HUSNIJA CRNJAK u epizodi "U LAŽI SU BRZE NOGE"

Žalimo se ja i badžo u mene jedan drugom. 

Kaže Suljo meni:

“Poslala me žena da joj kupim uloške, a ne zna da sam joj ja bacio uloške u smeće samo da mogu malo izać iz kuće! Ona ne može u nakom stanju. A meni došlo malo da prodišem. Ne mogu više”, veli, “one svoje da slušam, bolan, tri ženske u kući! Tu uvijek neko priča! Il priča jedna il priča druga, il pričaju sve tri. Sve kombinacije su moguće! Možeš mislit mog belaja kad i ove dvi uđu u pubertet, pa im se zaredaju oni njihovi dani! Vjeruj mi, Huso, sad kad pomislim na to pobjego bi glavom bez obzira! Blago se tebi, moj Husnija, u tebe muška čeljad, pa se to nekako izbalansira.”

“Jes”, reko, “zato je u mene kuća svaki dan naopačke. Dođem s puta, pa se Džemila i ja razbacamo da to malo sredimo, da je uspravimo na noge, a već pred veče kuća opet naopačke, ko da po krovu hodamo. Neku noć sam u mraku stao ne Lego kockicu, vrisno sam, meščini, cijeli komšiluk sam probudio! A crteži, vidio si, na svakom zidu, isto da u pećini živimo: đegod se, bolan, okreneš naki hijeroglifi po zidovima. Reko sam neću više krečit dok i ovaj drugi ne postane insan. Da ti ne pričam o začepljenim šoljama i govancetima što svako malo plivaju po kupatilu… Onaj manji se više uopšte ne sakriva kad napravi belaj, već me zovne da mi pokaže! Nekad me u oči gleda dok zijani ― i smješka se!”

Al ništa mog badžu ne može utješiti.

“Dobro, muški će ti kuću na glavu izvrnut, što jes-jes, ali žensko, bolan, žensko će ti mozak u glavi prevrnut! Kad je Adela prvi put sastavila čitavu rečenicu, mi smo slavili. Ej, ljubimo se, hoćemo da zaplačemo od ponosa što je ona rekla: Hoću da jedem jaja. Jao, naše sreće. Nije prošla hefta, mi stavimo pred nju jaja, a ona će: Ja neću da jedem jaja. Otad je non-stop ja hoću, ja neću, te neće s pavlakom hoće sa sirom, te neće jaja hoće sirijal, te neće sirijal možel sendvič, ne zatvara usta, osim kad treba jest, tako i ona mlađa, isto ko da s diktatorima živim! Da ima kakav Goli otok, meščini, sam bi tamo otišo, ne bi me niko moro tjerat…”

Češe se Suljo po ćeli, od muke a ne što ga svrbi, pa nastavlja:

“Znaš kaki smo mi muškarci, mi ćemo glavu otkinut, ali nećemo, brate, dirat ono što ti je u glavi! Al žensko će te izludit, brate, do te mjere da kad misliš da si fakat poludio ona će ti dat do znanja da si tek počeo da ludiš; da imaš ti još dosta ludila da upoznaš prije neg što skroz poludiš! Ja sâm sebe, moj Huso, svaku noć kad legnem propitujem kako se zovem, kad sam se rodio, kako mi se babo i mama zovu… Kolko god da si lud, ne moreš, bolan, ostat normalan. Svako malo: tata, tata, tata, tata, mama, mama, mama, tata, tata, tata, što ovo, što ono, a šta je ovo, šta je ono, vaj, vaj, vaj, vaj is skay blu a trava grin, vaj is crnac blek a bijelac vajt, što Kinezi imaju kose oči, a đe Santa bude preko ljeta, a što Heri Poter nije oženio onu ne-znam-kako-se-zove, već onu wit red heir, jel su sve princeze zarobljene u kastl, jel svaki princ jaše konja, vaj, vaj, vaj… U tebe kad je ribica crkla, ti malom reko da je riba ded, on je, brate, uzo galon, istreso u šolju i reko baj, baj, a u mene je neki dan nasto tolki plač i cmizdrenje, moro sam ih vozit do rijeke da nakvu mrtvu ribicu spustimo u vodu… I to nisam smio bacit s mosta, da ribica ne slomi vrat, neg sam moro sić do rijeke, bio sam se zaglibio, mislio sam jal će mi aligator iskočit jal će me živo blato progutat! A put? Put do tamo i nazad! To mi je, Huso, bio najduži put u životu. Meščini da sam mogo odletit do Evrope komotno!”

Tu se nisam više mogo suzdržat i odvalio sam se smijat, jedva sam se zaustavio.

“Jest”, reko, “tebi je gore, kad već tako kažeš, bogami, nisam znao u kojem si belaju!”

