HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BRADERS IN INGLIŠ"

Sjedimo badžo Suljo i ja s Amerima na večeri.

Popilo se. U neko doba, ufatimo se politike.

Kaže njima Suljo: “Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded!”

Gledaju ljudi u Sulju, ne kontaju. A Suljo će ope: “Amerikan gaverment is lajk dat, yu nou: ver is tu meni grendmas, čildren ar ritarded!” Doda Suljo još ovo “tu” ispred “meni”, ko, da im malo bolje približi svoju misao...

“Ti njima, Suljaga moj, izgledaš sad ritarded. Jel ti to hoćeš da kažeš ‘Gdje je puno baba, kilava su djeca?’”

“Jah, šta drugo?!” veli on.

Gledaju ljudi u nas dvojicu, zbunjeni. Smješkaju se pristojno. Ameri...

Naručim ja turu, da ih malo smekšam, prilagodim našem engleskom.

“Ne možeš im, bolan, prevodit te naše smicalice, ne kontaju oni to”, kažem badži dok smo čekali na piće.

“Kako ti kontaš, a reko sam na engleskom i tebi i njima?”

“Pa ja kontam tebe, badžuka, mi smo naši, al oni sad kontaju kakve babe i retardiranu djecu, bolan, pominješ...”

“Dobro”, kaže on. “Tu meni smart asis in amerikan gaverment!” obrati se on njima.

“Jes, jes!” odobravaju oni, a Sulji drago što je uspio u slobodnom prevodu. 

Prošlo malo, došlo se do Trampa, kad će ti Suljo, nipenišes: “In laj ar šort legs!”

Uozbiljiše se ovi, kakve šort legs kontaju, bezbeli.

“U laži su kratke noge”, Suljo će ti meni, traži odobrenje.

“Znam, znam, Suljaga, al ne moreš tako, jebogati...”

“Hi is lajing maderfaker!” Suljaga će njima na to.

“Aaaa... Jes, jes!” slažu se oni i nazdravljaju.

“End Hilari?” pitaju oni njega, više iz zajebancije nego što im je stalo do njegovog mišljenja. I ja to kontam, al Suljo ni mukajet.

“Hilari?!” viče Suljo, isto ko da je zove, Hilari, tamo neđe da se okrene. “Hilari! I lajk Hilari beder den Tramp. And ju nou vaj?”

“Vaj, Suldžo?” pitaju oni njega, već spremni da prasnu u smjeh.

“Ju ken kol mi Džo”, veli njima Suldžo, onako popit, usput.

“Vaj, Džo, tel as, vaj?” ovi već plaču od smjeha.

“Bikaz I wud fak Hilari eni dej, and Tramp not iven if vi vere aloune in dezerted ajland! Hi iz agli maderfaker!”

Ludnica. Lupaju Ameri šakama po stolu, naručuju turu, grle i ljube svog Suldžua.

Elem, dođe nova tura, nazdravilo se, stišalo se sve, kad će ti ovaj jedan:

“End, hau about Turki?”

Suldžo se malo zamisli, ja sam već digo ruke, vidim ovi ga zajebaju, al dobro njima dobro Suldži, ućerašim, reko, neka ih.

“Turki”, veli Suljo, “Turki iz the best tu kip it in oven for tri aurs, and svako malo, evri lidl bit, dodat malo ulja i vode, put sam ojl end voder on it!”

Prasak. Kulminacija, jebote. Nova tura, nazdravljanje, malo smo ohanuli, al ne daju Ameri da Turki tako lako ode sa menjua.

“Itc not about Tenksgiving, Suldžo”, veli ovaj drugi. “Vi ask ju about d šit dat iz going an in Turki rajt nau! Du ju nou vat vir toking about?”

“O, dat Turki!” skonto Suljo. “Dat Turki... Vel, I kan tel ju onli uon ting about dat Turki...”

“End dat iz?...”

“Ver iz tu mani grendmas, čildren are ritardet!” uleti Suljo klizeći, a ovi prasnuše u smijeh, isto ko da su ga razumjeli. Ma, haos.

Naručimo taksi poslije te večere da nas odveze do rest erije i našeg kamiona. Dok smo se vozili, velim ja Sulji:

“I... kako ti je bilo u Bosni?” Kontam tek se vratio, garant ima svašta nešto za ispričat.

“Kako?” veli on, nakav popit, samo što ne povrati. “Kako? Aj ken tel ju onli uon ting about Boznia, maj frend!”

Šutim ja, kontam, jah, budale, pošo i sa mnom na engleskom, ufuro se da mu je maternji...

“Ver iz meni grendmas, čildren ar ritarded, eto kako je u Boznia!!!” reče Suldžo i suknu mlaz povraćotine sa zadnjeg sjedišta direktno na šoferšajbnu i prednje sjedište do vozača. Taksista se u mahu unezvjeri. Jadan, pali brisače, pa kad je skonto da je iznutra, stade galamit i nabrajat nešto na nekom svom jeziku. Nemam ni trunke sumnje da nam je izredo sve po redu, na svom maternjem.

“VAT IZ GOING AN? VAT IZ GOING AN?!!!” dosjeti se taksista da priča na engleskom.

“Nating”, veli njemu Suldžo, vidno olakšan. “Ju spik veri gud ingliš, ko maternji, haj-fajf!” Diže Suljo ruku da hajfajfira sa šoferom.

I fakat, hajfajfira ovaj sa Suljom, jest preko kurca, al bolje i to nego da nas je izbacio iz taksija.

“Ver ju from?” pita njega Suljo, ohrabren.

“From Turki”, ovaj će ti njemu.

