HUSNIJA CRNJAK u epizodi "VRUĆE KIFLE"

„Joj, jesam poželio vruće kifle, jarane, jedva čekam!” kaže meni badžo Suljo, dok smo vozili za Kaliforniju.

Otkako je kupio kartu za Bosnu živ od njega ne mogu ostat; te vruće kifle, te ćevapi, te pita, te prava jaja, paradajz ko jabuka, naše more... E, jebote, naše more ― Bahami su za nas mala maca! Pravo mi je pošo ić na neku stvar. Dobro, prvi mu je put da ide, naivac, ima više od dvaest godina kako je otišo, pa ga donekle i razumjem. I priznajem, ljubomoran sam što on ode a ja se moram handrit u kamionu, ali daj, popusti više, čovječe, došlo mi je da ga izbacim kroz prozor ko žvakaću i da se zaljepi onom iza mene na gumu, da se tako okreće do Kalifornije.  

„U nas je u čaršiji bio,” veli, „Baumgarten, židov. Hej, taj što je pravio kifle, ma platio bi, meščini, 100 dolara samo za jednu Baumgartenovu kiflu!”

Šutim. A u meni kuha.

„To su ti, jarane, smećkasto-rumene kifle,” nastavlja Suljo, „ono, vidiš kako ih je savijo. Uh. A odozgo ona krupna so, morska, šta li. Sa strana ono mekano, kako ih je odvojio, zaljepile se jedna za drugu kako su nadolazile, uh! E kad su još vruće, pa to nema niđe... Ti zagrizeš onaj vrh a ona se pođe ko fol odmotavat, merak, ne znaš s koje bi je strane prije safato! U mene mati prije, svako jutro, ustane, navije radio i napravi kafu. Ja u snu osjetim miris kafe, al se ne budim. Tek kad Ismeta Krvavac zapjeva onu ‘Zemljo moja’, ja znam da mi je ustat. Nema ljepšeg buđenja, miris kafe i Ismeta Krvavac.”

I mene je budila Ismeta, al neću ništa da kažem.

A Suljo već pao u sevdah. „I tako se redaju, sve jedna za drugom, do vijesti. Perem zube, a iz primaće čujem Kemu i „Sarajevo, ljubavi moja”, oblačim se, ide ona od Čole ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’...

„Jes vala, u kojoj smo mi lijepoj zabludi živili...” reko.

„E, onda sletimo dole, do Baumgartena, uzmemo dvije-tri kifle, gledamo ga kako ih vadi iz furune, red se već uhvatio... 6 ujutro. Kifle vruće, ne možeš ih držat u ruci bez papira. Pustile malo masnoću, al samo malo, nečim ih finim premazo frajer, papir bi, meščini, sažvako. I tako... Mati na poso a ja u školu. Merak ti, bolan, probudit se i ić u školu samo kad pomisliš na kifle! Uh.”

„Nema ti više, Suljo, takih kifli dole.”

„Čuj, nema. Naću ih ja, jarane, taman moro cijelu Bosnu prerovit!”

„Ako nađeš židove, naćeš i kifle bezbeli. Nema židova ― nema kifli!”

„Nema židova?”

„Ja ih nisam vidio.”

„Ima Šiptara, pravili su i oni take kifle.”

„Slabo ćeš, bogami, nać i kojeg Šiptara, i oni su se razbježali.”

Sjeba se Suljo u sekundi. Nema Ismete, nema Keme, nema Čole, nema Baumgartena, nema Šiptara, ničeg nema. Samo Bosna ima, al i nje ko da nema.

„Pa imal kifli il nema? Nemoj me zajebavat!”

„Ima, al nisu nake. Ništa više nije nako.”

„Pa dobro, imaju ćevapi, ima Argeta, ima bostan, žute paprike, toga ima, toga mora bit!”

„Toga ima. I vode i prirode i zelenila i rijeka, raje po kafićima, muzike na svakom ćošku, toga ima, ne velim, to je Bosna, al sve ti je to, jarane, da se nagledaš, ispričaš, napiješ i najedeš, i onda bjež otkud si došo...”

„Pa dobro, radi toga i idem...”

„E, moj Suljo, zajebano je to... Odeš tamo da dušu napuniš, a vratiš se deset kila deblji. Mjesto duše, ti napunio stomak. Ono što ti ispuni dušu prvih dana, zrak, priroda, mostovi, raja, to ti izlapi još dok si tamo, jer čim malo dublje uđeš u Bosnu, samo čemer i depresija, bolan. Ima zajebancije, ko i uvijek, ne velim, al i ovi što se zajebaju ne znaš jel bi se radije smijali il bi udarili u plač. Nadrealisti sad da izađu ne bi bili nikom smiješni. Eto, tako ti je, pa ti gledaj.”

Šuti sad Suljo.

„Imo sam i ja taku pekaru, ‘Zora’ se zvala, tamo kad kreneš na Skenderiju, s ove strane, uz Miljacku. Mi smo ti imali običaj kad se vraćamo iz ‘Steleksa’ da navratimo kod Zore. Ono, u neko doba. Steleks je bio diskać za studente, uglavnom. Puštala se domaća rok muzika. Meni najdraže mjesto u Sarajevu u moje studentske dane. Zora je bila blizu Steleksa, deset minuta hoda. A Zora se zvala žena što je to držala, bezbeli, mi smo je svi zvali Zora. Elem, Zora je imala te tvoje kifle, plus, okretala je čiken isto. Mi nikad nismo imali para za čiken al je Zora skontala fazon, pa ti razreže kiflu, umoči je u saft od čikena, stavi malo i sira, ako hočeš, i eto te: ko beg! Još, ako te zapadne komadić kožice ili mesa što otpadne u saft ― beg begova!”

„Nisam znao da si ti studiro...”

„Ma zajebavo se, kaki studiro. Niko na prvoj godini nije studiro... A bila je i jedna pekara sa tim tvojim kiflama gore kod Muzičke, kad se pođe na Mejtaš. E, tu su bile iste take. Ne znam ko je držo, al smo znali čekat gluho doba da otvore prozorčić... I onda ti tako, kroz prozorčić daju u kesama kifle. E, a one kese zamagljene, kad ih otvoriš pa iščepi ona sparina i pukne te onaj miris, UH! ”

„I?”

„Šta ‘I’?

„Umočil ti kiflu kad si bio dole?”

„U govno sam je umočio! Nema ni Zore, nema ni Steleksa, nema ni one pekare kod Muzičke, nema, jarane, nema ni rokenrola, isto ko ni Ismete i Keme. Sve je isto, ništa više isto nije! Imaju nake kifle, prave sendviče raji u dva po po noći, al nisu ni blizu onih starih.”

„Ima more.”

„More? Pa ti si, jarane, profulo more. Ti ideš u junu...”

„Nemoj mi samo još reć da nema više ni mora? Kad će ga bit ako neće u junu?!”

„Ima, al samo u januaru i februaru. A i to moraš oči zatvorit!”

„Halo, ba, nemoj sad kartu da kencelujem, kakvo te more u februaru spopalo?!”

„Pa jesi ti musliman?”

„Haj, ne seri.”

„Ne, fakat. Jesi musliman, Bošnjak?”

„Fala Bogu da jesam, ne ko ti!”

„Eto vidiš. Ti, jarane, možeš samo u Ulcinj, i to u januaru il februaru, al da oči zatvoriš!”

„Kakav te Ulcinj spopo?”

„Pa tamo, bezbeli, ima muslimanska plaža. Tako kažu.”

„Čuj, muslimanska plaža.”

„Jah, valjda se svi sunčaju i kupaju obučeni. I zatvorenih očiju. U januaru i februaru.”

„Daj, ne seri! Pa kakav ćeš se u februaru kupat nego obučen! Đe si to čuo, zajebaješ me!”

„Ne zajebajem. Nakav efendija, ko fol doktor, s kapicom i bradurinom veli tako. Šta znam, raja mu šalje pitanja a on odgovara. I on vam savjetuje da idete samo tamo u Ulcinj, i to u januaru i februaru, al zatvorenih očiju!”