“Ma nemaš ti pojma! Dok smo se vozili tamo da vratimo ribicu njenim parentc, ja sam ti, Huso, moro njima objasnit šta bude kad se umre, i kako se umre, i đe se ide kad se umre, i kako je tamo na Nebu, i što ribice moraju ići na Nebo kad je njima lijepo i u vodi, pa sam im moro reć da ima Nebo i u vodi, u moru, u pustinji, svuđe ima Nebo, a hoćel mama bit ded, hoćul ja, baš svako, i Heri Poter, i Džastin Biber, i oni iz one grupe One Direkšen, baš svi, a što to, zašto bog to dozvoli, ima li boga, ko ide u raj, a ko u hel… Da sam na kraju samo poludio i vikno da svi umiru, sve umire, niđe nikog nema, ni Harija ni Bibera, ni Boga nema, kad se umre nema te, you ded i to je to, isto ko da spavaš, samo ne dišeš! Pretjero sam, a nisam htio, majkemi… Al su mi se zato odma osvetile!”

“Maksum je to, bolan, Suljo, kako će se maksum svetit?” Umirem ja od šege.

“Čim su došli kući, lete s vrata materi u plač: ‘Tata reko you gona dy, we gonna dy, evrybody dys! Thers no Gad, thers no Hejven, Nothing! You jast dy, lajk fish!’ Jebote, da vidiš tek onda frke, jedva se ona moja smirila, izvinjavo sam se tri sata debela. Kad se smirila, objašnjava mi kako moram znat lagat, da im ne lažem samo da slažem, nego da lažem ko da govorim istinu!”

Odhukne tu jednom dobro Suljo, podbočio se, puši cigaru, svaki put kad povuče ko da drma shatove jegera.

“I onda sam moro vježbat kako da lažem: igrali se s njima žmirke po kući, jedna se sakrila pod sto a noge joj vire, a druga stala uza zid, nije se ničim ni zaklonila, i ja sam sad moro ić okolo tražit ih i sve se pravit da ih ne vidim. One se smjehulje, a ja i dalje idem okolo i pravim se da ih ne čujem, a sve se ono naglas moram pitat đe je moja Adela, đe je moja Azrica, jel neko zna gdje su, halooo wher ar you? Ludilo, jarane… A kad se ja trebam sakrit, onda me one moraju sakrit, ne daju da se ja idem sakrit sam, kaki to, pa da me traže po petnes minuta, nego me ufate za ruku i u ormar, onda ko fol broje, okrenu se jednom oko svoje ose, gdje je tata, gdje je tata, aha, Aj nou! I onda otvore ormar i ko fol se raduju i likuju što su me našle, a ja se moram pravit kako sam iznenađen i razočaran što se nisam dobro sakrio! I tako mene žena vježba sad da lažem… Ludilo, buraz, šta da ti kažem.”

“Pa dobro te uvježbala, kako vidim, izvlačiš se iz kuće ko žensko, he-he-he…”

“Instikt, jarane, instikt proradio, nema tu vazda mozganja ko u njih! Jel mi juče spomenula da treba dobit, ja uloške odma u kantu! I ti njeni dani, svaki put se posvađamo prvog dana i ne pričamo dok joj ne prođe. Već sam se naviko da joj gledam u kalendar… Nekako mi ti njeni dani sve brže dolaze, a sve duže traju… Eh eto, ščim ja deveram, da sumiram: njeni dani su sve duži, a moji sve kraći!”

“Uh, imam i ja svoje ludilo, moj Suljo… Neki dan mi Džemila viče iz kupatila da joj ubacim u mikrovalnu pitu od juče i ja odem odma i ubacim. Kad je izišla vidi da se pita nije ugrijala sekunde. Kaže, jesi ti ovo podgrijo? Reko, nisam ni uključio, konto sam da ćeš ti… Pa što sam ti onda kojeg vraga govorila da ubaciš pitu u mikrovalnu ako ću je ja sama grijat?!”

“Jebiga, ta ima logike.”

“Ima, kontam. Al fakat sam mislo da joj stavim na tanjir i ubacim, a ona će podgrijat kad iziđe iz banje. Otkud ja znam kolko će se ona tuširat? Al je ona, meni, buraz, napravila dramu isto ko da sam ja bio lijen da kliknem dugme il nisam htio namjerno, samo da njoj ućeram, nema treće verzije, ja sam već gotov šupak, samo je pitanje koliki!”

“Trebo si joj reć da si ti ugrijo, al se pita ohladila; nisi ti kriv što se ona tako dugo kupa! Napast moraš, jarane…”

“Ode to onda u nedogled, vako stisnem zube i čekam da prođe…”

Nasmija se i on napokon, al nije uspio ni razvuć osmjeh spaćno, zazvrnda mu telefon. Uozbilji se Suljo u sekundi.  “Auu, jebote, ULOŠCI!”

Uskoči badžo u auto ko Betmen i brzinom munje odleti kući.