“From Turki!!!” ponovi oduševljeno Suljo i odvali se smijat ko najveća budala. “Vi ar from Boznia, braders, inšalah!”

Ja ga gurkam, kontam, kretenu, izbaciće nas čovjek, koji ti je kurac. Ono, samo naka šuma šiba i zviždi pored nas, bogtepito đesmo.

“Jes, Turki... maj brader”, žalosno će taksista.

“So...” nastavlja moj badžo, pijana budala, “vat du ju tink, vat iz going an in Turki, maj frend?”

“Eh...” veli Turčin, “vat iz going an... Aj ken tel ju onli uon ting about Turki, brader...”

Turčin tu pravi pauzu da skrene. Mi čekamo sad šta će reć.

“Ver is tu meni grendmas, čildren are ritardet, datc vatc going on!”

“Eto, jesam ti reko!” obraća se meni Suljo.

Uto skontamo da je Turčin stao na rest eriji i da čeka da iziđemo.

I mi iziđemo. Nekako... Zahvalim se Turčinu, dadnem mu bakšiša, ne znam kolko (i sad se hvatam za džep da skontam). I ode Turčin, meščini, skroz radostan, ko da ništa nije bilo.

“Vi are braders, inšala!” dovikuje Suljo, dok je taksi laganice nestajao u daljini.

A ono “braders” odjekuje li odjekuje... I sad mi, evo, odjekuje, popio sam tri tajenola da mi ne odjekuje.

Al džaba. 

LUDI MAMARKO

Zadihan i slinav, Ludi Mamarko je trčao niz brdo i ponavljao rečenicu koju je trebao prenijeti popu Jovi. Vojnici su jedino njega zatekli u selu, vraćao je ovce sa paše, pa mu tako, nehajno i iz daljine, dobaciše da leti po popa Jovu, da je hitno da se blagosilja top, vojska nema kad čekati.

Marko je još kao dijete sebi dao nadimak Mamarko, jer zbog zle kobi i djetinje pameti nije uspjevao sastaviti tri čitave riječi a da ne zamuca. Mucao je i kad izgovara svoje ime, pa se tako prekrstio u Mamarka. E, da je kapetan znao za mladićevu manu vjerovatno bi malo bolje razmislio kome povjerava zadatak. Ovako, Marko mahnu ovcama par puta rukama, kao da ugoni kokoši u ćumez, nešto im je pri tom blagim tonom objašnjavao, pa kad vidje da se stadašce uputilo uz brdo, okrenu se, sav sretan, i pusti se niz ledinu.

Uzbuđen vijestima i ponesen iznenadnom važnošću Marko je zamišljao kako će ga pop pohvaliti pred svima i službeno mu čestitati na dobro odrađenom poslu kurira. Mašta mu je tjerala vjetar u noge takvom snagom da mu se pamet počela kovitlati u zraku. Skakao je da dosegne misao, da je uhvati prije nego mu pobjegne pod oblake. Odsad će pop Jovo, mislio je Mamarko, zvati i njega na seoska sijela, posadiće ga na počasno mjesto, između sebe i trgovca Mitra, a onda će ga svi tjerati da ponavlja kako je junački prenio važnu poruku. Preživao je tako Marko malo lude misli po naivnoj glavurdi malo rečenicu u balavim ustima, pa mu se najedared učini put sve duži a rečenica sve kraća. Kad napokon utrča u crkvu iz koje zvono zazvoni baš u tom trenutku, Marko razjapi širom usta ali od poruke osta samo prvo slovo, ispucano na brzinu, kao iz mitraljeza.

– P… P… P… P… – mucao je Marko od uzbuđenja. – P… P… Pope!

Pop je visio na konopcu crkvenog zvona, privezan vratom, te kako se ogromno seosko zvono cimalo lijevo-desno tako je i pop, obješen, išao gore-dole. DING, dole. DONG, gore.

Ne bi Marku jasno šta pop radi na konopcu crkvenog zvona, ali kako god da je razmislio ― vidi nije popu dobro nikako: grči se i hropće. Izvadi Mamarko čakiju i uspentra se uz popa kad je ovaj bio u padu, na DING, pa malo gore, malo dole, prereza Marko nekako konopac, te se obojica, na DONG, strovališe na zemlju.

Ostade zvono da odjekuje još neko vrijeme, dok je Mamarko labavio omču oko popovog vrata.

― Jebogati, Mamarko, od tebe se čojk ne more ni objesit ko čojk! Šta je sad?! ― roptao je ljutito pop Jovo.

― Doš... doš... došla vojska! Ho-hoće da k... k... krstiš t-t-top!

― E, fala ti Bože, mal se ne ubi od dosade! Idi, idi, leti, reci sad ću ja, nek sačekaju!

Skoči Mamarko na noge i salutira popu Jovi kao u filmovima i, sretan kao dijete, otrča istim onim puteljkom kojim je malo prije došao. Usput se zanosio mišlju kako će ga trgovac Mitar pohvaliti pred svima i kako će ga na sijelu postaviti između sebe i popa Jove. Svi će onda sa zavišću gledati u Marka i tjerati ga da ponavlja svoju kurirsku priču. Odbacivao se Ludi Marko od zemlju da mu misao ne pobjegne pod oblake.

“Pop, top, pop, top, pop, top, top, pop”, zapjevuši Mamarko u sebi. “Stigo nam top, jebo ga pop! he-he-he...”

Oduševljen otkrićem rime i svojom pjesmicom, Marko zalegnu u visoku travu, odjednom, bez najave i samom sebi, i pusti se sunčanom danu da ga miluje merakom.

