GUSTAV

Gustav Primožek se čitavog života češljao udesno. Onda se oženio, pa je odlučio češljati se na lijevu stranu. Između frizure udesno i ulijevo nije bilo velike razlike, njegova supruga Ludmila to čak nije ni primjetila, ali je Gustavu detalj na sopstvenoj glavi bio od posebne važnosti. Naime, ovim naoko nebitnim činom, on je sebi svako jutro pred ogledalom davao do znanja da više nije samac i da se mora posvetiti porodičnom životu.

Inače, kad već pričamo o navikama Gustava Primožeka, valjalo bi istaknuti da se ovaj čovjek ničim posebnim nije isticao. Štaviše, bio je neprimjetan. Toliko neprimjetan, da su ga mnogi primjetili tek kad je oženio Ludmilu Bogumilovu, pitajući se malodušno šta je to Ludmila vidjela na njemu i kako ga je uopšte primjetila u masi boljih i poželjnijih neženja. Ovdje se svakako mora dodati da je Ludmila Bogumilova bila izrazito lijepa i primamljiva mlada žena. Osim bujnih grudi, uskog struka i bokova koji su se cimali tako skladno da se moglo pomisliti da se i sama Zemlja prilogođava njenom hodu, Ludmila je bila i uspješna diplomirana pravnica, sa zvanjem fitnes-gurua, za čije su se časove gospođe sa urednim trajnama otimale i morale registrovati nekoliko mjeseci unaprijed. Takva je bila Ludmila Bogumilova, grom iz vedra neba, božanstvo koje su bogovi kreirali za svoj ćeif! Povrh toga, bila je mlađa za čitavu deceniju od Gustava...

Pa šta je onda Ludmila tražila sa našim Gustavom? Šta je Ludmilu nagnalo da se zove Primožekom? To nikom nije bilo jasno, pa ni samom Gustavu. Jer, kao što rekosmo, Gustav je bio sušta suprotnost Ludmili. Ruku na srce, ne možemo tvrditi da je Gustav bio ružan ili nezgrapan čovjek. Ne. Ako bi se fakat potrudili da razmotrimo njegovu fizičku pojavu, utvrdili bi da je Gustav bio u svemu osrednji i umjeren. Bio je osrednjeg rasta, hodao je normalno, ni pognut ni uspravan, nije bio mršav niti ugojen, ni mišićav ni slabunjav, nije se često smijao, nikada bio glasan, i nikad se nikom nije proturječio niti odavao svoje mišljenje. Čak bi ga i luzerom bilo odveć previše smatrati, jer Gustav nije izgledao kao neko ko ima šta izgubiti. Niti dobiti, da budemo pravedni. On je jednostavno bio tu. Istinu govoreći, više kao silueta čovjekolikog objekta u pokretu. Tako je završio osnovnu školu, srednju, pa i filozofski fakultet. Bio je tu. I mi smo potpuno uvjereni da se niko, uključujući profesore i kolege, ama baš niko, ne bi sjetio kako je izgledao i ko je ustvari bio Gustav Primožek prije nego je oženio Ludmilu Bogumilovu. 

Samim tim, smjer kose na njegovoj frontalnoj lobanji nije bio nikom bitan do Gustavu Primožeku. Njegov srazmjeran nos i po jedno oko pored nosa, usta ispod i uši sa strane nikom nisu upadali u oči sve dok Ludmili nije nekako zapao za oko. I upravo taj jedan pogled, ta sekunda, ta lakovjerna misao o sreći sa Gustavom Ludmili će slomiti srce i zauvijek joj nastaniti gorčinu u grlu. Naime, nakon dvije godine sasvim pristojnog braka, Gustav je jednog dana odlučio pustiti brkove, tako što je lijevi brk ostavio znatno kraćim od desnog. A potom je nestao, kao da nikada nije bio tu.    

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "ČIR U LAS VEGASU"

Upalio se Sulejmanu čir na putu za Vegas, jedva je živ osto.

Evo kako je to bilo...

Sulejman je vozio, a ja sam ga prco otpozada. Al ne bukvalno, bože sačuvaj, nego ono ― provociro sam mu bolnu tačku: čir, odnosno Bosnu, jer Bosna je Suljin čir, to svi u familiji znaju. Zaradio ga je u ratu, al se smirio, ušćućurio se u dvanestopalačnom crijevu tako da je badžo godinama mislio da ga je izliječio praškovima i sodom bikarbonom. Al ne lezi vraže, jal Suljo ode prvi put u Bosnu, proradi čir ko uspavani vulkan, mira mu ne da otkako se vratio; svako malo se javlja, doduše, u različitim intervalima i nepouzdanim intezitetom, al je aktivan, ućerašmu. Otad nosa sa sobom bikarbonu, i svako malo je šmrče, isto narkoman. Jednom mu je žena našla bikarbonu zamotanu u celofan od cigara kad mu je kanila hlače prat, pa je drama bila čitav dan oko toga jel se Suljo počeo drogirat. Sulejman je od žene sakrivo čir da mu ova ne bi zabranila pušit, pa je iz toga veliki nesporazum nasto. Sve dok Fatima nije posustala i legalizovala sodu-bikarbonu. Elem...

