Zovem se Kenan Sudžuka i imam 13
godina.
Ja ovo ne pišem zato što hoću
nego zato što moram. Moram, jer mi je doktor Šahinpašić reko da moram. A doktor
Šahinpašić mi je reko da moram zato što sam presto pričat. Skroz. Ne mogu više
uopšte da pričam. Danima tako. Presto sam pričat i pošo se pišat u krevet. Šahinpašić
mi je reko da, ako hoću da progovorim i da prestanem pišat u krevet, moram
sjest i pisat. Nije važno, kaže doktor, šta i o čemu – samo da pišem!
I tako sam sjeo i napiso šta mi
je prvo palo na pamet. A prvo mi je palo na pamet da se zovem Kenan Sudžuka i
da imam 13 godina. Ustvari, imam punih 12 al će mi za koji mjesec bit 13, pa
isto ko da imam punih 13.
Ovdje bi još samo dodo da igram
za FK „Sarajevo”, da nosim dres s brojem 9, i da sanjam da jednoga dana budem
ko Džeko! Mislim, sanjo sam, jer otkako sam presto pričat presto sam i sanjat...
Rođen sam tačno godinu dana nakon
potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 14. 12. 1996., u bolnici na Koševu, gradu
Sarajevu, država Bosna i Hercegovina...
Taj Dejtonski sporazum je jako
važan, jer se tako prekino rat što je bio u Bosni. Malo je glupo što se zove „Dejtonski”
jer je to potpisano u Parizu. Kod nas je vazda naopačke, kaže babo, bio Dejton
il Pariz, sporazumno smo pojeli govno svi zajedno, a oni su nam samo dali
kašiku! Babo Muzafer nije volio Dejtonski sporazum, pa smo moj rođendan slavili
uvijek dan prije, svakog 13. decembra, umjesto 14... I kad mu neko kaže da je
13 nesretan broj on kaže da ne može biti gori od 14-og!
A to zato što je moj babo dijelio
vrijeme na prije Dejtona i poslije Dejtona.
Koševo je nekad bilo poznato po
stadionu „Koševo”, jer su se na njemu otvarale olimpijske igre 1984. Al tu su,
isto tako, za vrijeme rata ljude ukopavali đe stignu. Tamo, na pomoćnom
igralištu stadiona „Koševo” sahranjeno je ne znam ni ja kolko ljudi, ali dovoljno
tolko da se napravi čitavo groblje. E ja živim baš preko puta tog poznatog
stadiona! Sad se taj stadion više ne zove „Koševo” nego „Asim Ferhatović
Hase”... Hase je bio jedan slavni igrač FK Sarajeva, još za vrijeme dok je
Bosna i Hercegovina bila Jugoslavija.
Al svi Koševo i dalje zovu
„Koševo”.
Meni je fudbal prije bila
najvažnija stvar na svijetu, jer sam htio bit ko Džeko, da igram za neki
evropski klub, pa da zaradim dovoljno para da otac može rahat u penziju. A onda
možda zaigram i za našu reprezentaciju. Al ne radi para, nego zato što bi bio
ponosan da nosim dres Bosne i Hercegovine!
Moj babo Muzafer nije brao brige
za fudbalom. On je vazda nešto štrajkovo, pa onda sjedio kod kuće, othukivo i
psovo u televizor. On je ustvari bio profesor u jednoj srednjoj školi, pa zato.
Što se tiče fudbala jedino je znao nekad odigrat kladionicu. Njega su zanimale
samo moje ocjene. I ima li kakvih curica u školi... Kad mu kažem da su mi
ocjene odlične njemu bude drago, a kad mu kažem da ima neka curica da mi se
sviđa njemu bude još draže. On je ustvari volio što idem na treninge i zabijam
golove, al je stalno pričo da se ja držim knjige, jebo fudbal.
Dobar je moj babo. Samo se sekiro
previše... Tolko se sekiro da je skoro svaku noć pio rakiju da se smiri. A kad
se napije psuje sve redom. Doduše, kad dođe ramazan onda ne pije po čitav mjesec.
Kaže, mora čovjek nekad stat na loptu...
Moja je mati, pričo mi babo,
otišla sa nekim unproforcem kad sam ja imo samo godinu dana... Sada živi u
Americi, država Juta, Solt Lejk Siti. Imam čak i jednu materinu sliku od prije
rata, kad se ja još nisam bio ni rodio: ona i Muzafer, mladi pravo. Babo tad
nije imo bradu i malo mi je smiješan, a mati je lijepa i lijepo se smije, al meni
nije uopšte izgledala ko moja mati. Pogotovo otkako sam je vidio uživo... Više
mi ni ona sa slike ni ona uživo ne izgledaju ko moja mati... Ipak, znam da mi
je mati, pa stalno sakrivam tu sliku od oca, jer nekad kad se napije traži da
je podere i spali. A ja ne dam. Jer, nekad, kad mi dođe teško, uzmem tu sliku,
gledam je i vazda nešto kontam, pa mi bude lakše. I tako zaspim.
Babo je često naveče sjedio sa
komšijom Rasimom i pričo o materi. Ali uvijek nekako potiho, da ja ne čujem. A
ja čujem, jer se samo pravim da spavam.
Pričali su kako Snježana više
nije Srpkinja nego je postala Mormon, pa sam tražio na Google šta znači to –
Mormon. To ti je naka religija što vjeruje u Isusa ko u Boga, i da svaki čovjek
može jednom bit Isus, tojest postat Bog! Tako nešto. Komplikovano pravo, niđe
veze.
Babo Muzafer je govorio da je
dobro da naučim engleski, može mi zatrebat, a ja sam govorio da neću u inat...
Nisam htio da on misli kako hoću da idem materi u Ameriku, pa da i ja postanem
taj Mormon... Ja ne želim da budem Bog, ja hoću da budem ko Džeko!
I ne volim tu Ameriku. Imam ja
tamo i tetku, babinu sestru Aminu, pa ona kad nazove priča kako je zajebano u
Americi. Kaže tetka Amina da se tamo radi više nego što se spava. A ja onda
mislim što se ne vrate u Bosnu, jer kod nas se puno više spava nego što se
radi. I priča se naš jezik. I ima naše muzike. I naša reprezentacija sad igra
pravo dobro! Al babo tvrdi da nije to baš tako... Mogu, veli, oni gledat
svjetsko prvenstvo iz Amerike, nisu pali s Marsa da se radi toga vrate!