I tako, dok je vojska nestrpljivo čekala popa Jovu da blagosilja top, Mamarko je ležao u travi i divio se rimi koja mu se otimala, sve luđe i ljepše:

“Stigo nam top, jebo ga pop... he-he-he... Došo top, ućero mu pop... he-he-he... Naguzi se pop, ućera mu top!” uživao je Mamarko u svojoj poeziji, u sebi, gdje su sva slova uvijek na svom mjestu i u pravo vrijeme. I sve mu se nešto činilo kako mu je ova pjesmica sve ljepša i duža a popova poruka sve ružnija i kraća.  

OD KULIN BANA PA NA OVAMO

Vjerovali ili ne, historija naše porodice Demirli se prenosila s koljeno na koljeno još od doba bana Kulina pa sve do 1933., kada je moj djed, Ismail Demirli odlučio da sjedne pred svog oca Kadije i da sve to fino utefteri. Dosta se izvornog izgubilo u jezicima kojim su naši preci zborili i u ratovima koji su ih zadesili, ali je Ismail Demirli ipak sakupio 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja! Pričao bi Kadija Demirli, otac moga djeda Ismaila, bezbeli još dvaput toliko da ga nije obuzela neka čudna bolest od koje mu nestade dar govora, da bi malo zatim otkazale mu i ostale vitalne funkcije.  

Nakon Kadijine smrti, Ismail je 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja turio u drvenu seharu, ukrašenu šarama, i sakrio na tavan, dalje od dječije radoznalosti. A djece je imao, mašala, kao u bajci. Sedmorica muških, sve jedan drugom do uha! Svi bili slabo uhranjeni, ali živahni i sretni, niko im u kraj nije mogao stati. Ali dođe 1941., pa odmah za njom i ’42. ― uleti u avliju jedan dan vojska, te zapališe i kuću i sve žive duše u njoj.

Spasiše se samo Ismail i jedan sin mu, moj otac Sejfudin. Kad se vojska razišla a kuća izgorjela, Ismail i Sejfudin stanu prebirati po zgarištu za kostima svojih najbližih. Uto, nađu i seharu, ili ono što je od nje ostalo: od 1350 stranica čitko ispisanog porodičnog predanja, nekim čudom, ostala je neizgorjela samo jedna rečenica: „A onda je došla Austrougarska.” Tako, stojala je valjda tu, na čađavom komadu hartije, jedna jedina neizgorjela rečenica.

Čim se rat završio, Ismail postavi Sejfudina ispred sebe i pođe mu polako pričati od Kulina bana pa na ovamo. A ovaj je zapisivao. I bogami, utefteri Sejfudin 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja, sve od Kulin bana pa na ovamo. I pričao bi tako Ismail još za dvaput, da ga nije neka bolest spopala od koje mu nestade dar govora, a malo zatim otkazaše mu i ostale vitalne funkcije.

Otac je 723 stranice čitko ispisanog porodičnog predanja sakrio u podrum, među komunističke pamflete i manifeste. I, naravno, daleko od dječije radoznalosti. A imao je djece, mašala, nas četvero: sve jedan drugom do uha. Bili smo fino uhranjeni, a bili smo i živahni i sretni. Sve do jednom. Dođe 1991., a odmah za njom i ’92. Uletiše vojnici, ubiše mi i mater i braću, samo se otac Sejfudin i ja spasismo.

Kad smo izbjegli u Ameriku, naredi meni Sejfudin da zapišem sve detaljno, kako se on najbolje sjećao, od Kulin bana pa na ovamo. I tako ja pođem pisati naše porodično predanje. Dođemo do Turaka, ali Sejfudina obuze ona ista bolest od koje prvo nestaje dar govora, a zatim se gube i ostale vitalne funkcije.

Doktori nam rekoše da se radi o neuromuskularnoj deformaciji i da je samo pitanje vremena kad će mu odumrijeti i svi ostali nervi i mišići. Govorio sam ocu da se kane ćorava posla, ali on ni mukajet. Sve dok mu rade očni kapci, pokazuje on meni jezikom i trepušama na očne kapke, on će nastaviti sa našim porodičnim predanjem, a ja da zapisujem. Tako i bi. Odmah napravimo znakovnu abecedu: jedan mig lijevim okom ― A, jedan mig desnim okom ― B, dva miga lijevim okom ― C, dva miga desnim oko ― D, i sve tako, složimo čitavu abecedu.

Pet godina sam ja bilježio te njegove znakove. Kad je Sejfudin umro imao sam u kompjuteru 203 stranice čitko ispisanog predanja svojih bosanskih djedova. Doduše, ostalo je mnogo toga nejasnog oko Tvrtka I Kotromanića i našeg pračukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun-čukun djeda Radomila, jer je baš u to vrijeme Sejfudin izgubio funkciju u lijevom očnom kapku, pa smo morali nastaviti samo sa desnim, što je, naravno, izazvalo sukobe između suglasnika i samoglasnika, a samim tim i sa pripojenim teritorijama u Srbiji i Dalmaciji.

A onda mi je sin jednom prilikom, pri doručku, kliknuo na dokument „Stablo” i pritisnuo DELETE. Reagovao sam instiktivno, ne razmišljajući da je dokument još uvijek prisutan u smeću - i prolio čitavu čašu mlijeka preko leptopa!

Utom je i mene spopala ona bolest što se od nje gubi dar govora, a evo već mi otkazuju i ostale vitalne funkcije... 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DRŽ’ GAĆE, RONALDO!"

Evo gledam po ovoj našoj štampi i Fejsbuku Hrvati se napalili, haman, ko da su već prvaci Evrope!

