HUSNIJA CRNJAK u epizodi "MOKE JE JOŠ DOD’O I TO..."

Ispričah se s Moketom juče, brate, ima se šta od njega i čut i naučit.

Prva tura ove godine mi bila za Floridu. Jah, meraka, izać iz snijega i kijameta. Nije ni na Floridi baš nešto toplo, osjeti se zima, nako, ko u nas u martu il oktobru, sve kontaš udariće snijeg, a snijega niđe zglave. Kiša malo pada, malo ne pada. Na momente ko biva oluja, a onda sunce izađe niotkud i ko da ništa nije bilo. Ljepota vozit.

Elem, imo malo vremena pa svratio do Moketa na kafu. Moketu je pravo ime Muhamed, al ga raja prozvala Moke, jer je on ko onaj Moke iz Pišonje i Žuge, životni mudrac, frajer. Moke vam zna svašta pomalo i pomalo o svačemu. Za sebe voli reć da nije ni star, ni mlad, zavisi s koje strane gledaš. Nije završio neku višu školu, al voli čitat, ima jednu sobu baška za knjige. Kaže, on nije ispunio američki san, on je ispunio dječački san: da sjedi kući i čita, a da mu na konto kapa dovoljno para da može tako. I može mu se. Ispeko je zanat u Njemačkoj ko izbjeglica, radio na crno, čistio prozore, poslovne objekte, novogradnju, bazene, kuće bogataša. Vidio da se tu ne mora vazda ulagat, skužio šta i kako, i kad je došo u Ameriku samo nastavio. Prvo radio sam, pa počeo zapošljavat našu raju, pa Amere, i na kraju je imo tolko radnika da nije više moro rintat. Poso mu preuzeo najstariji sin, i on sad samo sjedi i čita. Ima bazen, al ga sam čisti. To je bezbeli i jedino što radi, veli, da ne ispadne iz forme.

― Znaš kako, Husnija ― priča Moke o svom uspjehu ― ja sam ti ko samuraj.

― Čuj, samuraj ― smijem se ja. ― Đe si sablju sakrio, samuraju? Da nećeš hara-kiri izvršit ovdje, pored vakog rahatluka.

― Ma ne, ozbiljno ti kažem, niđe veze sa sabljama, kakvo to. Nego, jednom u Njemačkoj, ono kad smo tek došli, depresivni, nikakvi, rat dole još traje, Švabe ti ne daju posla jer nemaš vize, a ne možeš dobit vize jer nemaš posla, pa te zapadne samo ono najgore; čistiš tuđa govna, donji si, ne mili ti se ustat iz kreveta, jedina ti utjeha što se ne puca, svaka tri mjeseca ideš u red da produžiš onaj duldung... ― tu Moke malo zastane da srkne kafe, pa nastavi ― Sranje generalno, znaš i sam, od dana do dana, znaš da tu nećeš ostat a da se nemaš đe više vratit... I ja tako kontam, al nikako ne mogu bit pametan. Malo-malo neki se naši pokupe i vrate dole, ko vele, bolje i u rat ginut već vako živit. I meni je, bogami, sekunda falila da se vratim. Došlo mi, osjećam krivicu, pobjego sam, ostalo mi dole raje, familije... ono, šta ću koji kurac ovdje, bolje i umrijet s nekim smislom neg živjet bez smisla. Bio sve već i ugovorio, išla neka tura naših iz Štutgarta, ja se prijavio, riješio, i gotovo. Kupio već i maskirnu uniformu, čizme, nož, torbu napunio, čekam da krenemo, idem, reko, do Tuzle, pa će me tamo već neđe rasporedit. Tako, nazovem havera u Tuzlu, radile su neke divlje veze, i kažem mu eto mene za koji dan. Kaže on: „Đe, ba?” „U Tuzlu”, reko, „Ne sikiraj se, neću ti bit na teretu, biću tu koji dan pa možda odem na Gradačac, svaki im je čovjek tamo potreban. Reko, samo da znaš, da se vidimo.” „Jesi ti normalan?” veli on meni. „Štoo?” pitam ja. „Bolan, Muhamede, ovdje svako gleda da se ufati noge, živu glavu da spasi, nikakvog smisla ovaj rat, bolan, nema, gine raja za guzonje i ratne profitere!” „Otkud ti to, Damire, nemoj tako”, kažem ja njemu. „Halo, ba! Sjedi tu đe jesi i ne miči se. Ako se vratiš, ja ću te ubit, neće ti trebat četnici! Ovo je sve štela, bolan, evo samo što još nismo i sa Hrvatima zagutili!” A on Hrvat. I tu ti on mene, bogami, obeshrabri. Reko, koji ću kurac ginut kad mogu još živit. Kako-tako. Mrtav nisam niđe prispio, ko zna na šta će sve to sutra ličit. A dok sam živ, mogu nešto i odlučit, možda spičim za Holandiju, možda neđe drugo, ko zna đe će me život odnijet kad me je već dovde donio. Dva dana nisam spavo, ne znam kud bi sa sobom. Trebam krenut, vako - ko preksutra, pa hodam po onom Štutgartu ko avet. I sve kontam šta sam sve već prošo dole, iz kakvog sam belaja čitav izišo, meci kraj uha, tromblon mi iznad glave preletio, frizuru mi pokvario i zabio se metar iza mojih leđa – a nije eksplodiro! , preko Bosne plivo u gaćama i s puškom iznad glave, preko Save plivo s ranjenim čovjekom na kanisteru, gađali su me iz svih mogućih oružja, ljudi su padali oko mene ko žito, jebote, a ja – ni ogrebotine! Nevjerovatno! Nije se to meni činilo nevjerovatno dok sam dole bio, al sam tek onda, tog dana u Štutgartu, skonto kolko je to nevjerovatno. Svašta mi je dolazilo u glavu. I evo me, živ sam, jebote, kontam. Isto ko da me je Bog sami safato za skalp i izvuko iz živog pijeska...

