BORO DANGUBA

„Danguba, Danguba, jede govna krezuba!” vikali smo za Borom, dok je za sobom vukao prljave platnene vreće i čačkao po gradskom đubrivu, zaokupljen tihim monologom u sopstvenu bradu. 

Boro Danguba je mrzio naše poetične smicalice, pa je u dubokim džepovima pantalona često skupljao kamenice, kao djeca orahe. Boro se tako navikao da sabire municiju po mahalskim džadama, jer je znao šta ga čeka čim udari na gradski asfalt. Dešavalo se nekad da dječurlija trči oko njega, a on, kabast i težak, uzaludno se osvrće ne bi li dograbio kakav kamen, pa je naoružavanje prije sukoba dakako imalo smisla.

Boru su zvali Danguba, jer je po vas dan visio na prozoru ili bio natakaren na ogradu i pozdravljao prolaznike. Živio je sam u ogromnoj austrougarskoj kući koju je, kako smo saznali, naslijedio od svoje nekada bogate familije. Komunisti su, navodno, od silnog Borinog bogatstva ostavili samo tu trošnu, ali lijepu, tajanstvenu kuću, u kojoj je Boro dangubio, čuvajući svoje oteto blago. Pod debelim hladom divljih kestenova, ta kućerina je izgledala kao iz filmova strave i užasa, ali opet nekako pitoma, uvijek otvorenih prozora što otkrivaju još deblji hlad, čamotinju i tajne što se suludo odbijaju o oronule zidove.

Naravno, djeca ne bi bila djeca kada unutrašnjost Borinog čemera ne bi golicala njihovu maštu. Ali takva akcija je bila gotovo nemoguća i zahtijevala je posebno planiranje, jer je Boro rijetko napuštao svoju vilu. Sa jastučetom ispod gojaznih mišica, jedva uglavljen u pendžer, Borina ćela je voljela dočekivati djecu iz škole. A mi, pošto je Danguba bio nagluh, jedva smo čekali svojih pet minuta.

„Ðe si, Boro?”

A Boro bi odgovarao, samo naslućujući pitanje:

„Dobro je, dobro je, momak, kako si ti?!”

„Prčiš li šta, Boro?”

„Pričam, pričam, momak, sam sa sobom, kako si ti?!” odgovorao je Boro, i tjerao nas u histeričan smjeh.

Boro Danguba je volio vruće čvarke, pa se pričalo da je bio profesionalni degustator čvaraka i slanine po okolnim selima. Rijetko je izlazio iz kuće, ali kada bi izašao, uvijek je bio u istoj, bijeloj potkošulji koja mu je bestidno otkrivala okrugli stomak i dlakavi pupak. Hlače su mu spadale, nemoćne da se drže na kukovima, otkrivale guznu liniju, a nogavice neravnomjerno zavrnute išle su idilično uz skorjela stopala u papučama. Bilo sunce, kiša, bio snijeg ― Jovo je vazda u svojoj čađavoj potkošulji, pačjim gegom se šepuri po čaršiji, stomak ide ispred njega a on za njim, održava balans sa prugastim cekerom, ispituje se s ljudima, odvažno tvrdi da je on dobro, a da su dobri i čvarci i slanina zamotani u dnevne novine ispod njegove miške.

Riješeni da otkrijemo Borinu tajnu, jednom smo ga sačekali da papučama otklapara niz aleju divljih kestenova, pa da uvirimo u tu kuću romantične strave i užasa. A tamo: svežnji i snopovi svih mogućih dnevnih novina! Po podu, po stolicama, policama, na stolu, gdje god pogledaš ― novine. Boro je u kući držao sve moguće dnevne informacije tadašnjeg sistema! Bili smo razočarani Borinim blagom, i tajnom koja nije imala nikakav smisao. Da li je Danguba čitao sve te novine, ispunjavao ukrštenice, tražio neku dobitnu kombinaciju, možda otkrivao konspiraciju između redova, ili se jednostavno pripremao za pohod na seljačku slaninu, nikad nismo saznali niti smo se trudili da znamo...

Boru je ubila prva granata koja je pala na čaršiju, iako je eksplodirala na sasvim drugom kraju grada. Naravno, nisu mu našli nijednog gelera u tijelu ali, kako neki tvrde, čuli su ga da viče sa svog pendžera: “VAMA je govno za zubima! VAMA je govno za zubima!” Nakon čega je samo spustio tešku ćelu na prekrštene ruke i otišao da dangubi smrt, dok smo mi živote svoje dangubili.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "ZAŠTO ŽENE IDU ZAJEDNO U WC?"

Vazda me zanimalo zašto žene idu zajedno na klozet. 

Ne znam jel taj fenomen iko do sad dokučio i objasnio, al je fakat da on postoji i da se svakodnevno zbiva pred očima svih prisutnih. I svi se, haman, prave blentavi.

Badžo Suljo kaže to one idu tamo da nas tračaju. More bit. Pišne ova, pišne ona, malo protračaju, poprave šminku, i nazad, obje nasmijane. To je možda tako bilo, moj badžane...

