Ležim neku noć u krevetu i kontam
kako ne mogu da skontam đe i ušta mi prođe ova godina.
Jebote, kad sam bio dijete, jedna
godina mi je izgledala ko sad pet, u najmanju ruku! Biće kako stariš da ti
fakat samo podočnjaci i stomak rastu, sve drugo se smanjuje. Bukvalno. Pa i
vrijeme. Sve mi je kraće i ono što je ispred mene i ono što je iza mene i ono
što je u mene. U zadnjih nekoliko godina sam se skratio za najmanje dva centimetra.
Mislim, u visinu. A i “tamo” isto, kad bolje razmislim, nije bolja situacija. Zajebano
je to kad dođeš u ove godine, nisi ni tamo ni vamo, a sve si bliži onamo nego
ovamo. Problem je što ti godina stane u mjesec-dva, pa se ne kratiš samo
godišnje, već te taj fenomen i ubrzava pa ti vrijeme sve brže prolazi što ti
godina manja izgleda. Ne bi me iznenadilo da se sutra probudim i skontam da mi
je sedamdeset. Akobogda... A i to vjerovanje u mene ide kako mi se diže... Sve
što mi se teže diže, ja sve više vjerujem. I tu, garant, nisam jedini.
E da sam kaki fizičar, sad bi skonto
naku formulu za ovaj vremenski fenomen (to što si stariji da ti je vrijeme sve
kraće i što si bliže smrti sve si brži), pa bi barem tako bio besmrtan. Fol, inercija
plus spora akcija, plus slaba reakcija, plus ubrzanje i sila zemljine teže,
jednako ― smrt ti ne gine, ko se nije sakrio magarac bio! Ko onaj Ajnštajn.
Doduše, on je to već reko: vrijeme je relativno. Pravo da kažem, dugo ja nisam
znao šta on sa tim “relativno” misli. Sad mi se samo kazalo. Odnosno, moj
filozof Moke s Floride mi je to pojasnio.
Veli meni Moke vako: „E moj Huso,
vidi vako, kad si dijete ― trčiš; u pubertetu si ― ko bez glave; u dvadesetim ―
đuskaš; u tridesetim ― gledaš đe ti je ona glava, a u četerdesetim ― kliziš.
Isto tobogan: na početku laganice, a onda ― ZUM! Drugim riječima: Ćušne ti naki
hadžo čunu u bulju. Tebi je čuna u bulji, a i njemu je čuna u bulji, jel tako?
Jašta je neg tako. Jedina razlika je što je on u RELATIVNO boljem položaju od
tebe! E, to ti je to “relativno”!”
E moj Moke, e moj Ajštajne, i jašta
je neg relativno... Meni je čuna, haman ušla u bulju i ne mogu je se kutarisat!
Što je najgore, sve što ja bulju više izmičem, čuna sve dublje. Tako ti to
ispadne. Štoćereć, najebo si Husnija, povratka ti nema, guze te kako stignu, ode
ti u pedere! I tu mi naumpade vic o bikovima.
Kaže:
Pasu mirno četiri bika na jednom
proplanku... Najmlađi je u dvadesetim, onaj do njega je u tridesetim, stariji u
četerdesetim i najstariji u pedesetim... U neko doba podigne glavu onaj
najmlađi i vidi skupile se krave u podnožju da pasu, ne zna se koja je bolja.
„E raja, hajmo se sad zaletit i sve ih pokarat!” kaže najmlađi. Podignu glave i
ovi stariji, žvaču, preživaju onu travu, gledaju krave kako dole nehotice pasu.
„Kakvo to, hajmo se mi zaletit pa roknut samo one najbolje, vidi ih što mašu
repom i mrdaju kukovima, uh!” predloži onaj u tridesetim. „Ma kakvo to”,
uletiće ti onaj u četerdesetim, “pasi, ba, jarane, doće one same...” To reče i
nastavi pasti travu. „Uh, jebote, eto ih, raja, BJEŽIMO!!!” uzviknu onaj u pedesetim.
Pu, jebemti Novu godinu. Kud se
sjetih ovog vica... Gledam u Džemilu. Hrče. Laganice. Nije se još posve zadala.
Reko, da joj možda uletim? Ma kaki, doće ona sama, ako bude htjela... Et, jebo
vic kad je istina živa. Džaba, bi ja, al nešto mi ne da... Okrenem se na drugu
stranu, više ko vo nego ko bik, i probam zaspat, al u stvari nastavim handrljat
po ovoj budalstoj tintari...
Uh, reko, ja haman pa pedeset! Kad
si u četerdesetim, ništa s tim ne moreš. U Americi sa osamnest možeš glasat i
pušit, sa dvajesjednu možeš pit, u tridesetim si socijalno podržan da odgajaš
djecu, sa četerdest... sa četerdeset si dobar ako samo držiš do sebe. To je to.
Samo ti, jarane, drži do sebe, konj si, vuci, potegni, i dobar si! A, u
suštini, ti se držiš dovoljno dobro toliko da bi se oni što su te znali, ako
umreš, čudili, kao: Šta bi čovjeku, a držo
se!
Neke se stvari fakat promjene
kako dođeš u godine. Eto, recimo, glas koji sam ja ispušto iz sebe prije kad
doživim orgazam sad ispuštam kad pišam! Isti glas, majkemi. A i užitak je isti,
menščini. Dođe mi tako s vremena na vrijeme da i ne kontam da umočim već da se trpim
ispišat. Manje posla. Manje belaja. Ne moraš ni onanisat. Istrpiš se, i to je
to. Strpljeno ― spašeno.
I kontam sad, ova moja djeca, đe
im je pamet ― blago njima! Ja sam prvi put čuo da moram umrijet i DA SVI umiru
od svog rahmetli dede Muzafera. Meni rođendan, pušem u svijeće, devet mi
godina, sav sretan, kad će ti meni dedo: „Puši, puši, ispuhaćeš i ti jednog
dana ko i ja!!!” „Kako misliš, dedo, ispuhat?” pitam ja njega, dok mati
pokušava i rukama i nogama da prekine tu konverzaciju. „Svi mi umiremo, dijete
drago, nemaš se čemu radovati, evo ja ću prvi!” I, fakat, umre dedo nije prošlo
ni mjesec dana.
Tu ja skontam da svi umiremo.
I dok su druga djeca bila u
zabludi, ja sam znao i krio tajnu koju niko od njih ne zna. Gledo sam kako ću
je iskoristit. Isto ko kad znaš da Djeda Mraz ne postoji, ti znaš, a ostali
nemaju pojma.
Bio je jedan cigo kod nas u
mahali koji ništa nije znao nego da krade drugoj djeci bicikla. Mrzio sam ga iz
dna duše. Jednog dana dođe da se pohvali sa novim biciklom, a ja njemu velim:
„Jel ti znaš da ćeš umrijet?” On gleda, totalno zbunjen. „Ko u filmovima?”
pita. „I gore. I otac i mati i braća i sestre i ti ― svi ćete umrijet. Tim
redosljedom.” Baci Cigo biciklo i otrča u nepoznatom pravcu. Umro sam od šege.
No comments:
Post a Comment