HUSNIJA CRNJAK u epizodi “KAKO SAM DOŠ’O U AMERIKU ― SUDBINA U PLASTIČNOJ VREĆICI”

Juče mi je bilo 17 godina kako sam došo u Ameriku.

Nemam pojma kako mi je prošlo ovo vrijeme. U mojoj memoriji sve su to samo momenti, poredani po nekoj svojoj vrijednosti, i po njima se orjentišem kad me neko upita za nešto iz prošlosti. Uglavnom, osim podočnjaka i trbuščića koji mi konstantno rastu, u mene se sve drugo umanjilo, mogo bi, meščini, tih 17 godina strpat u u plastičnu vrećicu.

Recimo, znam kad sam došo da je gorivo bilo oko dolar! Sjećam se da su mi u onoj humanitarnoj organizaciji naredili da idem na časove engleskog, a od tih časova engleskog sjećam se jedino Zije i Truhle i njihovog engleskog na brčanskom akcentu, da plačeš od šege: Eskjuzmi, tićer, hau mać is akšuli tu finiš dis klas, we hav to smok cigret, maj hends ar šejking? Hehehe… Stalno smo pušili iza škole, sakrivali se isto tinejdžeri, jer niko osim Bosanaca nije pušio. Ta moja škola trajala je 2-3 mjeseca al u mojoj glavi je to ko da sam imo jedan čas i onda otišo na lanč-brejk, i nisam se vratio. Inače sam te prve 3-4 godine sa Amerikancima pričo uglavnom njemački. I sve su me razumili, vjerovatno što moj njemački nije nikad ni bio njemački. Često mi je onda pado na pamet dedo Aziz što mi je u Njemačkoj u hajmu jednom reko: “Moj, Huso, kad bi svi Nijemci pričali ko ti, ja bi sve razumio!”

Eto, na Njemačku sam skroz zaboravio. Iz Njemačke se sjećam prvog dana kad sam došo, sa nekoliko majica i par gaća u plastičnoj vrećici, i intervjua u američkoj ambasadi kad sam trebo krenut. Prvog dana su mi odma rekli da ne planiram kod njih ostajati. Od tih 5 godina u Njemačkoj najviše se sjećam sobička u hajmu i salame i jogurta kad smo radili na crno. Glavna je briga bila đe ćemo sjest da se pojede sendvič a da ne upadnemo policiji za oko. Kad mi je dojadilo da me stalno kontrolišu i drže na oku, isto ko Židove u Poljskoj, ispunio sam papire za Ameriku. Ja sam prošo, jer sam na svako pitanje odgovorio sa JES. Oni što su dobili odbijenicu za Ameriku, nisu znali da samo treba vikat Yes, Yes. Jedino ako te pitaju jesil bio u komunistima, onda moraš reći NO, sve drugo je JES. Na pitanje jel vjeruješ u boga, nije bitno kako i u kojeg, morao si reći JES! Tu ako kažeš NO, onda je isto ko da si bio u komunistima! E to je bila tajna nepoznata mnogim našim naivcima.  

