Kada
je Mensura ušla u Azijadinu kuću, retrovizor od kamiona je već bio davno
postavljen na vanjski zid kraj prozora.
Azijadina mati, Šefika, onomad se razbolje i pade u
postelju, pa su je jutrom premještali s otomana na minderluk, da odmori kičmu i
rahat kafu popije, a uveče nazad na otoman da počiva. Iako gotovo nepokretna,
Šefika u duši bijaše tako živahna da joj se nikako nije kanilo rastaviti od
usporenog tijela. Kad se pročulo u čaršiji da je Šefika ozbiljno hasta, žene pođoše
svakodnevno dolaziti da je obiđu i olakšaju joj muke tračevima. Uz kafu i sok,
Šefika bi tako primala varoške delegacije i dobivala informacije iz prve ruke,
pa se često činilo da čitavu čaršiju u šaci drži iako nikud iz kuće nije
maknula.
Ubrzo je nepokretna hanuma znala više nego oni što se
po mahalama kreću, te žene pođoše svraćati Šefiki kao što se hodžinici ide; da
se posluša i sasluša, namiri i razmiri. Bacala je Šefika i grah i gledala u
fildžan. Prođe tako i ljeto i jesen i zima i proljeće i navrši se godina dana
kako Šefika umire. A smrt ni da čuje. Nedodirljiva pozicija samonikle hodžinice
držala je staricu tvrdoglavo na životu da joj se smrt otegnula toliko da je
ženama postalo dosadno dolaziti. Malo-pomalo, delegacije su se rijedile sve dok
čaršija nije sahranila Šefiku, iako je ova i dalje sjedila na minderluku i sve
poglédala kroz prozor hoće li ko naići.
Razbolje se potom i duša Šefikina i ugasnu joj
merhamet u očima. Jedva da je mogla jesti, a ni kafa joj nije sjedala kao
prije. Primicala bi fildžan ustima ali ga je više držala tako, u zraku, nego
što je iz njega srkala. Kad bi joj ruka posustala spuštala bi fildžan na tacnu
i sve rjeđe bi ga ponovo dizala. Dane je provodila čameći kraj pendžera, pa je
energiju kojom je podizala fildžan sada skupljala i trošila na nadvirivanje
kroz prozor. Poneka bi žena još navratila, više iz znatiželje nego iz obzira, i
Šefika bi onda živnula na sat-dva, ali je padala u očaj čim bi ostajala sama
među četiri zida. Istina, djeca joj dođu, upitaju se i sklone suđe, pomognu joj
na klozet, ali onda i oni svako svojim poslom a ona opet na sećiju i svom
pendžeru... Jasno je bilo hanumi da je i sama postala predmet trača, jer tako to
kod nas u svijeta ide, još je dobro dok je i spomenu. Ubrzo me neće biti ni u
glasinama, nikom ni mukajet, sve dok mi ne osvane jednog dana smrtovnica
priheftana za drvo, mislila je Šefika dok se koščatim prstima hvatala za
prozorski okvir da proviri.
Kad je Azijada vidjela da joj mati troši svu snagu
kako bi se nadvirila na pendžer sjeti se kako je u Sarajevu, na Bistriku,
rahmetli tetka Zulha isto ovako venula dok joj tetak nije zakačio retrovizor na
kuću. „Jest, vala,” prisjećala se Azijada, „onda je svijeta bilo stid proći
ispod pendžera a da se barem ne upita sa Zulhom. I tetka je ozdravila sve dok
nije umrla!”
Odluči tako Azijada da pita Izeta da metne Šefiki
retrovizor kraj prozora, da spase majčinu dušu.
– Kakav te, bona, retrovizor spopo, jesil normalna? –
bila je prva reakcija Izeta Bunoze. – Ne živim na točkovima da mi treba
retrovizor!
– Đe će ti duša, Izete, pobogu. Nek poživi još malo u
rahatluku kad joj je Bog dao... – branila je Azijada odlučno svoju ideju.
