HUSNIJA CRNJAK u epizodi "POZTRAUMATSKI SIDROM DIZORDER"

Nagovora ti mene badžo Sulejman da odemo kod doktora i da isfoliramo onaj poztraumatski sidrom...

Evo kako je to bilo...

Vozimo nake palete za Floridu ja i u mene badžo Sulejman... Istovar nam je 70 milja od Klir Voder, a utovaramo tek sutra u podne. Super, kontamo: istovarićemo kamion, naćemo kakav motel, istuširaćemo se na brzinu i onda se javimo Moketu da se nađemo na ćevapima. Tamo neđe između Klir Voder i Sejnt Pitersburga ima naša ćevabdžinica, prave najbolje ćevape na Floridi, i to polivaju lepinu. Uh, i sad mi se brci maste kad pomislim na njih!

― Znaš ti, Sulejmane, kako u nas u Sarajevu stoje dvije ćevabdžinice jedna do druge, i na jednoj piše “ĆevaPdžinica” a na drugoj “ĆevaBdžinica”? Šta ti misliš, koja je prava?

― Kako je to pitanje? ― odgovara Sulejman. ― Da ti prošetaš kroz Red distrikt u Njemačkoj i na jednom izlogu ti maše piČka a na drugom maše piTka, koju bi ti izabro?

Smijem se badžinoj dovitljivosti. ― Koju? ― pitam.

― Pa onu koja bolje miriše, jebogati!

I tu se obojica ismijemo pravo.

Elem: istovarimo kamion, nađemo nakav motel, istuširamo se, javimo se Moketu da se vidimo na ćevapima. I tako, dok smo sjedili i čekali na ćevape (Moke je po običaju kasnio), meni će ti Sulejman:

― Znaš li ti da Moke prima i penziju i platu?

Ja ga skoro pa i ne slušam, klimam glavom, gledam kad će ćevapi, luk i gril se uzmirisali...

― Šta?! ― reko, tek sam naknadno skonto šta ovaj reče.

― Pa isfoliro da ima onaj poztraumatski dizorder... Samo tišu... ― spusti glas Suljo za oktavu.

― Čuj to... ― ja se baš u čudu zadesio. ― Nemoj srat!

― Ja, ba, tišu... ― šapuće Sulejman.

― Kako je to uspio, jebote, đe to ima?

― Lijepo. Otišo doktoru, reko da ne može da spava, svakake mu scene iz rata pred očima, dobija panik atake, šta ja znam... I ovaj mu propiše naku terapiju, ko biva, Moke ima poztraumatski dizorder, ne može više radit, prijevremena penzija! Prebacio papire od biznisa na ženu i sad prima dvije plate.

― Kake siptome ti ono reče da ima?

― Ne može da spava, svašta mu je iz rata pred očima, dobija panik atake, šta je znam, gugliraj!

― I da znaš da hoću!

Gugliram ja, i fakat nađem taj sindrom, i to na našem. Pročitam na brzinu. U, jebote, pa ovo mi svi imamo!

― Fala Bogu da imamo, ne moramo se ni folirat! ― viče ti meni Suljo. ― Mogli smo i mi to isfolirat, ne bi ništa lagali. Eto, moreš li ti spavat?

― Teško... ― priznajem ja njemu.

― Jel dobijaš one panik atake?

― Jašta neg dobijam, svako jutro kad tebe ugledam hoće nešto da mi bude!

― Eto, vidiš, i meni je tako s tobom. A ni sa ženom mi nije bolje.

Smijemo se.

― Nije, vala, ni meni...

― Nemoj slučajno da se izlaneš Džemili, da me Fikra ne zadavi.

― Nemoj ni ti Fikri, da mene Džemila ne zadavi!

Tu se ope smijemo.

― Pa kako ćemo? Ne možemo istom doktoru, moramo složit priču, haman će triest godina kako je rat završio, pitaće nas đe smo dosad bili?

― Ništa, jednostavno: rećemo ovo kako je Tramp pošo protiv muslimana, nama se sve vratilo, hoće nešto da nam bude...

― E, to!

Uto dođoše ćevapi i Moke u isto vrijeme, ko da ih je namiriso. Naručili smo mi i njemu veliku, ko da smo znali. Izrukujemo se s Moketom, pa navalimo na one ćevape. Tušimo se tako, kad će ti Moke:

― Jesi, bolan, vidio onog mahnitog Trampa? Hajvan fakat navalio da pravi zid!

― Jebo ja njemu mater! Otkako je počeo ovo sa muslimanima, ja, bogami, oka nisam sklopio! ― viče Suljo punih usta i sve mi nešto namiguje.

