HUSNIJA CRNJAK u epizodi "KAKO GUGL KAŽE"

Moj dedo rahmetli bi reko: Tobejarabi, otaj Gugl ti odgaja djecu.

Jašta, dedo, i nas i djecu. Sve se ravnamo po Guglu, kako Gugl kaže tako mi usmjeravamo čildrene. Eto, ko biva, da budemo moderni, da idemo u korak s vremenom. Nije ni mojima bilo pravo kad sam pustio kosu i metno minđuhu u uho, kipili su, al šta će. Našim starcima nisu bile statistike dosupne, a ope su se nekako balansirali. Tek sad shvatam koji je šok bio mojoj nani kad me je vidjela s onom kosurinom i minđuhom...

Haj, reko, al ovi moji neće više da jedu ako im ne daš telefon il ne upališ kompjuter. Alarmantno je to pravo. Isto roboti, otvaraju usta automatski, uopšte ih ne zanima šta jedu, samo žvaču i tipkaju po telefonu. Uveo bi ja oštrije mjere, ne bi im dao da jedu po dva dana ako treba, pa kad ogladne sami će tražit, al kaki: Džemila kaže da se djeca više ne odgajaju tako i da su to zastarile metode. Čim ja glas povisim, ona izguglira kakav članak i natjera me da čitam i da se obrazujem kako naka statistika kaže. Kaže, ne smiju se djeca frustrirat, to je loš parenthud. I tako, došo sam u situaciju da sopstveni telefon vazda tražim po kući, više je njihov nego moj, a kad se napokon dofatim telefona i upalim ga, dvaest prozora sa igricama mi se otvori, ne moreš ih pozatvarat, a telefon prazan, jal se riješim onih prozora i kliknem na Fejsbuk, on se ugasi, crkla baterija, i možeš nas jebat obojicu!

Normalno, onda se ja isfrustriram pa lajem po kući, a Džemila onda ope guglira pa mi turi pod nos članak kako se NI JA ne smijem frustrirat, to je loše za djecu. Tako je Gugl posto naš kućni guru, a Džemila sad sve zna. Jel ja nešto kažem, ona izguglira da vidi jel to tako treba. I uglavnom je Gugl u pravu, mene se više i ne pita.

U badže Sulje nije ništa bolje. Otkako je naredio Fikreti da nađe nako američko ime, da zamaskiraju da su muslimani, ova je po vas dan na Guglu u potrazi za imenima. Kaže, listu je napravila. Ne more se odlučit. Svaki dan, priča Suljo, ona ima drugo ime. „Nije dobro ni previše znat, moj Huso, žali se on meni,” kaže, "otkako je Fikra počela guglirat i priključila se na Fejsbuk, ispalo je da su i ono što su znali radili pogrešno. Te ne peru se zubi vako, ne guli se narandža vako, wc-šolja se čisti vako, te naki gluten, palmino ulje, ovo treba vako, ono treba nako... Jebote, ne znam kako smo živili i preživili do sad!” Toliko je badžo popizdio da je odlučio da ne dira ništa, da ostane musliman, beli, ako još i ime promjeni, ne trebaju mu ni teroristi ni Donald Tramp ― sam će se ubit! Ovako barem, veli, ujutru pred ogledalom more sebi reć: Gud Morning, Suljo, ućero ti sam sebi!

Jest baš, otuđio se insan i od drugih i od samog sebe. Eto, neki dan sjedimo za kafom, dofatio se ja svog telefona, Džemila nešto čita na svom, pa će ti ona meni:

― Tebi treba enger menadžment!

― Šta? ― reko.

― Enger menadžment. Evo ovdje ljepo piše kakav si ti čovjek. Treba ti enger menadžment ― veli. ― Ljut si, Huso, stalno zvrndaš i brundaš za svaku sitnicu, laješ po kući, ništa ti nije po volji. U svemu vidiš negativno, pravi si negativac! Trebo bi otić popričat s nekim, imaš sve simptome depresije.

― Jel, bogati...

― Jest, bogami, kažu i seksualni život bi ti se popravio.

― Kako bi se popravio kad mi se za sve jebe: đe ćeš bolje od toga!

― Jašta nego popravio! Kad ne bi bio tolki srklet i ja bi ti češće dala... Ne, ozbiljno. Moraš se malo preispitat, sad ću ti, evo, forvard ovaj članak da pročitaš. O tipovima ljudi. Ja sam te odma prepoznala!

― Ja mislio ti mene davnih dana prepoznala, a ono ti mene nisi ni znala do sad!

― Ne znaš se ni ti, bolan, al kad se prepoznaš biće nam svima lakše. Vi, ovani, ste pravo teški ljudi.

― Šta ćeš, i mi ovani smo ljudi...

― Imaš, bolan, zajeban personaliti, to nije dobro za porodicu.

― A ni za seks...

― Za to pogotovo.

― Znači, dok nije bilo Gugla valjo sam ti i vaki...

― Nijedno muško ne valja dok ga žena ne uzme u svoje ruke.

― Tu se slažem, muško se odma promjeni kad ga žena uzme u svoje ruke!

― Nemoj zajebavat. I tu gutu s čela, bolan, idi skini, preporučuje se da to ide na analizu.

― Jel baš? Gugl preporučuje?

― Jest baš. I kad si već tamo kod doktora, kad ti bude to rezo, pitaj ga nek uđe malo dublje, možda ti i personaliti naštima. Personaliti se nalazi u frontalnoj lobanji, blizu je, more bit u kaku pozitivnu žicu da ti darne... ― govori mi to i smješka se, isto onaj bezobrazni Smajli.

― Diraš ti mene po žicama, samo čekam kad će koja puknit.

― Eto vidiš, samo bi se nešto svađo.

Ušutim se, šta ću. Razuman čovjek zna da je raspravljanje sa ženama totalno nerazumno. Odem kod doktora da izvadim to masno tkivo. Imo čvorugu ko kliker, skroz gore na čelu, nije mi se ni vidila dok nisam počeo ćelavit, a otkako sam počeo ćelavat i kliker pošo rast, ko uzinat. Izvadio meni doktor kliker i istu noć mi skoči guta, isto teniska loptica! Izvadio kliker, metno tenisku lopticu. Sutradan još gore, nateknem ko bumbar, čovjek-slon, majke mi, jedva sam se pozno u ogledalu. Čim me je Džemila ugledala takog, ufati se ajfona.

― Šta ćeš to? ― pitam.

― Da izgugliram jel to normalno, ta reakcija...

― E, ako ti nabijem taj Gugl na glavu i tebi će odma iskočit reakcija!

― Vidim ― kaže ― nije ti uspio naštimat personaliti. Samo što si sad još ružniji!

Eto, pa ko ne bi popizdio! A jes, vala, nisam bio neki ljepšo ni prije, al sad je baš da bog sačuva.

― Guglaj, Džemila, guglaj! ― vičem ja njoj.

Reko, da mi nisu rogovi počeli rast, jebo me ovan, što se nisam rodio ko riba, možda mi valja u imerdžensi! I sve se pipam po ćeli, reko, govno mi na čelo hoće izać.

Sreća, nađe Džemila tamo da je to normalno... Spašće guta, nema roga, samo ću ja i dalje bit ružan, veli u mene žena. Ma, nabila si ti meni rogove davnih dana, kontam, ali šutim, bojim se  šta bi gugl na to mogo reć.