– Kakve veze ima Bog s retrovizorom?
– Tobe jarabbi! Zar ćeš je, bolan, na duši nosit?
– Otkako je rat svršio ja nju nosam! Za vratom! Evo i
sad: te hajd na minderluk te prebaci je na otoman. Zar je se nisam dosta
nanoso, đavo te odnio, još mi je i na dušu tovariš! Ne more i sikter!
– Pa šta ti smeta retrovizor, nek ga Fikro postavi, ti
ga ne moraš ni gledat...
– Ma ja bi najvolio da tebe ne moram gledat!
– I to ko da me gledaš?
– Ama, ženska glavo, čuješ li ti šta ja tebi pričam?
Šta treba, da mi se vas dunjaluk smije, da me ljudi zajebaju na čikvini kako
živim u kamionu, jel to hoćeš?
– Uh, jest mi i nakav dunjaluk... Valjda je Sarajevo
veća varoš od ove naše kasabe pa eno u njih retrovizora, meščini, i uzbrdo i
nizbrdo.
– Jede mene briga za Sarajvom, bona: ovo je moja
mahala i u mene neće nikakav retrovizor na kuću.
– Dobro, Izete... Zapamtiću ja tebi ovo – zaprijetila
je Azijada.
Ponavljao se i vukao ovaj razgovor danima, gotovo
istim tonom i redoslijedom, i uvijek se završavao Azijadinom tajanstvenom
prijetnjom. Šta se krilo u toj prijetnji vjerovatno je samo Izetu bilo jasno,
jer je na kraju retrovizor ipak osvanuo na Šefikinom pendžeru.
I, bogami, prizdravi Šefika. Virile su sada staričine
umorne oči iz retrovizora na prolaznike, malo je ko imao obraza da prođe a da
se ne upita. Da ublaži sebi muke a drugima skrati trud, Šefika je svoju bolest
vazda svaljivala na loše vrijeme, čak kad ni oblačka na vidiku nije bilo. Kad
bi je neko odozdo, ispod prozora, priupitao kako je, ona bi se obično požalila:
– Uh, nešta me probada u krstima, moglo bi jope kakog
kijameta bit!
I tako je Šefika držala stražu kraj pendžera sve dok
taj njen kijametski dan nije naišao i ispružio joj krsta umorna na tabut.
Šefika je otišla, a retrovizor je nekim čudom ostao i nakon Šefike. Za
Azijadine potrebe.
– Ti buljiš u onaj televizor a ja u retrovizor! Vizor
tebi, vizor meni, i mirna kuća! – branila je Azijada svoj pogled na svijet.
Izet je, naravno, s mukom podnio ovu Azijadinu
prevaru. Ispočetka se jaranima vadio na bolesnu punicu, a kako je Šefika
preselila na onaj dunjaluk, nemavši više izgovora, prestao je i on ići na
čikvinu. Radi tog retrovizora su počela i vozila trubiti dok se kotrljaju niz
cestu. Svakodnevne svađe između muža i žene kulminirale su obostranom šutnjom i
ignorancijom. Pričalo se samo kad se baš mora, a i onda se rijetko nerješen
slučaj retrovizora zaobilazio. Izet nije mogao da halali a Azijada iz inata
nije popuštala. Vremenom se sklopilo nako primirje, na silu, kao što se sva
primirja u Bosni i sklapaju: umjesto ekserčića Izet je otad žvakao travulje i
grančice, šta god mu se pod rukom nađe da u usta metne, samo da bi sačuvao
sabur i održao mir u kući. A Azijada ga je držala u šaci kao pauk muhu u mreži,
svilenim ali neraskidivim nitima, samo njima poznatim i trajnim. Sve su to
ljudi znali, a znao je i Izet da se zna. Pognuo je glavu i šutke podnosio
Azijadin vizor. Tako je Azijada naslijedila titulu samonikle hodžinice,
a Izet je svoju šutnju iz radnje prenio u kuću. Da ne bi tako i svoj belaj iz
kuće prenosio u radnju, Izet je na ulaznim vratima obućarske radnje ispisao
velikim štampanim slovima:
RETROVIZOR DA SE NE SPOMINJE. KOME JE DO TOGA NEK IDE
KOD RAGIBA! BUJRUM.
