Vjerovali ili ne, historija naše porodice Demirli se
prenosila s koljeno na koljeno još od doba bana Kulina pa sve do 1933., kada je
moj djed, Ismail Demirli odlučio da sjedne pred svog oca Kadije i da sve to fino
utefteri. Dosta se izvornog izgubilo u jezicima kojim su naši preci zborili i u
ratovima koji su ih zadesili, ali je Ismail Demirli ipak sakupio 1350 stranica
čitko ispisanog porodičnog predanja! Pričao bi Kadija Demirli, otac moga djeda
Ismaila, bezbeli još dvaput toliko da ga nije obuzela neka čudna bolest od koje
mu nestade dar govora, da bi malo zatim otkazale mu i ostale vitalne funkcije.
Nakon Kadijine smrti, Ismail je 1350 stranica čitko ispisanog
porodičnog predanja turio u drvenu seharu, ukrašenu šarama, i sakrio na tavan,
dalje od dječije radoznalosti. A djece je imao, mašala, kao u bajci. Sedmorica
muških, sve jedan drugom do uha! Svi bili slabo uhranjeni, ali živahni i
sretni, niko im u kraj nije mogao stati. Ali dođe 1941., pa odmah za njom i ’42.
― uleti u avliju jedan dan vojska, te zapališe i kuću i sve žive duše u njoj.
Spasiše se samo Ismail i jedan sin mu, moj otac Sejfudin. Kad
se vojska razišla a kuća izgorjela, Ismail i Sejfudin stanu prebirati po
zgarištu za kostima svojih najbližih. Uto, nađu i seharu, ili ono što je od nje
ostalo: od 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja, nekim čudom,
ostala je neizgorjela samo jedna rečenica: „A onda je došla Austrougarska.”
Tako, stojala je valjda tu, na čađavom komadu hartije, jedna jedina neizgorjela
rečenica.
Čim se rat završio, Ismail postavi Sejfudina ispred sebe i pođe
mu polako pričati od Kulina bana pa na ovamo. A ovaj je zapisivao. I bogami, utefteri
Sejfudin 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja, sve od Kulin bana pa
na ovamo. I pričao bi tako Ismail još za dvaput, da ga nije neka bolest spopala
od koje mu nestade dar govora, a malo zatim otkazaše mu i ostale vitalne
funkcije.
Otac je 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja sakrio
u podrum, među komunističke pamflete i manifeste. I, naravno, daleko od dječije
radoznalosti. A imao je djece, mašala, nas četvero: sve jedan drugom do uha.
Bili smo fino uhranjeni, a bili smo i živahni i sretni. Sve do jednom. Dođe 1991.,
a odmah za njom i ’92. Uletiše vojnici, ubiše mi i mater i braću, samo se otac
Sejfudin i ja spasismo.
Kad smo izbjegli u Ameriku, naredi meni Sejfudin da zapišem
sve detaljno, kako se on najbolje sjećao, od Kulin bana pa na ovamo. I tako ja
pođem pisati naše porodično predanje. Dođemo do Turaka, ali Sejfudina obuze ona
ista bolest od koje prvo nestaje dar govora, a zatim se gube i ostale vitalne
funkcije.
Doktori nam rekoše da se radi o neuromuskularnoj deformaciji
i da je samo pitanje vremena kad će mu odumrijeti i svi ostali nervi i mišići. Govorio
sam ocu da se kane ćorava posla, ali on ni mukajet. Sve dok mu rade očni kapci,
pokazuje on meni jezikom i trepušama na očne kapke, on će nastaviti sa našim
porodičnim predanjem, a ja da zapisujem. Tako i bi. Odmah napravimo znakovnu
abecedu: jedan mig lijevim okom ― A, jedan mig desnim okom ― B, dva miga lijevim
okom ― C, dva miga desnim oko ― D, i sve tako, složimo čitavu abecedu.
Pet godina sam ja bilježio te njegove znakove. Kad je
Sejfudin umro imao sam u kompjuteru 203 stranice čitko ispisanog predanja
svojih bosanskih djedova. Doduše, ostalo je mnogo toga nejasnog oko Tvrtka I
Kotromanića i našeg pračukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun djeda Radomila,
jer je baš u to vrijeme Sejfudin izgubio funkciju u lijevom očnom kapku, pa smo
morali nastaviti samo sa desnim, što je, naravno, izazvalo sukobe između
suglasnika i samoglasnika, a samim tim i sa pripojenim teritorijama u Srbiji i
Dalmaciji.
A onda mi je sin jednom prilikom, pri doručku, kliknuo na
dokument „Stablo” i pritisnuo DELETE. Reagovao sam instiktivno, ne
razmišljajući da je dokument još uvijek prisutan u smeću - i prolio čitavu čašu mlijeka preko leptopa!
No comments:
Post a Comment