„Đe si ti to slušo?”

„Šta slušo ― gledo! Naki doktor Enver savjetuje muslimanima, naću ti ga ako hoćeš jal stanemo na rest eriju...”

Ušutio se sad Suljo, otkopava se u sebi, pa se zatrpava, pa otkopava, zatrpava, sve tako... Pustim ga ja neko vrijeme. Al mi ga onda žao bi, vidim zatrpo se do guše, i taman sam htio da mu povratim elan sa Argetom i ćevapčićima, kad će ti on:

„A šta misliš, imal tamo u Ulcinju onih naših kifli?”

Eh et, šta bi mu čovjek reko...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "INTERMECO ILI SAMO SE MERAK MJERI ĆEIFOM"

Safatala me naka nostalgija danas čitav dan, ne znam đe udaram.

Sanjam ja sinoć sebe, ko dijete sam, al u ovim godinama. I svi su moji isti i nakvi kaki su bili kad sam ja bio dijete, samo sam ja vakav kakav sam sad. Sve isto: trbuh, surla, pluća od pušenja, sve.  

Elem, igram ja lopte sa djecom iz mahale, sav se oznojio, zadiho se pravo, hoće duša na usta. Al pičim ja dalje, imam onaj dječiji polet, driblam, nabacujem, zabijam, ma niko ko ja. U poluvremenu otrčim do kuće, viknem materi da mi namaže krišku, napijem se vode, ona me ruži što vruć pijem hladnu vodu, ja se samo nasmijem, onu krišku u ruku, pa nazad, na teren. S kriškom u ruci. Driblam i držim krišku u ruci. Djeca trče i padaju oko mene, ne mogu mi ništa, a i đe će, vidi me, ja stara poguzija, a ona kriška od onog domaćeg hljeba iz okrugle tepsije, hljeb nadošo pravo, mati ga presjekla napola, pa mi sa sredine odsjekla šnitu, namazala putera i meda, merak, nikad pojest!

A merak se ne jede u dva zalogaja, to ide natenane, inače nije merak. Sve ima svoju mjeru, al se samo merak mjeri ćeifom.

U neko doba čujem mater kako me zove: „Husnija, Husnija! Huso, sine, babo te zove!” Kad babo zove, onda nema sad ću, eto me, nego ideš iste sekunde, babo zove. Uletim u kuću, ope se napijem nakav vruć hladne vode, mati me samo pogleda s prijekorom. Ja joj namignem. Pogledam, babo sjedi na minderluku. Zabrinut. „Huso, sine”, veli, „dođi vamo da te babo nešto pita.” Ništa me nije sikiralo više od babinog smirenog glasa. On kad se prodere, ja znam šta mi je, al kad vako smireno govori, onda ne znam ni šta mi je radit ni šta očekivat. Jednom mi je tako reko „Dođi vamo da razgovaramo” i otad sam moro materi prat suđe, izbacivat smeće, i vazda nakih obaveza mi je pripiso, a sve lagano i uljudno, pokoriš se, totalno te obori ozbiljnost situacije u njegovom glasu. Kad se prodere, nacijepaš drva, odeš ranije u krevet, kazna bude oštra, al kratkotrajna. To mi je vazda bilo draže, nego ovo vako... smirenim tonom... Sjedi babo, pušeka onaj svoj čibuk, podbočio se o koljeno.

„Misliš li se ti ženit?” pita mene babo, kad sam sjeo, primirio se i pripremio.

„Ja sam oženjen, baba, ima već deset godina...”

„Ih, deset godina! Pa kako ja tu mladu nikad ne upozna, moj Huso, ne valja ti to...”

Šutim ja, ne znam šta da mu kažem.

„Imaš li djece?” pita on mene.

„Imam. Dva sina. Kerim i Nedim. Jednom pet, drugom osam.”

„Mašala! A mlada, kako ti se hanuma zove?”

„Džemila.”

„Đemila, a đe mila a đe draga li je”, zeza se babo.

„Amerikanci je zovu Dzcemila, ne znaju pročitat bez kvakice... Mislila je promjenit ime, al bi onda bila Jemila, pa nije...”

„Neka nije! Čuvajte vi naše, šta znaju oni šta je mehko DŽ a šta tvrdo...”

„I ja joj to velim... A dobra je, baba, samo da je vidiš, lijepa, vrijedna, samo tako...”

„Haj, haj, neka je, sebi je... A i tebi bezbeli... Nego, kako ti je tamo, zaigral se lopte, sjedne li se, zapjeval se, ima li meraka u toj tvojoj Americi?”

„Ima, jaštaradi, al uglavnom bez onog E...”

„Šta bez E?”

„Merak, bez slova E. Izbaciš ono prvo E...”

„... I ostane ti MRAK.”

„Tako nekako, ne znam nekad đe udaram, isto ko da mi svjetlo u hodniku ugase...”

„A što to, moj Huso?” reče babo, nabora lice zabrinuto, pa povuče dubok dim i izbaci ga najedared.

„Šta znam, baba, poleti tam, poleti vam, nekad ne znaš ni đe si pošo ni dokle si stigo...”

„Pa, zakoči, Husnija, majkamustara, zakoči... Stani, osvrni se, isto ko kad igraš polutku, moraš vazda znat đe ti koji igrač stoji, isto onaj, kako se zove... Zidan! Moraš nekad stat na loptu...”

„Ma stanem ja, babo, al se vazda nađe neki da mi uleti klizeći... Noge mi polomiše!”

„E, pa moraš znat đe su ti i protivnički igrači...”

„U tome i jest problem, što ja više ne razaznajem protivničke od svojih... Ubiše me sa svih strana...”

„Tako ti je, sine, kad si kapiten... Moraš imat pregled na terenu i apsolutnu kontrolu u nogama. Nije lahko, al ti nema druge...”

„Jah...”

„Haj sad, crtani, pa pišat i spavat”, reče babo.

I ja sav sretan, sjednem pred televiziju, taman 7 i 15. A na bijelom ekranu ona glupa kocka, i ispod nje piše crtani film. Al nikako da krene. U po frke, nestade kocka, zacrni se ekran, i ja kontam sad će Tom i Džeri il nešto tako, kad ope bijeli ekran, ona kocka, samo što sad piše INTERMECO. Buljim ja tako u ekran, dnevnik samo što nije počeo, preskočiše šupci opet crtani, ja gledam i ne vjerujem... INTERMECO, evo već pet minuta tako. Ona kocka stoji li stoji... A valja ić pišat pa spavat.

I probudim se tako, mal se nisam upišo. Džemila bi ko hrkala, al se suzdržava. Provjerim djecu. Na mjestu. Ispraznim mokraćni mjehur i vratim se u krevet. A on topao, uh... Merak. Uvučem se pod jorgan ko puž u kućicu. Zašuškam noge, lijepo mi pravo. Kerim spava između mene i Džemile, matermunjegovu, automatski me nogicom spuca u arkardu. A meni smiješno...

Eh, eto ti meraka, moj babo, šta mi treba bolje...

Al ona kriška iz sredine okruglog hljeba... E, ona me proganja otkako sam usto, ne znam đe bi sa sobom. Stao mi zalogaj u grlu, pa ni tam, ni vam... I materin glas... „Huso, Huso, Husnija, sine, otac te zove!”...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DŽIZUS, DŽIZUS"

Ameri su ludi za Džizusom.

 

Za ovih godina kolko vozim kamion, prešo sam Ameriku uzduž i poprijeko i gdje god sam se uspio malo prošetat kroz čaršiju sreo sam po jednog mahnitog kako stoji na sred džade i viče: „Džizus ovo, Džizus ono!” Ti su tipovi tolko ufurani na Džizusa i na Sudnji dan da ako malo staneš i oslušneš šta oni balezgaju ― pravo se prepadneš. Fakat je nevjerovatno kolko neko može biti u nečemu, do guše. Ti tipovi prijete, unose se ljudima u facu, deru se iz svega glasa, prizivaju pakao, doslovno se ponašaju tako ko da im sam Džizus šapće na uho šta će govorit. Eto, ko ovi što mimo njega prolaze i gledaju ga ko bekana, oni će svi gorit u vatri pakla, a on, i oni koji se poklone njegovim upozorenjima, oni će živit u sreći i rahatluku dokle god mi ostali gorimo u vatri, znači ― vječno. Ima takvih budala svuđe, ne velim, al što ih u Americi ima... tobejarabi.