„Pratiš li ti ono dole, badžane, isto ko ’91., ko pred kijamet, bogami”, dobacim ja njemu, onako izvaljen na ležaj u kamionu.

„Ma kakav kijamet, jezik pregrizo!” on će ti nipenišes.

„Generalno sranje, moj badžo”, ope ću ja.

„Dole je vazda sranje”, brani se Suljo.

„Bogami, svi vele, samo što se nije zakuhalo.”

„Ma kakvo to, kome je do toga...”

„Kako kome? Istim onim kojim je bilo i ’91. Čuj, kome je do toga!” prelazim ja u ofanzivu.

„Ma, šta će oni, nema se para za hljeba, a kamoli za rata, nema od toga ništa!”

„Tako smo i onda pričali.”, ope ja.

„Jes, al to je bilo drugo vrijeme. Bosna je imala pravo da se otcijepi...”

„Dodik misli da i Republika Srpska ima pravo...”

„Dodik jede govna!”

Evo ga, mislim se, radi, radi, fercera čir, osjetim mu u glasu. Samo mu spomeni Srpsku i Dodika i vulkan odma proradi. Što jes-jes, poslije mi je bilo krivo, nisam znao da će mu živac tolko skočit, da sam znao ja bi stao, majkemi. Jer, meni nikako ne idu u glavu ovi naši što se u Americi sikiraju više za Bosnu nego oni dole u Bosni. Haj, nejse...

„Dodik je dole glavna faca, bolan, ne može mu niko ništa, jesi slušo kako pjeva na bini? E, da je NAMA jedan takav!” udaram kontru.

„Ko?! Dodik?! Ona seljačina?! Ma, što ga nisam sreo neđe na ulici dok sam bio dole, da mu svežem koju šljagu preko one njegove face, papak jedan!” to reče, i ufati se za stomak.

„Crni Dodiče, jesi dobar?” pitam ja njega ozbiljno, a šega mi, da prostiš.

„Jebo te Dodik!” uzviknu naglo, iz trbuha. Pođe kamion šverat, vidim ja nije zajebancija. A taman pred Vegasom.

Naučili smo se mi mijenjat za volanom, a da ne stajemo u stranu. Vježbali smo tu rokadu dok nam nije postalo normala. Ja uzmem volan jednom rukom, on dadne gas i onda se izmigolji ispod mene dok ja vozim drugom rukom, i onda ja samo uskočim i nastavim ko da ništa nije bilo, samo malo usporili. Tako i sad. Samo što je sad rokada bila otežana, jer se Suljo zaglavio na mjenjaču, nije imo snage od bolova da ga preskoči, pa smo tako vozili neko vrijeme dok ga ja nisam preskočio nekako, ko pravi cirkusant. Umalo da udarimo u palmu pored puta. Tu se ja sjetim kako sam jednom pito nekog Amera znal on đe je Gaza strip, a on će ti meni ― u Vegasu! I pričam to Sulji dok su se on i njegov čir namještali na suvozačevom sjedištu, a on ni mukajet, u bolovima, sva mu se faca iskrivila.

„E, jebo te Dodik, budalo jedna!” velim ja njemu.

On ništa na to. „Vozi”, kaže, “u imerdžensi, jebo sve... ako mi nije puko sad čir!”

„Kakav, bolan, imerdžensi, moramo krompir istovarit!”

„Jebo te krompir!!! Imerdžensi!!!” prodera se Sulejman, prikolica se zatrese.

„Ok, ok... imerdžensi...” sad se i ja zabrinu, jebo me Dodik. “De, utipkaj na Džipies đe da skrenem...”

Tipka on, ja ga gledam, sav u grču, sve se trudi onim baklavama da pogodi prava slova. Nađe on bolnicu, druga lijevo, pravo, treća desno... I mi u Imerdžensi. Ovaj se već privija od bolova, jebo ga Dodik.

U Imerdžensi smo ušli isto ko Tarzan i Ćita: Sulejman ćućeći hoda, isto da imitira midžeta, a ja ga držim za ruku da ne padne. I tako smo tamo ušli. Pola šest, ujutro. Subota. Svaka budala koja se napila i nadrogirala u petak naveče, pa napravila sranje, bila je tu, u čekaonici. Čekaonica puna. Polupane glave, prerezane vene, krvave sljepoočnice, svakaka čuda... I svi prije nas. A Suljo ne može ni da se pridigne, toliko ga strefilo, ono ― baš. I tako, ko Tarzan i Ćita, mada je, priznajem, više Suljo bio ko Ćita nego ja ko Tarzan, dođemo na šalter. Ufatio se Sulejman za šalter, samo mu prsti i oči vire gore, preko. A na šalteru naka crnkinja, jeeeebe se njoj šta je i kako sa mojom Ćitom! Haman čeka na jutarnju smjenu, ni do čeg joj nije, jedva priča, u Sulju uopšte i ne gleda već se obraća meni, Tarzanu, možda misli da je Suljo fakat patuljak, ko će ga znat šta ona sve misli i šta je sve vidjela radeći treću smjenu u Vegasu-imirdžensi. I ne pita šta je i kako je, već prvo što pita jel imamo osiguranje. Prvo to da riješi, ko će to platit.