Ipak, ja mislim da tu ima nešto više u pozadini, neko naučno objašnjenje. Isto ko ono ― Što muškarci filozofiraju više od žena i što žene pričaju više od muškaraca: muškarci imaju dvije glave, a žene dva jezika! Tako nekako. Mada je to šala, nije naučno potkovano.

Elem, razmišljo sam ti ja na tu temu. Ima tih nakih teorija da se žene i muškarci razlikuju zahvaljujuć evoluciji naših gena i hormona, odnosno da se naša ponašanja vuku još iz doba pećinskog čojka. Ono, mužjak je lovio, ženka je ostajala sama u pećini sa djecom, pa otud nam sad i sve ovo ostalo. Mužjak šuti, jer bi prepo srndaća da priča, a žena priča jer je strah da joj neće kakav međed uletit u pećinu. Ima logike. Recimo, čojk otvori frižider, gleda okolo, traži kajmak a ne vidi ga, pa se drekne: “Ženo, đe je onaj kajmak?” A ona onda, ljuta, dođe i izvadi ga iz frižidera najedared i turi mu ga pod nos. “Evo ga, jebemte ćorava!” E to kažu da je zato što je mužjak ko jastreb, on ne vidi vazda okolo, nego se koncentriše samo na jednu tačku, a to da bi naciljo na onog srndaća od malo prije. A žena, bezbeli, vidi sve okolo, jer u strahu su velike oči. Hoće reć, dok je sjedila na ulazu u pećinu i čekala da ovaj dovuče srndaća, morala je buljiti okolo da joj ne bi kakav vuk il međed uletio. Tako nekako.

Vodeći se tom tezom (ovaj sam izraz pokupio iz novina), može se onda objasniti i fenomen ženskog pišanja u dvoje ili u grupama. Da bi se to pojasnilo, znači, moramo zamisliti pećinske žene, same, kako budno prate šta se dešava oko pećine dok mužjaci love. Naučnici vele da su ljudi živili u grupama jal su skontali da im je tako bolje neg da žive sami. Znači, odma tu u startu imamo najmanje dvije-tri žene. I jednoj se piški. Al se boji u mrak sama. Normala, odma se tu nađe barem još jedna koja će ić sa njom, da joj pravi društvo, a usput će piškit i ona. I tako, čuče i piške, i o čemu će drugo nego o mužjacima ― gladne su, djeca plaču, a ovih niđe zglave! E tu se taj gen ufatio, tu je ta karika!

E, a što onda muškarci pišaju na brzinu, samo da im iz ruke ispadne? Jednostavno: uteče srndać, a i ženi more kakav vuk il međed uletit u pećinu, pa i tog belaja.

Logika.

Eto, tako sam ja sebi odgovorio na ovo krajnje filozofsko pitanje i neobjašnjeni fenomen. (Dosad).

I još nešto, jako bitno u ovoj priči... Oni crteži i slike po pećinama... Sve nekako kontaju da su ih mužjaci slikali! Nema teorije, ako se logično posmatra. To su bile žene. Dok su one tako čamile, šta će drugo radit neg ufatit se kakog kamena i šarat po zidovima, jel? Vako on meni lovi bizona, sa ovim kopljem, vako on meni lovi srndaća sa ovom strijelom, kad će više, pocrkasmo od gladi! Znači, prvi umjetnici nisu bili mužjaci nego ženke!

A evo zato potvrde, đe je ta njihova naklonost ka umjetnosti evoluirala: smartfons.

Sad još imamo i smartfons, pa ženi onda nije muka tolka otić i sama na klozet. Popiški se, uslika se, fejsbukira i adresu kafane, i svi znaju! Nije sama. Ako je tu i jaranica, onda i nju još prikači, taguje, i to je to! Otkako je smartfona i društvenih mreža, žene više ni u društvu nisu same. Dok mi naivno kontamo kako one tamo pričaju o nama, cijela čaršija zna i đe su i s kim su, ako te i pomenu. Pa ti ciljaj u jednu tačku, jarane. Što bi, dakako, moglo bitno izmjeniti našu genetsku evoluciju i imati dalekosežne posljedice po našu hormonalnu sliku: oni što love više ne moraju niđe dalje od Fejbuka, a ti sjedi ko međed i čekaj da ona iziđe s klozeta. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BRADERS IN INGLIŠ"

Sjedimo badžo Suljo i ja s Amerima na večeri.

Popilo se. U neko doba, ufatimo se politike.

Kaže njima Suljo: “Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded!”

Gledaju ljudi u Sulju, ne kontaju. A Suljo će ope: “Amerikan gaverment is lajk dat, yu nou: ver is tu meni grendmas, čildren ar ritarded!” Doda Suljo još ovo “tu” ispred “meni”, ko, da im malo bolje približi svoju misao...

“Ti njima, Suljaga moj, izgledaš sad ritarded. Jel ti to hoćeš da kažeš ‘Gdje je puno baba, kilava su djeca?’”

“Jah, šta drugo?!” veli on.

