Hoće Džemila da se malo dotjeram i utegnem.
Ja se pravim blesav, znam da
misli na moj trbuh al, kako ću saznat, ona je imala u vidu mnogo više od mog
trbuha. Pitam je, reko: Kako misliš da se dotjeram, da nabacim kravaticu?
Jašta, veli, tebi kravata može pomoć jedino ako se misliš okačit za nju! Znači,
ne kravata na mene, već ja na kravatu, reko. Znaš ti dobro šta ja mislim,
vrijeme ti je, pobogu, Huso, sav si se opustio! Pa mogu se ja utegnut, reko, hlačice
na peglu, kaiš zategnem, cipelice i to... Ma kaki to, kaže, man se folova:
zategni ti njega, jarane, u pravom smislu, a ne ispod trbuha! A mogo si i koji
mišić nabacit, prestat pušit, jedva, bolan, dišeš, eto ti se sva koža pohabala!
Auuu, kukala mi majka, kontam, vidila
Džemila komšiju!
Ima jedan komšija u nas,
Amerikanac, ućero on sam sebi, po vas dan ti on nešto bez majice munta oko
kuće. Te kosi travu, te vozika biciklo, te trčkara po mahali. I to sve bez
majice! Ne mogu ga očima gledat! Haman Džemila, bogami, ne samo da gleda nego i
razmišlja: a što nije Huso vaki?! A ne valja to kad žensko pođe puno
razmišljat, ne valja nikako. To je moglo prije, sjedi kući i razmišljaj kolko
ti volja, al sad, bogami, jal je koja naša pošla razmišljat ― đuvegija se nije
dobro proveo! Amerika je ovo, burazeru, žene se pokondirile, sad te ima sad te
nema.
A ja bi onom maratoncu najrađe
zaprijetio il da prestane trčkarat okolo il da oblači majicu, jel on normalan,
brak mi dovodi u pitanje! A ne mogu; nismo kod nas. Da smo kod nas, raja bi se
skupila neđe na ćošku i svaki put kad on prođe, vikali mu: „Đe to gori, Roki?!”
Krv bi mu popili dok ne promjeni svoje čudne navike. E, ovdje to ne more. Mi
što pušimo ― mi smo ga popušili. Više ni zdrastveno ne moreš dobit ko normalan
insan, jer ako pušiš i ne džogiraš ― nisi normalan.
Na kraju krajeva, šta Džemila
priča, jes da imam trbuh, al kakih ovdje sve ima, ja sam za njih isto što i onaj moj komšija za mene! I bolji! Kipi im,
bolan, salo, sa svih strana. Još se prave da je to normalno, pa dolaze u
minićima take u prodavnice, baš se utegnu, valjda da pokažu svijetu da su fol
sretni u salu u kojem žive. Jebote, ja tako nekad kad stojim na kasi iza nakvog ormara,
pitam se kako ova briše guzicu i kad je ovaj zadnji put svoju čunu vidio. Počeo
sam ih već dijelit na one što vide svoju čunu samo u ogledalu i one što ne mogu
stat ni u ogledalo. Čovjek je fakat čudo prirode kad na dvi noge more nosit čitav
ormar. Mogu mislit kakog se jada sve nakupi pod tim njihovim slojevima i jel
uopšte mogu dokučit određene dijelove tijela kad se tuširaju. I ona će meni ―
ja debeo!
Pa dobro, mogo bi malo pripazit,
nije da nije, kontam. Nisam ja to ni skonto baš sve definitivno i kako treba,
odma sutra ― porcija ko u maksuma. Ja gledam ono ispred sebe, gledam u dječiji
tanjir, ne govorim ništa... Kaže Džemila, šta gledaš, dosta ti je. A nije
dosta, đe je dosta. Spucam onu
večeru na dvaput, pa onda samo gledam kako
da se još namirim... Počeo sam se sakrivat u špajz, da nešto metnem u usta dok
ona ne gleda. Šta ćeš, bona, ako se dotjeram, šalim se, počeće me druge ganjat,
pa i tog belaja... Nemoj se ti sikirat za druge, veli Džemila, posikiraj se ti
malo za mene... a i za sebe! Auuu, ona to ozbiljno.
Jes vala, kontam, vidi je,
dotjerala se pravo. Ide u džim i još svaki dan kod kuće vježba. Navije sebi
naki video i opa-cupa. I djeca su počela sa njom. U nje to, bogami, ozbiljno.
Počela je i salate jest, ništa više ćevapi i to... Ja joj vičem neki dan, hajmo
na ćevape, ona će ti meni: ja više ne jedem to smeće! Čuj, ćevapi smeće! A
jebote, što me je uvrijedila. Odsad ćevape samo kad idem na put mogu pojest.