„Jes, Obama kejr”, progovara Sulejman odozdo. Pruža joj karticu, a još uvijek mu samo oči vire...

I sad me šega ufati kad se sjetim, ruku na srce...

„Hmmm...” mumlja ova. „OK. Hev a sit.” To, ko biva, da mi sjednemo.

„Šta, ba, da sjednem?!” viče Suljo ispod šaltera. „Da sam mogo sjedit, sjedio bi za volanom!”

„Sori”, viče ova, „Imamo ovdje ljudi koji čekaju sa otvorenim ranama na glavi i po četiri sata!”

„Četiri sata!” viknem sad ja.

Ušuti se Suljo ko pravi patuljak. Uzmem ga za ruku i odćućnurimo tako do slobodnih stolica. I samo što smo sjeli nekako, zove ova nas. I mi ponovo za šalter. Gleda ona polomljena i krvava raja u nas, smiju se, pokazuju glavama na nas. Svojom interesantnom pojavom uljepšali smo im dan, iznenada, umanjili im bolove, prikratili im dosadu. Neki se čak hvataju za stomak od smijeha, upiru prstom i plaču od šege. Mi ponovo za šalter. Sulejman ko Ćita, a ja sad već više ko gorila nego Tarzan. Kaže ona debela crnkinja: „Niste mi rekli, u čemu je problem?” Obraća se ponovo meni, isto da sam dijete doveo u bolnicu a ne odraslog čovjeka. „On ima ulcer”, reko. „Konta da mu nije puko.” Ove riječi puko na engleskom sam se sjetio po balonu, jer se kaže da balon pops out, a da li se isto kaže i za čir, nemam pojma. Reko, his ulcer popd out! Crnkinja se malo nasmješila, i opet nas poslala da sjednemo. I mi smo se opet odćućnurili do svojih stolica. A onda je Suljo reko da on ne može da sjedi, nego će leć, pa je tako ležo zgrčen na podu pored mojih nogu, dok sam ja gore sjedio i gledo vijesti na TV-u. Pešes ekrana bilo je fino raspoređeno po čekaonici, tako da je svako imo dobar vju. Tamo Tramp, američki Dodik, i on nešto sere, kuha, ko i ona budala dole. I ja kontam kako svuđe takih budala ima. I onih što ih podržavaju.

U neko doba pogledam dole, u Sulju ― zaspo. Ja se unezvjerio, kasnimo na istovar, a on spava! I taman da ga ćušnem nogom, reko da idemo na istovar, kad on zaurla, prepade me. Urla Sulejman, ne staje, ori se imerdžensi. Ja ne znam šta da radim. Otrčim tamo na šalter, a tamo sad neka druga. Sve ispočetka, šta je, kako je... Fakat, dođoše doktori, pokupiše Sulju, ja za njima, reko, dobro je, evo ga ― ušli smo!

Uvališe oni nas u naku ordinaciju, Sulju na krevet, a mene na fotelju kraj kreveta. Ima i TV. Nađem daljinski i upalim TV.

„Boli tebe kurac”, mumlja Suljo.

„Onda smo na pravom mjestu i ja i ti”, promumljam i ja njemu, sad već pravo ljut što ću zakasnit na istovar.

Nađem onog Trampa i gledam ga kako sere i čudim se.

Suljo cvili.

U neko doba se probudim. Pogledam, Sulejman spava, hrka ga stoji. Doktora niđe zglave. Pogledam na sat ― dva sata! Tri mi već čekamo, al ja vidim dva sata na ruci, toliko sam u komi, jedva sam skonto đe smo i kako smo. Trznem badžu. Ni njemu ništa jasno nije.

Baš uto, ulazi doktor. „Gud morning”, viče, sav ko fol razdragan. „End? Šta imamo ovdje?”

„Ovdje imamo Obama kejr i neistovaren pateto, pička li vam materina!!!” dreknu Suljo pola na engleskom pola na našem, vidno raspoložen da nekom jebe mater.

Doktor se ukočio.

„Hajmo, Husnija, na kafu, dobar sam, ko im jebe mater!”

„A čir?”

„Ma, ko jebe čir, samo rata da ne bude!” odgovori Suljo, i mi se tu obojica grohotom nasmijasmo.

Tek kad smo istovarili krompir i krenuli na kafu, sjetimo se da nam je kartica od zdrastvenog osiguranja ostala u Imerdžensiju.

„Neišo ja opet tamo, jebo Obama-kejr, samo rata da ne bude!” reče moj badžan, i mi se ope tu grohotom nasmijasmo i odemo na kafu u "Gaza strip" u Vegasu. 

A tamo ― ludilo! Isto ko da rata nikad niđe nije bilo niti će ga ikad bit.

BORO DANGUBA

„Danguba, Danguba, jede govna krezuba!” vikali smo za Borom, dok je za sobom vukao prljave platnene vreće i čačkao po gradskom đubrivu, zaokupljen tihim monologom u sopstvenu bradu. 