Gledaju ljudi u nas dvojicu, zbunjeni. Smješkaju se pristojno. Ameri...

Naručim ja turu, da ih malo smekšam, prilagodim našem engleskom.

“Ne možeš im, bolan, prevodit te naše smicalice, ne kontaju oni to”, kažem badži dok smo čekali na piće.

“Kako ti kontaš, a reko sam na engleskom i tebi i njima?”

“Pa ja kontam tebe, badžuka, mi smo naši, al oni sad kontaju kakve babe i retardiranu djecu, bolan, pominješ...”

“Dobro”, kaže on. “Tu meni smart asis in amerikan gaverment!” obrati se on njima.

“Jes, jes!” odobravaju oni, a Sulji drago što je uspio u slobodnom prevodu. 

Prošlo malo, došlo se do Trampa, kad će ti Suljo, nipenišes: “In laj ar šort legs!”

Uozbiljiše se ovi, kakve šort legs kontaju, bezbeli.

“U laži su kratke noge”, Suljo će ti meni, traži odobrenje.

“Znam, znam, Suljaga, al ne moreš tako, jebogati...”

“Hi is lajing maderfaker!” Suljaga će njima na to.

“Aaaa... Jes, jes!” slažu se oni i nazdravljaju.

“End Hilari?” pitaju oni njega, više iz zajebancije nego što im je stalo do njegovog mišljenja. I ja to kontam, al Suljo ni mukajet.

“Hilari?!” viče Suljo, isto ko da je zove, Hilari, tamo neđe da se okrene. “Hilari! I lajk Hilari beder den Tramp. And ju nou vaj?”

“Vaj, Suldžo?” pitaju oni njega, već spremni da prasnu u smjeh.

“Ju ken kol mi Džo”, veli njima Suldžo, onako popit, usput.

“Vaj, Džo, tel as, vaj?” ovi već plaču od smjeha.

“Bikaz I wud fak Hilari eni dej, and Tramp not iven if vi vere aloune in dezerted ajland! Hi iz agli maderfaker!”

Ludnica. Lupaju Ameri šakama po stolu, naručuju turu, grle i ljube svog Suldžua.

Elem, dođe nova tura, nazdravilo se, stišalo se sve, kad će ti ovaj jedan:

“End, hau about Turki?”

Suldžo se malo zamisli, ja sam već digo ruke, vidim ovi ga zajebaju, al dobro njima dobro Suldži, ućerašim, reko, neka ih.

“Turki”, veli Suljo, “Turki iz the best tu kip it in oven for tri aurs, and svako malo, evri lidl bit, dodat malo ulja i vode, put sam ojl end voder on it!”

Prasak. Kulminacija, jebote. Nova tura, nazdravljanje, malo smo ohanuli, al ne daju Ameri da Turki tako lako ode sa menjua.

“Itc not about Tenksgiving, Suldžo”, veli ovaj drugi. “Vi ask ju about d šit dat iz going an in Turki rajt nau! Du ju nou vat vir toking about?”

“O, dat Turki!” skonto Suljo. “Dat Turki... Vel, I kan tel ju onli uon ting about dat Turki...”

“End dat iz?...”

“Ver iz tu mani grendmas, čildren are ritardet!” uleti Suljo klizeći, a ovi prasnuše u smijeh, isto ko da su ga razumjeli. Ma, haos.

Naručimo taksi poslije te večere da nas odveze do rest erije i našeg kamiona. Dok smo se vozili, velim ja Sulji:

“I... kako ti je bilo u Bosni?” Kontam tek se vratio, garant ima svašta nešto za ispričat.

“Kako?” veli on, nakav popit, samo što ne povrati. “Kako? Aj ken tel ju onli uon ting about Boznia, maj frend!”

Šutim ja, kontam, jah, budale, pošo i sa mnom na engleskom, ufuro se da mu je maternji...

“Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded, eto kako je u Boznia!!!” reče Suldžo i suknu mlaz povraćotine sa zadnjeg sjedišta direktno na šoferšajbnu i prednje sjedište do vozača. Taksista se u mahu unezvjeri. Jadan, pali brisače, pa kad je skonto da je iznutra, stade galamit i nabrajat nešto na nekom svom jeziku. Nemam ni trunke sumnje da nam je izredo sve po redu, na svom maternjem.

“VAT IZ GOING AN? VAT IZ GOING AN?!!!” dosjeti se taksista da priča na engleskom.

“Nating”, veli njemu Suldžo, vidno olakšan. “Ju spik veri gud ingliš, ko maternji, haj-fajf!” Diže Suljo ruku da hajfajfira sa šoferom.

I fakat, hajfajfira ovaj sa Suljom, jest preko kurca, al bolje i to nego da nas je izbacio iz taksija.

“Ver ju from?” pita njega Suljo, ohrabren.

“From Turki”, ovaj će ti njemu.

“From Turki!!!” ponovi oduševljeno Suljo i odvali se smijat ko najveća budala. “Vi ar from Boznia, braders, inšalah!”

