HUSNIJA CRNJAK u epizodi "PAS MU MATER"

Došo jedan dan s puta i zateknem pašče u kući.

Djeca skaču od dragosti, viču tata, sorprajs, sorprajs, žena se, vidim, malo uznemirila, čeka moju reakciju, a ja stojim na vratima i prvo što mi je palo na pamet je paščetovo govno. Isto ko da sam ga već namiriso, držim ga nako vruće u šaci i nosam ga u vrećici po komšiluku. Mogu mislit kaka mi je faca bila u tom trenutku sorprajsa. A šta ću, Amerika je ovo, nije Bosna, kod nas se snaša pokenja u haustoru i još pusti vodu, i svojim putem. Ovdje, brale, nema zajebancije: cuko ako se pokaki ti to moraš pokupit! Čak po naseljima imaju i stejšens đe sebi moreš izvuć vrećicu. Ako samo produžiš gledaju to ko zadnjeg papka, isto ko da si se ti posro, komšije su spremne i policiju zvat…

I šta sad? Znala je Džemila da ja ne mogu uskratit djeci tu radost. Filozof je Džemila, ko i svako žensko. Nikad nisam mogo shvatit te ljude što idu s kesicama po gradu i saginju se da rukama pokupe pseće govno, al su mi oni što se pokenjaju i samo produže stvarali neviđenu šuhvu. Znači, to je to, Huso, nije bio dovoljan hrčak, odsad kupiš i pseća govna! A onda kontam: kolko će ovo pašče narast? Da nije nako tele, nedajmibože, pa da moram kupit s obje ruke?!

Sjednem. Ništa ne pričam, zatečen sam, ne znam s kakim govnima imam posla. Ono štene oko mene skakuće, maše repom, isplazilo jezik, djeca isto tako, samo što repa nemaju, svima njima drago da me vide, ja ljubim djecu, diram ih po kosi, oni samo viču sorprajs, tata, sorprajs, izvan sebe su, moram se pod hitno obradovat, eno Džemila mi se već mrči iz kuhinje... Šta ću, pomilujem i štene, uzmem ga u krilo, lijep je, pas mu mater, blesav, liže me, voli me ko da sam ga ja napravio.

― Kako se zove? ― pitam djecu.

― Suljo! ― oni u glas.

― Tetak Suljo?

― Yes, he is najs ko tetak Suljo! We lajk tetak Suljo!

Estagfirulah, što ono rekla moja rahmetli nana, u Americi je normalno davat ime hajvanu po insanu, al đe ćeš na našem i po našem, i još ga našli u familiji. “Suljo je okej s tim, kaže da mu je simpatično, ne ljuti se sekunde, šta ćeš kad ga djeca vole”, viče iz kuhinje u mene žena. “Čuj, okej? Ja, vala, ne bi bio okej da njegova djeca dadnu psetu ime Huso”, vičem ja njoj. “Šta sad moram bit spreman i na to da mi jednog dana zalaje Huso na vrata?! Ne može, mjenjajte ime.”

― No, no, tata, pliz, pliz. Dis is Suljo, he lajks his nejm! ― cvile u mene djeca.

― U nas su u Bosni dogs uvijek imali američka imena: Džoni, Bleki, Lesi, Miki… ― objašnjavam ja njima. ― Šta fali američkim imenima?

― We lajk Boznian nejm, we lajk tetak Suljo.

Tako, dok se mi prepiremo, ja diram ono štene, gledam ga sa svih strana, lijep je, pas mu mater, kad ono: nema muda! Em Suljo, em bez muda!

― Ženo, jel ovo muško il žensko, šta je ovo? ― vičem ja njoj u kuhinju.

― Muško, jebogati: Suljo…

― Pa, jesi rekla Sulji da nema muda?!  

Čujem ja, smije se ona tamo.

― Dey fixd him ― viče iz kuhinje. ― Kad si zadnji put vidio ovdje cuku s onim… jebogati?

Čuj, dey fixd him! Kako nekom moreš odrezat jaja i reć da si ga fiksiro? Neće ovo na dobro… Jes vala baš, ne možeš vidjet cuku da prošeta jaja niz ulicu. Vas se dunjaluk izvrno naopačke. Što ne režu jaja onim pedofilima? Njih treba rezat, a ne hajvančetu branit da se kujici zaskoči na leđa. Haman je i to postala privilegija. U nas se, brate, znalo đe je cuki mjesto. Napraviš mu kućicu i pustiš ga da tarlaha rep po avliji i muda po mahali. Jede šta ostane od tebe, nekad mu turiš i kakog mesa, a on obavlja nuždu kad mu je nužda i đe mu je ćeif. Čak i kad mu je vakat umrijet; ode neđe, nemaš pojma đe je nesto, samo znaš da ga više nema. A ovo ovdje sad nake vakcine, dijeta, specijalna hrana, ne smiješ mu ni košćuru bacit, pokondirilo se, meščini, isto ko da su džukci od vjeverice postali a ne od vuka, isto ko da extra dijete imaš, pola hajvan-pola insan, čim ga nabaviš odma moraš kontat đe ćeš ga sahranit.

Ma, trebali bi mi i ljudima počet rezat muda, ima nas ionako i previše i svakakih, da bog sačuva, ko će to kontrolisat. Eno, da je neko onom Trampovom ocu odrezo jaja, ja sad ne bi moro gledat njegovu frizuru jal otvorim kompjuter. A vidim, bogami, i u Bosni imaju problema sa džukelama, formiraju se u pravo ozbiljne čopore, još malo pa će i entitet tražit. Nije to ni loša ideja, to potkresivanje, kad malo prokontam.

I dok ja tako kontam, Suljo je ispustio govance drito kod vrata i zatrpava ga mojim patikama. Djeca umiru od šege, a i meni bi smješno, dobro je, mogo je i direktno u tenu, pa da stanem u govno ha se probudim.

Nije prošla hefta dobijem od badže Sulje poruku na telefon ― slika nakog šteneta, i ispod piše velikim slovima: "NABAVIO CUKU I ZOVE SE HUSO. PAS MU MATER!" I još stavio tri smajlija, ućero on sebi.