nije dobro...’ Ona to meni, izbjeglici... Džaba ti sve ― Švabo ostaje švabo, džaba ti što je Amerikanac!”

„Haj to... konobari, mogo bi ja i razumit”, ubaci se Suljo. „Al i ove brice i masažeri i oni što ti samo napumpaju gumu na autu i šta ti ja znam...”

„Pa usluga za uslugu, jarane!”

„Ma jebem ja tu uslugu” Suljo će. „ Otišo da se ošišam, kažu super šišanje, 5 dolara samo. Haj reko. Za pet dolara me ni Fikra ne bi ošišala. Kad ono, ja njoj 5 dolara, ona se smrkla nešto. Poslije mi kažu ― trebo si tipat, bakšiš i to. Pa jebemumajku, jel sam ja došo da se ošišam za pet dolara il za deset! Za deset dolara sam mogo neđe imat bolji friz neg ovdje za pet. Jel tako? Odlučio sam se za ovdje, jer je jeftino!”

„A tamo đe je deset-petnes šišanje, završio bi sa najmanje dvaes! Tako je to.”

„Za istu frizuru duplo više, ma ućero sam ja njima: odem u Walmart i kupim onu mašinu, ostrigam se ko pravi, isti Žan Klod Vandam. Fikra mi samo popravi ono nazad. A njoj dadnem tip, znaš koji, onaj moj tip, prvo tip, pa onda ostalo ― dobro njoj, dobro meni!”

I tu se odvalimo sva trojica smijat.

„Džast a litle bit”, doda Suljo.

A mi još gore u smijeh. Tip-vrh, šega pravo.

„A kad se napali, sve joj je baška, sve bakšiš, sve extra! Nema bakšiš, nego baškiš!”

HAHAHAHAHA!!!!!

„E, čuj ovo”, Suljo će ti. „Otišo ja da poklonim Fikri masažu za Valentinovo. Haj, reko, biće joj drago da mislim na nju, da se opusti, da ode malo od djece, da se razrahati. Tamo sve fino, muzika naka što opušta, trebe gore, milina prava. Dadne ova meni naki menju, cjenovnik, ja pogledam: te masaža vako, te masaža nako. Reko, nema problema, sve za Fikru, dajte joj najbolju masažu, sa džakuzijem, stopalima, morska sol, watever, Aj dont kejr, samo nek se moja Fikra opusti i uživa. Ok, veli ova. To bi bilo 125 dolara i 95 centi, kaže. Ok, reko, ne bi mi baš milo, al ok, ućerašjoj. I ― kad će ti meni ova ― plus, automatski, 22 posto. Šta, reko? 22 posto, to je uračunato u cijenu. A što to? Pa za nešeg masažera, veli: tip, bakšiš! Čuj to, reko. A jel taj masažer muško il žensko, pitam ja nju. Kaže, zavisi, nekad muško, nekad žensko. Reko, mogul ja naručit da bude muško il žensko? Može, kaže ona. E, dajte mi, reko, jedno žensko i u kolko sati da ja budem tu. Kaže ona, pa zar nije masaža za vašu ženu? Nije, reko, predomislio se, bilo je dok niste spomenili bakšiš. Sad je za mene! I odem tako, izmasiraju me, naježim se i danas kad pomislim kako mi je bilo! Još sam dao i extra na ono 22 procenta što je bilo uračunato u cijenu! I jedva čekam ope da odem!”

„A Fikra?”

„Fikra je dobila cvijeće... Voli ona cvijeće... Eno ga, i danas po kuću miruhi...”

I ko je koga tu sad zavrno?