Ja ga gurkam, kontam, kretenu, izbaciće nas čovjek, koji ti je kurac. Ono, samo naka šuma šiba i zviždi pored nas, bogtepito đesmo.

“Jes, Turki... maj brader”, žalosno će taksista.

“So...” nastavlja moj badžo, pijana budala, “vat du ju tink, vat iz going an in Turki, maj frend?”

“Eh...” veli Turčin, “vat iz going an... Aj ken tel ju onli uon ting about Turki, brader...”

Turčin tu pravi pauzu da skrene. Mi čekamo sad šta će reć.

“Ver is tu meni grendmas, čildren are ritardet, datc vatc going on!”

“Eto, jesam ti reko!” obraća se meni Suljo.

Uto skontamo da je Turčin stao na rest eriji i da čeka da iziđemo.

I mi iziđemo. Nekako... Zahvalim se Turčinu, dadnem mu bakšiša, ne znam kolko (i sad se hvatam za džep da skontam). I ode Turčin, meščini, skroz radostan, ko da ništa nije bilo.

“Vi are braders, inšala!” dovikuje Suljo, dok je taksi laganice nestajao u daljini.

A ono “braders” odjekuje li odjekuje... I sad mi, evo, odjekuje, popio sam tri tajenola da mi ne odjekuje.

Al džaba. 

LUDI MAMARKO

Zadihan i slinav, Ludi Mamarko je trčao niz brdo i ponavljao rečenicu koju je trebao prenijeti popu Jovi. Vojnici su jedino njega zatekli u selu, vraćao je ovce sa paše, pa mu tako, nehajno i iz daljine, dobaciše da leti po popa Jovu, da je hitno da se blagosilja top, vojska nema kad čekati.

Marko je još kao dijete sebi dao nadimak Mamarko, jer zbog zle kobi i djetinje pameti nije uspjevao sastaviti tri čitave riječi a da ne zamuca. Mucao je i kad izgovara svoje ime, pa se tako prekrstio u Mamarka. E, da je kapetan znao za mladićevu manu vjerovatno bi malo bolje razmislio kome povjerava zadatak. Ovako, Marko mahnu ovcama par puta rukama, kao da ugoni kokoši u ćumez, nešto im je pri tom blagim tonom objašnjavao, pa kad vidje da se stadašce uputilo uz brdo, okrenu se, sav sretan, i pusti se niz ledinu.

Uzbuđen vijestima i ponesen iznenadnom važnošću Marko je zamišljao kako će ga pop pohvaliti pred svima i službeno mu čestitati na dobro odrađenom poslu kurira. Mašta mu je tjerala vjetar u noge takvom snagom da mu se pamet počela kovitlati u zraku. Skakao je da dosegne misao, da je uhvati prije nego mu pobjegne pod oblake. Odsad će pop Jovo, mislio je Mamarko, zvati i njega na seoska sijela, posadiće ga na počasno mjesto, između sebe i trgovca Mitra, a onda će ga svi tjerati da ponavlja kako je junački prenio važnu poruku. Preživao je tako Marko malo lude misli po naivnoj glavurdi malo rečenicu u balavim ustima, pa mu se najedared učini put sve duži a rečenica sve kraća. Kad napokon utrča u crkvu iz koje zvono zazvoni baš u tom trenutku, Marko razjapi širom usta ali od poruke osta samo prvo slovo, ispucano na brzinu, kao iz mitraljeza.

– P… P… P… P… – mucao je Marko od uzbuđenja. – P… P… Pope!

Pop je visio na konopcu crkvenog zvona, privezan vratom, te kako se ogromno seosko zvono cimalo lijevo-desno tako je i pop, obješen, išao gore-dole. DING, dole. DONG, gore.

Ne bi Marku jasno šta pop radi na konopcu crkvenog zvona, ali kako god da je razmislio ― vidi nije popu dobro nikako: grči se i hropće. Izvadi Mamarko čakiju i uspentra se uz popa kad je ovaj bio u padu, na DING, pa malo gore, malo dole, prereza Marko nekako konopac, te se obojica, na DONG, strovališe na zemlju.

Ostade zvono da odjekuje još neko vrijeme, dok je Mamarko labavio omču oko popovog vrata.

― Jebogati, Mamarko, od tebe se čojk ne more ni objesit ko čojk! Šta je sad?! ― roptao je ljutito pop Jovo.

― Doš... doš... došla vojska! Ho-hoće da k... k... krstiš t-t-top!

― E, fala ti Bože, mal se ne ubi od dosade! Idi, idi, leti, reci sad ću ja, nek sačekaju!

Skoči Mamarko na noge i salutira popu Jovi kao u filmovima i, sretan kao dijete, otrča istim onim puteljkom kojim je malo prije došao. Usput se zanosio mišlju kako će ga trgovac Mitar pohvaliti pred svima i kako će ga na sijelu postaviti između sebe i popa Jove. Svi će onda sa zavišću gledati u Marka i tjerati ga da ponavlja svoju kurirsku priču. Odbacivao se Ludi Marko od zemlju da mu misao ne pobjegne pod oblake.