E sad, između ovih što viču Džizus, Džizus! i onih što viču Alah Uekber!, i unose se ljudima u kameru, nema apsolutno nikake razlike. Ako mene pitaš, to je sve gola budala do budale. Što je najsmješnije, i jedni i drugi misle da ih dijeli nebo i zemlja, odnosno raj i pakao, ali njih more jedino zid u kakoj dobroj ludari da dijeli. Tu, svako sebi, između svoja četiri zida, može da se dere do mile volje Džizus, Džizus i Alah Uekber! Čuće njih ovi njihovi i tamo, al neće zato turistima upadat u kadar. Jah. Manse, bolan, Džizusa, ufati se kake motike! Posadi kaku papriku, paradajz, gljive, skupljaj puževe, šta ja znam, saberi koke i prepelice da ti nose jaja, odnesi komšiji, kaži kaku lijepu riječ, sjedi s familijom za sofru, manse tih mesijanskih zadataka, ako si već navro pretvori vodu u vino da raja padne u sevdah, hodaj po vodi, liječi bolesne, al se nemoj, bogati, sikirat tolko za mene, taki ko ti mi ništa dobrog napravili nisu! Šta me više handriš sa džehenemom, pa se sad moram i na aerodromu izuvat, ko kakav papak. Ništa ovi Džizus, Džizus nisu drugačiji od onih Alah Uekber, ista je to sorta. Svugdje ima takih budala.

A ima, bogami, i onih što MISLE da su Džizus. Tolko su oni ubjeđeni da su Džizus da ubjede i sepet drugih da su oni Džizus. I začudo, uvijek je Džizus neki bijelac. Niko drugi, vazda bijelac. Jebote, pa ni Džizus nije bio bijelac, a oni su Džizus-bijelac. Tolko im je taj imidž Džizusa sa uredno potkresanom bradicom, pravilnim nosom i fino raspoređenom, očešljanom kosicom ušo u glavu, da se svi furaju na imidž koji niđe veze sa pravim Isusom. Niđe veze! Da je barem kaki Džju, s onom svojom jevrejskom surlom i garavom kosom, izašo u papučama i s čaršafom preko ramena, s kakom ovčicom što mu se vrti oko čvornatih nogu, i reko: „Ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo. Al kaki to. U Americi je vazda naki bijelac Džizus. I vazda nađe još veće budale od sebe koje ga falow okolo ko blentave ovčice. Kakav Džju, Džizus je bio wajt! Il da je barem Mexikaner... U Americi ima 34 miliona Mexikanaca, a ja sam u upozno samo tri: Horhe, Hoze, i Hezus! Nema četvrtog. Ako ga i ima, onda mu je midle nejm jedno od ova tri. Znači, da je došo kakav Mexikanac pa reko: „Maj nejm iz Hezus, ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo, frajer se fakat zove Isus... Al, kaki. Džezus mora biti wajt, nema druge!

Kad skontaš, crnci su najpametniji. Đe si vidio crnca da kaže: „Ja sam Džizus, falow mi!”? Nisi ga vidio. A zašto? Zašto nema baš ni jednog crnca od ovoliko crnaca u Americi da ne tvrdi da je Isus. Barem jedan? A vole oni Džizusa, nije da ga ne vole. Imaju one crkve, svakake nekake, padaju u trans, ljube zmije, horovi im prave dernek u crkvi, i njih svakakih ima. Al nema ni jednog Džizusa... Jarane, da dođeš crncu i da mu kažeš: „Ja sam Džizus, falow mi!” reko bi ti: „Ako si ti Džizus, ja sam Betmen! Šta uzimaš, jadan ne bio!” „Ja sam Džizus!” „Dobro, Džizuse, haj prošetaj, krek je u onom kvartu, zaluto si.” „Ja sam Džizus!” „A Džizus? Ok.” BAM, BAM, BAM!!! „Ubi ti Džizusa...” kaže onaj drugi crnac ovom prvom crncu. „Dont wori, ako je pravi Džizus, ustaće za tri dana!” I završena priča. Nema u crnaca Džizusa. Samo su wajt pipl Džizusi.

Ako nisi Džizus, onda si njegov sljedbenik, apostel, il kako se već kaže. Desna ruka Isusova. A to je maltene, pa ko Džizus. A svijet je slijep, zavijen u crno, niko ništa ne vidi. I tu si ti, shvatio si čarobne riječi iz magične knjige. Ostali su u zabludi. Ali, tu si ti. Jebo i paprike i paradajz, i puževe, koke i prepelice, familiju i komšije, daj da se ja poponjem na onaj kamičak pa ljudima otvorim oči. Da im kažem da se velko sranje sprema, da vremena nema, da je čitav svijet u kurcu lijepom i da nam Sudnji dan dolazi... A samo će vjerni i pošteni doživjeti raj... Tamo nas čeka vječni život u izobilju i svašta nešto... BLA, BLA, BLA... BUUUM!!! Alah Uekber!

E, moj bekane... Vjernih i poštenih i nikom ni krivih ni dužnih u toj tvojoj priči isto ko u sarajvskom tramvaju osamdesetih: ne moreš dihat a kamoli prdnut rahat, raja se po vratima vješa ― nema mjesta! Ispunjeno, gotovo! Ne trebaju mene luđaci napominjati kako je ovaj svijet mahnit. Vazda je bio! Ništa se tu promjenilo nije. Prije su spaljivali na lomači one što tvrde da je Zemlja okrugla, sad možeš pričat i da si Džizus niko ti ništa neće (osim ako isto tvrdiš u blek nejberhud). Prije nisi ni drvo smio posjeć jer si Musliman, a sad dižeš raju u vazduh i vičeš Alah Uekber. Ne trebaju meni tvoja upozorenja, voda se diže, zrak se zagadio, dihat se ne more, hurikani i cunami, led se topi, međed nema nogom gdje da  stane, rupe se nake, jebote, otvaraju, zemljotresi, poplave i ratovi... Šta ti nama imaš reć što nam se samo već ne govori? Ništa. Ufati se motike. Više ćeš mi tako kazat nego da mi se bečiš i derečiš, ne mogu s djetetom proć kroz ulicu, a da me ne pita: „Šta to, tata, ovaj priča biće smak svijeta?”

A ja uvijek, i samo jedno imam da mu kažem:

„Oprosti im, sine, ne znaju šta čine!”

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "MIDŽETS, REDNEKSI I OSTALI"

Vozimo se prema Wašington Di-Si-ju, paršal tura, bezveze, i pitam ja Sulju:

„Suljaga, znaš ti ko su litl pipl?”

„Jel to neka zajebancija?” pita on mene.

„Nije, ba, ozbiljno. Slušo sam nešto na radiju, dok si ti spavo, ima neki test, uradiš i vidiš jesil hejter il nisi...”

„Test? Joj, nemoj mi testova, ako sam išta mrzio u školi to su testovi. Tolko ih mrzim da sam jedva i za vozačku položio ― muka mi je od testova! Sad i kad auto odvedem na test, meni hoće nešto da bude!”

„Ovo je, ba, nako, da ubijemo vrijeme, zajebancija...”

„Haj, dobro, ućerotisebi, pitaj...”

„Ko su litl pipl?”

„Litl pipl?”

„Jah, litle pipl.”

„Pa to su mali ljudi, ućerašim.”

„Dobro, mali ljudi u prevodu, al za koga se kaže ‘mali ljudi’?”

„Filipinci, Japanci, Kinezi... nisu ni Mexikanci baš nešto visoki...”

„Ha, ha, ha, ha, ha! E, lud si, majkemi!”