Ljudi su ulazili smjehuljeći se u obućarsku radnju,
ali se Ahilova peta Izeta Bunoze nije pominjala.
*
Azijada je imala običaj da u satima samoće, dok čeka Fikreta
da udari na vizor, skine šamiju i raspliće
prosjede pletenice, pa se zatim usporenim pokretima dugo i s merakom češlja.
Šamiju ukrašenu ornamentima i zvončićima po rubovima
bi nježno i uredno preklopila, položila je na jastuk pokraj sebe, a onda bi
krenula otkopčavati i odmotavati pletenice. Kad bi ih naposlijetku rasplela,
bujna kosa bi se svaljutala sa svih strana krhkog tijela, sve do struka, pa je
bilo gotovo nevjerovatno i za veliko iznenađenje kako je toliko kose stajalo
pod maramu a ničim otkrivalo njenu pravu dužinu. Neodoljivo podsjećajući na
svoju mater Šefiku, sitničava ali živahna, Azijada je ostala lijepa žena. Godine
nisu uspjele zamutiti nebesko plavu boju njenih očiju niti su bore poremetile
pravilne crte njenog lica. Kao djevojka, bila je lijepa, i ostala je lijepa i kad
je ostarjela. Njene oči nisu starile, pa zato svaki put kad oboji sjede, prođe
joj dašak mladosti u ogledalu pred očima.
Onomad je još uvijek bilo žena u Bosni koje su kosu smatrale
intimnim dijelom tijela, dostupnim pogledu jedino mužu i ukućanima. Izet već
dugo nije mario za njenom intimom, ali je Azijada ostala staromodna i pobožna
žena; ona iz dimija nije kanila u suknju i nju civilizacijski napredak i
tekovine revolucije nisu zanimali. Kao i svi zainaćeni ljudi, udomljeni u
svojim navikama, tako je i Azijada sa podozrenjem i neskrivenom apatijom
pratila modne promjene, pomame, kako ih je nazivala, i koje su se, na njene
oči, dešavale po čaršiji. „Vidi one,
Alahu dragi”, govorila je često Azijada sebi naglas, „hem izbacila koljena, hem se utegla, estagfirullah!”
Azijada je držala mnogo do svoje kose, kao da je to
bilo jedino što je još lično njeno. Na kraju krajeva, tako je i bilo: utrobu je
dala djeci, srce je halalila Izetu, obraz je dijelila sa čaršijom, kosti će prepustiti
zemlji a dušu Alahu. Ništa ona svoga više nije imala, toga je bila svjesna, pa
joj je merak kad, sabahom i u smiraj dana, izvuče češalj iz kredenca postajao
veći što joj je smrt bila bliža. Obavezno bi dvaput godišnje kanirala kosu da joj
vrati sjaj i prekrije sjede crvenkastom bojom, iako niko više u familiji nije brao
brige šta je njoj na glavi. Kaniranjem se bavila isključivo radi sebe i dugogodišnje
navike, koja je odavno postala više od uljepšavanja. Bio je to ritual kao
ispijanje kafe; ritual, u kome je žena uživala u svojoj tajni i cijedila
vrijeme provedeno s njom, kao sa jedinom pouzdanom drûgom. No, kako je prije s
nestrpljenjem odvajala vrijeme za svoje rituale, sada je njima sebi kratila sate
da sačuva sabur dok čeka na Fikreta.