“Pop, top, pop, top, pop, top, top, pop”, zapjevuši Mamarko u sebi. “Stigo nam top, jebo ga pop! he-he-he...”

Oduševljen otkrićem rime i svojom pjesmicom, Marko zalegnu u visoku travu, odjednom, bez najave i samom sebi, i pusti se sunčanom danu da ga miluje merakom.

I tako, dok je vojska nestrpljivo čekala popa Jovu da blagosilja top, Mamarko je ležao u travi i divio se rimi koja mu se otimala, sve luđe i ljepše:

“Stigo nam top, jebo ga pop... he-he-he... Došo top, ućero mu pop... he-he-he... Naguzi se pop, ućera mu top!” uživao je Mamarko u svojoj poeziji, u sebi, gdje su sva slova uvijek na svom mjestu i u pravo vrijeme. I sve mu se nešto činilo kako mu je ova pjesmica sve ljepša i duža a popova poruka sve ružnija i kraća.  

OD KULIN BANA PA NA OVAMO

Vjerovali ili ne, historija naše porodice Demirli se prenosila s koljeno na koljeno još od doba bana Kulina pa sve do 1933., kada je moj djed, Ismail Demirli odlučio da sjedne pred svog oca Kadije i da sve to fino utefteri. Dosta se izvornog izgubilo u jezicima kojim su naši preci zborili i u ratovima koji su ih zadesili, ali je Ismail Demirli ipak sakupio 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja! Pričao bi Kadija Demirli, otac moga djeda Ismaila, bezbeli još dvaput toliko da ga nije obuzela neka čudna bolest od koje mu nestade dar govora, da bi malo zatim otkazale mu i ostale vitalne funkcije.  

Nakon Kadijine smrti, Ismail je 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja turio u drvenu seharu, ukrašenu šarama, i sakrio na tavan, dalje od dječije radoznalosti. A djece je imao, mašala, kao u bajci. Sedmorica muških, sve jedan drugom do uha! Svi bili slabo uhranjeni, ali živahni i sretni, niko im u kraj nije mogao stati. Ali dođe 1941., pa odmah za njom i ’42. ― uleti u avliju jedan dan vojska, te zapališe i kuću i sve žive duše u njoj.

Spasiše se samo Ismail i jedan sin mu, moj otac Sejfudin. Kad se vojska razišla a kuća izgorjela, Ismail i Sejfudin stanu prebirati po zgarištu za kostima svojih najbližih. Uto, nađu i seharu, ili ono što je od nje ostalo: od 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja, nekim čudom, ostala je neizgorjela samo jedna rečenica: „A onda je došla Austrougarska.” Tako, stojala je valjda tu, na čađavom komadu hartije, jedna jedina neizgorjela rečenica.

Čim se rat završio, Ismail postavi Sejfudina ispred sebe i pođe mu polako pričati od Kulina bana pa na ovamo. A ovaj je zapisivao. I bogami, utefteri Sejfudin 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja, sve od Kulin bana pa na ovamo. I pričao bi tako Ismail još za dvaput, da ga nije neka bolest spopala od koje mu nestade dar govora, a malo zatim otkazaše mu i ostale vitalne funkcije.

Otac je 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja sakrio u podrum, među komunističke pamflete i manifeste. I, naravno, daleko od dječije radoznalosti. A imao je djece, mašala, nas četvero: sve jedan drugom do uha. Bili smo fino uhranjeni, a bili smo i živahni i sretni. Sve do jednom. Dođe 1991., a odmah za njom i ’92. Uletiše vojnici, ubiše mi i mater i braću, samo se otac Sejfudin i ja spasismo.

Kad smo izbjegli u Ameriku, naredi meni Sejfudin da zapišem sve detaljno, kako se on najbolje sjećao, od Kulin bana pa na ovamo. I tako ja pođem pisati naše porodično predanje. Dođemo do Turaka, ali Sejfudina obuze ona ista bolest od koje prvo nestaje dar govora, a zatim se gube i ostale vitalne funkcije.

Doktori nam rekoše da se radi o neuromuskularnoj deformaciji i da je samo pitanje vremena kad će mu odumrijeti i svi ostali nervi i mišići. Govorio sam ocu da se kane ćorava posla, ali on ni mukajet. Sve dok mu rade očni kapci, pokazuje on meni jezikom i trepušama na očne kapke, on će nastaviti sa našim porodičnim predanjem, a ja da zapisujem. Tako i bi. Odmah napravimo znakovnu abecedu: jedan mig lijevim okom ― A, jedan mig desnim okom ― B, dva miga lijevim okom ― C, dva miga desnim oko ― D, i sve tako, složimo čitavu abecedu.

Pet godina sam ja bilježio te njegove znakove. Kad je Sejfudin umro imao sam u kompjuteru 203 stranice čitko ispisanog predanja svojih bosanskih djedova. Doduše, ostalo je mnogo toga nejasnog oko Tvrtka I Kotromanića i našeg pračukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun djeda Radomila, jer je baš u to vrijeme Sejfudin izgubio funkciju u lijevom očnom kapku, pa smo morali nastaviti samo sa desnim, što je, naravno, izazvalo sukobe između suglasnika i samoglasnika, a samim tim i sa pripojenim teritorijama u Srbiji i Dalmaciji.