Muzafer je dugo vremena bio psovo
Ameriku, ali je počeo gotiviti kad je pobjedio onaj Obama. Obama je pola crnac,
pola Musliman. I zato se on svidio babi... I meni je drago da je pobjedio taj
Obama, al ne vidim zašto bi radi toga bio sretan.
Mene zanima samo fudbal. Da se
mene pita ja bi postavio Džeku za predsjednika države. On je pravi Bosanac. U sezoni
2008/09 dao je 26 golova i osvojio titulu prvaka s Volfsburgom! A poslije
zadnje utakmice u sezoni trčo je po stadionu sa bosanskom zastavom. I cijeli
svijet je vidio našu zastavu! Komšija Rasim je komentariso da je dobro da ljudi
vide da mi znamo i nešto drugo, osim ratovat. I, da nam je više ovakvih ko
Džeko, đe bi nam kraj bio... Ja se slažem s Rasimom.
Komšija Rasim je naš komšija, i
najbolji babin jaran.
Rasim je skroz ćelav, fali mu
jedan zub sa strane i ima velik nos. Al nije ružan. On je, ustvari, kondukter
pa kad obuče konduktersko odijelo i stavi šapku na glavu više izgleda ko drot
nego ko Rasim, kondukter.
Dođe Rasim tako nekad da poigra
šaha s babom, pa se stalno žali da ne dobija platu i da će i oni u štrajk. A
onda sve okrene na zajebanciju kako je u ovoj državi bolje radit džabe nego
džaba štrajkovat. To ti je ko probušen čamac – začepiš rupu vamo a voda krene
namo. Pa ti sad gledaj. Dok imaš s čim začepat rupe imaš i šansu da ne
potoneš... Prije će, veli Rasim, nać lijek za sidu nego ovi naši doći do
pameti. To on misli na političare. Onda potegne čokanj, i doda: „Eh.... za koji
smo kurac mi ratovali, moj Muzafere?!”
Muzafer nekad odgovori: „Za goli opstanak, Rasime”, a nekad prećuti i
samo kucne u Rasimov čokanj.
Rasim onda kaže da on ima pet
života fino bi on to raspodjelio. Jedan Bosni. Jedan ženi. Jedan ćerki Mireli.
Čak bi, kaže, našo i neku pjevaljku, pa bi i njoj jedan život dao! Ovako, veli,
dok on raspodjeli ovaj jedan život okolo, ostane mu taman za partiju šaha i
koju čašicu s babom. Lud je Rasim. Al se voli puno šaliti i voli fudbal više od
politike, isto ko i ja... Zato je i moj jaran.
Rasim i ja često odemo zajedno na
utakmicu FK Sarajeva. I uvijek se obučemo ono pravo ko navijači: dresovi, kape,
šalovi... Volim ga i zato što mi kupi košpe, pa utakmica bude još bolja.
Rasim je vazda govorio babi da se
okane politike i da prati više fudbal, da će se tako manje nervirat. A Muzafer
nije pratio našu ligu, jer je, veli, naša liga ko i država – za goli kurac. Al
je ipak znao nekad otić s nama pogledat tekmu, jer kaže nisu ti momci krivi što
su oni na vlasti fašisti i lopovi. I da je Džeko super igrač! A meni onda bude
drago...
I zato je Džeko moj idol. Neka
djeca nose dresove na kojim piše Džeko, a ja to neću. Ja hoću da igram ko
Džeko! Šta mi znači dres ako ne znam igrat? I hoću da nosim dres sa svojim
prezimenom. I da onda djeca jednom nose dresove na kojim piše Sudžuka! Pa sam
zato vježbo kad god stignem. Nekad je bilo zajebano zbog škole, al mi je
Muzafer postavio ultimatum da treninzi i utakmice mogu samo ako škola ide kako
treba. I onda sam štrebo, šta drugo... Ali sam zato na raspustu vježbo duplo. I
troduplo! Ionako nemamo para da idemo na more, pa se svakog ljeta prihvatim
lopte.
Babo je vazda nešto stajo na
loptu, a ja je vazda šuto. I to je najveća razlika između mene i babe.
Ja često nekad razmišljam zašto
sam se rodio baš u Bosni.
Dobro je to da sam se rodio tek
poslije rata, jer je u ratu bilo svakakvog sranja. Ljudi su bili gladni i
ginuli su dok su išli po hljeb ili na vodu... Al ne valja to što je u Bosni
situacija i sad zajebana... Nema ni posla ni para, pa svi pljuju jedni na druge.
Rat je presto davno, i nekad izgleda ko da ga nije ni bilo. (Samo se po nekim
zgradama još vide rupe od metaka). Al svi pričaju da nema stranaca da bi opet
rat izbio...
Babo Muzafer je govorio da smo
mi, Bosanci, kurate sreće, a komšija Rasim veli da čovjek ne može birat đe će
se rodit. Pa ja onda razmišljam kako bi bilo da sam se rodio negdje drugo, i
kad bi mogo da biram šta bi izabro.
I kontam... Moglo je bit i gore.
Znam to, jer sam često čito babine novine. Mi živimo u jednoj staroj
austro-ugarskoj zgradi, sa debelim zidovima i velikim balkonom. Čim Muzafer
ostavi novine na hastalu i ispari se, ja na balkonu popijem kafu, uz novine.
Jednom sam mu bio ukro cigaru i ispušio je, mantalo mi se cijeli dan, pa sam
vidio zašto sportisti ne puše. Tad sam se zareko da neću nikad pušit. A i Muzafer
bi me ubio da je skonto da sam zapalio cigaru... I tako, pogledam sport, pa usput
pročitam i ostalo. Onda razmišljam...
Da sam se rodio neđe u Africi,
gdje su djeca gladna, ne bi valjalo nikako! Tamo djeca rade umjesto da igraju
fudbal i idu u školu. I imaju one napuhane stomake od gladi, i muhe stalno lete
oko njih... Neka bi djeca čak volila da idu u školu, al ne mogu. Malo mi je
smiješno to što neko hoće da ide u školu, ali tako ti je to – ako nemaš škole
handre te svi redom. To je prva lekcija koju sam naučio od Muzafera, jer je to
stalno ponavljo.
Doduše, neka djeca u Africi svaki
dan trče od svog sela do škole, pa onda kasnije postanu super atletičari, budu poznati
i zarade dosta para. Al to su samo neki, ne mogu svi bit atletičari!
