Safatala me naka nostalgija danas čitav dan, ne znam đe udaram.
Sanjam ja sinoć sebe, ko dijete sam, al u ovim godinama. I
svi su moji isti i nakvi kaki su bili kad sam ja bio dijete, samo sam ja vakav
kakav sam sad. Sve isto: trbuh, surla, pluća od pušenja, sve.
Elem, igram ja lopte sa djecom iz mahale, sav se oznojio, zadiho
se pravo, hoće duša na usta. Al pičim ja dalje, imam onaj dječiji polet,
driblam, nabacujem, zabijam, ma niko ko ja. U poluvremenu otrčim do kuće,
viknem materi da mi namaže krišku, napijem se vode, ona me ruži što vruć pijem
hladnu vodu, ja se samo nasmijem, onu krišku u ruku, pa nazad, na teren. S
kriškom u ruci. Driblam i držim krišku u ruci. Djeca trče i padaju oko mene, ne
mogu mi ništa, a i đe će, vidi me, ja stara poguzija, a ona kriška od onog
domaćeg hljeba iz okrugle tepsije, hljeb nadošo pravo, mati ga presjekla
napola, pa mi sa sredine odsjekla šnitu, namazala putera i meda, merak, nikad pojest!
A merak se ne jede u dva zalogaja, to ide natenane, inače
nije merak. Sve ima svoju mjeru, al se samo merak mjeri ćeifom.
U neko doba čujem mater kako me zove: „Husnija, Husnija!
Huso, sine, babo te zove!” Kad babo zove, onda nema sad ću, eto me, nego ideš
iste sekunde, babo zove. Uletim u kuću, ope se napijem nakav vruć hladne vode,
mati me samo pogleda s prijekorom. Ja joj namignem. Pogledam, babo sjedi na
minderluku. Zabrinut. „Huso, sine”, veli, „dođi vamo da te babo nešto pita.”
Ništa me nije sikiralo više od babinog smirenog glasa. On kad se prodere, ja
znam šta mi je, al kad vako smireno govori, onda ne znam ni šta mi je radit ni
šta očekivat. Jednom mi je tako reko „Dođi vamo da razgovaramo” i otad sam moro
materi prat suđe, izbacivat smeće, i vazda nakih obaveza mi je pripiso, a sve
lagano i uljudno, pokoriš se, totalno te obori ozbiljnost situacije u njegovom
glasu. Kad se prodere, nacijepaš drva, odeš ranije u krevet, kazna bude oštra,
al kratkotrajna. To mi je vazda bilo draže, nego ovo vako... smirenim tonom... Sjedi
babo, pušeka onaj svoj čibuk, podbočio se o koljeno.
„Misliš li se ti ženit?” pita mene babo, kad sam sjeo,
primirio se i pripremio.
„Ja sam oženjen, baba, ima već deset godina...”
„Ih, deset godina! Pa kako ja tu mladu nikad ne upozna, moj
Huso, ne valja ti to...”
Šutim ja, ne znam šta da mu kažem.
„Imaš li djece?” pita on mene.
„Imam. Dva sina. Kerim i Nedim. Jednom pet, drugom osam.”
„Mašala! A mlada, kako ti se hanuma zove?”
„Džemila.”
„Đemila, a đe mila a đe draga li je”, zeza se babo.
„Amerikanci je zovu Dzcemila, ne znaju pročitat bez
kvakice... Mislila je promjenit ime, al bi onda bila Jemila, pa nije...”
„Neka nije! Čuvajte vi naše, šta znaju oni šta je mehko DŽ a
šta tvrdo...”
„I ja joj to velim... A dobra je, baba, samo da je vidiš,
lijepa, vrijedna, samo tako...”
„Haj, haj, neka je, sebi je... A i tebi bezbeli... Nego, kako
ti je tamo, zaigral se lopte, sjedne li se, zapjeval se, ima li meraka u toj
tvojoj Americi?”
„Ima, jaštaradi, al uglavnom bez onog E...”
„Šta bez E?”
„Merak, bez slova E. Izbaciš ono prvo E...”
„... I ostane ti MRAK.”
„Tako nekako, ne znam nekad đe udaram, isto ko da mi svjetlo
u hodniku ugase...”
„A što to, moj Huso?” reče babo, nabora lice zabrinuto, pa
povuče dubok dim i izbaci ga najedared.
„Šta znam, baba, poleti tam, poleti vam, nekad ne znaš ni đe
si pošo ni dokle si stigo...”
„Pa, zakoči, Husnija, majkamustara, zakoči... Stani, osvrni
se, isto ko kad igraš polutku, moraš vazda znat đe ti koji igrač stoji, isto
onaj, kako se zove... Zidan! Moraš nekad stat na loptu...”
„Ma stanem ja, babo, al se vazda nađe neki da mi uleti
klizeći... Noge mi polomiše!”
„E, pa moraš znat đe su ti i protivnički igrači...”
„U tome i jest problem, što ja više ne razaznajem protivničke
od svojih... Ubiše me sa svih strana...”
„Tako ti je, sine, kad si kapiten... Moraš imat pregled na
terenu i apsolutnu kontrolu u nogama. Nije lahko, al ti nema druge...”
„Jah...”
„Haj sad, crtani, pa pišat i spavat”, reče babo.
I ja sav sretan, sjednem pred televiziju, taman 7 i 15. A na bijelom
ekranu ona glupa kocka, i ispod nje piše crtani
film. Al nikako da krene. U po frke, nestade kocka, zacrni se ekran, i ja
kontam sad će Tom i Džeri il nešto tako, kad ope bijeli ekran, ona kocka, samo
što sad piše INTERMECO. Buljim ja tako u ekran, dnevnik samo što nije počeo,
preskočiše šupci opet crtani, ja gledam i ne vjerujem... INTERMECO, evo već pet
minuta tako. Ona kocka stoji li stoji... A valja ić pišat pa spavat.
I probudim se tako, mal se nisam upišo. Džemila bi ko hrkala,
al se suzdržava. Provjerim djecu. Na mjestu. Ispraznim mokraćni mjehur i vratim
se u krevet. A on topao, uh... Merak.
Eh, eto ti meraka, moj babo, šta mi treba bolje...
No comments:
Post a Comment