A onda mi je sin jednom prilikom, pri doručku, kliknuo na dokument „Stablo” i pritisnuo DELETE. Reagovao sam instiktivno, ne razmišljajući da je dokument još uvijek prisutan u smeću - i prolio čitavu čašu mlijeka preko leptopa!

Utom je i mene spopala ona bolest što se od nje gubi dar govora, a evo već mi otkazuju i ostale vitalne funkcije... 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DRŽ’ GAĆE, RONALDO!"

Evo gledam po ovoj našoj štampi i Fejsbuku Hrvati se napalili, haman, ko da su već prvaci Evrope!

A tako bi i mi, garant. Balkanci. Ako su igdje Srbi, Hrvati i Bosanci apsolutno identični, onda je to baš u sportu. Malim nacijama je ego uvijek veći nego što one same jesu. Skromnost nam je vrlina samo dok smo donji. Onda smo skromni. A jal se ufatimo kakog uspjeha niko nam nije ravan. Ma sad da kaka vojska krene na Srbiju, Đoković bi to reketom išamaro u dva seta! Tako i Hrvati. Pohasili se pravo. Ne velim, i mi bi. Ljudi su gladni uspjeha. Ljudi su gladni iluzije koja će ih namah učiniti ponosnim. Ljudi su gladni. Niko ne voli biti gladan, al svako voli izgledati veći nego što jest. Pa taman nemao šta jest. U nas je vazda bilo bolje bit pun sebe nego punog stomaka. Važno je da je Maradona reko ono, onaj reko ovo. A danas kad izađu Ronaldo i Nani, jebo Maradonu.  

Neka, i mi bi tako, što jest-jest, pa taman nemali šta jest. Falili bi se i mi malo više s Tukom da je to kome važno ko tenis ili fudbal. A i šta će Tuka, jadan, sam protiv svih? Mogo bi kakog okupatora zaganjat, al bi na kraju garant pobjego glavom bez obzira. Taka mu disciplina, važno je da se trči. To je danas omiljena disciplina u naše mladeži. Bježi, dok te noge nose! Bezbeli je zato Tuka i prvak, jer niko u Evropi ne bježi brže i bolje od Bosanaca... Šta ćeš, svako ima svoju disciplinu. Nego, gledal Baždarević ovog našeg Tuku? Možda da ga ubaci na krilo, šta fali? Samo šutne loptu i trči za njom, nema tu nake filozofije. Samo, ko bi ga od naših stigo? Dok Džeko uleti na Tukin centaršut...

Neka, ba, Hrvata, nek se hvale. Pobjedili su evropske prvake. I mi bi tako. I Srbi bi. Ništa nas manje ne s(v)rbi od Hrvata, isti smo. Oni su već pobjedili, pa taman i izgubili. To se zna. Pokazali su zube. Bilo pobjeda il poraz, važno je pokazati zube. A Balkanci su vazda umjeli pokazati zube. Eto, i naš Džeko je pokazo zube čim smo primili go: on razočaran tamo, ljutit što nije dobio faul, izgubio loptu od koje je pao gol ― i on odma pokazao zube, ko, što ga nagazi, majkumu, iskezio se pravo. Malo nam je falilo u onom meču da izjednačimo sa Špancima. Sekunda-dvije. Mogli smo baš MI biti ti koji su načeli Furiju i servirali je taku, ranjenu, Hrvatima. A joj, šta bi se pisalo u nas. Gorio bi Fejsbuk, niđe nam kraja ne bi bilo i nepravde silne što nismo na Evropskom, mi, koji rušimo Austriju, Švicu i Španiju, a tamo naki Irci, Albanci i Ukrajinci sad ko fol nešto... Kaka bi to utjeha bila. Ne bi nam ni Hrvatska ravna bila! Čuj, šta će oni, pa mi smo ih prvi dobili, načeli ih ko krušku. Servirali ih na tanjuru, letećem, klizeći. Tako se to radi, ta će nama Evropsko...

Vako, ne gine nam Tuka. Zaposli, Mehmede, Tuku, pa da vidiš kako se trči!

Nego, šalu na stranu, nema više zajebancije, sad se igra na ispadanje. Neko nekog mora zguzit, što znači da će neko danas biti zgužen! Nas su Portugalci vazda guzili i red je, brate, da ih neko od naših dobro zguzi. Nama ni laseri nisu pomogli, nadat je se da će Hrvati skontat kaku bolju taktiku od lasera. Zato, brate, Ronaldo, drži gaće! Samo da Hrvati sami sebe ne zguze... Ma, jebo to. Idemo, Kroati, uzeo sam neplaćen dan da vas gledam! A imo turu za Čikago, samo taku. Sad mi cijeli vikend propade... Al ako popušite neće mi bit vazda ni krivo, da budem iskren, jer ko će tek onda živ od vas ostat! Evo već vidim: “Ronaldo na koljenima”, “Hrvatska Furija”, “Hrvatska ujedinjuje Evropu”, “Kolinda podržava naše”...