Boro Danguba je mrzio naše poetične smicalice, pa je u dubokim džepovima pantalona često skupljao kamenice, kao djeca orahe. Boro se tako navikao da sabire municiju po mahalskim džadama, jer je znao šta ga čeka čim udari na gradski asfalt. Dešavalo se nekad da dječurlija trči oko njega, a on, kabast i težak, uzaludno se osvrće ne bi li dograbio kakav kamen, pa je naoružavanje prije sukoba dakako imalo smisla.

Boru su zvali Danguba, jer je po vas dan visio na prozoru ili bio natakaren na ogradu i pozdravljao prolaznike. Živio je sam u ogromnoj austrougarskoj kući koju je, kako smo saznali, naslijedio od svoje nekada bogate familije. Komunisti su, navodno, od silnog Borinog bogatstva ostavili samo tu trošnu, ali lijepu, tajanstvenu kuću, u kojoj je Boro dangubio, čuvajući svoje oteto blago. Pod debelim hladom divljih kestenova, ta kućerina je izgledala kao iz filmova strave i užasa, ali opet nekako pitoma, uvijek otvorenih prozora što otkrivaju još deblji hlad, čamotinju i tajne što se suludo odbijaju o oronule zidove.

Naravno, djeca ne bi bila djeca kada unutrašnjost Borinog čemera ne bi golicala njihovu maštu. Ali takva akcija je bila gotovo nemoguća i zahtijevala je posebno planiranje, jer je Boro rijetko napuštao svoju vilu. Sa jastučetom ispod gojaznih mišica, jedva uglavljen u pendžer, Borina ćela je voljela dočekivati djecu iz škole. A mi, pošto je Danguba bio nagluh, jedva smo čekali svojih pet minuta.

„Ðe si, Boro?”

A Boro bi odgovarao, samo naslućujući pitanje:

„Dobro je, dobro je, momak, kako si ti?!”

„Prčiš li šta, Boro?”

„Pričam, pričam, momak, sam sa sobom, kako si ti?!” odgovorao je Boro, i tjerao nas u histeričan smjeh.

Boro Danguba je volio vruće čvarke, pa se pričalo da je bio profesionalni degustator čvaraka i slanine po okolnim selima. Rijetko je izlazio iz kuće, ali kada bi izašao, uvijek je bio u istoj, bijeloj potkošulji koja mu je bestidno otkrivala okrugli stomak i dlakavi pupak. Hlače su mu spadale, nemoćne da se drže na kukovima, otkrivale guznu liniju, a nogavice neravnomjerno zavrnute išle su idilično uz skorjela stopala u papučama. Bilo sunce, kiša, bio snijeg ― Jovo je vazda u svojoj čađavoj potkošulji, pačjim gegom se šepuri po čaršiji, stomak ide ispred njega a on za njim, održava balans sa prugastim cekerom, ispituje se s ljudima, odvažno tvrdi da je on dobro, a da su dobri i čvarci i slanina zamotani u dnevne novine ispod njegove miške.

Riješeni da otkrijemo Borinu tajnu, jednom smo ga sačekali da papučama otklapara niz aleju divljih kestenova, pa da uvirimo u tu kuću romantične strave i užasa. A tamo: svežnji i snopovi svih mogućih dnevnih novina! Po podu, po stolicama, policama, na stolu, gdje god pogledaš ― novine. Boro je u kući držao sve moguće dnevne informacije tadašnjeg sistema! Bili smo razočarani Borinim blagom, i tajnom koja nije imala nikakav smisao. Da li je Danguba čitao sve te novine, ispunjavao ukrštenice, tražio neku dobitnu kombinaciju, možda otkrivao konspiraciju između redova, ili se jednostavno pripremao za pohod na seljačku slaninu, nikad nismo saznali niti smo se trudili da znamo...

Boru je ubila prva granata koja je pala na čaršiju, iako je eksplodirala na sasvim drugom kraju grada. Naravno, nisu mu našli nijednog gelera u tijelu ali, kako neki tvrde, čuli su ga da viče sa svog pendžera: “VAMA je govno za zubima! VAMA je govno za zubima!” Nakon čega je samo spustio tešku ćelu na prekrštene ruke i otišao da dangubi smrt, dok smo mi živote svoje dangubili.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "ZAŠTO ŽENE IDU ZAJEDNO U WC?"

Vazda me zanimalo zašto žene idu zajedno na klozet. 

Ne znam jel taj fenomen iko do sad dokučio i objasnio, al je fakat da on postoji i da se svakodnevno zbiva pred očima svih prisutnih. I svi se, haman, prave blentavi.

Badžo Suljo kaže to one idu tamo da nas tračaju. More bit. Pišne ova, pišne ona, malo protračaju, poprave šminku, i nazad, obje nasmijane. To je možda tako bilo, moj badžane...

Ipak, ja mislim da tu ima nešto više u pozadini, neko naučno objašnjenje. Isto ko ono ― Što muškarci filozofiraju više od žena i što žene pričaju više od muškaraca: muškarci imaju dvije glave, a žene dva jezika! Tako nekako. Mada je to šala, nije naučno potkovano.