Kad se Fikret bio tek oturio u bekrije, ona je još
uvijek vadila svoj češalj kao što čarobnjaci vade iz rukava čarobni štapić, ali
je ta radnja gubila svoju čar i postajala opora svakodnevnica u kojoj je
Azijada, skrhana brigom, sve manje uživala.
Zasjela je tako Azijada jednom pred akšam i namjestila
se kraj otvorenog prozora da se počešlja i pripremi kanu. Fikret opet tri dana
nije došao kući. Mati je, k’o i svaka druga mati, strahovala da joj sina ne
izbodu negdje u kafani i da ga samo tako jednom ne donesu i prostru mu
beživotno tijelo na skaline. Majčinska je ljubav, kakva god da je, posebna i u
patnji i u strahu, neobjašnjiv teret i muka, suluda borba u kojoj nema dizanja
ruku, nema predaje. Brinulo je Azijadu ono što nije smjela nikom ni kazivati ni
priznati, a što si svi znali i bez njenog odobrenja.
Azijada je nevješto izbjegavala kriviti sebe što je
Fikret takav kakav je postao. Eto, sva joj se djeca poženiše i poudaše, samo
on, najmlađi, ni da čuje. Možda ne bi Fikro bio takav, možda se ne bi oturio u
hajduke, da su ga pustili da oženi onu… da su mu halalili onu… Vlahinju, guho
bilo i ćoravo! A bolje da je nju oženio. Od tog raspada, sve je njemu niz brdo
krenulo, Azijada je bila ubjeđena, nije se od nje nikad oporavio.
Svaki put kad bi ga ovako danima čekala, njoj je ta
Vlahinja, Milena se zvala, dirala u savjest i remetila mir u duši. Doveo je
Fikro nju jednu veče iz Srpske varoši, spreman da se ženi i da je ne vraća
njenima, ali ih je Izet namah iz avlije istjerao. A bila lijepa, ta Milena ‒
sramio se insan gledat’ u nju zbog te ljepote. Poslije joj je i otac Radovan navraćao
Izetu u radnju da se zahvali što je raskrinkao udaju i složio se da svako treba
ženiti svoje; to miješanje nikad nije izlazilo na dobro.
Njih su dvojica tako, mimo Fikreta i Milene, sklopili
ugovor da zabrane ovu ženidbu isto kao što su se drugi dogovarali da im se
djeca žene. Azijada nije htjela da ima išta s tim, to su bila đavolja posla, pa
je prljavu rabotu prepustila Izetu i zaključala se u mutvak dok belaj ne prođe.
Eto, taj kukavičluk sebi nikako nije mogla oprostiti. Radovan je obećao Izetu
da mu kćer neće kročit na sokak dok je ta ludost ne prođe, a od Izeta je tražio
da zabrani Fikretu visiti pod Mileninim
prozorom, veli ima vȉle, a bogami i pušku
lovačku, za nedajbože. Onda se pozdravio kulturno i nestao kao da nikad
nije bio tu.
Bio je to prvi put da Fikret čitavu heftu nije dolazio
kući a kad se vratio nikad više nije bio isti. Kao da mu je šejtan zavukao ruku
u njedra i iščupao dušu. Iako je podržavala Izetovu odluku, Azijada je znala
svoje dijete, plašila ju je Fikretova plaha narav i urođen inat, pa je bilo za
očekivati da stvari krenu loše po sve koji su bili uključeni u dramu. Sa ocem je
prestao pričati, a s Azijadom je zborio preko volje. Otad više ni prividnog mira
u familiji. Upetljali su se tu bili i ostali sinovi i kćeri, trudili se
izgladiti situaciju, ali kako je problem odveć bio složen i zamršen dubokim
emocijama, tako su i oni dizali ruke i bježali svojim kućama i svome rahatluku.
Azijada i Izet se više očima nisu mogli gledati, ono
što je načeo retrovizor dovršio je ovaj Fikretov slučaj.