A tako bi i mi, garant. Balkanci. Ako su igdje Srbi, Hrvati i Bosanci apsolutno identični, onda je to baš u sportu. Malim nacijama je ego uvijek veći nego što one same jesu. Skromnost nam je vrlina samo dok smo donji. Onda smo skromni. A jal se ufatimo kakog uspjeha niko nam nije ravan. Ma sad da kaka vojska krene na Srbiju, Đoković bi to reketom išamaro u dva seta! Tako i Hrvati. Pohasili se pravo. Ne velim, i mi bi. Ljudi su gladni uspjeha. Ljudi su gladni iluzije koja će ih namah učiniti ponosnim. Ljudi su gladni. Niko ne voli biti gladan, al svako voli izgledati veći nego što jest. Pa taman nemao šta jest. U nas je vazda bilo bolje bit pun sebe nego punog stomaka. Važno je da je Maradona reko ono, onaj reko ovo. A danas kad izađu Ronaldo i Nani, jebo Maradonu.  

Neka, i mi bi tako, što jest-jest, pa taman nemali šta jest. Falili bi se i mi malo više s Tukom da je to kome važno ko tenis ili fudbal. A i šta će Tuka, jadan, sam protiv svih? Mogo bi kakog okupatora zaganjat, al bi na kraju garant pobjego glavom bez obzira. Taka mu disciplina, važno je da se trči. To je danas omiljena disciplina u naše mladeži. Bježi, dok te noge nose! Bezbeli je zato Tuka i prvak, jer niko u Evropi ne bježi brže i bolje od Bosanaca... Šta ćeš, svako ima svoju disciplinu. Nego, gledal Baždarević ovog našeg Tuku? Možda da ga ubaci na krilo, šta fali? Samo šutne loptu i trči za njom, nema tu nake filozofije. Samo, ko bi ga od naših stigo? Dok Džeko uleti na Tukin centaršut...

Neka, ba, Hrvata, nek se hvale. Pobjedili su evropske prvake. I mi bi tako. I Srbi bi. Ništa nas manje ne s(v)rbi od Hrvata, isti smo. Oni su već pobjedili, pa taman i izgubili. To se zna. Pokazali su zube. Bilo pobjeda il poraz, važno je pokazati zube. A Balkanci su vazda umjeli pokazati zube. Eto, i naš Džeko je pokazo zube čim smo primili go: on razočaran tamo, ljutit što nije dobio faul, izgubio loptu od koje je pao gol ― i on odma pokazao zube, ko, što ga nagazi, majkumu, iskezio se pravo. Malo nam je falilo u onom meču da izjednačimo sa Špancima. Sekunda-dvije. Mogli smo baš MI biti ti koji su načeli Furiju i servirali je taku, ranjenu, Hrvatima. A joj, šta bi se pisalo u nas. Gorio bi Fejsbuk, niđe nam kraja ne bi bilo i nepravde silne što nismo na Evropskom, mi, koji rušimo Austriju, Švicu i Španiju, a tamo naki Irci, Albanci i Ukrajinci sad ko fol nešto... Kaka bi to utjeha bila. Ne bi nam ni Hrvatska ravna bila! Čuj, šta će oni, pa mi smo ih prvi dobili, načeli ih ko krušku. Servirali ih na tanjuru, letećem, klizeći. Tako se to radi, ta će nama Evropsko...

Vako, ne gine nam Tuka. Zaposli, Mehmede, Tuku, pa da vidiš kako se trči!

Nego, šalu na stranu, nema više zajebancije, sad se igra na ispadanje. Neko nekog mora zguzit, što znači da će neko danas biti zgužen! Nas su Portugalci vazda guzili i red je, brate, da ih neko od naših dobro zguzi. Nama ni laseri nisu pomogli, nadat je se da će Hrvati skontat kaku bolju taktiku od lasera. Zato, brate, Ronaldo, drži gaće! Samo da Hrvati sami sebe ne zguze... Ma, jebo to. Idemo, Kroati, uzeo sam neplaćen dan da vas gledam! A imo turu za Čikago, samo taku. Sad mi cijeli vikend propade... Al ako popušite neće mi bit vazda ni krivo, da budem iskren, jer ko će tek onda živ od vas ostat! Evo već vidim: “Ronaldo na koljenima”, “Hrvatska Furija”, “Hrvatska ujedinjuje Evropu”, “Kolinda podržava naše”...

Tako taman kontam sve ovo, kad telefon... Sulejman. Frajer dole kod nas na odmoru, a zove. Kontam, ja da sam dole, ne bi mi na pamet palo da ja njega zovnem.

“Alo?”

“Alo, Husnija?”

“Husnija spiking,” zajebajem se ja.

“A joj, Huso, sranja ovdje!” veli on.

“Što, ba, badžo, nema vrućih kifli? Pa reko sam ti ja...”

“Ma ne da nema kifli, nego u Hrvatskoj ne moreš ni kafu popit ― odraše!”

“E, al zato su oni sad na evropskom prvenstvu, deru Špance, pa što ne bi i vas, turiste...”

“Ućerašim, evo mene u Ulcinju.”

I tu se veza prekide. I ja načnem drugu pivu. I sve mi nakav osjećaj da će Hrvati zijanit, ne daj Bože, dao Bog... Dao Bog da Kolinda pokaže grudi i podrži momčad, pa Hrvati onda mogu bit i prvaci Evrope, jebe mi se! Uh.

“Dobro je, ba, Huso, ramazan je, ohani malo sa tom pivom!” žena će ti u mene.

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "VRUĆE KIFLE"

„Joj, jesam poželio vruće kifle, jarane, jedva čekam!” kaže meni badžo Suljo, dok smo vozili za Kaliforniju.