Elem, razmišljo sam ti ja na tu temu. Ima tih nakih teorija da se žene i muškarci razlikuju zahvaljujuć evoluciji naših gena i hormona, odnosno da se naša ponašanja vuku još iz doba pećinskog čojka. Ono, mužjak je lovio, ženka je ostajala sama u pećini sa djecom, pa otud nam sad i sve ovo ostalo. Mužjak šuti, jer bi prepo srndaća da priča, a žena priča jer je strah da joj neće kakav međed uletit u pećinu. Ima logike. Recimo, čojk otvori frižider, gleda okolo, traži kajmak a ne vidi ga, pa se drekne: “Ženo, đe je onaj kajmak?” A ona onda, ljuta, dođe i izvadi ga iz frižidera najedared i turi mu ga pod nos. “Evo ga, jebemte ćorava!” E to kažu da je zato što je mužjak ko jastreb, on ne vidi vazda okolo, nego se koncentriše samo na jednu tačku, a to da bi naciljo na onog srndaća od malo prije. A žena, bezbeli, vidi sve okolo, jer u strahu su velike oči. Hoće reć, dok je sjedila na ulazu u pećinu i čekala da ovaj dovuče srndaća, morala je buljiti okolo da joj ne bi kakav vuk il međed uletio. Tako nekako.

Vodeći se tom tezom (ovaj sam izraz pokupio iz novina), može se onda objasniti i fenomen ženskog pišanja u dvoje ili u grupama. Da bi se to pojasnilo, znači, moramo zamisliti pećinske žene, same, kako budno prate šta se dešava oko pećine dok mužjaci love. Naučnici vele da su ljudi živili u grupama jal su skontali da im je tako bolje neg da žive sami. Znači, odma tu u startu imamo najmanje dvije-tri žene. I jednoj se piški. Al se boji u mrak sama. Normala, odma se tu nađe barem još jedna koja će ić sa njom, da joj pravi društvo, a usput će piškit i ona. I tako, čuče i piške, i o čemu će drugo nego o mužjacima ― gladne su, djeca plaču, a ovih niđe zglave! E tu se taj gen ufatio, tu je ta karika!

E, a što onda muškarci pišaju na brzinu, samo da im iz ruke ispadne? Jednostavno: uteče srndać, a i ženi more kakav vuk il međed uletit u pećinu, pa i tog belaja.

Logika.

Eto, tako sam ja sebi odgovorio na ovo krajnje filozofsko pitanje i neobjašnjeni fenomen. (Dosad).

I još nešto, jako bitno u ovoj priči... Oni crteži i slike po pećinama... Sve nekako kontaju da su ih mužjaci slikali! Nema teorije, ako se logično posmatra. To su bile žene. Dok su one tako čamile, šta će drugo radit neg ufatit se kakog kamena i šarat po zidovima, jel? Vako on meni lovi bizona, sa ovim kopljem, vako on meni lovi srndaća sa ovom strijelom, kad će više, pocrkasmo od gladi! Znači, prvi umjetnici nisu bili mužjaci nego ženke!

A evo zato potvrde, đe je ta njihova naklonost ka umjetnosti evoluirala: smartfons.

Sad još imamo i smartfons, pa ženi onda nije muka tolka otić i sama na klozet. Popiški se, uslika se, fejsbukira i adresu kafane, i svi znaju! Nije sama. Ako je tu i jaranica, onda i nju još prikači, taguje, i to je to! Otkako je smartfona i društvenih mreža, žene više ni u društvu nisu same. Dok mi naivno kontamo kako one tamo pričaju o nama, cijela čaršija zna i đe su i s kim su, ako te i pomenu. Pa ti ciljaj u jednu tačku, jarane. Što bi, dakako, moglo bitno izmjeniti našu genetsku evoluciju i imati dalekosežne posljedice po našu hormonalnu sliku: oni što love više ne moraju niđe dalje od Fejbuka, a ti sjedi ko međed i čekaj da ona iziđe s klozeta. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BRADERS IN INGLIŠ"

Sjedimo badžo Suljo i ja s Amerima na večeri.

Popilo se. U neko doba, ufatimo se politike.

Kaže njima Suljo: “Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded!”

Gledaju ljudi u Sulju, ne kontaju. A Suljo će ope: “Amerikan gaverment is lajk dat, yu nou: ver is tu meni grendmas, čildren ar ritarded!” Doda Suljo još ovo “tu” ispred “meni”, ko, da im malo bolje približi svoju misao...

“Ti njima, Suljaga moj, izgledaš sad ritarded. Jel ti to hoćeš da kažeš ‘Gdje je puno baba, kilava su djeca?’”

“Jah, šta drugo?!” veli on.

Gledaju ljudi u nas dvojicu, zbunjeni. Smješkaju se pristojno. Ameri...

Naručim ja turu, da ih malo smekšam, prilagodim našem engleskom.

“Ne možeš im, bolan, prevodit te naše smicalice, ne kontaju oni to”, kažem badži dok smo čekali na piće.

“Kako ti kontaš, a reko sam na engleskom i tebi i njima?”