Iz prve godine u Americi sjećam se još nekoliko stvari. Sjećam se one plastične vrećice u kojoj su mi uručili uputstva i papire od kojih mi je budući život ovisio. Mislio sam, jebote život, sva moja sudbina je u ovoj vrećici. Sjećam se i kad me je socijalni radnik, naš tip, Ruzmir iz Šamca, odveo da izvadim ličnu, pa smo morali one formulare popunit… Ispituje on mene, i piše: ime i prezime, datum rođenja, nacionalnost, seks… Šta, reko? Sex, kaže on, i smihulji se. Daj, reko, nemoj me zajebavat. Jest, veli, vidi, ako ne vjeruješ! Ja pogledam, fakat tamo stoji: sex. Kontam, to oni vode naku evidenciju radi side il tako nešto. Reko: NIŠTA! Smije se Ruzmir. Kaže, kako ništa, bolan, Husnija? Ništa, reko, nisam umočio otkako su one budale potpisale Dejtonski sporazum! Hahahahaha, plače Ruzmir od smijeha, fakat mu suze na oči idu, neću to nikad zaboravit. Ja gledam okolo, nezgodno mi, ništa mi jasno nije, čekam da se smiri i utihne, pa da mi objasni što se smije… Kaže, bolan, sex ti znači jesil muško il žensko! I opet u smjeh. Šuti, reko, nemoj nikom pričat i deder stavi tu da sam muško! I dan-danas kad se toga sjetim bude mi smiješno, sam se sebi za volanom smijem ko da mi je neko kakav vic ispričo. A Ruzmira se, i to da je iz Šamca, bezbeli ne bi sjećo da nije bio sex u pitanju. I dugo poslije toga, kadgod ga vidim neđe na koncertu il druženju, on meni dobaci: Husnija, ima li šta?! A ja njemu ― NIŠTA, moj Ruzmire, NIŠTA!

I onda se sjećam da sam dobio poso, pa mi bilo drago što neću više morat ko hinja krast rođaku pivu iz frižidera. I sjećam se kako me je on preko volje vozio na poso dok nisam položio vozački i kupio auto. Auta se isto sjećam i imigranta Turčina koji mi je to na veresiju uvalio. Kaže, ko tebi, vi are braders, inšalah! Bila je to Corzika i na njoj je neko, preko cijelog auta s vozačeve strane, velikim slovima bio sprejom išaro: FUCK YOU. Meni to uopšte nije smetalo, a nisam imo para ni da farbam auto, pa sam se tako čitavu godinu sa tim FUCK YOU vozo po gradu. A od posla se samo sjećam da sam 12 sati dnevno skido deterdžent sa pokretne trake i slago na palate i da sam tu prvu godinu stalnu jebavo mater i Americi što me je primila i Karadžiću što me je otjero. A znao sam često i promrznute guzice čekat na autobuskoj stanici, i toga se isto sjećam. I sad mi se stražnjica naježi kad se toga sjetim.  

To je to. Kuća –poso, poso-kuća, ko što pjeva onaj… ne sjećam se kako se zove. I tako, šta ja znam, desetak godina. U tih desetak godina jedino se sjećam onih aviona što su se zabili u nebodere u Njujorku i rata u Iraku što je non-stop išo na televiziji, Buša i njegovih ispada, generala i analitičara što pokazuju na karti strelicama strategiju uličnih borbi, isto realiti šou. To mi je u memoriji sve jedno te isto, povezano i neraskidivo, u dvi-tri slike stane.

Tamo neke 2005. sam počeo vozit kamion. Život sam provodio na točkovima, obišo sam Ameriku uzduž i poprijeko, sjećam se da sam svugdje bio, ali bi se morao posebno nategnut da se sjetim šta sam sve tamo radio, osim što sam radio.  Znam da sam upozno dosta našeg svijeta, al mi ih je većina stvarala naku šuhvu, pa sam ih uglavnom zaboravio.

A onda sam 2008. upozno Džemilu. Toga se moram sjećat, sve i da neću. Džemila je bila drugarica od žene u mene rođaka, odnosno drugarica od drugarice žene u mene rođaka. Upoznali smo se na koncertu Šerifa Konjevića. Taj meni Šerif što se preziva Konjević nikad nije išo u uho, niti mi je išlo u glavu ko je bio tolko blesav da svom djetetu dadne ime Šerif kad se preziva Konjević. Biće da je volio kaubojske filmove. Možda se radi tog Šerifa i sjećam kako sam upozno Džemilu… Al haj, nejse, naperili su oni meni Džemilu, a bezbeli i mene njoj, i ja sam ti tako išo na Konjevića isto ko da idem drito pred matičara.