„Što? Pa ko ima manji?”

„Midžets!”

„Patuljci?”

„Jah, patuljci! I oni su ljudi. Samo što nije kulturno reć ni midžet ni patuljak, već litle pipl...”

„A šta su onda Filipinci, ako su ovi litl pipl? Kako onda njih zovu?”

„Pa, ‘Filipinci’, kako će ih drukčije zvat? Vidiš, Suljo, ti si rasista a ni ne znaš!”

„Haj, ne seri! Meni su baš simpatični ti midžeti...”

„Čuj, simpatični...”

„Jesu, bogami, još ono kad sam klinac bio pa gledo Snježanu i sedam patuljaka, baš su mi bili simpatični, i ostali mi simpatični... Ono, ona spava, a oni sve nešto fino oko nje... A i šta će, jadni, s onim prstićima...”

„HA, HA, HA, HA!!!” smijem se iz stomaka. „Jebote, pa ti nisi samo hejter, nego si i seksualni manijak!”

„Pa, de, reci, majketi, da nije bila bajka, bil je pustili da im tek tako leži ondje a da je neki ne čačne? Al, jebiga, prstići ko banjalučki ćevapčići, šta će, sve i da čačnu...”

„Banjalučki ćevapčići?”

„Ja, ba, a one rukice ko krilca u pileta! Sve se nešto kofrče, kontaš samo što ne polete, al đe će od nolke glave, nema pojma!”

„E, pa ti fakat nisi normalan!” umirem od šege.

„Što? Tebi pile nije simpatično? Ne, fakat, meni su patuljci baš simpatični. Bio je u nas u čaršiji jedan, Memo, svi ga zvali Ćevap, vodo jedno vrijeme najbolju koku u gradu. Eto, pile ufatilo koku! Hehehe... E, to nikom nije bilo jasno ni šta ni kako, pričalo se da je trebo igrat kod Kuste u ‘Domu za vješanje’, pa se ova valjda napalila. A i bio je šega pravo, gotivila ga raja. Al znaš kakav je svijet u nas, meščini, i crnca bi joj oprostili al đe će za patuljka, niđe veze. Tako, naredi joj babo da prekine s Ćevapom, ovaj se propije i ništa od ‘Doma za vješanje’. Umal se on nije objesio, jadan, al nije mogo dokučit lustera!”

„Ha, ha, ha, ha! Čuj, nije mogo dokučit luster!”

„Pa, nije! Istina živa! Ufatio ga otac na kuhinjskom stolu kako se pati svezat kanafu. Ubio boga u njemu! Đe ti neće bit simpatičan!”

Oplakah, ne mogu se zaustavit. Zamišljam patuljka na kuhinjskom stolu...

Jedva se smirih. „A bil ti glaso za midžeta da bude predsjednik?”

„Amerike?”

„Jok, eto ― Liliputanije! Jah, Amerike...”

„Pa, šta ja znam, bilo bi mu zajebano stat za govornicu, valja stalno namještat mikrofon i to,  morali bi stalno hodat za njim s onom barskom stolicom: izvolte, gospodine, predsjedniče!” Pokazuje Suljo rukom na pod od kamiona dok govori. Meni suze ferceraju na sve strane. „Il to, il bi mu morali napravit govornicu po njegovoj mjeri,” veli. „Al onda bi ovi drugi što govore morali sa sobom nosat štokrlju da sjednu! Ne valja kako god okreneš!”

Jedva nekako dođoh do daha.

„A gej za predsjednika, bil glaso za geja?”

„Za pedera?”

„Jah.”

„Ućerašmu, što ne bi! Veći je peder onaj Dolald Tramp od svakog normalnog pedera. Kad sam mogo glasat za crnca, glaso bi i za pedera, ućerašmu.”

„Ti fakat glaso za Obamu, čeko u redu i to?”

„Ja, bogami, u red stajem samo za ćevape! Al sam navijo za njega! Đe neću, čovjek pola musliman!”

„Nije, bolan, Obama musliman, Suljo.”

„Kako nije kad mu je midl nejm Husein. Tvoj imenjak, jebogati, šta će drugo bit neg musliman? Samo se zamaskiro dobro.”

„Vole to muslimani, da se maskiraju.”

„Jaštaradi neg vole.”

„Znači, navijo bi za midžeta da je musliman?”

„Jašta!”

„A da je midžet crnac, musliman, i još gej, a Mexikanac! Bil onda?”

„E, onda bi mu pomogo da zaveže kanafu za luster!”

„HA, HA, HA, HA!!!”

Dok smo se vozili, pričaju ovi nešto na radiju o Donaldu Trampu, kako hoće da napravi wol na granici s Mexikom, kako hoće da protjera muslimane i sve te budalaštine.

Kaže Suljo, nipenišes, kaže:

„Jah, budale. Kakav ga zid spopo? To je glupa ideja pravo!”

„Što?” pitam ja.

„Čuj, što. Pa vako su Mexikaneri morali plivat preko Rio Grande, pjehe kroz pustinju, satima, danima, ko živ ko mrtav. A ova budala ako napravi wol, ovi samo preskoče ― i eto ih u Americi!”

„Jebote, Suljaga, ti si pametniji od Trampa. U pravu si, čim preskoče zid mogu tražit azil...”

"Nego, kad smo već kod hejtera”, kaže Suljo, „imam jednu super ideju za biznis. Treba iskoristit sad ovo što su se rednexi povampirili... Vidio si kod nas, najlakše je zaradit lovu kad se raja povampiri. Sjećaš se ono kako su Hrvati prije rata prodavali fol čisti hrvatski zrak?”

„Jah? Ti bi prodavo čisti američki zrak?”

„To je isfuran fazon. Ja bi im prodavo bijele čaršafe.”

„Što bijele čaršafe?”

„Iz fazona. Da imaju za one svoje kapuljače.”

„A kako će raja znat da su čaršafi za to?”

„Znaju oni... znaju. Plus, možemo i iscrtat, onom isprekidanom linijom, nacrtaš i makaze, fol, kuda treba rezat, obilježiš i đe idu one rupe za oči, i eto ti biznisa! Imaš tvin, kvin i king sajz... Kej Kej Kej kapuljače za čitavu familiju!”

„Nije to ni loša ideja... Samo ne bi reko da je to legalno...”

„Joj, tebe, budale. Nećeš ih zvat Kej Kej Kej kapuljače, nego, fol, kostim za Helovin, URADI SAM, taj fazon... Staviš na internet, zaradiš lovu, a poslije nek nas i tuže, mi imamo pare za kort! Tako su se svi lopovi u Americi obogatili.”

„Nije ta ideja tako ni loša. U Americi redneksa taman da se obogatimo”, ja ću ti njemu. „A znaš li ti što njih zovu redneksi?”

„To ‘rednek’ u prevodu znači crveni vrat, a što crveni vrat, jebiga, što se kod nas za seljaka kaže da je seljak, šta znam...”

„Zato, bolan, što kad rade na njivi, po onom suncu, naki bijeli, isto Irci, pocrvene im samo vratovi i ostane im tako linija, pa zato ― red nek. Inače, nemaju škole, zavijaju kad pričaju, vole Džon Vejna i mrze crnce, aligatori su im domaće životinje, taki najviše glasaju za Trampa sad.”

„Ima i kod nas tih redneksa kolko hoćeš! Al dobro, volim i ja Džon Vejna. Gledo sam jednom u Njemačkoj na satelitu neki turski kanal, tamo u filmovima pričaju turski isto ko u Njemačkoj što pričaju njemački. Elem, ulazi ti Džon Vejn u salun i kaže: Merhaba! A ovi će ti njemu: Merhaba, šerif! Turci bezbeli mislili da se ovaj zove Šerif, pa počeli djeci davat imena Šerif.”

„Šerif ti je, bolan, stara arapska riječ. Znaš ono Bajram Šerif...”

„Vidi fakat, nisam konto o tom.”

Šuti Suljo, konta. „Pa što onda kauboji kažu za šerifa da je šerif? Kake oni imaju veze sa muslimanima?”