Eto, neku djecu tamo u Tajlandu
ljudi kupuju i prodaju... Piše u novinama da turisti imaju seks s njima i da ih
drogiraju! A u Indiji djeci kopaju oči da budu sakati samo da bi prosili, pa
čak i ubijaju ako koje dijete pokuša da pobjegne... Gledo sam skoro jedan film
o tome. E tu ne bi volio nikako da se rodim. Da sam tamo, ja bi kad-tad našo
neki nož pa ih izbo sve redom!
U Palestini, na primjer, svi žive
ko u zatvoru. Tamo vam djeca pišu matematiku u pijesku! Ja ne volim matematiku,
pa to nije tako ni loše, ne bi moro nosit kući zadaću iz matematike... Al i ona
djeca koja tamo idu u pravu školu – džabe idu kad im valja uzet pušku čim malo
odrastu, jer stalno ratuju za državu koju nemaju! Jebo to.
A onda opet
kontam... moglo je bit i bolje... Da sam se rodio, na primjer, gore u Švedskoj
sve bi mi bilo plaćeno. I škola i fudbal. Piše u novinama, oni imaju najbolji
standard na svijetu. Zaboli njih. A i babo bi radio s hajrom i ne bi se sekiro
kako da plati struju i internet. I bili bi sretni pravo, isto ko Ibrahimović i
njegov babo…
Il, da sam se, na primjer, rodio
u nekoj bogatoj familiji i da imam tolko para čim se rodim da ne razmišljam o
tome hoćel Muzafer ove godine imat para za nove kopačke... Ove stare su mi
postale tijesne, a one od kluba nemaju dobre čepove i skroz su poderane.
Na kraju, kad opet skontam, da
sam se rodio neđe drugo onda ne bi bilo ni babe Muzafera, ni Sarajeva, ni
komšije Rasima, ni raje iz kluba, ni moje raje iz mahale... Ne bi vjerovatno
bilo ni ćevapa ni baklave nit bi volio Džeku ko što ga volim... Ma neka mene
ovdje, dobro je nama i u Bosni!
Eto, baš neki dan me Muzafer vodio
na ćevape.
Ja naručim pet u pola s lukom, a
on mi kaže da slobodno naručim deset, jer zna da mogu pojest. A ja znam da i on
može pojest deset, ali je naručio samo pet, jer je vazda kokuz. Ja to sve
kontam, neću da mu budem na teret, pa sam se pravio da, ko fol, ne mogu na
trening punog stomaka. A on me onda uštinu za obraz i reče, skroz ono – s
ponosom:
‒ Ma ne dam ja svog Džeke nikom, oko babino!
I uvijek tako, kad mi nekad
jedemo u gradu, dolaze i prose od nas. Meni se to ne sviđa, al babo kaže da su
oni sramota svih nas. Stare nane, invalidi, glohonijemi, narkomani, cigančad...
Babo nekad dadne neke siće, a nekad ne da. Kaže, ne da onom ko može da zaradi.
Zato nikad ne daje novac narkomanima, jer se ne kupaju, stalno se češu, i za
njih kaže da su produkt ranog kapitalizma. (Rani kapitalizam je sistem u kojem
bogati handre sirotinju sve dok ne postanu dovoljno bogati da i sirotinja ima
nešto od njihovog bogatstva).
Al dadne babo zato invalidima,
jer su mnogi od njih stradali u ratu i oni nisu krivi ni za rat ni zato što
nemaju para. A one male Rome samo otjera, jer prose za druge. To je ovdje
biznis. Romkinje ovdje nosaju bebe i oblače se ko prave Muslimanke samo da bi
više para dobile, pa isto ko da se trude da imaju što više djece da bi više zarađivale.
Nekad babo hoće da im kupi kiflu, al oni traže samo pare. Njemu se gadi to što
iskorištavaju tu djecu, pa im opsuje sve po spisku. A spomene i državu.
‒ Znaš, Keno, kako ćeš prepoznat
bolesno društvo? ‒ pita on mene, a ja znam da me ne pita nego hoće nešto
pametno da mi kaže. ‒ Kad seljaci pođu prosipat mlijeko, a ratni invalidi
štrajkovati glađu, onda znaš – sranje je u državi! A ovo... što ovolko prosjaka
i lopova ima po Bosni... to je tipičan sindrom bolesnog društva…
(Sindrom je kad imaš neku bolest
il nisi sav svoj).
Meni onda bude drago što sam
Muzaferov, jer sam lako mogo bit i sindrom, ko neki od tih cigančadi, pa onda
skontam da su mi i one stare kopačke taman za još barem godinu...
I kaže ti meni tako babo, dok smo
jeli one ćevape, da je ugovorio s nekim jaranom da radi ko konobar. Počinje
Sarajevo Film Festival, grad je pun dijaspore i stranaca, može se zaradit,
taman će nam dobro doći dok ne počne škola u septembru... A meni je bilo drago
što mi pričamo tako o svemu, i što mi uvijek kaže sve šta je i kako je.
Upitam ga đe to ima da profesor
radi ko konobar, zar je džabe studiro, on meni veli:
‒ U Bosni, moj Keno... U Bosni
svega ima...
Mogo sam mu tad komotno reć kako
je ipak bolje igrat fudbal i zarađivat milione nego trošit vrijeme na školu,
bit profesor a radit ko konobar, al nisam htio da mu pristajem na muku. Pošutio
sam malo, jer se i on bio nešto zagledo u ćevap. Držo ga je nako na viljuški, u
zraku, između usta i somuna, i buljio u njega...
Vidio sam da se bio zamislio al sam
se pravio da ne vidim. On tako, kad se nekad zamisli, izgleda ko da će propast
u zemlju od tuge. Onda se odjednom trzne, sjeti se da je tu, i nastavi pričati
tamo đe je stao.
‒ A uskoro ti dolazi i tetka
Amina... Dovešće i Damira. Spavaće kod nas... ‒ reče, isto ko da ništa nije bilo.
Ja volim tetku Aminu. Svaki mi
put donese nešto fino iz Amerike. A rođaka Damira skoro da i ne znam, jer tetka
dolazi svake treće godine i samo je jednom bila sa Damirom i mužem. Oni žive u
Sijetlu. Kaže da su avionske karte pravo skupe.