Odma se ona meni svidjela, bila je dobro mlađa od mene (a i sad je), pa sam zagrizo ko somčina, na prvu. Nemam pojma šta je imala na sebi, ni kaku je frizuru nosila, al znam da sam namigo rođaku čim sam je vidio, i to je bilo to. Onda su oni tamo đuskali uz Konjevića a ja sam svog konja svezo za šank, ko pravi Šerif, naručio Džemili piće, i odma joj prizno da nisam došo radi muzike već zbog nje radi. On se zacrvenila, pa rekla da je i ona došla zbog mene. Otvorili smo karte u startu, al je ona odma izvukla keca iz rukava: kaže, sjeća se ona mene od prije, vidjela me je dvaput, i to joj je bilo dovoljno da me nikad ne zaboravi. Čuj to, reko, ugodno iznenađen. Prvi put me je vidjela, veli, kad sam tek došo u Ameriku. Ona bila curetak, trebala krenut na koledž, pa je počela raditi u Smitsu, preko ljeta, da zaradi kakav džeparac. Kaže čim me je ugledala u liniji na kasi, odma je skontala da sam naš! Ja sve zagledam u nju nebil mi se kaka sijalica upalila, al kaki ― totalni mrak. Njen je poso bio, veli, da stavlja ljudima namirnice u kese. Tako, mlijeko, vrhnje i jaja su se srolali dole niz kasu i ona taman da ih stavi u vrećicu, ja skočim i povičem na svom engleskom: “No, no! Dac majn!” To joj je bilo pravo smiješno, pa mi je rekla na našem: “Ne brinite, gospodine, ovo ja samo slažem za vas.” Ja sam onda uzvikno: “A ti si naša? Ma meći, nosi sve ― kad si naša!” I onda smo se oboje nasmijali. I tu se ja sjetim nje! Sjećam se isto tako da sam tad konto kako mi je sudbina opet u plastičnoj vrećici. “A drugi put?” pitam ja nju. Drugi put me je vidjela prošle godine kad sam na derneku kod Nidže pjevao na karaokama, onu “Zbog jedne divne, crne žene”, svidio joj se moj preformans, kaže, isto ko da je bilo na plejbek. I tako, malo po malo, oženim se ja i napravim dva pravo fina i hairli sina.

Tek kad sam otišo jednom da kupim malom sirup za kašalj i apotekarka me pitala njegov datum rođenja pa sam morao izračunat kolko je prošlo od Njujorka, pa kad sam se zaposlio, pa kad sam upozno Džemilu, te sljedeće godine mi se rodio onaj stariji, znači 2009., razlika između njih dvojice je 3 godine, znači 2012! ― e, onda sam skonto da fakat imam problema s memorijom. Ovih zadnjih 20 godina moglo bi mi opet u plastičnu vrećicu stat, a sa onih 20 godina prije rata mogo bi i Titanik natovarit! Odem kod doktora da mi dadne kake pilule il savjet kako da potopim taj svoj Titanik, pa da napravim mjesta barem za datume. Reče mi to su posljedice rata, a možda sam dobio i u glavu koji put više dok sam bio u logoru. Jesam, reko, 634 puta.

I tako… odsad sve pišem. Barem ono čega se sjećam…  

HUSNIJA CRNJAK u epozodi "KURBAN KO U TITIN VAKAT"

Jao frke i belaja sinoć na sijelu u mene, majko draga, mogla je mrtva glava past!

Sve je počelo s hajrom, ne može bit ljepše. U mene Džemila pripremila baklavu, burek, sir, zelje, Hakija donio kurban, Smajo šljivovicu, zasjelo se ko u Titin vakat, sve miruhi ko u moje rahmetli nane Nejre, ja navio Dinu i Halida, bacili smo odma i onaj kurban na roštilj, djeca se igraju tamo u sobi, merak, sve te nešto milina obuzima…

A onda se popilo.