Otkako je kupio kartu za Bosnu živ od njega ne mogu ostat; te vruće kifle, te ćevapi, te pita, te prava jaja, paradajz ko jabuka, naše more... E, jebote, naše more ― Bahami su za nas mala maca! Pravo mi je pošo ić na neku stvar. Dobro, prvi mu je put da ide, naivac, ima više od dvaest godina kako je otišo, pa ga donekle i razumjem. I priznajem, ljubomoran sam što on ode a ja se moram handrit u kamionu, ali daj, popusti više, čovječe, došlo mi je da ga izbacim kroz prozor ko žvakaću i da se zaljepi onom iza mene na gumu, da se tako okreće do Kalifornije.  

„U nas je u čaršiji bio,” veli, „Baumgarten, židov. Hej, taj što je pravio kifle, ma platio bi, meščini, 100 dolara samo za jednu Baumgartenovu kiflu!”

Šutim. A u meni kuha.

„To su ti, jarane, smećkasto-rumene kifle,” nastavlja Suljo, „ono, vidiš kako ih je savijo. Uh. A odozgo ona krupna so, morska, šta li. Sa strana ono mekano, kako ih je odvojio, zaljepile se jedna za drugu kako su nadolazile, uh! E kad su još vruće, pa to nema niđe... Ti zagrizeš onaj vrh a ona se pođe ko fol odmotavat, merak, ne znaš s koje bi je strane prije safato! U mene mati prije, svako jutro, ustane, navije radio i napravi kafu. Ja u snu osjetim miris kafe, al se ne budim. Tek kad Ismeta Krvavac zapjeva onu ‘Zemljo moja’, ja znam da mi je ustat. Nema ljepšeg buđenja, miris kafe i Ismeta Krvavac.”

I mene je budila Ismeta, al neću ništa da kažem.

A Suljo već pao u sevdah. „I tako se redaju, sve jedna za drugom, do vijesti. Perem zube, a iz primaće čujem Kemu i „Sarajevo, ljubavi moja”, oblačim se, ide ona od Čole ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’...

„Jes vala, u kojoj smo mi lijepoj zabludi živili...” reko.

„E, onda sletimo dole, do Baumgartena, uzmemo dvije-tri kifle, gledamo ga kako ih vadi iz furune, red se već uhvatio... 6 ujutro. Kifle vruće, ne možeš ih držat u ruci bez papira. Pustile malo masnoću, al samo malo, nečim ih finim premazo frajer, papir bi, meščini, sažvako. I tako... Mati na poso a ja u školu. Merak ti, bolan, probudit se i ić u školu samo kad pomisliš na kifle! Uh.”

„Nema ti više, Suljo, takih kifli dole.”

„Čuj, nema. Naću ih ja, jarane, taman moro cijelu Bosnu prerovit!”

„Ako nađeš židove, naćeš i kifle bezbeli. Nema židova ― nema kifli!”

„Nema židova?”

„Ja ih nisam vidio.”

„Ima Šiptara, pravili su i oni take kifle.”

„Slabo ćeš, bogami, nać i kojeg Šiptara, i oni su se razbježali.”

Sjeba se Suljo u sekundi. Nema Ismete, nema Keme, nema Čole, nema Baumgartena, nema Šiptara, ničeg nema. Samo Bosna ima, al i nje ko da nema.

„Pa imal kifli il nema? Nemoj me zajebavat!”

„Ima, al nisu nake. Ništa više nije nako.”

„Pa dobro, imaju ćevapi, ima Argeta, ima bostan, žute paprike, toga ima, toga mora bit!”

„Toga ima. I vode i prirode i zelenila i rijeka, raje po kafićima, muzike na svakom ćošku, toga ima, ne velim, to je Bosna, al sve ti je to, jarane, da se nagledaš, ispričaš, napiješ i najedeš, i onda bjež otkud si došo...”

„Pa dobro, radi toga i idem...”

„E, moj Suljo, zajebano je to... Odeš tamo da dušu napuniš, a vratiš se deset kila deblji. Mjesto duše, ti napunio stomak. Ono što ti ispuni dušu prvih dana, zrak, priroda, mostovi, raja, to ti izlapi još dok si tamo, jer čim malo dublje uđeš u Bosnu, samo čemer i depresija, bolan. Ima zajebancije, ko i uvijek, ne velim, al i ovi što se zajebaju ne znaš jel bi se radije smijali il bi udarili u plač. Nadrealisti sad da izađu ne bi bili nikom smiješni. Eto, tako ti je, pa ti gledaj.”

Šuti sad Suljo.

„Imo sam i ja taku pekaru, ‘Zora’ se zvala, tamo kad kreneš na Skenderiju, s ove strane, uz Miljacku. Mi smo ti imali običaj kad se vraćamo iz ‘Steleksa’ da navratimo kod Zore. Ono, u neko doba. Steleks je bio diskać za studente, uglavnom. Puštala se domaća rok muzika. Meni najdraže mjesto u Sarajevu u moje studentske dane. Zora je bila blizu Steleksa, deset minuta hoda. A Zora se zvala žena što je to držala, bezbeli, mi smo je svi zvali Zora. Elem, Zora je imala te tvoje kifle, plus, okretala je čiken isto. Mi nikad nismo imali para za čiken al je Zora skontala fazon, pa ti razreže kiflu, umoči je u saft od čikena, stavi malo i sira, ako hočeš, i eto te: ko beg! Još, ako te zapadne komadić kožice ili mesa što otpadne u saft ― beg begova!”

„Nisam znao da si ti studiro...”

„Ma zajebavo se, kaki studiro. Niko na prvoj godini nije studiro... A bila je i jedna pekara sa tim tvojim kiflama gore kod Muzičke, kad se pođe na Mejtaš. E, tu su bile iste take. Ne znam ko je držo, al smo znali čekat gluho doba da otvore prozorčić... I onda ti tako, kroz prozorčić daju u kesama kifle. E, a one kese zamagljene, kad ih otvoriš pa iščepi ona sparina i pukne te onaj miris, UH! ”

„I?”