„Pa, jebogati, isto ko što se i brojevi s kojim pišemo zovu ‘arapski’...”

„To znam, al što se zovu arapski?”

„Pa zato što su arapski, ućerotisamsebi!”

„Znajul to Ameri, da je šerif arapskog porijekla i da su im brojevi arapski?”

„Ne vjerujem. Al to se kod nas učilo u četvrtom osnovne, jebogati, trebo si to učit.”

„Pa i jesam garant, al mi se sve pomiješalo otkako su me Jovan i Miloš provukli kroz svoje šake, jebiga.”

„Kako se onda sjećaš Meme Ćevapa?”

„Đe se neću sjećat Ćevapa, živio odma niz ulicu. Ono što sam učio u školi to je uglavnom izlapilo, a ono što sam vidio u životu ― to je ostalo, bezbeli. Plus, i dan-danas kad pomislim na ćevape, ja se sjetim Meme Ćevapa. I njegovih rukica. I glave. I njegove sudbine. A simpatičan bio pravo.”

„I? Šta bi sa Ćevapom?”

„Razvlačili ga oni naši redneksi, ruke za kamion, noge za traktor, i tako ― da vide mogul od njega ‘napravit čovjeka’”

„Pu, jeboimjamater!”

Ušutismo se obojica.

„E kad smo već kod ćevapa, mogli smo svratit do Šefke”, predložim ja.

„Glasam ZA!” složi se Sulejman, i mi pravac na ćevape. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "AMERIČKI BOSANAC"

Odlučila Džemila da stavimo parket u kuću, a ono što odluči Džemila to je zakon koji stupa na snagu momentalno i bez oklijevanja.

Ruku na srce, kad bi se malo analizirala ta njena odluka ― nije to od juče. Trabunjala je ona i pominjala parket i smrdljivi tepih kad god bi joj se prilika ukazala. A to je ustvari pripremala teren. Psihički ti uturi u glavu da je tako i da tako mora bit, pa nekad čak kontaš da je to bila tvoja ideja, a ne njena. Tolko ti uđe u onu podsvijest, il kako se već zove. Al, džaba, ope se iznenadiš kad ti za kafom kaže: „Zvala sam čovjeka za parket, doće sutra da izmjeri!” Jebote, isto ko da mi je rekla: „Zvala sam grobara, doće sutra da te izmjeri!”

Tako, došo čovjek, izmjerio, odma sklopimo ugovor i eto ti njih sutradan da krenu sa poslom. Nema u Džemile tamo-vamo, samo oštro i na prvu. 

Ono, prije sam ko naivac: šta, kako, otkud to sad odjednom... Sad samo potvrdim, pa čak i ako mi nije jasno, ja potvrdim, za svaki slučaj: „Aaa, ono što si pričala...” I tu je gotova priča. Sutra dolaze ljudi. Što znači: valja mi ustat rano, valja mi uklonit stvari, pripremit teren, bit ljubazan sa tim ljudima koje ne znam, naručit picu (našim naručuješ ćevape a Amerima picu), poturit malo i leđa, takav je običaj, ne moreš gledat da ljudi rade a ti stojiš ko bekan, šta ja znam, potrošit čitav dan na tu njenu ideju, jebote, koju tako strastveno i majstorski preko noći pretvori u djelo. A ja, naivko, konto, imam dva dana da se opustim, pogledam rahat košarku, fudbal, piva, meze i to... Kaki to... Parket, pa ondak na put, za volan.

Elem, dođoše ljudi izjutra ko nacrtani. Gledo sam neko vrijeme, dok sam briso krmeljove s očiju, imal kaka gumica da i njih izbrišem. Nema. Stoje tako, čili i orni za rad. Hoće pare. Pare, kojih nemam!!! Parkirali kamiončić i smješkaju se. Samo što ne trljaju ruke. Primaju oni i kartice. Haj, bujrum, jepteme, niste ni prvi ni posljednji. Jedan se zove Hezus a drugi Mozes. Evo ih, Isus i Mojsije su došli da me izbave iz svakodnevnih halucinacija što se isparavaju iz mog debelog tepiha, koji sam, baj d vej, isto tako skupo platio i postavio po Džemilinom naređenju, odnosno, otkrovenju. 

Guraju oni one stvari, a ja ih gledam i koordiniram (joj, što volim ove naše riječi sa dva O, valjda je ova jedna od tih)... Uglavnom, ja kOOrdiniram, valjda, bezbeli. Al džaba, poguram i ja malo. Za nikake pare, onako. Džemila se, naravno, isparila sa djecom, otišli do dauntauna da udahnu have, a meni je deverat sa profetima. Pa ti gledaj. Reko ja njima: „Du ju vant pica or boznian sosidž barbikju?”, što bi značilo u prevodu: hoćetel da naručim picu il da napravim ćevape na roštilju. „Barbikju!!!” povikaše u glas i Isus i Mojsije. Dobro, odo ja nahajncat roštilj, a vi ko u svojoj kući. Valjal ova? Valja! Piva? Može! Dadnem im po pivu; joj, da vidiš kako safataše onaj kauč, ko da nije kauč. Odma im se raspoloženje popravilo. A i meni, iskren da budem, nemoj samo da moram nešto gurat i nosat. Ako me ufati u krstima, onda ne mogu ni u kamion sjest i možeš me jebat. A valja zaradit ovo što smo već potrošili. Odem i potpalim roštilj, izvadim ćevape iz frižidera, iz Husinog granapa, na kutiji piše i na našem i na engleskom: „Bosanski ćevapčići”, „Bosnian cevapcici”. Stavim cevapcice da se peku laganice.

Uđem u kuću, a Isus i Mojsije već prebacili sve stvari iz spavaće u primaću. Gledam ja onu hrpu nagomilanih stvari, ladice pune: posteljina, jastuci, garderoba, jakne, kaputi, Džemiline cipele, dječije stvari, neke igračke, slike u okvirima i slike bez okvira... Prošetam kroz kuću da vidim šta sve još treba prenijeti i kako sve to napraviti sa što manje posla. Kad sam skonto kolko je stvari u kući, zamantalo mi se u glavi. Sav se život čovjeku svede na ove stvari, kontam. Dođeš u praznu kuću i prvo što pomisliš je da treba ispunit taj prostor stvarima, tvojim stvarima. Bez svojih stvari se ne osjećaš svoj. Pa kupuješ, unosiš, donosiš. Radiš da bi imo krov nad glavom i da bi napunio ono ispod krova svojim stvarima, koje ti, u suštini, ne znače ništa, jer ih ionako mijenjaš, bacaš na smeće, kupuješ druge, bolje, ljepše, novije, dok se i to ne ofuca i ne promjeni nečim drugim. Uvlačiš se u kredite i u dugove zbog stvari koje će jednog dana završiti na smeću. I tako đe god ideš, gdje god dođeš, u hotel, nekom u posjetu, ideš na put ― vazda nosiš neke svoje stvari sa sobom, jer bez njih isto ko da nisi svoj i ko da ti nešto fali ako nije uz tebe neka tvoja stvarčica. I sve tako, u krug. Dok jednog dana i sam ne završiš ko stara, ofucana stvar. E, onda ti ne treba ni ona stvar u gaćama, ništa ti onda više ne treba; ništa više nije tvoje, pa ni ti sam.