Upito sam oca zašto naše
izbjeglice nazivaju dijaspora kad su izbjeglice, a on mi je objasnio da su naše
izbjeglice za vrijeme rata bili izbjeglice, ko tetka Amina, al više nisu, jer
se sad mogu vratit a neće, pa ih zato zovu dijaspora... Raja ovdje njih, kaže,
ne voli, jer mogu pobjeć iz Bosne kadgod im se ćefne, dok se ovi našim se fol
niđe ne ide.
A kad sam ga pito jel moja mati
dijaspora, Muzafer je opet zašutio, i ja ga taj dan nisam više ništa pito... Mi
nikad ne pričamo o materi, a ja to nekad zaboravim.
Samo sam mu reko, naveče kad sam
lego u krevet, da podsjeti tetku Aminu da ja nosim 35 broj cipela, pa ako
naleti na kakve kopačke... A on mi je onda namigno i poljubio me iznad čela,
jer me njegova brada grebe kad me poljubi u obraz. A on zna da ja to ne volim.
Sanjam ja tu noć tetku Aminu. Ide
ona, i nosi mi kopačke. I to „Nike”! Zato sam ustao pravo raspoložen. I dan je
bio lijep. Sutra je trebo biti petak, što znači da Muzafer ide kod jarana da
konobariše, a ja kod Rasima na spavanje. To nije zvučalo tako loše, konto
sam... Rasim ima ćerku Mirelu, i mi smo super raja.
Mirela je starija od mene dvije
godine. Ona nema jedne noge, jer je stala na minu što se zove pašteta. I to kad
se rat već bio završio. Sad ima protezu, pa se skoro i ne primjeti- stalno nosi
dugačku suknju.
Ja sam već par puta spavao kod
Rasima, ono kad je Muzafer nešto prevodio za UN. I vidio sam tu njenu nogu.
Mislim, protezu. Prvi put kad sam je vidio nisam uopšte mogo da spavam. Strašno
je to kad neko nema svoje noge... Al ona ne prosi, jer Rasim i njena mati Amra
bi radije umrli od gladi nego to.
Mirela je najbolji učenik u svom
razredu. Pravo je pametna, rastura matematiku, i hoće da studira ekonomiju.
Meni nije jasno kako neko može da voli matematiku, i šta to znači kad neko završi
tu ekonomiju...
Mirela čita i knjige o
vanzemaljcima i duhovima, pa zna dosta čudnih priča. Kad sam jednom spavo kod
nje, pričali smo skoro cijelu noć o tome imal vanzemaljaca i postojel duhovi.
Ona misli da garant postoje. Ja nisam siguran, jer teško mi je povjerovat u
nešto čega nema. A i zaboli me glava svaki put kad tako nekad razmišljam o
stvarima koje nemaju odgovor. Mirela kaže da ona voli o tome razmišljat, jer je
to ko neka jednačina kojoj samo ona može nać rješenje. Al ja volim samo one
jednačine kod kojih se brzo dođe do odgovora.
Eto jednom sam se pito kako to da
je Zemlja okrugla, a mi ne pospadamo s nje... A onda sam shvatio da je ova
planeta tolko velka da mi ne vidimo te njene krivine, pa nam izgleda ko da
uvijek idemo po ravnom. U školi sam učio da su ljudi prije vjerovali u to da je
Zemlja ravna, pa su spaljivali svakog ko je govorio da nije! Tako je dosta
pametnih ljudi završilo na lomači. Skonto sam da ne valja bit vazda pametan,
jer bi garant i mene spalili zato što sam skonto kako to da je Zemlja okrugla a
mi vazda idemo po ravnom.
Al ima dosta pitanja na koja niko
nema pravog odgovora. Na primjer: Šta je starije – koka il jaje? Kad sam prvi
put čuo to pitanje u raji, ja sam mislio da je to neka zajebancija. Il neka
zajebana zagonetka. I bio sam danima neraspoložen, jer nisam skužio fazon. Djeca
su se smijala što ja tolko razmišljam o tome, jer je za njih to bio samo dobar
fol. A meni nije. Jer, ako mi ne možemo odgovoriti na vako jednostavno pitanje,
onda mi fakat ne znamo ništa! A to nije zajebancija. Nakon dugo dumanja odlučio
sam da se kanem ćorava posla, pa kad jednom odrastem možda nađem neko
rješenje... Pa zato, što se tiče vanzemaljaca i duhova, neću uopšte ozbiljno da
razmišljam...
Al sam zato razmišljao o Mireli.
Ona ima lijepe crne oči, dugu čičkavu kosu, malko smeđu kožu, i stvarno je
žalosno da tako lijepo stvorenje nema noge... Ona ne može uopšte da se bavi
sportom... Rasim joj je govorio da skonta nešto, da postoji i ona
paraolimpijada, al ona neće ni da čuje. Jednom sam joj pročito članak u „Avazu”
o tome kako su naši odbojkaši evropski i svjetski šampioni u sjedećoj odbojci!
A ona je samo šutila. Sigurno je skontala da lažem kako to nije loše, jer meni
stvarno izgleda žalosno kad oni tako, sjedeći, igraju neki sport... Da nije
bilo rata koji ih je osakatio ne bi ni bili šampioni…
Al mi isto tako bude drago što
imam obje noge, jer šta bi ja da ne mogu igrat fudbal? O odbojci nemam pojma,
pa bi se moro onda zadat na matematiku, a tu sam i ja hendikepiran...
Malo mi je bilo bezveze što tako
razmišljam, pa odlučim da, prije treninga, odem na internet pogledati još
jednom golove što ih je Džeko zabio protiv Belgije. To mi je najdraža pobjeda i
najljepši Džekin go, onaj sa ćoška kaznenog prostora. Moj Fejsbuk je sav u folu
Džeke i naše reprezentacije. Ja tu stavljam golove što naši igrači zabijaju u evropskim
ligama i za Bosnu, i odgovaram na komentare od raje.
Kad, taman da kliknem na
internet, čujem zvono.
Odem i otvorim vrata, kad ono –
drotovi. Dva policajca, izgledaju pravo zajebano, i jedna žena obučena ko
muškarac, u odjelu. Gleda ona u mene, ne skreće pogled. A ja namjerno zato
nisam htio da joj kažem dobar dan, već samo policajcima.
‒ Je li tu stanuje Muzafer
Sudžuka? ‒ pita mene policajac.
‒ Stanuje ‒ kažem ja.
‒ A jel Muzafer kod kuće? ‒ pita
onaj drugi drot.