“Pa ja kontam tebe, badžuka, mi smo naši, al oni sad kontaju kakve babe i retardiranu djecu, bolan, pominješ...”

“Dobro”, kaže on. “Tu meni smart asis in amerikan gaverment!” obrati se on njima.

“Jes, jes!” odobravaju oni, a Sulji drago što je uspio u slobodnom prevodu. 

Prošlo malo, došlo se do Trampa, kad će ti Suljo, nipenišes: “In laj ar šort legs!”

Uozbiljiše se ovi, kakve šort legs kontaju, bezbeli.

“U laži su kratke noge”, Suljo će ti meni, traži odobrenje.

“Znam, znam, Suljaga, al ne moreš tako, jebogati...”

“Hi is lajing maderfaker!” Suljaga će njima na to.

“Aaaa... Jes, jes!” slažu se oni i nazdravljaju.

“End Hilari?” pitaju oni njega, više iz zajebancije nego što im je stalo do njegovog mišljenja. I ja to kontam, al Suljo ni mukajet.

“Hilari?!” viče Suljo, isto ko da je zove, Hilari, tamo neđe da se okrene. “Hilari! I lajk Hilari beder den Tramp. And ju nou vaj?”

“Vaj, Suldžo?” pitaju oni njega, već spremni da prasnu u smjeh.

“Ju ken kol mi Džo”, veli njima Suldžo, onako popit, usput.

“Vaj, Džo, tel as, vaj?” ovi već plaču od smjeha.

“Bikaz I wud fak Hilari eni dej, and Tramp not iven if vi vere aloune in dezerted ajland! Hi iz agli maderfaker!”

Ludnica. Lupaju Ameri šakama po stolu, naručuju turu, grle i ljube svog Suldžua.

Elem, dođe nova tura, nazdravilo se, stišalo se sve, kad će ti ovaj jedan:

“End, hau about Turki?”

Suldžo se malo zamisli, ja sam već digo ruke, vidim ovi ga zajebaju, al dobro njima dobro Suldži, ućerašim, reko, neka ih.

“Turki”, veli Suljo, “Turki iz the best tu kip it in oven for tri aurs, and svako malo, evri lidl bit, dodat malo ulja i vode, put sam ojl end voder on it!”

Prasak. Kulminacija, jebote. Nova tura, nazdravljanje, malo smo ohanuli, al ne daju Ameri da Turki tako lako ode sa menjua.

“Itc not about Tenksgiving, Suldžo”, veli ovaj drugi. “Vi ask ju about d šit dat iz going an in Turki rajt nau! Du ju nou vat vir toking about?”

“O, dat Turki!” skonto Suljo. “Dat Turki... Vel, I kan tel ju onli uon ting about dat Turki...”

“End dat iz?...”

“Ver iz tu mani grendmas, čildren are ritardet!” uleti Suljo klizeći, a ovi prasnuše u smijeh, isto ko da su ga razumjeli. Ma, haos.

Naručimo taksi poslije te večere da nas odveze do rest erije i našeg kamiona. Dok smo se vozili, velim ja Sulji:

“I... kako ti je bilo u Bosni?” Kontam tek se vratio, garant ima svašta nešto za ispričat.

“Kako?” veli on, nakav popit, samo što ne povrati. “Kako? Aj ken tel ju onli uon ting about Boznia, maj frend!”

Šutim ja, kontam, jah, budale, pošo i sa mnom na engleskom, ufuro se da mu je maternji...

“Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded, eto kako je u Boznia!!!” reče Suldžo i suknu mlaz povraćotine sa zadnjeg sjedišta direktno na šoferšajbnu i prednje sjedište do vozača. Taksista se u mahu unezvjeri. Jadan, pali brisače, pa kad je skonto da je iznutra, stade galamit i nabrajat nešto na nekom svom jeziku. Nemam ni trunke sumnje da nam je izredo sve po redu, na svom maternjem.

“VAT IZ GOING AN? VAT IZ GOING AN?!!!” dosjeti se taksista da priča na engleskom.

“Nating”, veli njemu Suldžo, vidno olakšan. “Ju spik veri gud ingliš, ko maternji, haj-fajf!” Diže Suljo ruku da hajfajfira sa šoferom.

I fakat, hajfajfira ovaj sa Suljom, jest preko kurca, al bolje i to nego da nas je izbacio iz taksija.

“Ver ju from?” pita njega Suljo, ohrabren.

“From Turki”, ovaj će ti njemu.

“From Turki!!!” ponovi oduševljeno Suljo i odvali se smijat ko najveća budala. “Vi ar from Boznia, braders, inšalah!”

Ja ga gurkam, kontam, kretenu, izbaciće nas čovjek, koji ti je kurac. Ono, samo naka šuma šiba i zviždi pored nas, bogtepito đesmo.

“Jes, Turki... maj brader”, žalosno će taksista.

“So...” nastavlja moj badžo, pijana budala, “vat du ju tink, vat iz going an in Turki, maj frend?”

“Eh...” veli Turčin, “vat iz going an... Aj ken tel ju onli uon ting about Turki, brader...”

Turčin tu pravi pauzu da skrene. Mi čekamo sad šta će reć.