Azijada je počela spavati u mutvaku a u kuću bi
ulazila samo ako joj šta ustreba, da raščešlja kosu kraj retrovizora ili da
presvuče dimije.
Nekako je ova noć, svečana a tiha, blaga a olovna od
vlage, podsjećala na onu istu veče kad je Izet parmakom od tarabe odvalio
Fikreta po leđima. Bilo je to prošle godine, baš u ovo doba. Kao i što se
pribojavala, Fikret nije tek tako odustajao od Milene. Da li u inat Izetu, da
li u inat Radovanu, da li iz inata samom sebi, teško je podnosio poraz, ko bi
ga znao… Elem, kako je kasnije čula od Ibrinice kojoj je to ispričala
Hamidojica kojoj je se povjerio Hamid, jer je Hamid čuo u povjerenju od Naske,
a Naski je na čikvini kazivao piljar Hazim, čiji se sin Kadrija družio sa
Fikretom ‒ e taj Kadrija je izblebetao svom ocu kako je Fikret onih sedam dana očajavao
po kafanama i sevdalisao u jarku u Srpskoj varoši.
A sve bi to možda i drukčije bilo da nije bilo onako kako
jest…
Radovan je bio sakat u jednu nogu. Ta njegova mana ga
je činila podlim i gadnim čovjekom sa kojim se nije šaliti. Izet je znao otkud
Radovanu sakata noga, to je bila javna čaršijska tajna, jer je ovaj poslije
rata, nekako preko noći, postao jedan od glavnih ljudi u čaršiji. A u nozi mu
je još uvijek čučao kuršum, partizanski. Znalo se da je Radovan sve godine rata
proveo sa četnicima, ali niko nije znao kako je završio u partizanima i postao
komesar. Niti je ko smio da pita. Za razliku od njega, Izet je šmugnuo u šumu,
ali ne u partizane već u zemunicu, odmah poviš kuće. Njemu se nije dalo daleko
od žene i avlije pa se odlučio na samoprinudni pritvor dok ovi ne prestanu
puckarati i klati jedni druge okolo. Sklonište je iskopao tako vješto, u utrobi
brdašceta a ispod ogromnog stabla kestena, da je tu proveo sve četiri godine
rata. Čak su mu se tri sina izrodila u toj zemunici. Uglavnom, rat se završio,
ali su ove tajne ostale među ljudima da ih svi znaju, a niko o njima ne priča. Tako
su te dvije istine visile između Radovana i Izeta, nepominjane ali prisutne,
dok su potpisivali pakt i udarali embargo na ljubav svoje djece.
Radovan je Milenu zatočio u kuću, da čami zarobljena kao
princeza u kuli, a Fikret je dobio od Izeta tarabu po leđima. I tu je bila
završena priča. Za njih dvojicu. Ali ne i za Fikreta. Fikret nije odustajao od sevdalisanja u Mileninom sokaku.
Zavijao je i urlao k’o ranjeni vuk, čitavu varoš je dizao na noge.
Radovan je sve ovo teško podnosio, slao je ljude da mu
zaprijete i začepe gubicu, pa kad ni to nije pilo vode, svako malo su Fikru
dovodili kući pretučenog, ali je ovaj nastavljao bekrijati čim bi ponovo na noge
stao, još luđi i gorči u svom bolu. Situacija se smirila tek kad su Milenu
udali, negdje u Srbiju, daleko i od Čaršije i od Bosne. Takvi slučajevi u Bosni
nisu bili rijetki, ali ono što izdvaja ovu nesreću od drugih je činjenica da je
upravo Mensura, i sama nesretna u ljubavi, došla jednu noć u Bunoze, da im ona
krpi odnose i vida rane tersili im sinu.
Fikret je odlučio da se ženi samo da udovolji Azijadi
i da opet nekom naopakom logikom naudi Izetu. I to su znali oboje ‒ i Azijada i
Izet. Jedino Mensura pojma nije imala u kakvu kuću ide niti šta je sa Fikretom
čeka. Ona je ušla u tu avliju, sramežljiva i naivna, s nadom da život može biti
bolji.