‒ Nije ‒ kažem ja.
‒ A znaš li ti đe je? ‒ pita opet
onaj prvi.
‒ Otkud ja znam, sigurno igra
šaha neđe... ‒ odgovorim, a ne smijem više da dignem glavu kolko me ona žena
gleda.
‒ A jesi ti Kenan? ‒ pita ona
mene.
‒ Jesam... ‒ kažem ja.
‒ Jesam... ‒ kažem ja.
‒ Ja sam tvoja mama, Kenane... ‒
kaže ona i pruži mi ruku.
A ja joj ne uzvratim, jer sam se
odjednom sjebo pravo. Isfrustriro sam se u sekundi. (Isfrustriran znači kad je
neko sjeban a ne zna kako da ne bude). I zalupim im vrata pred nosom. Drhto sam
ko prut. I jedva sam diso. I nisam znao šta da mislim. Malo sam zaplako, al
nisam znao da li od sreće il zbog nečeg drugog, pa sam presto plakat. Osluškivo
sam dal su otišli, al neko vrijeme nisam čuo ništa od svog daha i srca što mi
je lupalo tako glasno da sam ga mogo čut rođenim ušima.
Kad sam se malo smirio čujem ih
kako odlaze niz stubište i pričaju nešto. Zovno sam oca na mobilni. Nije se
javljo, pa sam se osjećo kao da sam sâm na ovoj planeti... I onda sam nazvo
Mirelu i sve joj ispričo. Ona zna kako je... Sjećam se, i njenog su Rasima
jednom tako tražili, al je bila greška, jer su ga pomješali s nekim drugim
Rasimom što je bio optužen za ratne zločine.
Mirela mi je rekla da se pokupim
i da odmah dođem do njih, al da dobro pazim da me ne prate. Sačeko sam malo,
provjerio haustor, išunjo se iz zgrade, i onda sam trčo što me brže noge nose.
Sreća, pa imam obje.
Kad mi je Mirela otvorila vrata
zagrlila me je i rekla mi da ne plačem više, a ja uopšte nisam znao da plačem.
Rasim i Amra su bili na poslu, babo je još uvijek bio „nedostupan” na mobilnom,
i meni se činilo da mi je cijeli svijet posto nedostupan. Dan je napolju bio i
dalje lijep, i ljudi su i dalje išli za svojim stvarima, a meni je sve to
prisjelo, jer nikog nije bilo briga kako je meni. Nikog, osim Mirele...
Sjela je kraj mene i pričala mi
nešto. Ja nemam pojma šta, jer sam glasno razmišljo u svojoj glavi, pa je nisam
čuo. Ali garant je bilo nešto lijepo, jer je zvučalo lijepo. I nježno mi je
brisala lice. A ja sam skonto da je to bilo prvi put da sam plako a da ne znam
zašto. Pa sam se pito zašto. A Mirela je, ko da je čula moje misli, rekla da je
to zato što sam vidio uživo mater Anu, a možda sam se uplašio i policije. Ja
sam reko da se nisam prepo policije, već nje, matere, jer je možda došla da me
vodi u Ameriku. A ja neću nigdje od babe! I onda sam opet malo plako, al nisam
proizvodio suze, nego onako – u grlu mi bilo teško, pa nisam mogo da dođem do
daha.
Mirela je odskakutala na jednoj
nozi da mi napravi limunadu, i ja sam je tada prvi put vidio kako hoda na
jednoj nozi. Dok je išla tako svjetlost joj je napravila suknju prozirnom, pa
zato. Falilo joj je pola noge, od koljena... I ona se polovina malo njihala dok
je ona skakutala... Kad sam to vidio, odmah sam došo sebi, i presto sam skroz
da plačem. Vidio sam da ima i gore, a njoj sam se divio što ne plače.
Kad se vratila iz kuhinje nosila
mi je limunadu, ali je usput stavila i protezu, pa je opet hodala skoro
normalno. Bilo mi je drago da je ona moja raja, i da me tako gotivi.
Mirela se preziva Demirović. Oni
su iz Srebrenice i došli ono kad je UN pobjego iz Srebrenice i pustio četnike
da pobiju ljude koji su tu ostali. Ustvari, samo je njena mati pobjegla. Mirela
se tad još nije ni rodila. A Rasim je ostao i nekim se čudom spasio. Pričala mi
je Mirela da je Rasim njoj pričo kako je mjesec dana živio u šumi i da je jeo
bube i crve i gljive i svašta nešto. Onda je živio neko vrijeme sa Amrom u
Tuzli, pa su se doselili u Sarajevo, jer je tu Rasim imo jednog rođaka kojeg je
pogodio snajper. I sad su u stanu tog svog rođaka, Nagiba Uzbrdice, odnosno
dvije ulice od moje. Rođak im se fakat zvao Nagib Nizbrdica, i to sam zapamtio
jer mi je bilo smiješno što se čovjek tako zove i što je fakat živio u onoj
zgradi gdje baš počinje nizbrdica. Pomislio sam kako se zvao Nagib kad se iz
grada pentro uz brdo, a Nizbrdica kad je iz grade silazio u grad. I to mi je
onda bilo još smješnije. Pa sam se onda sjetio da je frajera spuco snajper, i
da to nije nimalo smiješno.
E, taj Nagib Nizbrdica je bio
samac i, dok je živio, živio je komforno u tom stanu đe se sad gužvaju Rasim,
Amra i Mirela. To je jedan mali stan što ima samo kuhinju, jednu sobu i wc. U
kuhinji se stalno sjedi, a tu spavaju Amra i Rasim. Razvuku kauč, pa tako. A
Mireli su dali drugu sobu, jer je vole i žele da ona ima svoj mir kad uči. Meni
je uvijek fino kod njih, jer Amra ustvari radi u jednoj buregdžinici na čaršiji
i pravi dobru pitu, a Rasim voli da priča o svom životu od prije rata...