“Ver is tu meni grendmas, čildren are ritardet, datc vatc going on!”

“Eto, jesam ti reko!” obraća se meni Suljo.

Uto skontamo da je Turčin stao na rest eriji i da čeka da iziđemo.

I mi iziđemo. Nekako... Zahvalim se Turčinu, dadnem mu bakšiša, ne znam kolko (i sad se hvatam za džep da skontam). I ode Turčin, meščini, skroz radostan, ko da ništa nije bilo.

“Vi are braders, inšala!” dovikuje Suljo, dok je taksi laganice nestajao u daljini.

A ono “braders” odjekuje li odjekuje... I sad mi, evo, odjekuje, popio sam tri tajenola da mi ne odjekuje.

Al džaba. 

LUDI MAMARKO

Zadihan i slinav, Ludi Mamarko je trčao niz brdo i ponavljao rečenicu koju je trebao prenijeti popu Jovi. Vojnici su jedino njega zatekli u selu, vraćao je ovce sa paše, pa mu tako, nehajno i iz daljine, dobaciše da leti po popa Jovu, da je hitno da se blagosilja top, vojska nema kad čekati.

Marko je još kao dijete sebi dao nadimak Mamarko, jer zbog zle kobi i djetinje pameti nije uspjevao sastaviti tri čitave riječi a da ne zamuca. Mucao je i kad izgovara svoje ime, pa se tako prekrstio u Mamarka. E, da je kapetan znao za mladićevu manu vjerovatno bi malo bolje razmislio kome povjerava zadatak. Ovako, Marko mahnu ovcama par puta rukama, kao da ugoni kokoši u ćumez, nešto im je pri tom blagim tonom objašnjavao, pa kad vidje da se stadašce uputilo uz brdo, okrenu se, sav sretan, i pusti se niz ledinu.

Uzbuđen vijestima i ponesen iznenadnom važnošću Marko je zamišljao kako će ga pop pohvaliti pred svima i službeno mu čestitati na dobro odrađenom poslu kurira. Mašta mu je tjerala vjetar u noge takvom snagom da mu se pamet počela kovitlati u zraku. Skakao je da dosegne misao, da je uhvati prije nego mu pobjegne pod oblake. Odsad će pop Jovo, mislio je Mamarko, zvati i njega na seoska sijela, posadiće ga na počasno mjesto, između sebe i trgovca Mitra, a onda će ga svi tjerati da ponavlja kako je junački prenio važnu poruku. Preživao je tako Marko malo lude misli po naivnoj glavurdi malo rečenicu u balavim ustima, pa mu se najedared učini put sve duži a rečenica sve kraća. Kad napokon utrča u crkvu iz koje zvono zazvoni baš u tom trenutku, Marko razjapi širom usta ali od poruke osta samo prvo slovo, ispucano na brzinu, kao iz mitraljeza.

– P… P… P… P… – mucao je Marko od uzbuđenja. – P… P… Pope!

Pop je visio na konopcu crkvenog zvona, privezan vratom, te kako se ogromno seosko zvono cimalo lijevo-desno tako je i pop, obješen, išao gore-dole. DING, dole. DONG, gore.

Ne bi Marku jasno šta pop radi na konopcu crkvenog zvona, ali kako god da je razmislio ― vidi nije popu dobro nikako: grči se i hropće. Izvadi Mamarko čakiju i uspentra se uz popa kad je ovaj bio u padu, na DING, pa malo gore, malo dole, prereza Marko nekako konopac, te se obojica, na DONG, strovališe na zemlju.

Ostade zvono da odjekuje još neko vrijeme, dok je Mamarko labavio omču oko popovog vrata.

― Jebogati, Mamarko, od tebe se čojk ne more ni objesit ko čojk! Šta je sad?! ― roptao je ljutito pop Jovo.

― Doš... doš... došla vojska! Ho-hoće da k... k... krstiš t-t-top!

― E, fala ti Bože, mal se ne ubi od dosade! Idi, idi, leti, reci sad ću ja, nek sačekaju!

Skoči Mamarko na noge i salutira popu Jovi kao u filmovima i, sretan kao dijete, otrča istim onim puteljkom kojim je malo prije došao. Usput se zanosio mišlju kako će ga trgovac Mitar pohvaliti pred svima i kako će ga na sijelu postaviti između sebe i popa Jove. Svi će onda sa zavišću gledati u Marka i tjerati ga da ponavlja svoju kurirsku priču. Odbacivao se Ludi Marko od zemlju da mu misao ne pobjegne pod oblake.

“Pop, top, pop, top, pop, top, top, pop”, zapjevuši Mamarko u sebi. “Stigo nam top, jebo ga pop! he-he-he...”

Oduševljen otkrićem rime i svojom pjesmicom, Marko zalegnu u visoku travu, odjednom, bez najave i samom sebi, i pusti se sunčanom danu da ga miluje merakom.