― Jah ― reko ― ni ja isto! Sve mi se scene iz rata pojavljuju... ― skontam ja.

― Čuj to ― viče Moke.

― Sanjam ti ja neku noć ― nastavlja Sulejman ― sanjam kako je u mene komšija, Amerikanac, došo meni na vrata. Hoće da me vodi.

― Đe, ba, da te vodi? ― Moke će ti njemu punih usta.

A luk se uzmirisooo...

― U logor! Došo frajer s puškom okačenom na ramenu i viče meni da se oblačim i da idem s njim, ko biva, dok frka ne prođe...

― Jel baš?

― Baš ― potvrđuje Suljo i ope mi namiguje.

― Ih, nije to ništa ― ufuram se i ja. ― Ja sam ti neku noć sanjo došo komšija u mene, Amerikanac, i hoće ženu da mi vodi!

― U logor? ― Moke će ti, sav ozbiljan.

― Šta ja znam, jarane, hoćel je u logor il đe će je, al navalio da je vodi-pa vodi.

― I, šta ti?

― Šta ću? Reko, vodi je kad si navalio, al nemoj meni poslje da je vraćaš!

I tu se svi grohotom nasmijasmo. Umalo mi se ćevap nije u dušniku zaglavio.

― Ma kakvo to, Moke moj, znal taj Tramp, bolan, bolan, kolka je ova Amerika? Pa evo mi, nismo jednom, bolan, vozili od kost do kost. Jebote, kad kreneš iz Kalifornije do Teksasa pa vamo prema Floridi, muda ti se u gaćama okupaju i osuše dazen puta! ― viče Suljo Moketu. ― Ma to ti je, jarane, da kontaš da si kreno prije mjesec i da nećeš još za mjesec stić, ko da voziš na Mjesec! A još voziš! Zamisli sad da slažeš cigle! Nema pojma!

― Ja mislim ― reko ― da on dok složi taj zid, da ćemo mi u takim govnima bit, da ćemo mi morat na kraju preskakat taj zid kad bude gotov!

I tu se opet grohotom nasmijasmo.

Ustade Moke da plati, a ja krenem da ga zaustavim, kad će Suljo mene za ruku. Diže dva prsta. Dvije plate, jarane, dvije... šapuće... Haj, reko, neka plati kad je navalio...

Tu noć se zarakijamo kod Moketa uz Fejs tu fejs sa onim Hadžihafiz... fejzovićem... U Bosni sranje ko i uvijek, isikiramo se tu uz rakiju i sudžuku, prespavamo kod Moketa i sutra na put.

Sjedimo u kamionu u mene badžo Sulejman i ja. Šutimo. Kamion smrdi, meščini, isto ona komora đe su Švabe gušili Židove. Em luk, em rakija i pivo, em Suljine noge... Užas.

― Ja, bogami, čim dođemo kući, odo doktoru, a ti kako hoćeš, sve sam skonto i šta ću i kako ću! Ne handri se Suljo više od Kalifornije do Floride, od Sijetla do Čikaga ― progovara Suljo, pun nekog iznenadnog elana.

― A zid?

― Kakav zid?

― Biće posla jarane, cigli, žica i blokova, šta misliš, ko će to prevozit, Meksikanci?

― U, jebote, dobro si... Biće tu dobre love...

― Jašta.

― A da mi odložimo onaj poztraumatski na neko vrijeme?

― Pa kad smo ga odlagali haman 30 godina moremo još koju, ućerašmu.

― Vala, i to što kažeš... ― reče Suljo i ode leć malo da otkunja dok sam ja vozio.

U po frke, probudi se Sulejman, kaže:

―  E, bolan, nećeš vjerovat šta sam sad sanjo!

― Šta? ― reko.

― Sanjam ja kako je onaj tvoj komšija Amerikanac došo po Džemilu, a utom ti se tu stvori i Fikra...

― I?

― I sve viče: “Mogul i ja, mogul i ja?!”

I tu se ja gromoglasno nasmijem. Al mom badži nije bilo do smijeha.

― Stani na gas, Husnija  ― zagalami Suljo ― nemoj da ti ja stajem, vozi kući, mater im ja onu njihovu američku!!!

― AmeriČku ili ameriTku?

― Ma idi ti u piČku materinu, Husnija, hao abat dat?!

I tako se srušio naš san o poztraumatskom sidromu... Sulejman nije oka sklopio do Solt Lajk Sitija, a ja nisam oka sklopio jer znam da mi je budala za volanom...