On uvijek priča o tom životu od
prije rata a malo kad o ovom poslije... To je sigurno zato što je išo na radne
akcije po čitavoj Jugoslaviji i imo je svugdje svoje raje. Na tim radnim
akcijama se radilo džabe, ali ne ko danas što se džabe radi. Onda su se svi
takmičili da tamo rade, jer su se pravili putevi i pruge, i svi su imali haira
od toga. A sada ni od plate više haira nema. Zato Rasim u kuhinji još uvijek
drži veliku Titovu sliku. Kaže kad je Tito umro da su svi plakali, i Srbi i
Hrvati i Muslimani... Tito je umro baš prije utakmice Hajduk - Crvena Zvijezda,
pa su tako igrači iz oba tima i sudija plakali na sred stadiona. A raja je
pjevala: „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!” Svi su
plakali, kaže Rasim, a sad se svi foliraju ko da nisu. Zato smo i skrenuli,
kaže, odosmo u sto pički materina! Onda nije bilo ni ovoliko prosjaka ni
narkomana, stariji svijet je redovno dobijo penzije, košarkaški klub „Bosna” je
bila prvak Evrope u košarci, a „Sarajevo” i „Željo” su pobjeđivali velike
evropske klubove. Onda fudbal nije bio nogomet, ko sad, nego samo fudbal.
Ja sam skonto da je njima stvarno
bilo super pa im zato sad ne valja.
I zato je moj babo vazda psovo
Dejton i državu.
Ja volim što Rasim priča o tom
životu od prije rata, jer Muzafer nikad nije pričo o tome, nego uvijek o ratu i
ovome poslije. A to je sigurno zato što je u ratu izgubio mlađeg brata Safeta,
mog amidžu kojeg nikad nisam upozno... A isto tako i nanu i dedu što su
poginuli od granate na pijaci dok su bili u redu za hljeb, pa ni njih nisam
upoznao... A isto tako izgubio je i drugu sestru, Amelu i njenog muža, jer im je
granata pogodila u stan samo par dana prije Dejtonskog sporazuma, pa ni njih
nisam nikad upozno. Jedino sam upozno tetku Aminu, al ona sad živi u Americi,
pa isto ko da je i nema. I zato babo Muzafer nije mogao nikako da zaboravi rat
i da halali, i imo je samo mene a ja samo njega...
A onda je zazvonio telefon i
Mirela se javila. To je bio babo.
Kad me je pitao što sam ga zvao i
zašto nisam otišao na trening, ja sam se tek onda sjetio da sam trebo na
trening. U tu subotu smo imali zakazanu utakmicu, rekli su nam da dolazi neki
Švabo da nas gleda, pa je bilo pravo važno da treniram...
Prizno sam babi isprve da sam
skroz zaboravio na trening, jer se pojavila neka žena sa dva zajebana
policajca, tražili su njega, Muzafera Sudžuku, i ja sam im reko da ne znam gdje
je, jer fakat nisam znao đe je, a onda je ona žena rekla da mi je mama i
pružila mi ruku, a ja sam joj onda zalupio vrata pred nosom, čeko da oni odu, i
onda dotrčo do Mirele, jer me je bilo strah da će me odvest sa sobom, i da će
me ta žena što kaže da mi je mati uzeti sa sobom i odvesti u Ameriku, i da ja
neću nigdje od njega, i da mu ne pada na pamet da me dadne od sebe! I onda sam
opet plako. A babo je reko da sam uradio dobro, da će joj jebat sve po spisku,
da ostanem kod Rasima, eto i njega malo kasnije, i da me voli i da se ništa ne
sekiram. Meni je onda bilo lakše, al mi je i dalje bilo krivo što nisam otišo
na trening.
Mirela mi je rekla da ne plačem,
jer muškarci ne plaču.
Nisam joj htio reći da to nije
istina, jer sam vidio oca dosta puta kad se napije kako plače. Ipak, bilo me je
stid što plačem pred djevojčicom, i čudio sam se kako ona nikad ne plače. Ona
kaže da je to zato što vjeruje da je sve od Boga dato, i sreća i tuga, i da joj
uvijek lakše bude kad pomisli da je tako.
Meni je to skroz šuhveli, jer nisam
mogo da shvatim zašto nam Bog daje da budemo sretni, ako će nas poslije
rastuživat. I kako je to njoj Bog dao da stane na paštetu, pa sad treba biti
sretna što je bez noge... Niđe veze, mislio sam. Ali Mirela kaže da su ljudi
glupi i da ne bi znali da su sretni ako nekad ne bi bili nesretni, pa zato.
To je meni značilo da moram biti
sretan što sam tužan, a kad sam sretan da budem sretan što nisam tužan. Ipak,
ja sam bio tužan, i nimalo sretan zbog toga.
Taj dan sam spavao kod Mirele. I
tek onda mi je sve postalo nejasno. Ono, u vezi sreće i nesreće...
Ja sam se, ustvari, zaljubio u
Mirelu i skoro sam bio skroz zaboravio i na mater i na Džeku i na onog tipa iz
Njemačke što je dolazio u subotu da nas gleda, i na sve... Evo kako je to bilo.
Tu noć su Rasim i Muzafer bili popili
pravo. Ono kad je mati došla na vrata... Ja sam bio sa Mirelom u njenoj sobi,
al oni su tako glasno pričali da se sve moglo čut, i ja i Mirela nismo mogli
ništa drugo da radimo već da ih slušamo.
Rasim je ubjeđivo Muzafera da se
kane ćorava posla. A otac je psovao Anu i sud i sudnicu, i govorio kako ona
nema nikakvog prava da me uzme sebi, i da je kurva, i da je u stanju napravit
svakakog belaja kad je vidi. A onda ga je opet Rasim ubjeđivao da se kane
ćorava posla. A Amra je stalno govorila da budu tiši, djeca će ih čuti.
A djeca, to smo fol ja i
Mirela...
Jedno vrijeme su pričali tiše i
moglo se samo razabrati ...Sve sam ja to
podero i bacio u kantu... dabogda joj na Sudnjem danu sudili! A Amra im je opet govorila da budu tiši.
Pa su onda prebacili priču na
ratne invalide, na sud u Hagu (piše se Haag), i kako je taj Hag sprdačina s
ovim napaćenim narodom, i kako Srbija, umjesto da prizna genocid, ulazi u
Evropu prije nas, i kako će svi dobiti vize da putuju prije nas, i kako je sve
ovo ipak bilo protiv Muslimana, sad se vidi, i kako su zato sad Muslimani
postali ko Srbi i Hrvati, i kako ovi hoće i dalje da se odcjepe, a mi fol ne
damo, i kako im je pun kurac turbo-folka i seljakluka, i kako ništa ovdje više
ne vrijedi, i kako bi bilo najbolje da neko baci atomsku bombu na Bosnu i da
svi lijepo idemo u pizdu materinu!