„Šta ‘I’?

„Umočil ti kiflu kad si bio dole?”

„U govno sam je umočio! Nema ni Zore, nema ni Steleksa, nema ni one pekare kod Muzičke, nema, jarane, nema ni rokenrola, isto ko ni Ismete i Keme. Sve je isto, ništa više isto nije! Imaju nake kifle, prave sendviče raji u dva po po noći, al nisu ni blizu onih starih.”

„Ima more.”

„More? Pa ti si, jarane, profulo more. Ti ideš u junu...”

„Nemoj mi samo još reć da nema više ni mora? Kad će ga bit ako neće u junu?!”

„Ima, al samo u januaru i februaru. A i to moraš oči zatvorit!”

„Halo, ba, nemoj sad kartu da kencelujem, kakvo te more u februaru spopalo?!”

„Pa jesi ti musliman?”

„Haj, ne seri.”

„Ne, fakat. Jesi musliman, Bošnjak?”

„Fala Bogu da jesam, ne ko ti!”

„Eto vidiš. Ti, jarane, možeš samo u Ulcinj, i to u januaru il februaru, al da oči zatvoriš!”

„Kakav te Ulcinj spopo?”

„Pa tamo, bezbeli, ima muslimanska plaža. Tako kažu.”

„Čuj, muslimanska plaža.”

„Jah, valjda se svi sunčaju i kupaju obučeni. I zatvorenih očiju. U januaru i februaru.”

„Daj, ne seri! Pa kakav ćeš se u februaru kupat nego obučen! Đe si to čuo, zajebaješ me!”

„Ne zajebajem. Nakav efendija, ko fol doktor, s kapicom i bradurinom veli tako. Šta znam, raja mu šalje pitanja a on odgovara. I on vam savjetuje da idete samo tamo u Ulcinj, i to u januaru i februaru, al zatvorenih očiju!”

„Đe si ti to slušo?”

„Šta slušo ― gledo! Naki doktor Enver savjetuje muslimanima, naću ti ga ako hoćeš jal stanemo na rest eriju...”

Ušutio se sad Suljo, otkopava se u sebi, pa se zatrpava, pa otkopava, zatrpava, sve tako... Pustim ga ja neko vrijeme. Al mi ga onda žao bi, vidim zatrpo se do guše, i taman sam htio da mu povratim elan sa Argetom i ćevapčićima, kad će ti on:

„A šta misliš, imal tamo u Ulcinju onih naših kifli?”

Eh et, šta bi mu čovjek reko...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "INTERMECO ILI SAMO SE MERAK MJERI ĆEIFOM"

Safatala me naka nostalgija danas čitav dan, ne znam đe udaram.

Sanjam ja sinoć sebe, ko dijete sam, al u ovim godinama. I svi su moji isti i nakvi kaki su bili kad sam ja bio dijete, samo sam ja vakav kakav sam sad. Sve isto: trbuh, surla, pluća od pušenja, sve.  

Elem, igram ja lopte sa djecom iz mahale, sav se oznojio, zadiho se pravo, hoće duša na usta. Al pičim ja dalje, imam onaj dječiji polet, driblam, nabacujem, zabijam, ma niko ko ja. U poluvremenu otrčim do kuće, viknem materi da mi namaže krišku, napijem se vode, ona me ruži što vruć pijem hladnu vodu, ja se samo nasmijem, onu krišku u ruku, pa nazad, na teren. S kriškom u ruci. Driblam i držim krišku u ruci. Djeca trče i padaju oko mene, ne mogu mi ništa, a i đe će, vidi me, ja stara poguzija, a ona kriška od onog domaćeg hljeba iz okrugle tepsije, hljeb nadošo pravo, mati ga presjekla napola, pa mi sa sredine odsjekla šnitu, namazala putera i meda, merak, nikad pojest!

A merak se ne jede u dva zalogaja, to ide natenane, inače nije merak. Sve ima svoju mjeru, al se samo merak mjeri ćeifom.

U neko doba čujem mater kako me zove: „Husnija, Husnija! Huso, sine, babo te zove!” Kad babo zove, onda nema sad ću, eto me, nego ideš iste sekunde, babo zove. Uletim u kuću, ope se napijem nakav vruć hladne vode, mati me samo pogleda s prijekorom. Ja joj namignem. Pogledam, babo sjedi na minderluku. Zabrinut. „Huso, sine”, veli, „dođi vamo da te babo nešto pita.” Ništa me nije sikiralo više od babinog smirenog glasa. On kad se prodere, ja znam šta mi je, al kad vako smireno govori, onda ne znam ni šta mi je radit ni šta očekivat. Jednom mi je tako reko „Dođi vamo da razgovaramo” i otad sam moro materi prat suđe, izbacivat smeće, i vazda nakih obaveza mi je pripiso, a sve lagano i uljudno, pokoriš se, totalno te obori ozbiljnost situacije u njegovom glasu. Kad se prodere, nacijepaš drva, odeš ranije u krevet, kazna bude oštra, al kratkotrajna. To mi je vazda bilo draže, nego ovo vako... smirenim tonom... Sjedi babo, pušeka onaj svoj čibuk, podbočio se o koljeno.

„Misliš li se ti ženit?” pita mene babo, kad sam sjeo, primirio se i pripremio.

„Ja sam oženjen, baba, ima već deset godina...”

„Ih, deset godina! Pa kako ja tu mladu nikad ne upozna, moj Huso, ne valja ti to...”

