Ne volim Fejsbuk nikako! A stalno visim na njemu. Život brz, ne može se s rajom i familijom drugačije ostati u kontaktu. Lajkovo sam nekoliko portala da mi dolaze vijesti, sportske, ovake onake. Uglavnom se ponavljaju. Do podne Džeko ide u Romu, od podne Džeko ostaje u Mančesteru, a uveče obavezno nešto ŠOKANTNO: Džeku traži ‒ nećete vjerovati ko! I ti, naivan, klikneš, a tamo vijesti od jutros i podne sastavljene zajedno.
Sad sam naučio sve folove portala, sad znam kad treba nešto pročitat a kad da samo srolam dole. Kako rolam dole, ne moram ništa ni čitat, sve skontam iz naslova, što na našem što na engleskom, naleti pokoja zajebancija, uleti ponešto i na njemačkom. Prije si moro lizat prst i okretat one ogromne stranice, sjećam se, ja sam ocu „Oslobođenje” moro sa dvije ruke otvarat. On sjedne na fotelju, prostre Oslobođenje na pod, podboči se i čeka mene da okrenem stranicu. Isto ko da svira klavir, sav je u tome, pa mu ja, fol pomoćnik, okrenim list kad dođe do zadnje note. To je možda njemu bio ćeif, meni nije. Zato ja sad kliknem par puta, srolam, i znam sve šta se trenutno dešava u svijetu. S minimalnim efortom, ono što Ameri kažu. Kako bi ja u kamionu raspakivo ono Oslobođenje, majko draga...
Više od pola života provedem na točkovima, pa mi se i kad spavam kod kuće nekad čini da vozim. I dok spavam sve kontam da ne zaspim slučajno za volanom! Spavam, i kontam da ne zaspim... A svaki put kad dođem kući djeca mi sve veća. Menščini da ću jednog dana samo doć i zateć ih kako briju brkove! Ma dobro i to, samo da ja ne zateknem nekog drugog brku u kući... Eto, moram na Fejsbuk. Dok sam ja na putu, žena stalno stavlja slike od djece, da ne zaboravim kako izgledaju. Ima malo tome, hoće žena da upiše onog starijeg u folklor. Kakav, bona, folklor, kažem joj, vodi ga na karate! Al džaba, hoće ona da se dijete druži sa našima, da priča naš, da se uči tradiciji... Ja kažem bolje bi mu bilo da uči kineski nego naš. I dijete upiše folklor. Sad svako malo osvane slika na Fejsbuku: onaj moj stariji u narodnoj nošnji, ne zna jel bi se nasmijo il šta.
Onaj mlađi mora na fudbal, pod hitno, inače će mi i on završit s fesićem na glavi...
Ne smijem više ništa ni komentarisat. Svaki put kad ja nešto prokomentarišem, tu nastane pomama, rasprava, posvađaju se između sebe, pa ja to onda moram mirit, izvinjavat se nešto, a ništa im nisam uradio. Više mi se ne mili ni reć nekom đe si, šta ima? Sve kontam sad će svako malo oni crveni brojevi, te ovom se sviđa, te onaj reko ovo, onaj postiro ono... Odlučio sam da se držim uglavnom lajkova. I dobro pazim kome ću šta napisat! Kolko se može... Ako slučajno popijem, zaserem sve, za jednu noć me petero njih blokira. Poslije ne smijem po heftu ući na Fejbuk, stid me samog sebe. Sad sebi napišem na ruku, dok sam trijezan: Nema statusa i komentara! Al šta tebe pijanog briga šta ti onaj trijezan TI govori. Samo pijan čojek može mislit da je pametniji kad popije. I da vozi bolje, obavezno. Prestaću pit. Moram: il prestat pit il ne ić na Fejbuk više, zgruhaću se negdje...
Probo sam ja i da ga ne otvaram. Fejsbuk. Al me onda cijeli dan muči isto ko da se sa cigara skidam. Kontam koga ćemo izvuć za kvalifikacije na svjetsko u Rusiji. Kontam rođak ima rođendan, jaran se jedan oženio, drugi dobio dijete, treći šuti, garant pao u depresiju. Onda skontam garant će skontat da sam i ja pao u depresiju, pa se brže-bolje dograbim Fejsbuka i sve odradim što sam trebo odradit. I ostanem još dva sata na njemu.