Prvo su se Smajo i Hakija počeli raspravljat jel bolje vozit za Kaliforniju il za IST KOST. “Kaka te ist kost spopala, jebo te Njujork, ja sam tamo jednom zaglavio u DED END, morali helikopter zvat da me čupa!” Smijemo se ja i Hakija. Fakat ljudi zvali helikopter. Kad mu je došo račun u firmu, moro je tri mjeseca vozit džabe s jedne strane Amerike na drugu. “Ko ti je kriv kad ne znaš čitat džipies!” veli njemu Hakija. “Ja, budale, nije bilo tada džipiesa, u Njujorku i Spajdermen zaluta, nije to tvoj Kozarac, tamo jedino Tarzan može s hajrom majmunisat!” Smajo će ti njemu. “Uh, jesi i ti iz čaršije, isto ko da je Brčko Njujork, ućero ti sam sebi!” Hakija će njemu. “Nije, zemo, Brčko ko Njujork, Brčko ti je ko DI-SI Vašington: distrikt, jarane, distrikt! Vašington DI-SI, zemo, kontaš, DISI, šta ima?” dodaje Smajo i kezi se. Na tu ‘Disi, šta ima’ i ja sam se bogami od srca nasmijo.

“Dobro je, ba, Vašingtone, evo čekam na helicopter!” Ne bi pravo Hakiji, pa je uputio udarac malo ispod pojasa, a to odma na belaj sluti. “Što se ne vratiš u taj svoj DI-SI, Vašingtone, kad vam je tako dobro tamo?” Smajo se uozbilji, pa reče: “Možda se i vratim kad pocrkaju oni što su me mlatili u logoru.” “Kakav, bolan, logor, nisi ti logora vidio, ti si bio u banji.” Ovo je sad bilo isto nogom u međunožje. “Taj tvoj logor je banja naspram Omarske. Ti tamo, bogami, ne bi preživio.” Tako se od Njujorka direktno helikopterom sletilo prvo u Brčko pa u Prijedor, i uze to maha nisam, meščini, dvaput trepno.

Smaji se nos počeo znojiti. On tako, kad se iznervira, pođe škripuckat zubima i sve mu kapljice znoja izlaze po surli. Vidim, odnio vrag šalu. Kanio sam da uletim, da prekinem to dječije prepucavanje, ali je Hakija bio brži, ko da je baš tražio belaja.

― Šta si se ušutio? ― nastavio je Hakija. ― Jesi Bosanac il nisi? Vrati se lijepo među svoje Bosance, pa nek te opet sutra meću u logor.

E tu je Smajo puko. ― Nisu mene Bosanci otjerali u logor, već taki ko ti: Bošnjaci. Oni što su glasali za Aliju i pravili koalicije sa fašistima, taki su me tamo strpali! Eto, Bošnjak, nek si ti donio kurban, pa si rahat kod Alaha. A što ždereš tu moju šljivu, isto ko da si je sam gazo?!

― A ti si to Bosanac, jel? Đe se ti pišeš? Kakim ti jezikom pišeš, čemu se ti, bolan, nadaš? Reko ti ja: vrati se u svoj DI-SI kad si tolki Bosanac! ― Hakija je kuho. Sjeti se onda valjda da fakat pije Smajinu rakiju, pa je prosu brzinskim potezom, s gađenjem, ko da je mačija pišaka bila u čaši.― Evo ti tvoja rakija, jebala te rakija!

― Ja barem znam čitat i pisat, a ti jedva i jedno i drugo. Pa, bolan, sjećam se kad si tek došo nisi mogo čitave rečenice sastavit: ‘Ja išo vamo tako kad tamo nako u onom, kako se zove, đe se vade papiri, kažu meni tako i tako, ja ih gledam, ne mogu da vjerujem, pošalju me onam u onaj, kako se zove, tu mi vele nešto svašta da ispunim, ja gledam u ono, nećete vi mene, nisam ja od juče, oni meni tako, ja njima vako…’ Imitira Smajo Hakiju i sve pravi onaj duboki glas, Hakija u orginalu. Ja se suzdržavam, a hoću da puknem od šege. ― Eh, eto ti tvog Bošnjačkog jezika! Pa ti, bolan, da nisi došo u Ameriku ti se nikad ne bi naučio pričat naš jezik! ― dovršio je Smail.