Šutim ja, ne znam šta da mu kažem.

„Imaš li djece?” pita on mene.

„Imam. Dva sina. Kerim i Nedim. Jednom pet, drugom osam.”

„Mašala! A mlada, kako ti se hanuma zove?”

„Džemila.”

„Đemila, a đe mila a đe draga li je”, zeza se babo.

„Amerikanci je zovu Dzcemila, ne znaju pročitat bez kvakice... Mislila je promjenit ime, al bi onda bila Jemila, pa nije...”

„Neka nije! Čuvajte vi naše, šta znaju oni šta je mehko DŽ a šta tvrdo...”

„I ja joj to velim... A dobra je, baba, samo da je vidiš, lijepa, vrijedna, samo tako...”

„Haj, haj, neka je, sebi je... A i tebi bezbeli... Nego, kako ti je tamo, zaigral se lopte, sjedne li se, zapjeval se, ima li meraka u toj tvojoj Americi?”

„Ima, jaštaradi, al uglavnom bez onog E...”

„Šta bez E?”

„Merak, bez slova E. Izbaciš ono prvo E...”

„... I ostane ti MRAK.”

„Tako nekako, ne znam nekad đe udaram, isto ko da mi svjetlo u hodniku ugase...”

„A što to, moj Huso?” reče babo, nabora lice zabrinuto, pa povuče dubok dim i izbaci ga najedared.

„Šta znam, baba, poleti tam, poleti vam, nekad ne znaš ni đe si pošo ni dokle si stigo...”

„Pa, zakoči, Husnija, majkamustara, zakoči... Stani, osvrni se, isto ko kad igraš polutku, moraš vazda znat đe ti koji igrač stoji, isto onaj, kako se zove... Zidan! Moraš nekad stat na loptu...”

„Ma stanem ja, babo, al se vazda nađe neki da mi uleti klizeći... Noge mi polomiše!”

„E, pa moraš znat đe su ti i protivnički igrači...”

„U tome i jest problem, što ja više ne razaznajem protivničke od svojih... Ubiše me sa svih strana...”

„Tako ti je, sine, kad si kapiten... Moraš imat pregled na terenu i apsolutnu kontrolu u nogama. Nije lahko, al ti nema druge...”

„Jah...”

„Haj sad, crtani, pa pišat i spavat”, reče babo.

I ja sav sretan, sjednem pred televiziju, taman 7 i 15. A na bijelom ekranu ona glupa kocka, i ispod nje piše crtani film. Al nikako da krene. U po frke, nestade kocka, zacrni se ekran, i ja kontam sad će Tom i Džeri il nešto tako, kad ope bijeli ekran, ona kocka, samo što sad piše INTERMECO. Buljim ja tako u ekran, dnevnik samo što nije počeo, preskočiše šupci opet crtani, ja gledam i ne vjerujem... INTERMECO, evo već pet minuta tako. Ona kocka stoji li stoji... A valja ić pišat pa spavat.

I probudim se tako, mal se nisam upišo. Džemila bi ko hrkala, al se suzdržava. Provjerim djecu. Na mjestu. Ispraznim mokraćni mjehur i vratim se u krevet. A on topao, uh... Merak. Uvučem se pod jorgan ko puž u kućicu. Zašuškam noge, lijepo mi pravo. Kerim spava između mene i Džemile, matermunjegovu, automatski me nogicom spuca u arkardu. A meni smiješno...

Eh, eto ti meraka, moj babo, šta mi treba bolje...

Al ona kriška iz sredine okruglog hljeba... E, ona me proganja otkako sam usto, ne znam đe bi sa sobom. Stao mi zalogaj u grlu, pa ni tam, ni vam... I materin glas... „Huso, Huso, Husnija, sine, otac te zove!”...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "DŽIZUS, DŽIZUS"

Ameri su ludi za Džizusom.

 

Za ovih godina kolko vozim kamion, prešo sam Ameriku uzduž i poprijeko i gdje god sam se uspio malo prošetat kroz čaršiju sreo sam po jednog mahnitog kako stoji na sred džade i viče: „Džizus ovo, Džizus ono!” Ti su tipovi tolko ufurani na Džizusa i na Sudnji dan da ako malo staneš i oslušneš šta oni balezgaju ― pravo se prepadneš. Fakat je nevjerovatno kolko neko može biti u nečemu, do guše. Ti tipovi prijete, unose se ljudima u facu, deru se iz svega glasa, prizivaju pakao, doslovno se ponašaju tako ko da im sam Džizus šapće na uho šta će govorit. Eto, ko ovi što mimo njega prolaze i gledaju ga ko bekana, oni će svi gorit u vatri pakla, a on, i oni koji se poklone njegovim upozorenjima, oni će živit u sreći i rahatluku dokle god mi ostali gorimo u vatri, znači ― vječno. Ima takvih budala svuđe, ne velim, al što ih u Americi ima... tobejarabi.

E sad, između ovih što viču Džizus, Džizus! i onih što viču Alah Uekber!, i unose se ljudima u kameru, nema apsolutno nikake razlike. Ako mene pitaš, to je sve gola budala do budale. Što je najsmješnije, i jedni i drugi misle da ih dijeli nebo i zemlja, odnosno raj i pakao, ali njih more jedino zid u kakoj dobroj ludari da dijeli. Tu, svako sebi, između svoja četiri zida, može da se dere do mile volje Džizus, Džizus i Alah Uekber! Čuće njih ovi njihovi i tamo, al neće zato turistima upadat u kadar. Jah. Manse, bolan, Džizusa, ufati se kake motike! Posadi kaku papriku, paradajz, gljive, skupljaj puževe, šta ja znam, saberi koke i prepelice da ti nose jaja, odnesi komšiji, kaži kaku lijepu riječ, sjedi s familijom za sofru, manse tih mesijanskih zadataka, ako si već navro pretvori vodu u vino da raja padne u sevdah, hodaj po vodi, liječi bolesne, al se nemoj, bogati, sikirat tolko za mene, taki ko ti mi ništa dobrog napravili nisu! Šta me više handriš sa džehenemom, pa se sad moram i na aerodromu izuvat, ko kakav papak. Ništa ovi Džizus, Džizus nisu drugačiji od onih Alah Uekber, ista je to sorta. Svugdje ima takih budala.