Azijada je taman pristavljala smjesu za kaniranje kad
su joj se u retrovizoru ukazali prvo Fikret a za njim i Mensura. „Doveo mladu, mašala!” Azijada skoči na
noge, pa brzim korakom istrča iz kuće. Maramu je namještala i vezivala u hodu,
pa se par puta spotakla, umalo da se prostre po avliji.
‒ Mati, spremi nam sobu, ja se oženio! ‒ vikao je
Fikret s kapije.
‒ Mašala, mašala, sine, neka si! ‒ odgovarala je
Azijada, dok je sitnim koracima klepetala nanulama prema mladencima, užurbano
se popravljala i gledala da negdje ne zapne.
‒ Ovo je Mensura, Avdije poštara.
‒ Ma šta kažeš! Fatimina, jel tako? ‒ Azijada je znala
svaku familiju u čaršiji pa joj nije vazda trebalo da poveže Avdiju sa Fatimom.
Ne čekajući potvrdu od mlade, nastavila je ‒ Neka, neka, haj mlada, bujrum, daj
da te ljubim, lijepa si mi, mašala, zna moj Fikro izabrat! ‒ ushićeno i
neizmjenično je ljubila mladence ‒ Nemoj zamjerit, mlada, nisam šamiju stigla
napravit ‒ ispričavala se i gurala kosu pod maramu.
Nakon prvobitnog ushićenja, Azijada uhvati mladu za
mišicu pa je dobro odmjeri. Moderna je, ali skromna, proleti joj kroz glavu,
suknja je preko koljena, s tim se more
deverat’.
‒ Hajmo mi, mlada, prvo u mutvak, da pristavimo kahvu,
jesi gladna, mlada? Haj, sad ću ja vama pitu podgrijat, zeljanica, voliš li
zelje, haj, haj, a ti, Fikro, leti gore po oca! E, što me obradova…
‒ Nek siđe sam, šta ću ja ić po njega, nije se on
oženio!
‒ Leti po oca, kad kažem! Znaš kaki je muhanat ko i
ti… Nemoj da se pred mladom prepiremo, leti!
Nevoljko, kao dječačić poslat u ćošak, pričajući sebi
nešto u bradu, Fikret je uzišao uz stepenice u kuću.
Izet je sjedio za hastalom, s mezom i čoknjom ispred
sebe, i gledao dnevnik. Vidio je da Fikret stoji na pragu i da ga posmatra, ali
se nije obazirao. Čekao je da ovaj prvi kaže šta hoće, jer Izet ne bi prvi upitao,
pa taman da Fikret stoji do sutra na vratima. Shvatao je Izet tu ljubav, doš’o
vakat takav, romantika i bakrači, i njemu bi milo bilo da se iz ljubavi oženio,
ali nije ta ljubav valjda jača i važnija od familije i obraza? To bude i prođe,
bezbeli, rasprsne se k’o mjehur jal se dotakne. A familija i obraz su za vas
život; jednog se ne moreš kutarisat zato što je tvoje, a drugog zato što je na
tebi! Tako je na ovom dunjaluku. Ne, nije problem ljubav, prešao bi Izet preko
te budalaštine, ali ovo Fikretovo opijanje i vučije zavijanje po varošima ‒ e, preko
toga stari nije mogao da pređe. Obraz mu je sin najmlađi ukaljao, nemilo mu postalo
i čaršijom prošetati. Ono što je Azijada započela s retrovizorom, dokusurio je
Fikret sa svojim bekrijanjem i marifetlucima. A to se teško prašta.
‒ Baba, ja se oženio… ‒ progovorio je napokon Fikret s
vrata.
‒ A jel?... A hoćul ja opet odvaljivat tarabu? ‒ Izet
je progovorio ne skidajući oči s televizora.
