Ja znam da nisam najpametniji, al ne volim, brate, kad da mi neko pametuje.
Možda zvuči glupo, al mi niko ne može pametovat ko ja sebi što pametujem. Uzmem ja, doduše, to što mi se pametuje, pa razmotrim poslije, natenane, uglavnom dok sjedim na šolji. Ne znam zašto, al tad mi se činim najpametnijim. Svaka mi je zlata vrijedna!
Proturim kroz sito ono što čujem i pročitam, al ne pravim pogaču od onog što prođe već od onog što ostane u situ. E, to onda dobro odmjerim i odvagam, sažvačem ko oni što duhan žvaču, al ne pljujem nego progutam. Ono suvišno iziđe na jednu stranu, obrišem se, pustim niz vodu, a ono što u meni ostane bude mi tamam tolko da znam mislit svojom glavom.
A svakakih je pametovanja napadalo moju pamet! Bilo je i takih da mi pomjere pamet, skroz, pa poslije gledam u šolju da mi nije ispalo nešto što bi moglo ustrebat. Bude onda čovjek sentimentalan za svakom pametnom što je kao glupost niz vodu pustio. I sve se bojim u veče kad legnem da se neću zateć kad se probudim. Jer, ako nisam više pametan, kako ću onda skontat ko sam i šta sam, jesam li ja uopšte ja, odakle da odvadim kad ne znam đe ću zagrabit. Danima onda iz mene samo sumnja izlazi, ljeva ko proliv, ničemu nalik, čistim se od tuđeg pasjanluka što mi je zarazilo utrobu, ništa čvrsto, ništa stabilno, ništa konkretno, ljeva iz mene ko iz oluka, isprazni me gore od najgoreg mamurluka: pojede me živog, pa se i sam u govno pretvorim!
Bivalo je i to da ja nekom pametujem, iako vidim da mu ni njegova pamet ništa ne vrijedi a kamoli moja. I onda se desi da je njegova glupost tolko tvrdoglava da biva pametnija od moje, navodno, pameti, jer nema većeg glupana od onog što glupog doziva pameti. Jer, da glup zna da je glup, bio bi pametan. I onda opet proliv pršti iz mene, prska na sve strane, ne znam kako bi namjestio gujicu da se rahat olakša a da sama sebi ne sudi. Tako sam odlučio da ne prosipam zalud svoju pamet, i sâm sebi bivam gluplji, pa se moram spametovat i potraje danima dok pameti dođem. A kad dođem pameti, sve me handri ono da sam bio pametniji dok sam šutio i tek onda skontam koliko sam u stvari glup.
Pametan nije nigdje prispio. Dok sam živio u Evropi nikad nisam bio načisto. Ono, ima rupa, ima u njoj vode, al su šolje takve da malo šta sklizne u rupu s hajrom, a i kad sklizne ostavi tragove, pa ti sad filozofiraj i kontaj kako da se riješiš belaja. Možda su baš zato najveća sranja po svijetu napravili Evropljani. Uredno su se pokakili na svaku ideju. I svoju i tuđu. Monarhija, fašizam, komunizam, kapitalizam. Zaseru stvar, jer misle da su civilizovani i pametni, a onda brišu za sobom tragove. I dok taru, sve se prave blesavi. Unerediće oni i ovu Ujedinjenu Evropu, ko i Haški tribunal što su uneredili, evo govna im već plutaju, ostavljaju tragove, vodokotlić im malo radi malo ne radi.
Nije ni u Americi puno bolje. U njih su šolje do pola pune vodom, pa im fekalije tako sjede i fekališu, a nerjetko pljusnu i po stražnjici, demokratski, naravno, jer u Americi svako govno ima pravo glasa. U njih i onaj Buš naivac i ona budala Tramp mogu dobit izbore. I svi vide da su budale, al ne može se tu bit pametan kad se uglas pametuje.
U nas, opet, možeš biti pametan koliko ti volja, ne igra nikaku ulogu. U nas najbolje prolaze oni što se prave pametni. Oni se tako dobro prave pametnim da im svaka budala vjeruje. A budala kod nas na izvoz, to je glavni proizvod koji štancamo serijski. Našim seratorima nema ljepšeg toaleta od sistema kojeg nam serviraju. Njima kenjat dolazi spontano, čim usta otvore. Seru i u mjestu i u hodu i za mikrofonom i bez njega, ne može pametan insan dihat od smrada kojeg šire.
Nego, kako reče moj drug Zijo: najbolji su bili čučavci. Čučneš, dobro se sabereš, i onda se fino oduzmeš, direktno, bez sentimenta, bez puno filozofije i dvojbe ‒ pošalješ govno tamo đe mu je mjesto. A oni nek pametuju kome hoće, meni više, brate, neće!
No comments:
Post a Comment