I tako, dok je vojska nestrpljivo čekala popa Jovu da blagosilja top, Mamarko je ležao u travi i divio se rimi koja mu se otimala, sve luđe i ljepše:

“Stigo nam top, jebo ga pop... he-he-he... Došo top, ućero mu pop... he-he-he... Naguzi se pop, ućera mu top!” uživao je Mamarko u svojoj poeziji, u sebi, gdje su sva slova uvijek na svom mjestu i u pravo vrijeme. I sve mu se nešto činilo kako mu je ova pjesmica sve ljepša i duža a popova poruka sve ružnija i kraća.  

OD KULIN BANA PA NA OVAMO

Vjerovali ili ne, historija naše porodice Demirli se prenosila s koljeno na koljeno još od doba bana Kulina pa sve do 1933., kada je moj djed, Ismail Demirli odlučio da sjedne pred svog oca Kadije i da sve to fino utefteri. Dosta se izvornog izgubilo u jezicima kojim su naši preci zborili i u ratovima koji su ih zadesili, ali je Ismail Demirli ipak sakupio 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja! Pričao bi Kadija Demirli, otac moga djeda Ismaila, bezbeli još dvaput toliko da ga nije obuzela neka čudna bolest od koje mu nestade dar govora, da bi malo zatim otkazale mu i ostale vitalne funkcije.  

Nakon Kadijine smrti, Ismail je 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja turio u drvenu seharu, ukrašenu šarama, i sakrio na tavan, dalje od dječije radoznalosti. A djece je imao, mašala, kao u bajci. Sedmorica muških, sve jedan drugom do uha! Svi bili slabo uhranjeni, ali živahni i sretni, niko im u kraj nije mogao stati. Ali dođe 1941., pa odmah za njom i ’42. ― uleti u avliju jedan dan vojska, te zapališe i kuću i sve žive duše u njoj.

Spasiše se samo Ismail i jedan sin mu, moj otac Sejfudin. Kad se vojska razišla a kuća izgorjela, Ismail i Sejfudin stanu prebirati po zgarištu za kostima svojih najbližih. Uto, nađu i seharu, ili ono što je od nje ostalo: od 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja, nekim čudom, ostala je neizgorjela samo jedna rečenica: „A onda je došla Austrougarska.” Tako, stojala je valjda tu, na čađavom komadu hartije, jedna jedina neizgorjela rečenica.

Čim se rat završio, Ismail postavi Sejfudina ispred sebe i pođe mu polako pričati od Kulina bana pa na ovamo. A ovaj je zapisivao. I bogami, utefteri Sejfudin 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja, sve od Kulin bana pa na ovamo. I pričao bi tako Ismail još za dvaput, da ga nije neka bolest spopala od koje mu nestade dar govora, a malo zatim otkazaše mu i ostale vitalne funkcije.

Otac je 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja sakrio u podrum, među komunističke pamflete i manifeste. I, naravno, daleko od dječije radoznalosti. A imao je djece, mašala, nas četvero: sve jedan drugom do uha. Bili smo fino uhranjeni, a bili smo i živahni i sretni. Sve do jednom. Dođe 1991., a odmah za njom i ’92. Uletiše vojnici, ubiše mi i mater i braću, samo se otac Sejfudin i ja spasismo.

Kad smo izbjegli u Ameriku, naredi meni Sejfudin da zapišem sve detaljno, kako se on najbolje sjećao, od Kulin bana pa na ovamo. I tako ja pođem pisati naše porodično predanje. Dođemo do Turaka, ali Sejfudina obuze ona ista bolest od koje prvo nestaje dar govora, a zatim se gube i ostale vitalne funkcije.

Doktori nam rekoše da se radi o neuromuskularnoj deformaciji i da je samo pitanje vremena kad će mu odumrijeti i svi ostali nervi i mišići. Govorio sam ocu da se kane ćorava posla, ali on ni mukajet. Sve dok mu rade očni kapci, pokazuje on meni jezikom i trepušama na očne kapke, on će nastaviti sa našim porodičnim predanjem, a ja da zapisujem. Tako i bi. Odmah napravimo znakovnu abecedu: jedan mig lijevim okom ― A, jedan mig desnim okom ― B, dva miga lijevim okom ― C, dva miga desnim oko ― D, i sve tako, složimo čitavu abecedu.

Pet godina sam ja bilježio te njegove znakove. Kad je Sejfudin umro imao sam u kompjuteru 203 stranice čitko ispisanog predanja svojih bosanskih djedova. Doduše, ostalo je mnogo toga nejasnog oko Tvrtka I Kotromanića i našeg pračukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun djeda Radomila, jer je baš u to vrijeme Sejfudin izgubio funkciju u lijevom očnom kapku, pa smo morali nastaviti samo sa desnim, što je, naravno, izazvalo sukobe između suglasnika i samoglasnika, a samim tim i sa pripojenim teritorijama u Srbiji i Dalmaciji.

A onda mi je sin jednom prilikom, pri doručku, kliknuo na dokument „Stablo” i pritisnuo DELETE. Reagovao sam instiktivno, ne razmišljajući da je dokument još uvijek prisutan u smeću - i prolio čitavu čašu mlijeka preko leptopa!

Utom je i mene spopala ona bolest što se od nje gubi dar govora, a evo već mi otkazuju i ostale vitalne funkcije...