Ja šutim, a sav se naježio. Došlo i meni ono moje svašta nešto u glavu. Donese nama Moke dvije ljute. Exiramo to, pa nastavi Moke:

― Lutam tako po Štutgartu, a doživio prosvjetljenje, jebote, ko Buda. Tek, vidim: ja ispred biblioteke. Haj, reko. Nisam nešto s njemačkim, al odoh, gledaću slike, naslove, šta znam, možda naletim i na nešto na našem. Kad fakat, vidim imaju neke internacionalne sekcije. Te španski, te engleski, te francuski, japanski, sve knjige na tim izvornim jezicima. I ja hop-hop, kad ono, pod S: Serbo-Croatisch! Ono: Krleža, Andrić, Selimović, Crnjanski, šta ja znam, sve sam ja to čito i po nekoliko puta. Kad u ćošku stoji knjiga: „Put samuraja”. Otvorim knjigu i odma vidim da je to neka filozofija. Super! Odem kući i progutam knjigu u jednom komadu, ko sa dobre trebe - nisam se skino s nje dok je nisam savlado. Otad ti ja, moj Husnija, živim ko samuraj. I sve mi ide od ruke!

― Zajebaješ ti mene!

― Ne zajebajem, stare mi, evo dvaesdvije godine živim po samurajskim pravilima, samo ja to nikom ne pričam. Samuraji ne pričaju onom ko ne želi da čuje.

― Haj, ne seri, Moke, bogati ― smijem se ja, i dalje ne znam jel me zajebaje il to on ozbiljno.

― Eto vidiš, svaki naš bi tako reagovo kad bi mu ovo reko: Ne seri, Moke.

― Ok. Pa, de, bogati, podjeli to znanje i sa mnom ― zaškakiljalo to sad mene malo, baš me ono zaintrigiro, što se kaže.

― Pa, ništa, jednostavno: Imaš Put i imaš Način.

― E baš ti fala, oči si mi otvorio! Kod mene, bolan Muhamede, put svaki dan, kraja mu se ne vidi, a način samo jedan: ufatiš za volan i stisneš gas. Daj mi nešto konkretnije, ućero ti sam sebi!

― Trud, strpljenje i dosljednost – to ti je Put. A Način je da uživaš u svemu što radiš. Jednostavno, u svakom činu svoga dana težiš perfekciji, pa i da ti nikad ništa ne ispadne perfektno, garant je puno bolje nego da fušeriš! Od momenta kad ustaneš ujutro i radiš vježbice, pereš zube, doručkuješ, ideš na posao, nebitno šta radiš, i kad tuđa govna čistiš – sve ti merak! Kad se dovedeš do toga da si sretan i kad čistiš wc-šolje, onda se potpuno predaješ tom poslu, isto ko da sebi radiš. A i radiš, kad skontaš. Sve što radiš – radiš sebi!

― E jebiga sad, valja to izdurat. Nisam ja baš tolko pametan. Ja svoj poso mrzim iz dna duše.

― To da li si pametan, o tome se može diskutovat, al glup nisi – to je sigurno.

― E baš ti fala...

― Ne treba tu puno pameti, moj Huso. Ako znaš šta hoćeš, moraš uložiti dosta truda u to, ako hoćeš da ti se taj trud isplati, moraš biti strpljiv, a ako hoćeš da ti strpljenje ne popusti, moraš biti dosljedan – to je Put! A Način kako da to obaviš je da uživaš u svakoj i najmanjoj stvari koju svakodnevno obavljaš. Nema tu puno pameti. Kad ti tako, onda se i kockice slože, univerzum nema kud već da te sluša. I onda ti ide sve od ruke. Ja sam skoro dvaest godina prao tuđe prozore i čistio tuđa govna – sa merakom! Jer, u suštini, nisam to radio njima, nego sebi. Znao sam đe mi je cilj, i išo sam svjesno prema njemu. Samuraj-meraklija, to je to. 

― Samuraklija! ― izvalim, i obojica se jednoglasno odvalimo smijat. ―  A cilj ti je bio da sjediš kraj svog bazena i čitaš Anu Karenjinu...