Gledam te stvari po kući, pa me naka nostalgija spuca. Sjetim se svih svojih stvari koje sam u ratu izgubio, al kojih mi ni sekunde nije bilo žao, jer gubile su se onomad mnogo važije stvari od stvari na kojim, jedeš, spavaš i kojim se oblačiš. Jedino što nikad neću prežaliti su porodični albumi, fotke iz mog djetinjstva, iz škole, s radne akcije, s mora, ona s magarcem, sve one s rajom kojoj sam zaboravio lica, dedo, nana, mati, otac... Halalio sam fašistima sve, ama baš sve, ali te uspomene nikad nisam niti ću moć. Ljubomoran sam na ljude koji su izvukli svoje porodične albume, pa sad ponekad sjednu sa djecom i unučadima pa ih prelistavaju. Koje je to bogatstvo, jebote! Tome nema cijene. To se ne može kupiti. To, da imaš dokaz da si nekad živio. Jer, ja se i dan-danas osjećam ko da sam se rodio u dvadesetosmoj, a onaj život prije toga ― taj je život pripadao nekom drugom Husniji Crnjaku, ja sa tim nemam ništa, jer nikakvih dokaza nemam. Još mi kažu kad sam otišo u Bosnu da izvadim pasoš, pa mi prvo trebala lična karta, kažu: „Tebe nema u sistemu! Kako mi da znamo da si ti ― ti! Idi, izvadi rodni list, pa se onda javi! Znači, prvo rodni list, pa adresa stanovanja, pa lična karta, pa državljanstvo, pa tek onda pasoš!” Vozali bi oni mene tako, maltene đuturuma, iz Federacije u RS, iz RS-a u Federaciju, s latinice na ćirilicu, s ćirilice na latinicu, samo da im potvrdim, da im dam dokaze da sam ja ― ja, Husnija Crnjak, glavom i petom! Pu, jebo vam Husnija mater! Pokupim se i vratim se za Ameriku, i nikad više nisam dole otišo. Oni će meni da ja nisam ja. Poserem im se na sistem.

Kontam tako, a naka mi se grudva zaglavila u grlu, nit je progutat nit je ispljunuti. Vidim u malog na stolu DVD što mu je kouč sa košarke snimio, pa to stavim u kutiju, pokupim sve slike iz obje dječije sobe, sa one hrpe, đe god sam vidio kaku sliku ja sam to metno u kutiju i u garažu ― pohranio na sigurno. Valja ovo čuvat. Ovo su moje stvari! Moja blentava čeljad ne zna koliko su sretni i bogati. Ne znaju. Al znaće možda jednog dana, znaće... Valja ovo čuvat. Ovo je trežur s blagom. Životom branit. Ih, da sam znao onda, pokupio bi one albume čim se zapucalo i u pizdu materinu odlepršo, pa nek oni brane ovo što su danas odbranili! Oni će meni da ja nisam ja! A kad je valjalo uzet pušku, onda nisu pitali koji si ti, svi su znali da sam ja ― ja! A sad se prave budale.

Joj, jesam se naljutio na samog sebe. Al sam fotke, memori-stikove i DVD-jeve zašteko. Tu sam sad ja ― u toj kutiji, na stalaži u garaži. Sve dok me ne dođu izmjeriti... Uh, jebote, zaboravio okrenut ćevape!!! Izletim napolje, a tamo se ćevapčići već ugljenisali. Digo se dim, ko kad su četnici palili moj slike sa ekskurzije.

E, jebiga, Mojsije, ješćeš ipak picu. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BRAZILSKI KOMARAC AFRIČKOG PORIJEKLA DOŠ’O NA FLORIDU I UBO BOSANCA"

Vozili ja i badžo Suljo u mene na Floridu i ujede ti njega tamo komarac.

Ko ne zna šta su i kaki su komarci na Floridi nema pojma šta su komarci! To nisu komarci, to su komančerosi! Naši su komarci više, nako, avijatičari, bezidejno-krvopijski avijatičari, nemaju baš neke posebne strategije, osim da ti se krvi napiju. Jer, kod nas su i komarci ko i sve druge balkanske krvopije: letaju i zujkaju okolo dok se ne navikneš, a onda ti se bestidno spuste za vrat, maltene ko leptir na cvijet, i loču dok ih ne poklopiš. Ako si ikad pustio balkanskog komarca da ti se napije krvi, mogo si izvući samo dva zaključka ― jedan je da neće otić dok mu trbuh ne nabrekne od tvoje krvi, pa makar dobio i klempu, i drugi: tolko se preždere da jedva uzleti, što znači da ga možeš pljesnuti i u letu. Al naš ga čovjek pusti, neka ga, samo da ne pretjera, a komarac ko komarac, ne bi bio krvopija da ne pretjera, pa se na kraju šamaraš isto krava repom. Uglavnom, balkanski komarci su toliko željni tvoje krvi da će i život svoj dat samo da ti je se napiju što je više moguće, a naši ljudi će trpit što je više moguće, pogotovo ako još i oni popiju. Naš čovjek na teferiču i pod dejstvom alkohola nacuga i komarce, pa ovi onda zvrndaju okolo ko muhe bez glave. To je fakt ― ta simbioza. Tako smo u simbiozi živili sa krvopijama stotinama godina. Sad, ne bi tvrdio za garant jel u Bosni prirodna selekcija i danas funkcioniše, il su se komarci povampirili ko i sve ostalo što se na Balkanu povampirilo, ne znam... Nisam dugo teferečio na Bosni, pa ne mogu kazat.

Al ovi komančerosi s Floride ― e to je već druga priča! Oni ne zuje! Oni se šunjaju u letu! Komančerosi, nindže. Jebote, naš komarac kad ujede zasvrbi malo, počešeš se, i vozdra. Komančeros kad te bocne, brale, češeš se i u snu, kožu dok ne podereš. A zvuk ne pušta, ko što reko, šunja se. Sleti malo na zid, izvidi situaciju, pa malo s jedne strane, malo s druge, i onda nađe neko mjesto, najčešće tamo gdje ga ne možeš ni čut ni vidjet, zglob od noge, sljepoočnica, taban, zavuče se pod nogavicu, bode kroz čarapu, ma služi se svakojakim forama, i još ubode da maltene i ne osjetiš dok se ne pođeš češkat. Ustvari, mislim da ubude malo tam, malo vam, da zavara trag, i tako te izbode čitavog dok se ne naloče. Pravu koleteralnu štetu osjetiš tek istu veče u krevetu il ujutro za kafom, kad vidiš šta si sebi napravio u snu, češući se.

Tako je moj haver Moke što živi na Floridi razvio čitavu teoriju o ovim komančerosima. Kaže, ne znaš koji su zajebaniji ― oni sitni il oni krupni. Kaže, nije još dozno jesul ovi sitni ustvari ovi krupni dok su sitni, al fakat ne znaš koji je gori. Krupni ti, veli, može komotno sjedit na ramenu i sisat ti krv iza uha, tolka mu je ona surla! Taj bi se i vampiru krvi napio! Kaže, svake godine na Floridi povećavaju dozu onog otrova što praše, došli su do granice da će prije ljudi počet crkavat nego ovi komarci. Adaptiraju se, veli, ni otrov im ništa ne može. Kaki zombiji, cunamiji i hurikani, Floriđane će komarci potamanit! I još ovaj Zika virus, ućero on sebi, već se i na Floridi širi, a đe neće kad bi ovaj ubo i muhu u letu, a kamoli kaku brazilsku komaricu.

Elem, dođosmo tu do Sulje. Bili mi na Floridi i ujede njega komarac, oteklo je to njemu, upalio mu se zglob ko lampa, jadnik je mislio da ga nije kakav zajeban pauk ubo, sav se preznojava i češe, vozit nije mogo, de reko ja ću, da se neđe ne slupamo.

„Znaš ti za Ziku?” pitam ja njega.

„Ona Zika što radi u zlatari? Vještica prava, čovjek joj uteko glavom bez obzira?”

„Ma nije uteko, nego OTEKO!” zajebajem se ja.

„Kako to misliš?” Suljo će.

„Pa nije, bolan, Zika žena već virus!”

„Pa dobro, tu je to...” zajebaje se sad i on.

„Nije to za zajebanciju, jarane, taj ti je virus pravo zajeban, a prenose ga komarci.”

„Aaa, sad znam, čuo sam ja za tu Ziku!”

„Jašta. A tebe je ujo komarac. Pa ti gledaj!”

„Komarac ne ujeda već ubada, Huso, ne seri!”

„Jal ujo jal ubo, svejedno, tebi je noga natekla, bogami.”

„Pa jes, jebemumajku... A odakle sad taj virus, ućero on sebi?”