Meni je, ljudi, onaj CHAT na OFF, al mene raja, haman, i dalje vidi! Ne mogu nikako da ostanem anoniman. Jal se uključim u program isto ko da na CNN-u idem u živo. Javi se tetka Fehra iz Holandije, nismo se dugo čuli. Taman završim s njom, drago i meni da smo se čuli, kad otvori se onaj drugi boks: Ćoro, Brčak iz Kalifornije. „Đe siii, smrdo, ućero ti sam sebi! Kad ćeš vamo?” Stavlja nekog blentavog smajlija, ko da smo djeca. „Ućero ja tebi!” kažem ja njemu. „Đe si, šta ima?”... I tako to krene. Bojim se pritisnut nešto, skužiće da sam u programu! Ujutru vazda neispavan sjedam za volan. Popijem tri kafe dok iziđem iz grada, a userem se već do prve pumpe. I cijelo jutro sujem Fejsbuk. Al drago mi za Ćoru, dobiće i on sina. Kaže da nemam tako ružno ime, Husnija, dao bi sinu ime po meni, al ovako će garant bit Stefan, Roman, Leo, Neo, nešto tako. Žena insistira. Hajd nek je živ i zdrav, samo nek je od Kotromanića! A nije ni ta Matriksova verzija loša. Snaćete se vi, Brčaci, kontam, vi uvijek nešto izburgijate. Tek sam ovdje, u Americi, skonto ko je u stvari onaj Bosanac iz vica o Slovencu i Bosancu i jabukama, ono kad im pruže dvije jabuke, jedna mala a druga velika, a Bosanac nipet-nišest ‒ pa za onu veliku, a Slovenac ga naruži kako može tako, kakvo je to ponašanje, to je barbarski, nekulturno, vi Bosanci ste neodgojeni... A Bosanac ga pita: „Pa koju bi ti izabro?” Malu, naravno, odgovori učtivo Slovenac. „Pa eto ti mala, jebala te ona!” E taj Bosanac, u vicu, to je bio neki Brčak, garant! Dobri su Brčaci, ućerašim.
Gledam, izvukli Belgiju, Grčku, Kipar i Estoniju. I Rusija je s nama, al su s Rusima utakmice prijateljske, ne igra se za bodove. Znači, odma jedan manje! Već smo bili sa svakim od ovih barem jednom u grupi. Gubili smo, ali smo ih i tukli. I to dobro. Nije loša grupa, ima i gorih. A ovi naši portali odmah: „Nije mogla gora grupa!” Odma drama, sve jedan za drugim isto, samo obrću i kombinuju riječi u naslovu, dođe mi da se skinem s Fejsa, sad će cijelu heftu polemisat jel nam dobra grupa ili nije!
A onda mi žena pošalje poruku da pogledam što me je tagirala, jel mi se sviđa slika. I ja naravno, odem i lajkujem. I sve kontam bil nešto ispod napiso, lijepo mi djeca ispala, a ni žena mi nije loša, volim je ko boga, reko bi nešto onako romantično, al odma kontam naredaće se komentari, biće i pitanja, red je da i odgovoriš. Ili da barem lajkaš onog što ti je lajko. Nema kraja lajkovima.
Ma nek smo mi živi i zdravi. Napišem ja ispod slike: „Ljubi tata djecu svoju, ženo, dobra si mi ko avion ‒ nemoj da mi odletiš!”
A ona napiše nazad: hehehehe...
I još prikači onu šejtansku glavu, s rogovima, mjesto smajlija. Nije onaj mali slatki đavo, kad žene hoće reć da su malo bezobrazne, već pravi onaj, zajebani, s rogovima. Smješka se.
Kontam, šta će ljudi pomislit?
Za po sata ona je skupila 38 lajkova! Sve žene lajkaju onu njenu đavolju glavu. A ima i po koji papak. Gledam imal neko da ga odma unfriend.
Eto, Huso, pa ti gledaj. Jebo me Fejsbuk.
Eno opet nešto seru o Merlinu...
No comments:
Post a Comment