Vozili ja i badžo Suljo u mene na Floridu i ujede ti njega tamo komarac.
Ko ne zna šta su i kaki su komarci na Floridi nema pojma šta
su komarci! To nisu komarci, to su komančerosi! Naši su komarci više, nako,
avijatičari, bezidejno-krvopijski avijatičari, nemaju baš neke posebne
strategije, osim da ti se krvi napiju. Jer, kod nas su i komarci ko i sve druge
balkanske krvopije: letaju i zujkaju okolo dok se ne navikneš, a onda ti se bestidno
spuste za vrat, maltene ko leptir na cvijet, i loču dok ih ne poklopiš. Ako si
ikad pustio balkanskog komarca da ti se napije krvi, mogo si izvući samo dva
zaključka ― jedan je da neće otić dok mu trbuh ne nabrekne od tvoje krvi, pa
makar dobio i klempu, i drugi: tolko se preždere da jedva uzleti, što znači da
ga možeš pljesnuti i u letu. Al naš ga čovjek pusti, neka ga, samo da ne
pretjera, a komarac ko komarac, ne bi bio krvopija da ne pretjera, pa se na
kraju šamaraš isto krava repom. Uglavnom, balkanski komarci su toliko željni
tvoje krvi da će i život svoj dat samo da ti je se napiju što je više moguće, a
naši ljudi će trpit što je više moguće, pogotovo ako još i oni popiju. Naš
čovjek na teferiču i pod dejstvom alkohola nacuga i komarce, pa ovi onda zvrndaju
okolo ko muhe bez glave. To je fakt ― ta simbioza. Tako smo u simbiozi živili
sa krvopijama stotinama godina. Sad, ne bi tvrdio za garant jel u Bosni prirodna
selekcija i danas funkcioniše, il su se komarci povampirili ko i sve ostalo što
se na Balkanu povampirilo, ne znam... Nisam dugo teferečio na Bosni, pa ne mogu
kazat.
Al ovi komančerosi s Floride ― e to je već druga priča! Oni ne
zuje! Oni se šunjaju u letu! Komančerosi, nindže. Jebote, naš komarac kad ujede
zasvrbi malo, počešeš se, i vozdra. Komančeros kad te bocne, brale, češeš se i
u snu, kožu dok ne podereš. A zvuk ne pušta, ko što reko, šunja se. Sleti malo
na zid, izvidi situaciju, pa malo s jedne strane, malo s druge, i onda nađe
neko mjesto, najčešće tamo gdje ga ne možeš ni čut ni vidjet, zglob od noge,
sljepoočnica, taban, zavuče se pod nogavicu, bode kroz čarapu, ma služi se
svakojakim forama, i još ubode da maltene i ne osjetiš dok se ne pođeš češkat. Ustvari,
mislim da ubude malo tam, malo vam, da zavara trag, i tako te izbode čitavog
dok se ne naloče. Pravu koleteralnu štetu osjetiš tek istu veče u krevetu il
ujutro za kafom, kad vidiš šta si sebi napravio u snu, češući se.
Tako je moj haver Moke što živi na Floridi razvio čitavu
teoriju o ovim komančerosima. Kaže, ne znaš koji su zajebaniji ― oni sitni il
oni krupni. Kaže, nije još dozno jesul ovi sitni ustvari ovi krupni dok su
sitni, al fakat ne znaš koji je gori. Krupni ti, veli, može komotno sjedit na
ramenu i sisat ti krv iza uha, tolka mu je ona surla! Taj bi se i vampiru krvi
napio! Kaže, svake godine na Floridi povećavaju dozu onog otrova što praše,
došli su do granice da će prije ljudi počet crkavat nego ovi komarci.
Adaptiraju se, veli, ni otrov im ništa ne može. Kaki zombiji, cunamiji i
hurikani, Floriđane će komarci potamanit! I još ovaj Zika virus, ućero on sebi,
već se i na Floridi širi, a đe neće kad bi ovaj ubo i muhu u letu, a kamoli
kaku brazilsku komaricu.
Elem, dođosmo tu do Sulje. Bili mi na Floridi i ujede njega
komarac, oteklo je to njemu, upalio mu se zglob ko lampa, jadnik je mislio da
ga nije kakav zajeban pauk ubo, sav se preznojava i češe, vozit nije mogo, de
reko ja ću, da se neđe ne slupamo.
„Znaš ti za Ziku?” pitam ja njega.
„Ona Zika što radi u zlatari? Vještica prava, čovjek joj
uteko glavom bez obzira?”
„Ma nije uteko,
nego OTEKO!” zajebajem se ja.
„Kako to misliš?” Suljo će.
„Pa nije, bolan, Zika žena već virus!”
„Pa dobro, tu je to...” zajebaje se sad i on.
„Nije to za zajebanciju, jarane, taj ti je virus pravo
zajeban, a prenose ga komarci.”