‒ Valjda nećeš. Naša je… Avdije poštara.
‒ Čuj to, Avdagina… A baš neki dan svratio u radnju… Fino,
bogami, poštena familija, obrazli, nemam šta prigovorit. E, kad je tako, nek ti
je sa srećom ‒ Izet udari dlanovima o butine ‒ Hajd, nebil kako pameti došo!
Ustao je Izet i potapšao sina po leđima; čin koji je i
ocu i sinu bio dovoljan da se pokaže ljubav i odobrenje.
‒ Hajmo, da mlada ne čeka… Mogu mislit: Azijada ne
zatvara usta!
Nasmijaše se obojica i za trenutak se činilo kao da nikakvog
spora među njima nije bilo.
Fakat, u mutvaku, dok je pripremala mladencima pitu i
pristavljala kafu, Azijada nije prestajala pričati od uzbuđenja. Valjda je i ona
mislila da je njenim mukama došao kraj, pa nije mogla obuzdati prekomjernu
sreću. Trčkarala je oko šporeta i ispitivala Mensuru za zdravlje Fatime hanume,
ali nije čekala da se mlada razmaše u odgovorima, već je nastavljala čim bi ova
dvije-tri riječi progovorila. Nije to hanuma radila namjerno; žene koje u
samoći provode dane gutajući sopstvene riječi nakupe u sebi besjede za
vječnost. Otkako je Azijada prestala komunicirati sa Izetom u njoj se natovarilo
toliko onih misli što se odbijaju od zidove da je samo čekala kakvu dušu da
istrese svoje muke. Ali, samo što je Mensura upitala hanumu za zdravlje a
Azijada započela „Ah, kako sam, dijete,
kako ću bit…”, ukazaše se sin i otac na pragu i sve joj batališe.
‒
Dobro je, ba, ženo, otjeraćeš nam mladu, nije spaćno ni zasjela ‒ ukori je Izet
odmah s vrata. Azijada su ušuti i tu veče nije prezir u očima sa Izeta skidala.
Izet se izljubio sa Mensurom, poželio joj
dobrodošlicu, a onda se odšepurio do frižidera i izvadio domaću rakiju. Hladna
i zamagljena litrenjača, izgledala je majušna u Izetovim obućarskim šakama. On
je obrisa tvrdim dlanovima, pa debelim prstima ščepa dva čoknja sa frižidera ‒
držao ih je tako među prstima k’o Japanci što drže štapiće za rižu. Stavi jedan
čokanj pred Fikreta, drugi pred sebe, i sjede nasuprot mladenaca. Azijada je upravo
metnula podgrijanu tepsiju sa ostacima zeljanice na sto.
‒ Haj, bujrum, mlada, jedi, garant si izgladnila od sikiracije
‒ reče Izet dok je sipao rakiju Fikretu u čokanj, pa podiže obrve i pogleda u
sina ‒ Bezbeli te je ovaj moj bekrija ukro od oca i matere, nema on petlje
otići na vrata ko insan…
Mensura nije znala šta da kaže. Skupljena na kauču, uvučenih
ramena i s nervoznim rukama što su uporno navlačile obod suknje preko koljena,
netremice je poglédala u Fikreta, očekujući da ovaj stane u njenu zaštitu, da
kaže nešto, bilo šta... A Fikret je šutio i gledao malo u čokanj, malo u oca.
Azijada je sjela na štokrlju, između mlade i šporeta, da
reguliše kafu koja je na ćošku šporeta čekala na svoj red, a i da kontroliše
muškarce, ako ustreba.
‒ De ti, dijete, uzmi malo pite, ohladiće se ‒ ubacila
se Azijada, i poprijeko pogledala u Izeta.