„Čuj, odakle. Pa iz Afrike, odakle bi bio. Svi ti virusi nastaju u Africi. Komarac ubode majmuna, i tako to krene... Iz Afrike u Brazil, iz Brazila za Ameriku.”

„Pu, jebo im ja mater obojici!” viče Suljo, i drpa se po zglobu.

„Nego, ti sad čim dođeš kući, lijepo doktoru, nek te pregledaju, ako se otkrije na vrijeme možda i sačuvaš glavu.”

„A kaki su simptomi?” uozbiljio se sad Suljo pravo. Ko zna da ga zajebajem, al ope ― ko će ga znat.

„Prvo se češeš ko budala. Onda ti otekne. A onda ti polako napada nerve, trne ti ruka, noga, dok na kraju sav ne utrneš, slušo sam baš na radiju neki dan o tome, pojavilo se masu slučajeva po Floridi, ljudi se oduzimaju, ne moreš ih sabrat!”

„Jel baš?”

„Baš.”

Ušutio se Suljo, nije riječi progovorio do Texasa. A ja ga sve pogledam u retrovizoru, vidim znoji se, namješta se, trpi da se ne počeše, sam sebe garant ubjeđuje da je pauk a ne onaj komančeros.

I tako sve do kuće. Nije mogo držat gasa, svrbi ga ne može izdurat da se ne češe. Kaže, meščini, trne mu ruka. Ja se, fol, brinem, tješim ga, a vamo hoću da puknem od smjeha. I sve mi nake šale dolaze u glavu, stavljam komarce u glavne uloge, pa mu pričam, ko fol da ga opustim.

„Znaš ti onog Safeta?” pitam ga.

„Onog glavatog, što drži pekaru? Il je ope neki virus, jebem te blentava?”

„Čuj, Safet-virus! Hahaha! Ja, ba, onaj glavati Safet...”

„Jah, i šta s njim?”

„Kaže, sretnu se dva komarca na Safetovoj glavi... I pita ovaj onog drugog: ’Đe si ti kreno, Džemaludine?’ A ovaj će ti njemu: ’Na put oko svijeta!’”

Nije mu bilo smiješno. Ne bi bilo ni Safetu, garant.

Probam drugi, reko: „Ubola dva komarca Bosanca, i od jednog se češka, a od drugog Poljska!”

„Ma, ako te ja zapoljskam jednu pljosku, biće ti Češka!” ljutito će on meni, a drapa li se drapa.

Čim smo došli kući, Suljo je otišo izvadit nalaze.

Tek, nazva me dan poslije. „Husnija, znaš ti onu Sidu?” veli.

„Onu Ragibovu?”

„Ma, kaku Ragibovu, onaj virus što se prenosi seksualnim putem?”

„Fala bogu da znam”, reko.

„E, jebo sam ti Džemilu! Pa ti sad gledaj!” reče, i prekide vezu.

I evo tri dana već ne pričamo... A valja na put. Ope na Floridu, među komančerose... 

Razmišljam tako o komarcima, pa odem na Vikipediju pročitat nešto o toj Ziki, nije zgoreg. Fakat, što ti virusi vazda imaju žensko ime, pitam se. Kad ono, nađem tamo te komarce i to kako se muški uglavnom hrane nektarom, a ženski komarci su ti što nam piju krv. Znači, kad te ubode komarac, pravilno je reć: „Uh, jest me ujela komarica!” Ustvari, ubola. A ne komarac! Otkud našem svijetu da je komarac krvopija? A ono, žensko! „I mi žene smo ljudi”, Džemila kaže katkad, pa meni bude smiješno. Al jesu, to je fakt. Pa tako su i komarice bezbeli komarci.

Nazovem Sulju da mu saopštim tu svoju spoznaju, možda će ga oraspoložit. Reko:

„Suljaga, znaš li ti, bolan, da oni komarci što nam piju krv nisu muški, nego ženski! Samo se komarice hrane krvlju!”

„To za komarce nisam znao”, veli, „al da žensko pije krv ― to mi nije ništa novo. Evo, Fikra u mene mi popi krv, i to na slamku, izludit hoću! Kad ćemo na put, da ufatim have malo, jarane?”

„Prekosutra, na Floridu. Ope. Među komančerose.”

„Ma ućeraš im, njega barem mogu klepit po ušima, ovoj svojoj ne mogu ništa, kontam ako ne krenemo skoro valja meni na infuziju.”

„Ha ha ha ha!”

„Ha ha ha ha ha!”

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BAKŠIŠ U AMERICI I KO KOGA TU ZAVRĆE"

U Americi svako svakog zavrće.

Al nije to ko u nas, hinjski, gledaš da zavrneš čovjeka a da ovaj ne primjeti. Kakvo to. U Americi je zavrtanje legalno, s osmjehom, mušterija čak očekuje da bude zavrnut, pa je samo pitanje ko to bolje, prirodnije i profesionalnije obavlja. Sve ostalo su nijanse.

Evo, recimo, Donald Tramp zavrće, vas dunjaluk vidi, ali to Amerima ne izgleda ko da ih neko zavrće, već im je fani i entertejning. Sve što ih više ovaj otvoreno i u oči munta, to je njima zanimljivije, a njemu više glasača. Amerika ti je pravi cirkus, naizgled totalno neorganizovan, vazda ima neki dežurni klovn, nekad se otme kontroli, što jes-jes, ali je tu zato i vazda onaj s bičem, pa to uvijek nekako dovede u red, kakav-takav.

I ide to tako, od gavermenta i Walstrita, pa sve do brice i konobara, a bogami i masažera. Svakom moraš nešto za uslugu turit, pustit ga da te zavrne, jer od toga se živi, tako ekonomija diše, tako ti je u američkom kapitalizmu. Ako te nije fino uslužio i počeško po jajcima, onda mu nema bakšiša, otvoreno revoltiraš zavrtanje, upišeš mu ćizu, pa nek se on misli šta će i kako će nekst tajm.

A ima i onih koji ne jebu taj sistem ni dva posto. Čovjek se sturi da ih pošteno zavrne, smješka im se, izigrava klovna, češka ih po jajcima, a ovi ― nimukajet.

Evo, naprimjer, Suljin rođak, Kerim se zove. Njegovi žive u San Dijegu otkako su došli, a on već desetak godina radi ko konobar i kaže solidno bogami od toga živi. Navrnemo mi do njegovih na kafu, pošto smo morali prenoćit u San Dijegu, pa započe tako priča i o bakšišu. Kaže, naučio je sistem potanko, zna u dušu ko koga i zašto zavrće. Čim, kaže, vidi kastimera odma zna jel dobar tejbl il nije, i hoćel zavrnut on njih ili oni njega.

„Bosanci”, priča Kerim, „ova mlađa generacija zna sistem, pa oni to poštuju, a ovi stariji ― to ti je da bog sačuva! Ja sam, Husnija, jednom istrčo na parking za nekim našim da mu očitam bukvicu. Viknem za njim na engleskom (dok su bili na ručku pravio sam se da nisam skužio da su naši, al sam ga zato držo na oku cijelo vrijeme), viknem, reko: ’Sir! Vaz somting vrong vit maj servis?’ Kaže on: ’No, evriting vaz fajn.’ ’Pa što onda dva dolara samo, jarane, 50 dolara ti je ček bio?’ ja ću ti njemu na našem. ’U, izvini,’ kaže, ’ja mislio ti neki Rus!’ fol on mislio ja Rus. Kake veze ima i da sam Rus, frajeru, kažem ja njemu vako direktno, plati pa se klati, il jedi u svojoj kući, mene si našo zavrtat ovdje. Izvadi on iz džepa još dva dolara i turi mi u šaku, nevoljko. Isto ko da mi je sadake dao, ućero on sebi.”

„Čuješ ti ovo Suljo?” zajebajem ja Sulju, jer Suljo se vazda opire da ostavi bakšiš, zavrće konobare po čitavoj Americi. Sramoti me, pa vazda na kraju, bez obzira ko plaća ručak, ja moram uletit.