A onda je Amra rekla:
‒ E, sad ste stvarno pretjerali!
A mene nije bilo briga ni za Hag
ni za genocid ni za sve seljake na svijetu. Mene je mučilo ono što su šaptali
više od svega. Pito sam se šta je to Muzafer podero i bacio u kantu, i šta je
ono mislio kad je spominjao sud i Sudnji dan... I bio sam opet tužan, i nimalo
sretan zbog toga. Sve je oko mene postalo neka preteška jednačina. I počela me
je bolit glava... Mislio sam da je Sudnji dan ono kad oni na sudu budu odlučili
da ja mogu ostati s Muzaferom i da će se mati džabe suditi oko mene.
‒ Nije ti to, bolan, Sudnji dan ‒
rekla je Mirela.
‒ Pa šta je onda Sudnji dan? ‒
pitam ja.
‒ Sudnji dan ti je kad umreš, pa
te Bog oživi, i onda svi odgovaraju za svoje grijehe ‒ rekla je Mirela. ‒ I
onda Bog odluči ko ide u raj, a ko u pakao, kontaš?
‒ Ne kontam ‒ priznam ja.
‒ Pa ono: Bog oživi sve ljude i
onda im sudi ‒ rekla je Mirela.
‒ A zašto im sudi? ‒ pito sam ja.
‒ Pa za sve loše što su uradili
dok su bili živi ‒ rekla je ona.
‒ Jebo to, bolje da im sudi dok
su živi! ‒ kažem ja.
A Mirela se onda slatko
nasmijala. Valjda sam joj bio simpatičan...
A ja nisam mogo baš da povjerujem
u taj Sudnji dan. I mislim da je dobar prijedlog da se svakom sudi prije nego
što umre. Jer, kakve fajde meni od toga, ako me mati odvede u Ameriku i tamo
ostarim i umrem... Ko zna kad bi ja ponovo došo ovdje kad su karte tako skupe! Ja
nisam mogo zamislit da ostanem bez babe Muzafera. Taman da i postanem ko Džeko,
šta mi to vrijedi bez Muzafera da me potapše i kaže: „Ne dam ja nikom svog Džeke!”
I onda sam se opet bio isfrustriro.
Onda je Muzafer uletio u sobu,
malo se njiho i smrdio je na rakiju, al to meni nije smetalo kad me je
poljubio, jer je on moj otac i ja ga volim pravo. Samo što je ovaj put nešto
duže držo usne na mom čelu, i malo me jače pritisno uz sebe, pa mi bilo čudno
što on tako... To nije dobar znak, mislio sam. Onda je reko laku noć, da slušam
Amru i Rasima, da poslije treninga pičim pravo vamo, da ne idem kući dok on ne
dođe po mene... Ugasio nam je svjetlo i otišo, a ja sam osto u mraku, skroz
zabrinut za svoju sudbinu i kako ću takav, nasekiran, igrat u subotu.
Ja kad spavam kod Mirele, Amra mi
uvijek napuše dušek i lijepo napravi posteljinu na podu. Mirela spava na krevetu,
odma do mene, i bude mi baš fino. Možemo šaptat i pričat do kasno u noć, pa
zato.
Buljio sam u plafon... Mogo sam
ga vidjeti tek povremeno kad neko auto prođe dole, na ulici. Svjetlost spolja
bi oslikala prozore na plafonu, izdužila i pomjerila ih iz jednog ćoška u
drugi, i onda opet ostavila u mraku. Al ja sam buljio svakako...
A onda me je Mirela pitala:
‒ A kako izgleda ta tvoja mati
Ana, je li lijepa?
‒ Snježana, Ana joj je nadimak.
– Dobro sad, Snježana, kako
izgleda ta tvoja Snježana?
– Šta ja znam... onako. Izgleda. Nisam
zagledo ‒ odgovorio sam.
‒ Pa kako izgleda? ‒ bila je
uporna.
‒ Ne liči mi uopšte na onu mater
sa slike ‒ odgovorio sam.
‒ Što to? ‒ upitala je opet.
‒ Ima crvenu kosu umjesto crne, i
kratko je ošišana ‒ odgovorio sam.
‒ I?
‒ I nosi odjelo, isto muško, samo
bez kravate.
‒ Da nije lezbejka?
‒ Kako misliš? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa ono... peder. Možda voli
žene?
‒ Da voli žene ne bi otišla sa
unproforcem...
‒ Pa možda je taj unproforac u stvari
bio žensko...
‒ Nemoj zajebavat, nije to
lijepo.
‒ Ma šalim se samo... A ti?
‒ Šta ja?
‒ Jel ti voliš žene ili muške?
‒ Ja volim fudbal.
‒ Dobro to... to znam. Nego, ovo
drugo...
‒ Pa žene, fala bogu.
‒ A jel ti se ja sviđam? ‒ pita
ona mene.
‒ Pa sviđaš... raja smo ‒
odgovorim ja.
‒ Ne mislim tako ‒ kaže ona.
‒ Nego? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa ono... jel misliš da sam
lijepa? ‒ pita ona mene.
‒ Pa mislim... Pravo si lijepa ‒
kažem ja.
‒ A ne smeta ti što nemam nogu? ‒
pita ona.
‒ Kako to misliš? ‒ pitam ja nju.
‒ Pa kad bi ti bio moj momak; jel
bi ti smetalo što nemam nogu? ‒ pita ona opet.
‒ Ne bi ‒ kažem ja. ‒ Više mi
smeta što si viša od mene.
‒ Meni to uopšte ne smeta! ‒ kaže
ona.
‒ Pa ne smeta ni meni što ti
nemaš noge ‒ kažem ja.
‒ Hoćeš da vidiš? ‒ pita ona
mene.
‒ Šta? ‒ kažem ja.
‒ Ovu nogu, vidjela sam da stalno
zagledaš... Hoćeš da je vidiš?
‒ Pa ne mogu u mraku... ‒
izvlačim se.
‒ Možeš. Daj mi ruku.
Ja joj dam ruku, a sve mi nešto
neprijatno. Mirela uzme moju ruku i zavuče je pod jorgan... Tu je bilo pravo
toplo...
‒ Eto, pogledaj... ‒ šapne ona. I
stavi mi ruku na nogu.