A ima, bogami, i onih što MISLE da su Džizus. Tolko su oni ubjeđeni da su Džizus da ubjede i sepet drugih da su oni Džizus. I začudo, uvijek je Džizus neki bijelac. Niko drugi, vazda bijelac. Jebote, pa ni Džizus nije bio bijelac, a oni su Džizus-bijelac. Tolko im je taj imidž Džizusa sa uredno potkresanom bradicom, pravilnim nosom i fino raspoređenom, očešljanom kosicom ušo u glavu, da se svi furaju na imidž koji niđe veze sa pravim Isusom. Niđe veze! Da je barem kaki Džju, s onom svojom jevrejskom surlom i garavom kosom, izašo u papučama i s čaršafom preko ramena, s kakom ovčicom što mu se vrti oko čvornatih nogu, i reko: „Ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo. Al kaki to. U Americi je vazda naki bijelac Džizus. I vazda nađe još veće budale od sebe koje ga falow okolo ko blentave ovčice. Kakav Džju, Džizus je bio wajt! Il da je barem Mexikaner... U Americi ima 34 miliona Mexikanaca, a ja sam u upozno samo tri: Horhe, Hoze, i Hezus! Nema četvrtog. Ako ga i ima, onda mu je midle nejm jedno od ova tri. Znači, da je došo kakav Mexikanac pa reko: „Maj nejm iz Hezus, ja sam Džizus! Falow mi!”, ja bi mu možda i povjerovo, frajer se fakat zove Isus... Al, kaki. Džezus mora biti wajt, nema druge!

Kad skontaš, crnci su najpametniji. Đe si vidio crnca da kaže: „Ja sam Džizus, falow mi!”? Nisi ga vidio. A zašto? Zašto nema baš ni jednog crnca od ovoliko crnaca u Americi da ne tvrdi da je Isus. Barem jedan? A vole oni Džizusa, nije da ga ne vole. Imaju one crkve, svakake nekake, padaju u trans, ljube zmije, horovi im prave dernek u crkvi, i njih svakakih ima. Al nema ni jednog Džizusa... Jarane, da dođeš crncu i da mu kažeš: „Ja sam Džizus, falow mi!” reko bi ti: „Ako si ti Džizus, ja sam Betmen! Šta uzimaš, jadan ne bio!” „Ja sam Džizus!” „Dobro, Džizuse, haj prošetaj, krek je u onom kvartu, zaluto si.” „Ja sam Džizus!” „A Džizus? Ok.” BAM, BAM, BAM!!! „Ubi ti Džizusa...” kaže onaj drugi crnac ovom prvom crncu. „Dont wori, ako je pravi Džizus, ustaće za tri dana!” I završena priča. Nema u crnaca Džizusa. Samo su wajt pipl Džizusi.

Ako nisi Džizus, onda si njegov sljedbenik, apostel, il kako se već kaže. Desna ruka Isusova. A to je maltene, pa ko Džizus. A svijet je slijep, zavijen u crno, niko ništa ne vidi. I tu si ti, shvatio si čarobne riječi iz magične knjige. Ostali su u zabludi. Ali, tu si ti. Jebo i paprike i paradajz, i puževe, koke i prepelice, familiju i komšije, daj da se ja poponjem na onaj kamičak pa ljudima otvorim oči. Da im kažem da se velko sranje sprema, da vremena nema, da je čitav svijet u kurcu lijepom i da nam Sudnji dan dolazi... A samo će vjerni i pošteni doživjeti raj... Tamo nas čeka vječni život u izobilju i svašta nešto... BLA, BLA, BLA... BUUUM!!! Alah Uekber!

E, moj bekane... Vjernih i poštenih i nikom ni krivih ni dužnih u toj tvojoj priči isto ko u sarajvskom tramvaju osamdesetih: ne moreš dihat a kamoli prdnut rahat, raja se po vratima vješa ― nema mjesta! Ispunjeno, gotovo! Ne trebaju mene luđaci napominjati kako je ovaj svijet mahnit. Vazda je bio! Ništa se tu promjenilo nije. Prije su spaljivali na lomači one što tvrde da je Zemlja okrugla, sad možeš pričat i da si Džizus niko ti ništa neće (osim ako isto tvrdiš u blek nejberhud). Prije nisi ni drvo smio posjeć jer si Musliman, a sad dižeš raju u vazduh i vičeš Alah Uekber. Ne trebaju meni tvoja upozorenja, voda se diže, zrak se zagadio, dihat se ne more, hurikani i cunami, led se topi, međed nema nogom gdje da  stane, rupe se nake, jebote, otvaraju, zemljotresi, poplave i ratovi... Šta ti nama imaš reć što nam se samo već ne govori? Ništa. Ufati se motike. Više ćeš mi tako kazat nego da mi se bečiš i derečiš, ne mogu s djetetom proć kroz ulicu, a da me ne pita: „Šta to, tata, ovaj priča biće smak svijeta?”

A ja uvijek, i samo jedno imam da mu kažem:

„Oprosti im, sine, ne znaju šta čine!”