Tako taman kontam sve ovo, kad telefon... Sulejman. Frajer dole kod nas na odmoru, a zove. Kontam, ja da sam dole, ne bi mi na pamet palo da ja njega zovnem.

“Alo?”

“Alo, Husnija?”

“Husnija spiking,” zajebajem se ja.

“A joj, Huso, sranja ovdje!” veli on.

“Što, ba, badžo, nema vrućih kifli? Pa reko sam ti ja...”

“Ma ne da nema kifli, nego u Hrvatskoj ne moreš ni kafu popit ― odraše!”

“E, al zato su oni sad na evropskom prvenstvu, deru Špance, pa što ne bi i vas, turiste...”

“Ućerašim, evo mene u Ulcinju.”

I tu se veza prekide. I ja načnem drugu pivu. I sve mi nakav osjećaj da će Hrvati zijanit, ne daj Bože, dao Bog... Dao Bog da Kolinda pokaže grudi i podrži momčad, pa Hrvati onda mogu bit i prvaci Evrope, jebe mi se! Uh.

“Dobro je, ba, Huso, ramazan je, ohani malo sa tom pivom!” žena će ti u mene.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "VRUĆE KIFLE"

„Joj, jesam poželio vruće kifle, jarane, jedva čekam!” kaže meni badžo Suljo, dok smo vozili za Kaliforniju.

Otkako je kupio kartu za Bosnu živ od njega ne mogu ostat; te vruće kifle, te ćevapi, te pita, te prava jaja, paradajz ko jabuka, naše more... E, jebote, naše more ― Bahami su za nas mala maca! Pravo mi je pošo ić na neku stvar. Dobro, prvi mu je put da ide, naivac, ima više od dvaest godina kako je otišo, pa ga donekle i razumjem. I priznajem, ljubomoran sam što on ode a ja se moram handrit u kamionu, ali daj, popusti više, čovječe, došlo mi je da ga izbacim kroz prozor ko žvakaću i da se zaljepi onom iza mene na gumu, da se tako okreće do Kalifornije.  

„U nas je u čaršiji bio,” veli, „Baumgarten, židov. Hej, taj što je pravio kifle, ma platio bi, meščini, 100 dolara samo za jednu Baumgartenovu kiflu!”

Šutim. A u meni kuha.

„To su ti, jarane, smećkasto-rumene kifle,” nastavlja Suljo, „ono, vidiš kako ih je savijo. Uh. A odozgo ona krupna so, morska, šta li. Sa strana ono mekano, kako ih je odvojio, zaljepile se jedna za drugu kako su nadolazile, uh! E kad su još vruće, pa to nema niđe... Ti zagrizeš onaj vrh a ona se pođe ko fol odmotavat, merak, ne znaš s koje bi je strane prije safato! U mene mati prije, svako jutro, ustane, navije radio i napravi kafu. Ja u snu osjetim miris kafe, al se ne budim. Tek kad Ismeta Krvavac zapjeva onu ‘Zemljo moja’, ja znam da mi je ustat. Nema ljepšeg buđenja, miris kafe i Ismeta Krvavac.”

I mene je budila Ismeta, al neću ništa da kažem.

A Suljo već pao u sevdah. „I tako se redaju, sve jedna za drugom, do vijesti. Perem zube, a iz primaće čujem Kemu i „Sarajevo, ljubavi moja”, oblačim se, ide ona od Čole ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’...

„Jes vala, u kojoj smo mi lijepoj zabludi živili...” reko.

„E, onda sletimo dole, do Baumgartena, uzmemo dvije-tri kifle, gledamo ga kako ih vadi iz furune, red se već uhvatio... 6 ujutro. Kifle vruće, ne možeš ih držat u ruci bez papira. Pustile malo masnoću, al samo malo, nečim ih finim premazo frajer, papir bi, meščini, sažvako. I tako... Mati na poso a ja u školu. Merak ti, bolan, probudit se i ić u školu samo kad pomisliš na kifle! Uh.”

„Nema ti više, Suljo, takih kifli dole.”

„Čuj, nema. Naću ih ja, jarane, taman moro cijelu Bosnu prerovit!”

„Ako nađeš židove, naćeš i kifle bezbeli. Nema židova ― nema kifli!”

„Nema židova?”

„Ja ih nisam vidio.”

„Ima Šiptara, pravili su i oni take kifle.”

„Slabo ćeš, bogami, nać i kojeg Šiptara, i oni su se razbježali.”

Sjeba se Suljo u sekundi. Nema Ismete, nema Keme, nema Čole, nema Baumgartena, nema Šiptara, ničeg nema. Samo Bosna ima, al i nje ko da nema.

„Pa imal kifli il nema? Nemoj me zajebavat!”

„Ima, al nisu nake. Ništa više nije nako.”

„Pa dobro, imaju ćevapi, ima Argeta, ima bostan, žute paprike, toga ima, toga mora bit!”