― Ne, Huso: Put je cilj! Cilj je da živiš život na način dosljedan razumnog čovjeka, da uživaš u malim stvarima. Eto ti, garant si iks puta vidio zalazak sunca dok si sjedio za volanom i bilo ti je nešto milo oko srca, a nemaš pojma zašto...

― Pa jest.

― Al zato, čim udari snijeg il kakav zajeban pljusak, ti odma pičkaraš i bogaraš, jel tako?

― Pa đe neću, ne vidim prst pred okom, kamion se njiše, samo gledaš đe ćeš zdrmat kaku banderu.

― Pa nemoj tako, Husnija. Uspori malo. Udahni duboko, zapali cigaru, naštimaj kaku muziku, opusti se i laganice, neće put nigdje pobjeć, možeš samo ti skrenut s puta...

― E, to si reko, brate, svaka ti čast! Jes, vala baš! Prelazim u samuraje iz ovih stopa. Imaš ti tu knjigu?

― Imam.

― Pa hajd, pozajmi, vratim ti next wik, imam turu za Majami.

― Ne ide to tako, Husnija. Ja sam knjigu vratio u biblioteku.

― Pa sad si reko da je imaš.

― Pa pročito je dvaput, skonto, i vratio je nazad, šta će mi kad znam šta mi je i kako je.

― Imaš je u sebi?

― Tako nekako.

― A jebote, pa ti nisi samuraj, ti si vrač, jebote. Sad si me baš bacio u crnjak.

― Opet ti o crnjacima?

― Pa šta ću sad ja, bez knjige?

― Ne treba ti knjiga, bolan Huso. Sve sam ti reko...

― Aaaa...

Tu sam ja šutio neko vrijeme, prevrćem po glavi tu samurajsku filozofiju, a šutio je mudro i Moke, bezbeli čeko da skontam.

― Znači, ne treba mi mač?

― Koji će ti kurac?

― Šta ja znam...

― Nego, kako bi za Novu? ― pita on mene.

I ispričam mu o našoj maloj novogodišnjoj predstavi, kako su se Dragan i Suljo počapali oko Alije i ko je započeo rat, ko je krivac i sve ostalo.

Smije se Moke, i odmahuje glavom. A onda je Moke još dodo i to:

― Ja se, bolan, vama čudim, Huso. Pa svi ste čaršijska raja. Zna se ko je započeo rat, tu nema tajne.

― Čuj to! Ko? ― Ja sad ope iznenađen, reko, sad će samuraj uletit klizeći.

― Kako - ko? Seljaci. Eto ko. U nas su devedesetih postojale tri vrste seljaka. Prvi su oni što su naselili gradove, čaršije i kasabe poslije drugog svjetskog rata, za vrijeme komunizma i razvoja industrije. Ti seljaci su bili mahom radna snaga, a dosta ih je bilo i u partizanima (ili su prešli u partizane). Ta radna snaga je brzo skontala da je bolje bit u komunistima i živit u gradu nego ganjat plug, pa su i oni prelazili u komuniste. Druga vrsta seljaka je ona generacija poslije. Oni su skontali da ako idu u škole i marljivo uče, mogu završiti fakultet i naći posao u gradu, znači, svrha opravdava sredstvo, pa malo dužim putem, ali svakako do mnogo udobnijeg života. A treća vrsta seljaka su oni što su ostali na selu. Oni su i dalje ganjali plug i snosili sir i kajmak na pijace, i iz dna duše mrzili gradski život, jer nije njihov. Ostajali su uglavnom neškolovani i dovoljno pismeni da na kartonu napišu SVJEŽA JAJA i da saberu cijenu paprika i paradajza.  

― Hm...

― E, onda su ti ovi prvi došli na vlast, ovi drugi su ih podržali, a treći su jedva dočekali: tako ti je izbio rat u nas, moj Huso. Tako, i nikako drukčije. Ovi prvi su skontali glasačku masu u drugim i trećim, ovi drugi su vidjeli korist u prvim, a ovi treći su jedva dočekali da siđu u grad! Nema dalje!

― Jebo mater ako nije tako!!! Jebote, evo i mene ko taj tvoj Budo – oči mi se otvorile!

― Jakako.

― E, al ti mene osvjetli i prosvjetli, moj Moke, odo reć badži Sulji da prelazim u samuraje.

Gleda me Moke, a sve mu svijetli rahatluk iz očiju. ― Hajdi, hajdi, samo da ti dodam još nešto...

― Ma reci, Moke, legendo! ― kupim ja svoje cigare i ustajem, sav čio i veseo, isto ko da sam svu istinu svijeta metno pod obrve.

― Najveća tajna samurajska...

― Reci, buraz...

― Ko se mača laća – lakukuraća!

― Mudre riječi zboriš, moj Samuraje, da te nema trebalo bi te izmisliti ― kažem svom Moketu, i sjednem u kamion, razdragan ko čuperak. Bio nakav mrak se spustio, al čim ja upali mašinu, pojavi se sunce. Uh, jebote, upali ja sunce! pomislim i odem da me natovare.