― A vi što se zovete Bosanci, vi ste, bolan, najveći problem u Bosni, isto ko Jugosloveni što su bili! Juče ste bili Jugosloveni a sad ste Bosanci, radi vas će se Srbi ocjepit, samo zato što se stidite bit ono što jeste! Djelite i ono malo što nas ima! Eh et.

― Pa radi vas i takih ko što si ti, mi smo, majmune, i zakuhali, kako ne kontaš? Reci mu, Huso, nek otvori oči…

― Nemojte mene petljat u te vaše budalaštine. Ja bi da ostanem anoniman ― zajebajem se ja, da mi je da okrenem na zajebanciju. Al kaki. Sad je Smajo popizdio:

― Vi ste Srbima i Hrvatima nasjeli na foru, namagarčili su vas ko najveće budale, bolan, vi ste njihovim zločinima alibi postali, Ljiljane ste nam zgadili, pas vam mater!

― Ma kome ti mater?!! ― Skoči Hakija onim svojim šaketinama Smaji za vrat, ovaj se iste sekunde počeo koprcat, pade sa stolice, a ovaj za njim, pa na njega. Davi Hakija čovjeka, ovaj se brani, mlatara nogama, grabi Hakijine šake, ovaj malo popusti, a Smajo će, onakav, polumrtav, nekako iscjediti iz sebe:

― Jebo vas Alija!

― Ma jebo tebe Marković! ― Hakija će njemu. ― Meni mater bošnjačku, ha, meni!!!

Uletim onda i ja, skinem Hakiju sa Smaje. Ovaj sav zadihan, ko pitbul, hoće još, spreman je zubima da kolje ako treba. Smajo leži na po sobe, fata zrak, ne može sebi da dođe. Okupile se žene, drže se za glavu, djeca plaču, drže se za matere. Svi su izvan sebe, ode bajram do vraga u dvi minute! A Merlin u pozadini pjeva “Bosnom behar probeharao”…

Gledam, onaj moj stariji u nošnji od folklora, garant ga nagovorile žene da im pokaže korake što je naučio u klubu, pa sad gleda šta se dešava i sve cupka u mjestu. Onaj moj mlađi drži starijeg za ruku dok ovaj cupka i jede čokoladu, sav se umazo. Dok je ova frka trajala, on je nekako iskoristio šansu da se popenje na viseću i dokuči čokoladu. I sad je jede, tuši se, i sve pogleda u mater jel ona skontala šta. A Džemila sve na mene očima da pravim fajront.

― Hajmo, raja, fajront, jebo vas vaš jezik, ćeif mi pokvariste! ― rekoh.

Hakija je bezbeli tek onda skonto da je pretjero, pa je probo da se našali kako bi omekšao situaciju:

― Ja, dobre rakije, jebote, đe nam je bila kad su četnici ulazili u grad!

Smajo nije skonto šalu. Smaji je nestao smisao za humor. Smajo se držo za vrat objema rukama, ko da će mu od toga pluća proradit, i pokazivo ženi izbuljenim očima da kupi djecu i da idu. Vesna spremi djecu ko metlom da je mahnula dok je Smajo čeko napolju. Ja izletim za njim da pitam jel ok a on me samo odgurne od sebe, ko neka te, konta, ućeramti, što se nisi ubacio kad sam zvao. Ma ućeram i ja tebi, budalo, kontam, ti si se našo sa sorvajverom iz Omarske zajebavat.