„Ma fast fud je zakon”, Suljo će u svoju odbranu. „Parkiraš se, naručiš, uzmeš svoju hranu, i vozi! Ne mogu ja razmišljat o procentima!”

„Ne valja ti to, rođak, ne valja”, Kerim će ti njemu.

„Ma nisam dobar s matematikom nikad bio. Da jesam, ne bi sad vozio kamion!”

„Dobro je, ba, Sulejmane”, reko, „vadi se nekom drugom. De ti, Kerime, reci, ko najviše zavrće? Nije valjda da su Bosanci najgori?”

„Nisu, jer fala bogu nisu svi ko moj rođak Suljo... Evropljani,” priča dalje Kerim, „Evropljani su uglavnom isti, bilo da su Francuzi, Nijemci il Holanđani. Oni se prave da ne znaju kako to u Americi funkcioniše. Francuzi se najbolje prave, totalno bezobrazno, ispune ček i onda se podboče na njega, ignorišu te sve dok ne ustanu. Samo se ispare. Nekad kontaš od Kanađana da su Francuzi, i tek kad vidiš bakšiš skontaš da su Kanađani. Nijemci, ope, Nijemci su sve vrijeme fini i učtivi, oni poštuju Ameriku, al nikako ne poštuju sistem đe su konobari slabo plaćeni, pa sad oni moraju pokrivat rupe u zakonu. Oni ostave taman tolko da ti kažu da je najbolje da nađeš drugi džob.”

„Fala bogu, oni svoje konobare plaćaju! Tako i treba”, kaže Sulejman.

„Ne kenjaj, Suljke, majketi!” kažem ja njemu. „A ovi Mexikaneri i Latini, kako oni?”

„Oni skoro ko i naši, uglavnom slabo il nikako. Kod naših se možeš nečemu i nadat, kod ovih si odličan sa 13 procenata.”

„A Azijci?”

„Zavisi, jesul rođeni ovdje il nisu. Al nisu ni oni nešto. Najgori su Kinezi. I to oni što dođu poslom il na ekskurziju. Oni nose navike iz komunizma, ne čekaju ni da ih hostes odvede da sjednu, ulaze ko u svoju kuću, sjedaju đe hoće, onda te handre sa čajevima i glupostima, a na kraju ti izbroje tačno u cent i ostave na stolu. Još se polemišu između sebe otkud više nego što piše u cjenovniku. I ona taxa im je extra, i to nerado plaćaju. Neki dan sam imo Kineza koji mi je tražio račun da preda na granici, jer on neće Amerikancima da plaća taksu. Sreća, pa ne dolaze često, inače bi bankroptiro!”

„A od Amera, koji su najgori od Amera?”

„Crnci, jarane, crnci! To je fenomen. Bez obzira kolko je crnac bogat, teško da ćeš od njega dobit više od pet posto. Isto ko da se svete bijelcima za svo ono sranje! Ne daju bakšiša namjerno! Jebote, kakve veze ja imam sa Kunta Kinteom ― nikakve! E, oni misle da imam.”

„Pa od čega živiš, čovječe?”

„Od Amerikanaca. Bijelih. Uglavnom od njih.”

„Pa oni su i izmislili taj sistem, ućeramim!” Suljo će.

„Dobro je, ba, Suljke, ne kenjaj”, ope ću ja njemu.

„A Židovi?” pitam ja Kerima. „Kaki su židovi, kad svi pričaju da su oni najškrtiji?”

„Pa jebiga, otkud znam, teško je židova za prepoznat, osim kad mu već provučeš karticu, pa onda vidiš prezime. Ohladiš se u sekundi. Nisu ni oni bogznašta, al bolji su od crnaca. To definitivno!”

„A jebote, pa dobro ti ikako koga zavrneš”, reko.

„E, slušaj ovo”, nastavlja Kerim sav usplahiren, „ imo ja neki parti, došli za ručak da slave rođendan nekoj babi, 92 godine ima. Haj dobro. Sve super, ugostio ja njih, počastio, ko u svojoj kući, pričo malo njemački s ovom babom, njima fino, svidio im se ja, te će ti ona meni, ova od 92 godine: ko sam, šta sam, odakle sam, otkud znam njemački. Reko, živio u Njemačkoj, srednju školu tam završio i tako... Nisam se mogo vratit u Bosnu, nisam mogo ostat u Njemačkoj, i evo me ovdje... Kaže ona meni, slušaj ovo: ’E... Njemačka je nekad bila super zemlja, al se dosta izbjeglica doselilo, pa sad ničemu ne valja. Nije dobro, nije dobro...’ Ona to meni, izbjeglici... Džaba ti sve ― Švabo ostaje švabo, džaba ti što je Amerikanac!”

„Haj to... konobari, mogo bi ja i razumit”, ubaci se Suljo. „Al i ove brice i masažeri i oni što ti samo napumpaju gumu na autu i šta ti ja znam...”

„Pa usluga za uslugu, jarane!”

„Ma jebem ja tu uslugu” Suljo će. „ Otišo da se ošišam, kažu super šišanje, 5 dolara samo. Haj reko. Za pet dolara me ni Fikra ne bi ošišala. Kad ono, ja njoj 5 dolara, ona se smrkla nešto. Poslije mi kažu ― trebo si tipat, bakšiš i to. Pa jebemumajku, jel sam ja došo da se ošišam za pet dolara il za deset! Za deset dolara sam mogo neđe imat bolji friz neg ovdje za pet. Jel tako? Odlučio sam se za ovdje, jer je jeftino!”

„A tamo đe je deset-petnes šišanje, završio bi sa najmanje dvaes! Tako je to.”

„Za istu frizuru duplo više, ma ućero sam ja njima: odem u Walmart i kupim onu mašinu, ostrigam se ko pravi, isti Žan Klod Vandam. Fikra mi samo popravi ono nazad. A njoj dadnem tip, znaš koji, onaj moj tip, prvo tip, pa onda ostalo ― dobro njoj, dobro meni!”

I tu se odvalimo sva trojica smijat.

„Džast a litle bit”, doda Suljo.

A mi još gore u smijeh. Tip-vrh, šega pravo.

„A kad se napali, sve joj je baška, sve bakšiš, sve extra! Nema bakšiš, nego baškiš!”

HAHAHAHAHA!!!!!

„E, čuj ovo”, Suljo će ti. „Otišo ja da poklonim Fikri masažu za Valentinovo. Haj, reko, biće joj drago da mislim na nju, da se opusti, da ode malo od djece, da se razrahati. Tamo sve fino, muzika naka što opušta, trebe gore, milina prava. Dadne ova meni naki menju, cjenovnik, ja pogledam: te masaža vako, te masaža nako. Reko, nema problema, sve za Fikru, dajte joj najbolju masažu, sa džakuzijem, stopalima, morska sol, watever, Aj dont kejr, samo nek se moja Fikra opusti i uživa. Ok, veli ova. To bi bilo 125 dolara i 95 centi, kaže. Ok, reko, ne bi mi baš milo, al ok, ućerašjoj. I ― kad će ti meni ova ― plus, automatski, 22 posto. Šta, reko? 22 posto, to je uračunato u cijenu. A što to? Pa za nešeg masažera, veli: tip, bakšiš! Čuj to, reko. A jel taj masažer muško il žensko, pitam ja nju. Kaže, zavisi, nekad muško, nekad žensko. Reko, mogul ja naručit da bude muško il žensko? Može, kaže ona. E, dajte mi, reko, jedno žensko i u kolko sati da ja budem tu. Kaže ona, pa zar nije masaža za vašu ženu? Nije, reko, predomislio se, bilo je dok niste spomenili bakšiš. Sad je za mene! I odem tako, izmasiraju me, naježim se i danas kad pomislim kako mi je bilo! Još sam dao i extra na ono 22 procenta što je bilo uračunato u cijenu! I jedva čekam ope da odem!”

„A Fikra?”

„Fikra je dobila cvijeće... Voli ona cvijeće... Eno ga, i danas po kuću miruhi...”

I ko je koga tu sad zavrno?