„Aaa, sad znam, čuo sam ja za tu Ziku!”
„Jašta. A tebe je ujo komarac. Pa ti gledaj!”
„Komarac ne ujeda već ubada, Huso, ne seri!”
„Jal ujo jal ubo, svejedno, tebi je noga natekla, bogami.”
„Pa jes, jebemumajku... A odakle sad taj virus, ućero on
sebi?”
„Čuj, odakle. Pa iz Afrike, odakle bi bio. Svi ti virusi
nastaju u Africi. Komarac ubode majmuna, i tako to krene... Iz Afrike u Brazil,
iz Brazila za Ameriku.”
„Pu, jebo im ja mater obojici!” viče Suljo, i drpa se po
zglobu.
„Nego, ti sad čim dođeš kući, lijepo doktoru, nek te pregledaju,
ako se otkrije na vrijeme možda i sačuvaš glavu.”
„A kaki su simptomi?” uozbiljio se sad Suljo pravo. Ko zna da
ga zajebajem, al ope ― ko će ga znat.
„Prvo se češeš ko budala. Onda ti otekne. A onda ti polako
napada nerve, trne ti ruka, noga, dok na kraju sav ne utrneš, slušo sam baš na radiju
neki dan o tome, pojavilo se masu slučajeva po Floridi, ljudi se oduzimaju, ne
moreš ih sabrat!”
„Jel baš?”
„Baš.”
Ušutio se Suljo, nije riječi progovorio do Texasa. A ja ga
sve pogledam u retrovizoru, vidim znoji se, namješta se, trpi da se ne počeše,
sam sebe garant ubjeđuje da je pauk a ne onaj komančeros.
I tako sve do kuće. Nije mogo držat gasa, svrbi ga ne može
izdurat da se ne češe. Kaže, meščini, trne mu ruka. Ja se, fol, brinem, tješim
ga, a vamo hoću da puknem od smjeha. I sve mi nake šale dolaze u glavu,
stavljam komarce u glavne uloge, pa mu pričam, ko fol da ga opustim.
„Znaš ti onog Safeta?” pitam ga.
„Onog glavatog, što drži pekaru? Il je ope neki virus, jebem
te blentava?”
„Čuj, Safet-virus! Hahaha! Ja, ba, onaj glavati Safet...”
„Jah, i šta s njim?”
„Kaže, sretnu se dva komarca na Safetovoj glavi... I pita
ovaj onog drugog: ’Đe si ti kreno, Džemaludine?’ A ovaj će ti njemu: ’Na put
oko svijeta!’”
Nije mu bilo smiješno. Ne bi bilo ni Safetu, garant.
Probam drugi, reko: „Ubola dva komarca Bosanca, i od jednog
se češka, a od drugog Poljska!”
„Ma, ako te ja zapoljskam jednu pljosku, biće ti Češka!”
ljutito će on meni, a drapa li se drapa.
Čim smo došli kući, Suljo je otišo izvadit nalaze.
Tek, nazva me dan poslije. „Husnija, znaš ti onu Sidu?” veli.
„Onu Ragibovu?”
„Ma, kaku Ragibovu, onaj virus što se prenosi seksualnim
putem?”
„Fala bogu da znam”, reko.
„E, jebo sam ti Džemilu! Pa ti sad gledaj!” reče, i prekide
vezu.
Razmišljam tako o komarcima, pa odem na Vikipediju pročitat nešto o toj Ziki, nije zgoreg. Fakat, što ti virusi vazda imaju žensko ime, pitam se. Kad ono, nađem tamo te komarce i to kako se muški uglavnom hrane nektarom, a ženski komarci su ti što nam piju krv. Znači, kad te ubode komarac, pravilno je reć: „Uh, jest me ujela komarica!” Ustvari, ubola. A ne komarac! Otkud našem svijetu da je komarac krvopija? A ono, žensko! „I mi žene smo ljudi”, Džemila kaže katkad, pa meni bude smiješno. Al jesu, to je fakt. Pa tako su i komarice bezbeli komarci.
Nazovem Sulju da mu saopštim tu svoju spoznaju, možda će ga
oraspoložit. Reko:
„Suljaga, znaš li ti, bolan, da oni komarci što nam piju krv
nisu muški, nego ženski! Samo se komarice hrane krvlju!”
„To za komarce nisam znao”, veli, „al da žensko pije krv ― to
mi nije ništa novo. Evo, Fikra u mene mi popi krv, i to na slamku, izludit hoću!
Kad ćemo na put, da ufatim have malo, jarane?”
„Prekosutra, na Floridu. Ope. Među komančerose.”
„Ma ućeraš im, njega barem mogu klepit po ušima, ovoj svojoj
ne mogu ništa, kontam ako ne krenemo skoro valja meni na infuziju.”
„Ha ha ha ha!”
„Ha ha ha ha ha!”
No comments:
Post a Comment