Kad su otišli Smajo, žena mu i djeca, Hakija se pošo izvinjavat i grlit me, samo što zaplako nije, žao mu, ne zna kud bi se sakrio od sramote, ljubi djecu, pravda se ženama, pa opet meni, nemoj zamjerit, nemoj zamjerit…

Kad smo ostali sami u kući, djeca oblače pidžame, peru zube, ja sav drhtim, kontam, jebo sve ako znam šta je sad bilo, al ovo vako ziher u Titin vakat nije bilo. “Da ti ugrijem sirnicu, ostalo je…” Džemila će meni dok tako kontam. Ja je gledam i ne znam jel bi joj opalio šamar il bi joj se zaskočio pa je svu izljubio.

― Sutra malog da ispišeš iz folklora ― rekoh.

― Što, ba, Husnija, đe će ti duša?

― U pizdu materinu, odakle je i došla, eto đe!

I tako… odemo spavat, a sve se pravimo ko da ništa nije bilo.

― A šta ti misliš… kojim jezikom mi fakat pričamo? ― šapuće Džemila.

― Ma hodi vamo da ti kažem kojim! ― reko, i safatam ti ja nju.

Nije se bunila, ko u Titin vakat. 

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "NA ŠOLJI"

Ja znam da nisam najpametniji, al ne volim, brate, kad da mi neko pametuje. 

Možda zvuči glupo, al mi niko ne može pametovat ko ja sebi što pametujem. Uzmem ja, doduše, to što mi se pametuje, pa razmotrim poslije, natenane, uglavnom dok sjedim na šolji. Ne znam zašto, al tad mi se činim najpametnijim. Svaka mi je zlata vrijedna!

Proturim kroz sito ono što čujem i pročitam, al ne pravim pogaču od onog što prođe već od onog što ostane u situ. E, to onda dobro odmjerim i odvagam, sažvačem ko oni što duhan žvaču, al ne pljujem nego progutam. Ono suvišno iziđe na jednu stranu, obrišem se, pustim niz vodu, a ono što u meni ostane bude mi tamam tolko da znam mislit svojom glavom.

A svakakih je pametovanja napadalo moju pamet! Bilo je i takih da mi pomjere pamet, skroz, pa poslije gledam u šolju da mi nije ispalo nešto što bi moglo ustrebat. Bude onda čovjek sentimentalan za svakom pametnom što je kao glupost niz vodu pustio. I sve se bojim u veče kad legnem da se neću zateć kad se probudim. Jer, ako nisam više pametan, kako ću onda skontat ko sam i šta sam, jesam li ja uopšte ja, odakle da odvadim kad ne znam đe ću zagrabit. Danima onda iz mene samo sumnja izlazi, ljeva ko proliv, ničemu nalik, čistim se od tuđeg pasjanluka što mi je zarazilo utrobu, ništa čvrsto, ništa stabilno, ništa konkretno, ljeva iz mene ko iz oluka, isprazni me gore od najgoreg mamurluka: pojede me živog, pa se i sam u govno pretvorim!

Bivalo je i to da ja nekom pametujem, iako vidim da mu ni njegova pamet ništa ne vrijedi a kamoli moja. I onda se desi da je njegova glupost tolko tvrdoglava da biva pametnija od moje, navodno, pameti, jer nema većeg glupana od onog što glupog doziva pameti. Jer, da glup zna da je glup, bio bi pametan. I onda opet proliv pršti iz mene, prska na sve strane, ne znam kako bi namjestio gujicu da se rahat olakša a da sama sebi ne sudi. Tako sam odlučio da ne prosipam zalud svoju pamet, i sâm sebi bivam gluplji, pa se moram spametovat i potraje danima dok pameti dođem. A kad dođem pameti, sve me handri ono da sam bio pametniji dok sam šutio i tek onda skontam koliko sam u stvari glup.