Mensura je uzela komad pite jednom rukom, a drugom i
dalje popravljala suknju. Nije bila gladna. Niti joj je Azijadina zeljanica
bila privlačna; sva se nekako umlitavila od stojanja i osušila od
podgrijavanja. Ali je jela. Reda radi, da se ljudi ne uvrijede. Gutala je pitu
i sve se tjerala da je stjera niz grlo. Bunoze su gladali u nju kako jede, a
ona je šarala preplašenim očima po zidovima ispucalim od vlage i vrućine. U mutvaku
su samo šporet, nešto nasječenih drva sa strane, nasuprot njemu frižider marke
„Obodin” i između njih kauč, mali hastal, jedna stolica na kojoj je sjedio Izet,
i štokrlja, gdje je bila sad Azijada. Sve je to gledala Mensura dok je tjerala
onu pitu niz grlo.
‒ Kolko ti je godina, Mensura? ‒ upitao je Izet.
‒ Devetnes ‒ odgovorila je Mensura s pitom u grlu.
‒ Hm… Ima Avdo i starije od tebe, ako se ne varam?
‒ Ima. Ja sam treća po starini.
‒ Ona najstarija se, meščini, udala, nema dugo?
‒ Behka. Jeste… Otišla za Nuriju, u Sarvan mahalu… Ima
druga godina, treba da se porodi u januaru…
‒ A ona druga, kako bješe?
‒ Zekija.
‒ Jah. Jel i ona pri udaji?
‒ Nije. Zekija ganja škole.
‒ Aaa… tako znači. Beli si zato i utekla… Preskočila
si sestru… Haj’ neka si, ako je ljubav u pitanju, izmirićemo se, jel tako?
Mensura je šutila.
– Aha – reče, pa uze drugi komad pite i gurnu ga u
usta da ne mora pričati.
‒ Znam ti ja Avdagu dobro ‒ Izet je točio rakiju sebi
u čokanj – Izgladićemo mi to…
‒ Ma jah, ti vazda sve izgladiš ‒ ubacio se Fikret.
‒ Fikrete: ne seri! Nemoj da lajem pred mladom!
‒ Ništa, samo kažem da se cura ne sikira, ti sve
izgladiš…
‒ A ti sve uhelaćiš! Stid me korak pružit niz mahalu
radi tebe i tvoje zajebancije, sakrivat se od svijeta moram!
‒ Ih, ko da ti je prvi put… Sakrivo si se četiri
godine u onoj zemunici, pa opet uzdignute glave hodaš…
Izet odjednom ustade razjaren ‒ Ma oca ti očinog, ti
ćeš meni…
‒ Dosta! ‒ uzviknu Azijada ‒ Jeste vi normalni, mladu
ćete otjerat! Nije dijete rahat ni sjelo…
Ušutiše se obojica.
Fikret podiže čokanj ‒ Hajd, živio, baba ‒ reče nazor.
– Živili mladenci –odgovori ovaj.
Mensura je sve bilo jasno. A jasno joj je bilo da joj
ništa nije jasno. „Đe sam ovo došla,
majko draga, jesam se ja to zajebala?” pomislila je, i još se jednom
kulturno osmjehnula. Trenutno je žudjela samo biti nasamo sa Fikretom.
I bili su.
Tri dana Fikret nije silazio sa Mensure. Niti su
izlazili iz sobe. Nakon trećeg dana, Mensuru je bilo stid izaći navliju.
A Fikret je izašao, i sljedeća tri dana nije dolazio
kući.
Mlada je čamila na kapiji svaku noć, sve dok joj
Azijada na koncu nije doviknula s pendžera:
– Haj mlada u kuću, ozebćeš, evo moreš vamo na vizor da gledaš… Sad je tvoj.
I tako je, eto, Mensura naslijedila Šefikin retrovizor,
i dugo, dugo još poslije, dok je iščekivala Fikreta da udari na kapiju, pitala
se uzaludno “Alahu dragi, jel ja ovo
živim u kući na točkovima il u kamionu bez točkova…” 
No comments:
Post a Comment