Ista je stvar i sa suhim mesom i sudžukom ― ništa više Džemila neće ni da
okusi! A kad je vidim naku kako se utegla, ne znam kad je bolja bila, drago mi.
Drago mi, a u isto vrijeme se i sikiram, reko, utegnu se Džemila, šta ću jadan
ja sa vakim stomakom pored nje... Počeo sam uvlačiti trbuh kad se slikamo za
Fejsbuk. Da izbalansiram taj odnos.
Vidim, odnio vrag šalu, valja mi
trčat po mahali. Uzmem onu Adidas trenerku što sam sa hulahopkom na glavi i
plastičnim pištoljom prepado komšije za Helowin, navučem tene i na džadu: džoging. Sretnem
komšiju, bez majice, naravno, ućero on sam sebi, klimne glavom u znak pozdrava,
a ja gledam za njim: sve se mišići na njemu tresu. Da sam ja žensko, kontam, i
ja bi radije one mišiće nego ovaj trbuh. Dadnem se u trk. Ja nisam ni pola
kruga obišo, komšija već ide u susret. Laganice, ućero on sebi. Klimnem ja sad
njemu prvi glavom, a jedva čuvam dah u plućima... Obiđe tako komšija pet
krugova dok ja jedan.
Tu noć mi je za večeru bila
salata. Spavat nisam mogo od gladi. Al vidim Džemili drago, ponosna na moj
efort, pa izdržim bez špajza, njoj za dušu. Sutradan isto tako. Trčim ja ko
fol, trči komšija. Obišo on tri kruga a ja nisam spaćno sastavio ni jedan. Hoće
duša na nos, al svaki put kad ga vidim da ide u mom pravcu, ja se nasmješim,
držim dah, i sve ono ko dobar sam, pucam od forme. Al vidi on to, ućero sam
sebi, smješka mi se svaki put kad prođe. Kontam da mu spustim na engleskom:
Were is burning, Roki?, al onda skontam da on to neće skontat i džabe ti zajebancija.
Tu noć opet salata. I ope ja izduram bez špajza. Nisam ni pivu popio. Pušit
nisam ni mogo, jer daha nisam fato dovoljno da uvučem u sebe cigaru.
Treći dan kontam: e, još danas,
pa sutra za Chikago, ima da se napucam ćevapa đe god ima kaki naš usput. Kupiću
sebi i sudžuke i one fol Argete i kifla, ima sve da namirim. A komšiju ću da
sjebem, isto. Tako odlučim, tako uradim.
Ide sutradan komšo prvi krug, ja
sve regulara, klimnem glavom i protrčim kraj njega što sam brže mogo. Kad je on
zamako za ćošak, ja otrčim nazad za njim, sakrijem se iza grma, i kad sam ga
vidio da ide drugi krug, ope istrčim i iz sve snage protrčim kraj njega. Vidim
ja, njemu čudno. A ja se ufuro, i ne pozdravljam se više, ko fol furam, sav sam
se predo zadatku. Čim je on zamako za krivinu, ja otrčim za onaj grm, i ope
isto: profuram kraj njega ko Brzi Gonzales. I tako još par puta, crko jesam, al
sam i komšiju zbunio, ništa mu jasno nije bilo. Elem, pičio bi ja tako da
jutra, maratoncu za inat, čak sam i majicu bio skino, al badžo Suljo navratio,
nisam ga ni vidio, tolko sam bio predan svom zadatku, sve dok mi nije neko
vikno na našem: „Đe to gori, Roki?!” Uh, stado, drago mi bi da me neko
zaustavi. „Pod nogama, moj Suljo, pod nogama gori!” Jedva ja to izgovori.
― Znaš ti kako je onaj naš jedan
pisac govorio: svaki čovjek ima zapisan tačan broj koraka koji za života pređe?
Pa ti sad žuri, trči, jarane...
― Jes, vala, u pravu je taj naš.
Hajmo mi na pivu.
Sutradan nisam mogo ustat iz
kreveta. Tolko sam se razbolio da mi ni ćavapi nisu na pamet padali. Šta god da
metnem u usta ja povratim. Džemila pravila nake supice. Chikago sam moro
otkazat. Jedva sam usto iz kreveta. A kad sam usto ― pola stomaka fali!
Ja odma sebi nađem turu da idem
za Ajovu, Demoin, tamo su najbolji ćevapi.
I spremam se, gledam, moram
stegnut kaiš za dvije rupe. Vidi i Džemila, drago joj, viče mašala kad me je
vidila nakog fit, garant konta, „vidi te ko komšija!” Ma ućero on sebi, kontam,
da on zna šta su i kaki su ćevapi u Demoinu, trčo bi on do tamo, ko pravi
maratonac, a ne da ovdje trčkara po mahali u krug, ko kaka budala, ućero on
sebi!
No comments:
Post a Comment