Pametan nije nigdje prispio. Dok sam živio u Evropi nikad nisam bio načisto. Ono, ima rupa, ima u njoj vode, al su šolje takve da malo šta sklizne u rupu s hajrom, a i kad sklizne ostavi tragove, pa ti sad filozofiraj i kontaj kako da se riješiš belaja. Možda su baš zato najveća sranja po svijetu napravili Evropljani. Uredno su se pokakili na svaku ideju. I svoju i tuđu. Monarhija, fašizam, komunizam, kapitalizam. Zaseru stvar, jer misle da su civilizovani i pametni, a onda brišu za sobom tragove. I dok taru, sve se prave blesavi. Unerediće oni i ovu Ujedinjenu Evropu, ko i Haški tribunal što su uneredili, evo govna im već plutaju, ostavljaju tragove, vodokotlić im malo radi malo ne radi.

Nije ni u Americi puno bolje. U njih su šolje do pola pune vodom, pa im fekalije tako sjede i fekališu, a nerjetko pljusnu i po stražnjici, demokratski, naravno, jer u Americi svako govno ima pravo glasa. U njih i onaj Buš naivac i ona budala Tramp mogu dobit izbore. I svi vide da su budale, al ne može se tu bit pametan kad se uglas pametuje.

U nas, opet, možeš biti pametan koliko ti volja, ne igra nikaku ulogu. U nas najbolje prolaze oni što se prave pametni. Oni se tako dobro prave pametnim da im svaka budala vjeruje. A budala kod nas na izvoz, to je glavni proizvod koji štancamo serijski. Našim seratorima nema ljepšeg toaleta od sistema kojeg nam serviraju. Njima kenjat dolazi spontano, čim usta otvore. Seru i u mjestu i u hodu i za mikrofonom i bez njega, ne može pametan insan dihat od smrada kojeg šire.

Nego, kako reče moj drug Zijo: najbolji su bili čučavci. Čučneš, dobro se sabereš, i onda se fino oduzmeš, direktno, bez sentimenta, bez puno filozofije i dvojbe ‒ pošalješ govno tamo đe mu je mjesto. A oni nek pametuju kome hoće, meni više, brate, neće!

• 
  

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "Razfejziću se s Fejsbukom"

Ne volim Fejsbuk nikako! A stalno visim na njemu. Život brz, ne može se s rajom i familijom drugačije ostati u kontaktu. Lajkovo sam nekoliko portala da mi dolaze vijesti, sportske, ovake onake. Uglavnom se ponavljaju. Do podne Džeko ide u Romu, od podne Džeko ostaje u Mančesteru, a uveče obavezno nešto ŠOKANTNO: Džeku traži ‒ nećete vjerovati ko! I ti, naivan, klikneš, a tamo vijesti od jutros i podne sastavljene zajedno.

Sad sam naučio sve folove portala, sad znam kad treba nešto pročitat a kad da samo srolam dole. Kako rolam dole, ne moram ništa ni čitat, sve skontam iz naslova, što na našem što na engleskom, naleti pokoja zajebancija, uleti ponešto i na njemačkom. Prije si moro lizat prst i okretat one ogromne stranice, sjećam se, ja sam ocu „Oslobođenje” moro sa dvije ruke otvarat. On sjedne na fotelju, prostre Oslobođenje na pod, podboči se i čeka mene da okrenem stranicu. Isto ko da svira klavir, sav je u tome, pa mu ja, fol pomoćnik, okrenim list kad dođe do zadnje note. To je možda njemu bio ćeif, meni nije. Zato ja sad kliknem par puta, srolam, i znam sve šta se trenutno dešava u svijetu. S minimalnim efortom, ono što Ameri kažu. Kako bi ja u kamionu raspakivo ono Oslobođenje, majko draga...

