Odlučila Džemila da stavimo parket u kuću, a ono što odluči Džemila to je zakon koji stupa na snagu momentalno i bez oklijevanja.
Ruku na srce, kad bi se malo analizirala ta njena odluka ―
nije to od juče. Trabunjala je ona i pominjala parket i smrdljivi tepih kad god
bi joj se prilika ukazala. A to je ustvari pripremala teren. Psihički ti uturi
u glavu da je tako i da tako mora bit, pa nekad čak kontaš da je to bila tvoja
ideja, a ne njena. Tolko ti uđe u onu podsvijest, il kako se već zove. Al,
džaba, ope se iznenadiš kad ti za kafom kaže: „Zvala sam čovjeka za parket,
doće sutra da izmjeri!” Jebote, isto ko da mi je rekla: „Zvala sam grobara,
doće sutra da te izmjeri!”
Tako, došo čovjek, izmjerio, odma sklopimo ugovor i eto ti
njih sutradan da krenu sa poslom. Nema u Džemile tamo-vamo, samo oštro i na
prvu.
Ono, prije sam ko naivac: šta, kako, otkud to sad odjednom...
Sad samo potvrdim, pa čak i ako mi nije jasno, ja potvrdim, za svaki slučaj:
„Aaa, ono što si pričala...” I tu je gotova priča. Sutra dolaze ljudi. Što
znači: valja mi ustat rano, valja mi uklonit stvari, pripremit teren, bit
ljubazan sa tim ljudima koje ne znam, naručit picu (našim naručuješ ćevape a
Amerima picu), poturit malo i leđa, takav je običaj, ne moreš gledat da ljudi
rade a ti stojiš ko bekan, šta ja znam, potrošit čitav dan na tu njenu ideju,
jebote, koju tako strastveno i majstorski preko noći pretvori u djelo. A ja,
naivko, konto, imam dva dana da se opustim, pogledam rahat košarku, fudbal,
piva, meze i to... Kaki to... Parket, pa ondak na put, za volan.
Elem, dođoše ljudi izjutra ko nacrtani. Gledo sam neko
vrijeme, dok sam briso krmeljove s očiju, imal kaka gumica da i njih izbrišem.
Nema. Stoje tako, čili i orni za rad. Hoće pare. Pare, kojih nemam!!! Parkirali
kamiončić i smješkaju se. Samo što ne trljaju ruke. Primaju oni i kartice. Haj,
bujrum, jepteme, niste ni prvi ni posljednji. Jedan se zove Hezus a drugi
Mozes. Evo ih, Isus i Mojsije su došli da me izbave iz svakodnevnih
halucinacija što se isparavaju iz mog debelog tepiha, koji sam, baj d vej, isto
tako skupo platio i postavio po Džemilinom naređenju, odnosno, otkrovenju.
Guraju oni one stvari, a ja ih gledam i koordiniram (joj, što
volim ove naše riječi sa dva O, valjda je ova jedna od tih)... Uglavnom, ja
kOOrdiniram, valjda, bezbeli. Al džaba, poguram i ja malo. Za nikake pare,
onako. Džemila se, naravno, isparila sa djecom, otišli do dauntauna da udahnu
have, a meni je deverat sa profetima. Pa ti gledaj. Reko ja njima: „Du ju vant
pica or boznian sosidž barbikju?”, što bi značilo u prevodu: hoćetel da naručim
picu il da napravim ćevape na roštilju. „Barbikju!!!” povikaše u glas i Isus i
Mojsije. Dobro, odo ja nahajncat roštilj, a vi ko u svojoj kući. Valjal ova?
Valja! Piva? Može! Dadnem im po pivu; joj, da vidiš kako safataše onaj kauč, ko
da nije kauč. Odma im se raspoloženje popravilo. A i meni, iskren da budem,
nemoj samo da moram nešto gurat i nosat. Ako me ufati u krstima, onda ne mogu
ni u kamion sjest i možeš me jebat. A valja zaradit ovo što smo već potrošili.
Odem i potpalim roštilj, izvadim ćevape iz frižidera, iz Husinog granapa, na
kutiji piše i na našem i na engleskom: „Bosanski ćevapčići”, „Bosnian
cevapcici”. Stavim cevapcice da se peku laganice.