‒ Eto, pogledo sam... ‒ promucam
ja. Pokušam da povučem ruku nazad... Ona je uhvati... I stisne mi šaku... I
onda me nježno pomiluje po ruci. Obuzela me bila naka drhtavica. Nisam znao šta
da radim... Mirela mi uze ruku i stavi je na onaj dio gdje joj je noga bila
odsječena. A onda je polako upravljala mojom rukom i rekla mi da je milujem, to
joj godi!
I ja sam je milovo s njenom rukom
na mojoj. Tamo gdje je nekad bilo koljeno bila je samo pohabana koža. Osjećo
sam se čudno, al mi se nije gadilo... To što Mirela nije imala nogu uopšte mi
nije smetalo da se zaljubim u nju... A onda me je povukla za ruku i ja sam se
odjednom našo u njenom krevetu. Ispod jorgana je bilo fino i toplo, al više
nisam znao jel mi vruće ili zima. A onda mi je stavila ruku na svoje gaćice.
Mogo sam osjetit njene dlačice ispod prstiju. I bila je malo dole mokra, nemam
pojma zašto. I onda me je poljubila. Pravo u usta. Nisam znao kako se ljubi, al
sam brzo naučio. Drhto sam. Al ne ko ono kad sam se uplašio matere, nego skroz
drukčije. Usto sam i otrčo u wc. Tjeralo me pišat, al nisam mogo. Uperio sam
nekako čunu u šolju ali je osjećaj bio skroz drukčiji nego kad se piša. Jedva
sam se malo ispišo.
Kad sam se vratio u sobu, Mirela
je bila okrenuta na drugu stranu i već je spavala. Il se pravila da spava. Ja
sam lego na svoj dušek i nastavio buljit u plafon. Samo više nisam bio nasekiran,
nego sam razmišljo šta se to upravo desilo, i zašto nisam mogo pišat kad me je
tolko tjeralo. Bilo mi je to čudno i tajanstveno.
Poslije sam se cijelu noć okreto
i osluškivo kako Mirela diše... Tako sam shvatio da sam se zaljubio. Zaspo sam
tek pred zoru.
Sanjam ja da je Sudnji dan...
Bio sam, ko fol, mrtav, ali sam
fakat u snu imo osjećaj da sam mrtav. Tek, čujem neki glas kako odjekuje i
kaže:
‒ Ustaj, Kenane!
Bilo mi je
teško da ustanem, jer kako ću ustati, tek tako, kad sam mrtav? Kad će ti opet
onaj glas (a to je fol bio Bog):
‒ Ustani! Ustani, Kenane!
I ja se nekako dignem. Ono, sav
prašnjav i blatnjav. Otresam sa sebe zemlju i skontam da mi je čuna dignuta.
Bilo me je stid Boga. Sakrivam rukama čunu, guram je dole, tjeram da se spusti,
al ona kako stoji – stoji. Pogledam gore, da vidim jel me Bog vidi, al gore ni
Boga ni zvijezda, ničega.
Čujem opet: Hajde, Kenane!
I ja krenem... Hodam tako, a sve
kako idem, ljudi se dižu iz grobova. Isto ko u zombi filmovima. Ustaju,
stresaju sa sebe zemlju, i koračaju prema glasu u daljini. Al to mi nije bilo
strašno ko u filmovima, jer sam i ja sad bio zombi, pa zato.
Odjednom, naiđem na ljude,
ustvari; zombije kako čekaju u redu. Crnci, Kinezi, Indijanci, svi... Red je
bio dugačak hiljadama kilometara. Ustvari, nije mu se vidio kraj. I svi čekaju
u redu. Neki psuju. Neki zijevaju. A neki se vraćaju nazad jer su zaboravili da
pokupe sa sobom ruku ili nogu što su izgubili u ratu... I sjetim se onda
Mirele. Gledo sam jel i ona čeka na red... Htio sam baš da vidim imal obje
noge...
Tek, ugledam njenu nogu kako leži
pored puta. A vidim, Mirela, čeka u redu. Bez noge. Uzmem onu njenu nogu i
potrčim do nje, a zombiji stanu vikat za mnom da se vratim u red. Svako na svom
jeziku.
Ništa ja... dođem do nje, sav
radostan što će nam se zajedno sudit, a ona ko da me ne pozna... Dadnem joj onu
nogu, a ona samo uzme i nastavi čekat u redu. Ni hvala, ništa... I džaba je ja
ubjeđujem da sam Kenan, i da je volim – džaba! Uopšte me ne poznaje... I tako
dođe red na nas...
Bog je imo dugu, sjedu bradu i
brkove i sjedio je na jednom oblaku. Ličio mi je više na Djeda Mraza, nego na Boga.
Samo što nije bio veseo ko Djed Mraz nego je bio pravo ljut, jer je imo pune
ruke posla, i jer je bio Bog a ne Djeda Mraz...
A onda je došo red na mene.
Odjednom nisam više nikog vidio
oko sebe. Bili smo samo Bog i ja...
‒ Šta je to, Kenane? pita mene Bog što liči na Djeda Mraza.
‒ Šta? ‒ kažem ja, a glasa
nigdje.
‒ To! ‒ prodere se Bog, i pokaže
prstom na moju čunu.
Ja pogledam, a ona stvar mi još
dignuta stoji.
‒ Pa... piški mi se... –
promucam.
I okrenem se tako, i stanem
pišati.
I pišam ti ja tako, pišam i
pišam, nikako da prestanem. Kad čujem opet:
‒ Kenane!
Trznem se. Protrljam oči. Vidim:
Rasim stoji iznad mene.
‒ Keno, sine, hajdi ustani... ‒
veli. ‒ Upiškio si se…
Tek onda skontam da sam sanjo...
Pogledam... ja se upišo. Sav dušek od moje pišake! U zemlju sam propo od
stida... Da sam mogo dublje propo bi i dublje...
Skinem mokre gaće, stavim ih u
džep, i otrčim kući da se prije treninga okupam i presvučem. Dođem do stana,
ustrčim uz stubište. Pokušam da otvorim vrata... vidim, zapinju... Zapnem i ja,
gurnem jače, i upadnem u hodnik.
A u hodniku... Izvrnuta kuhinjska
stolica...
Pogledam gore... a Babo Muzafer
visi na na šnjuri od usisivača!
Zagledo se u plafon, oči mu se
uvrnule... I njiše se.
Hlače su mu bile mokre, curilo mu
je niz nogu i pravilo baricu na podu...
I eto, tako sam ja presto da pričam,
tako sam ti ja presto i da sanjam...
No comments:
Post a Comment