Sjedimo badžo Suljo i ja s Amerima na večeri.
Popilo se. U neko doba, ufatimo se politike.
Kaže njima Suljo: “Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded!”
Gledaju ljudi u Sulju, ne kontaju. A Suljo će ope: “Amerikan gaverment is lajk dat, yu nou: ver is tu meni grendmas, čildren ar ritarded!” Doda Suljo još ovo “tu” ispred “meni”, ko, da im malo bolje približi svoju misao...
“Ti njima, Suljaga moj, izgledaš sad ritarded. Jel ti to hoćeš da kažeš ‘Gdje je puno baba, kilava su djeca?’”
“Jah, šta drugo?!” veli on.
Gledaju ljudi u nas dvojicu, zbunjeni. Smješkaju se pristojno. Ameri...
Naručim ja turu, da ih malo smekšam, prilagodim našem engleskom.
“Ne možeš im, bolan, prevodit te naše smicalice, ne kontaju oni to”, kažem badži dok smo čekali na piće.
“Kako ti kontaš, a reko sam na engleskom i tebi i njima?”
“Pa ja kontam tebe, badžuka, mi smo naši, al oni sad kontaju kakve babe i retardiranu djecu, bolan, pominješ...”
“Dobro”, kaže on. “Tu meni smart asis in amerikan gaverment!” obrati se on njima.
“Jes, jes!” odobravaju oni, a Sulji drago što je uspio u slobodnom prevodu.
Prošlo malo, došlo se do Trampa, kad će ti Suljo, nipenišes: “In laj ar šort legs!”
Uozbiljiše se ovi, kakve šort legs kontaju, bezbeli.
“U laži su kratke noge”, Suljo će ti meni, traži odobrenje.
“Znam, znam, Suljaga, al ne moreš tako, jebogati...”
“Hi is lajing maderfaker!” Suljaga će njima na to.
“Aaaa... Jes, jes!” slažu se oni i nazdravljaju.
“End Hilari?” pitaju oni njega, više iz zajebancije nego što im je stalo do njegovog mišljenja. I ja to kontam, al Suljo ni mukajet.
“Hilari?!” viče Suljo, isto ko da je zove, Hilari, tamo neđe da se okrene. “Hilari! I lajk Hilari beder den Tramp. And ju nou vaj?”
“Vaj, Suldžo?” pitaju oni njega, već spremni da prasnu u smjeh.
“Ju ken kol mi Džo”, veli njima Suldžo, onako popit, usput.
“Vaj, Džo, tel as, vaj?” ovi već plaču od smjeha.
“Bikaz I wud fak Hilari eni dej, and Tramp not iven if vi vere aloune in dezerted ajland! Hi iz agli maderfaker!”
Ludnica. Lupaju Ameri šakama po stolu, naručuju turu, grle i ljube svog Suldžua.
Elem, dođe nova tura, nazdravilo se, stišalo se sve, kad će ti ovaj jedan:
“End, hau about Turki?”
Suldžo se malo zamisli, ja sam već digo ruke, vidim ovi ga zajebaju, al dobro njima dobro Suldži, ućerašim, reko, neka ih.
“Turki”, veli Suljo, “Turki iz the best tu kip it in oven for tri aurs, and svako malo, evri lidl bit, dodat malo ulja i vode, put sam ojl end voder on it!”
Prasak. Kulminacija, jebote. Nova tura, nazdravljanje, malo smo ohanuli, al ne daju Ameri da Turki tako lako ode sa menjua.
“Itc not about Tenksgiving, Suldžo”, veli ovaj drugi. “Vi ask ju about d šit dat iz going an in Turki rajt nau! Du ju nou vat vir toking about?”
“O, dat Turki!” skonto Suljo. “Dat Turki... Vel, I kan tel ju onli uon ting about dat Turki...”
“End dat iz?...”
“Ver iz tu mani grendmas, čildren are ritardet!” uleti Suljo klizeći, a ovi prasnuše u smijeh, isto ko da su ga razumjeli. Ma, haos.
Naručimo taksi poslije te večere da nas odveze do rest erije i našeg kamiona. Dok smo se vozili, velim ja Sulji:
“I... kako ti je bilo u Bosni?” Kontam tek se vratio, garant ima svašta nešto za ispričat.
“Kako?” veli on, nakav popit, samo što ne povrati. “Kako? Aj ken tel ju onli uon ting about Boznia, maj frend!”
Šutim ja, kontam, jah, budale, pošo i sa mnom na engleskom, ufuro se da mu je maternji...
“Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded, eto kako je u Boznia!!!” reče Suldžo i suknu mlaz povraćotine sa zadnjeg sjedišta direktno na šoferšajbnu i prednje sjedište do vozača. Taksista se u mahu unezvjeri. Jadan, pali brisače, pa kad je skonto da je iznutra, stade galamit i nabrajat nešto na nekom svom jeziku. Nemam ni trunke sumnje da nam je izredo sve po redu, na svom maternjem.
“VAT IZ GOING AN? VAT IZ GOING AN?!!!” dosjeti se taksista da priča na engleskom.
“Nating”, veli njemu Suldžo, vidno olakšan. “Ju spik veri gud ingliš, ko maternji, haj-fajf!” Diže Suljo ruku da hajfajfira sa šoferom.
I fakat, hajfajfira ovaj sa Suljom, jest preko kurca, al bolje i to nego da nas je izbacio iz taksija.
“Ver ju from?” pita njega Suljo, ohrabren.
“From Turki”, ovaj će ti njemu.
“From Turki!!!” ponovi oduševljeno Suljo i odvali se smijat ko najveća budala. “Vi ar from Boznia, braders, inšalah!”
Ja ga gurkam, kontam, kretenu, izbaciće nas čovjek, koji ti je kurac. Ono, samo naka šuma šiba i zviždi pored nas, bogtepito đesmo.
“Jes, Turki... maj brader”, žalosno će taksista.
“So...” nastavlja moj badžo, pijana budala, “vat du ju tink, vat iz going an in Turki, maj frend?”
“Eh...” veli Turčin, “vat iz going an... Aj ken tel ju onli uon ting about Turki, brader...”
Turčin tu pravi pauzu da skrene. Mi čekamo sad šta će reć.
“Ver is tu meni grendmas, čildren are ritardet, datc vatc going on!”
“Eto, jesam ti reko!” obraća se meni Suljo.
Uto skontamo da je Turčin stao na rest eriji i da čeka da iziđemo.
I mi iziđemo. Nekako... Zahvalim se Turčinu, dadnem mu bakšiša, ne znam kolko (i sad se hvatam za džep da skontam). I ode Turčin, meščini, skroz radostan, ko da ništa nije bilo.
“Vi are braders, inšala!” dovikuje Suljo, dok je taksi laganice nestajao u daljini.
A ono “braders” odjekuje li odjekuje... I sad mi, evo, odjekuje, popio sam tri tajenola da mi ne odjekuje.
No comments:
Post a Comment