Uđem u kuću, a Isus i Mojsije već prebacili sve stvari iz
spavaće u primaću. Gledam ja onu hrpu nagomilanih stvari, ladice pune:
posteljina, jastuci, garderoba, jakne, kaputi, Džemiline cipele, dječije
stvari, neke igračke, slike u okvirima i slike bez okvira... Prošetam kroz kuću
da vidim šta sve još treba prenijeti i kako sve to napraviti sa što manje
posla. Kad sam skonto kolko je stvari u kući, zamantalo mi se u glavi. Sav se
život čovjeku svede na ove stvari, kontam. Dođeš u praznu kuću i prvo što
pomisliš je da treba ispunit taj prostor stvarima, tvojim stvarima. Bez svojih
stvari se ne osjećaš svoj. Pa kupuješ, unosiš, donosiš. Radiš da bi imo krov
nad glavom i da bi napunio ono ispod krova svojim stvarima, koje ti, u suštini,
ne znače ništa, jer ih ionako mijenjaš, bacaš na smeće, kupuješ druge, bolje,
ljepše, novije, dok se i to ne ofuca i ne promjeni nečim drugim. Uvlačiš se u
kredite i u dugove zbog stvari koje će jednog dana završiti na smeću. I tako đe
god ideš, gdje god dođeš, u hotel, nekom u posjetu, ideš na put ― vazda nosiš
neke svoje stvari sa sobom, jer bez njih isto ko da nisi svoj i ko da ti nešto
fali ako nije uz tebe neka tvoja
stvarčica. I sve tako, u krug. Dok jednog dana i sam ne završiš ko stara,
ofucana stvar. E, onda ti ne treba ni ona stvar u gaćama, ništa ti onda više ne
treba; ništa više nije tvoje, pa ni ti sam.
Gledam te stvari po kući, pa me naka nostalgija spuca. Sjetim
se svih svojih stvari koje sam u ratu izgubio, al kojih mi ni sekunde nije bilo
žao, jer gubile su se onomad mnogo važije stvari od stvari na kojim, jedeš,
spavaš i kojim se oblačiš. Jedino što nikad neću prežaliti su porodični albumi,
fotke iz mog djetinjstva, iz škole, s radne akcije, s mora, ona s magarcem, sve
one s rajom kojoj sam zaboravio lica, dedo, nana, mati, otac... Halalio sam fašistima
sve, ama baš sve, ali te uspomene nikad nisam niti ću moć. Ljubomoran sam na
ljude koji su izvukli svoje porodične albume, pa sad ponekad sjednu sa djecom i
unučadima pa ih prelistavaju. Koje je to bogatstvo, jebote! Tome nema cijene.
To se ne može kupiti. To, da imaš dokaz da si nekad živio. Jer, ja se i
dan-danas osjećam ko da sam se rodio u dvadesetosmoj, a onaj život prije toga ―
taj je život pripadao nekom drugom Husniji Crnjaku, ja sa tim nemam ništa, jer
nikakvih dokaza nemam. Još mi kažu kad sam otišo u Bosnu da izvadim pasoš, pa
mi prvo trebala lična karta, kažu: „Tebe nema u sistemu! Kako mi da znamo da si
ti ― ti! Idi, izvadi rodni list, pa se onda javi! Znači, prvo rodni list, pa
adresa stanovanja, pa lična karta, pa državljanstvo, pa tek onda pasoš!” Vozali
bi oni mene tako, maltene đuturuma, iz Federacije u RS, iz RS-a u Federaciju, s
latinice na ćirilicu, s ćirilice na latinicu, samo da im potvrdim, da im dam
dokaze da sam ja ― ja, Husnija Crnjak, glavom i petom! Pu, jebo vam Husnija
mater! Pokupim se i vratim se za Ameriku, i nikad više nisam dole otišo. Oni će
meni da ja nisam ja. Poserem im se na sistem.
Kontam tako, a naka mi se grudva zaglavila u grlu, nit je
progutat nit je ispljunuti. Vidim u malog na stolu DVD što mu je kouč sa
košarke snimio, pa to stavim u kutiju, pokupim sve slike iz obje dječije sobe,
sa one hrpe, đe god sam vidio kaku sliku ja sam to metno u kutiju i u garažu ―
pohranio na sigurno. Valja ovo čuvat. Ovo su moje stvari! Moja blentava čeljad ne zna koliko su sretni i bogati.
Ne znaju. Al znaće možda jednog dana, znaće... Valja ovo čuvat. Ovo je trežur s
blagom. Životom branit. Ih, da sam znao onda, pokupio bi one albume čim se
zapucalo i u pizdu materinu odlepršo, pa nek oni brane ovo što su danas
odbranili! Oni će meni da ja nisam ja! A kad je valjalo uzet pušku, onda nisu
pitali koji si ti, svi su znali da sam ja ― ja! A sad se prave budale.
Joj, jesam se naljutio na samog sebe. Al sam fotke, memori-stikove
i DVD-jeve zašteko. Tu sam sad ja ― u toj kutiji, na stalaži u garaži. Sve dok
me ne dođu izmjeriti... Uh, jebote, zaboravio okrenut ćevape!!! Izletim napolje,
a tamo se ćevapčići već ugljenisali. Digo se dim, ko kad su četnici palili moj
slike sa ekskurzije.
No comments:
Post a Comment