„Toga ima. I vode i prirode i zelenila i rijeka, raje po kafićima, muzike na svakom ćošku, toga ima, ne velim, to je Bosna, al sve ti je to, jarane, da se nagledaš, ispričaš, napiješ i najedeš, i onda bjež otkud si došo...”

„Pa dobro, radi toga i idem...”

„E, moj Suljo, zajebano je to... Odeš tamo da dušu napuniš, a vratiš se deset kila deblji. Mjesto duše, ti napunio stomak. Ono što ti ispuni dušu prvih dana, zrak, priroda, mostovi, raja, to ti izlapi još dok si tamo, jer čim malo dublje uđeš u Bosnu, samo čemer i depresija, bolan. Ima zajebancije, ko i uvijek, ne velim, al i ovi što se zajebaju ne znaš jel bi se radije smijali il bi udarili u plač. Nadrealisti sad da izađu ne bi bili nikom smiješni. Eto, tako ti je, pa ti gledaj.”

Šuti sad Suljo.

„Imo sam i ja taku pekaru, ‘Zora’ se zvala, tamo kad kreneš na Skenderiju, s ove strane, uz Miljacku. Mi smo ti imali običaj kad se vraćamo iz ‘Steleksa’ da navratimo kod Zore. Ono, u neko doba. Steleks je bio diskać za studente, uglavnom. Puštala se domaća rok muzika. Meni najdraže mjesto u Sarajevu u moje studentske dane. Zora je bila blizu Steleksa, deset minuta hoda. A Zora se zvala žena što je to držala, bezbeli, mi smo je svi zvali Zora. Elem, Zora je imala te tvoje kifle, plus, okretala je čiken isto. Mi nikad nismo imali para za čiken al je Zora skontala fazon, pa ti razreže kiflu, umoči je u saft od čikena, stavi malo i sira, ako hočeš, i eto te: ko beg! Još, ako te zapadne komadić kožice ili mesa što otpadne u saft ― beg begova!”

„Nisam znao da si ti studiro...”

„Ma zajebavo se, kaki studiro. Niko na prvoj godini nije studiro... A bila je i jedna pekara sa tim tvojim kiflama gore kod Muzičke, kad se pođe na Mejtaš. E, tu su bile iste take. Ne znam ko je držo, al smo znali čekat gluho doba da otvore prozorčić... I onda ti tako, kroz prozorčić daju u kesama kifle. E, a one kese zamagljene, kad ih otvoriš pa iščepi ona sparina i pukne te onaj miris, UH! ”

„I?”

„Šta ‘I’?

„Umočil ti kiflu kad si bio dole?”

„U govno sam je umočio! Nema ni Zore, nema ni Steleksa, nema ni one pekare kod Muzičke, nema, jarane, nema ni rokenrola, isto ko ni Ismete i Keme. Sve je isto, ništa više isto nije! Imaju nake kifle, prave sendviče raji u dva po po noći, al nisu ni blizu onih starih.”

„Ima more.”

„More? Pa ti si, jarane, profulo more. Ti ideš u junu...”

„Nemoj mi samo još reć da nema više ni mora? Kad će ga bit ako neće u junu?!”

„Ima, al samo u januaru i februaru. A i to moraš oči zatvorit!”

„Halo, ba, nemoj sad kartu da kencelujem, kakvo te more u februaru spopalo?!”

„Pa jesi ti musliman?”

„Haj, ne seri.”

„Ne, fakat. Jesi musliman, Bošnjak?”

„Fala Bogu da jesam, ne ko ti!”

„Eto vidiš. Ti, jarane, možeš samo u Ulcinj, i to u januaru il februaru, al da oči zatvoriš!”

„Kakav te Ulcinj spopo?”

„Pa tamo, bezbeli, ima muslimanska plaža. Tako kažu.”

„Čuj, muslimanska plaža.”

„Jah, valjda se svi sunčaju i kupaju obučeni. I zatvorenih očiju. U januaru i februaru.”

„Daj, ne seri! Pa kakav ćeš se u februaru kupat nego obučen! Đe si to čuo, zajebaješ me!”

„Ne zajebajem. Nakav efendija, ko fol doktor, s kapicom i bradurinom veli tako. Šta znam, raja mu šalje pitanja a on odgovara. I on vam savjetuje da idete samo tamo u Ulcinj, i to u januaru i februaru, al zatvorenih očiju!”

„Đe si ti to slušo?”

„Šta slušo ― gledo! Naki doktor Enver savjetuje muslimanima, naću ti ga ako hoćeš jal stanemo na rest eriju...”

Ušutio se sad Suljo, otkopava se u sebi, pa se zatrpava, pa otkopava, zatrpava, sve tako... Pustim ga ja neko vrijeme. Al mi ga onda žao bi, vidim zatrpo se do guše, i taman sam htio da mu povratim elan sa Argetom i ćevapčićima, kad će ti on:

„A šta misliš, imal tamo u Ulcinju onih naših kifli?”

Eh et, šta bi mu čovjek reko...