Više od pola života provedem na točkovima, pa mi se i kad spavam kod kuće nekad čini da vozim. I dok spavam sve kontam da ne zaspim slučajno za volanom! Spavam, i kontam da ne zaspim... A svaki put kad dođem kući djeca mi sve veća. Menščini da ću jednog dana samo doć i zateć ih kako briju brkove! Ma dobro i to, samo da ja ne zateknem nekog drugog brku u kući... Eto, moram na Fejsbuk. Dok sam ja na putu, žena stalno stavlja slike od djece, da ne zaboravim kako izgledaju. Ima malo tome, hoće žena da upiše onog starijeg u folklor. Kakav, bona, folklor, kažem joj, vodi ga na karate! Al džaba, hoće ona da se dijete druži sa našima, da priča naš, da se uči tradiciji... Ja kažem bolje bi mu bilo da uči kineski nego naš. I dijete upiše folklor. Sad svako malo osvane slika na Fejsbuku: onaj moj stariji u narodnoj nošnji, ne zna jel bi se nasmijo il šta.

Onaj mlađi mora na fudbal, pod hitno, inače će mi i on završit s fesićem na glavi...

Ne smijem više ništa ni komentarisat. Svaki put kad ja nešto prokomentarišem, tu nastane pomama, rasprava, posvađaju se između sebe, pa ja to onda moram mirit, izvinjavat se nešto, a ništa im nisam uradio. Više mi se ne mili ni reć nekom đe si, šta ima? Sve kontam sad će svako malo oni crveni brojevi, te ovom se sviđa, te onaj reko ovo, onaj postiro ono... Odlučio sam da se držim uglavnom lajkova. I dobro pazim kome ću šta napisat! Kolko se može... Ako slučajno popijem, zaserem sve, za jednu noć me petero njih blokira. Poslije ne smijem po heftu ući na Fejbuk, stid me samog sebe. Sad sebi napišem na ruku, dok sam trijezan: Nema statusa i komentara! Al šta tebe pijanog briga šta ti onaj trijezan TI govori. Samo pijan čojek može mislit da je pametniji kad popije. I da vozi bolje, obavezno. Prestaću pit. Moram: il prestat pit il ne ić na Fejbuk više, zgruhaću se negdje...

Probo sam ja i da ga ne otvaram. Fejsbuk. Al me onda cijeli dan muči isto ko da se sa cigara skidam. Kontam koga ćemo izvuć za kvalifikacije na svjetsko u Rusiji. Kontam rođak ima rođendan, jaran se jedan oženio, drugi dobio dijete, treći šuti, garant pao u depresiju. Onda skontam garant će skontat da sam i ja pao u depresiju, pa se brže-bolje dograbim Fejsbuka i sve odradim što sam trebo odradit. I ostanem još dva sata na njemu.

Meni je, ljudi, onaj CHAT na OFF, al mene raja, haman, i dalje vidi! Ne mogu nikako da ostanem anoniman. Jal se uključim u program isto ko da na CNN-u idem u živo. Javi se tetka Fehra iz Holandije, nismo se dugo čuli. Taman završim s njom, drago i meni da smo se čuli, kad otvori se onaj drugi boks: Ćoro, Brčak iz Kalifornije. „Đe siii, smrdo, ućero ti sam sebi! Kad ćeš vamo?” Stavlja nekog blentavog smajlija, ko da smo djeca. „Ućero ja tebi!” kažem ja njemu. „Đe si, šta ima?”... I tako to krene. Bojim se pritisnut nešto, skužiće da sam u programu! Ujutru vazda neispavan sjedam za volan. Popijem tri kafe dok iziđem iz grada, a userem se već do prve pumpe. I cijelo jutro sujem Fejsbuk. Al drago mi za Ćoru, dobiće i on sina. Kaže da nemam tako ružno ime, Husnija, dao bi sinu ime po meni, al ovako će garant bit Stefan, Roman, Leo, Neo, nešto tako. Žena insistira. Hajd nek je živ i zdrav, samo nek je od Kotromanića! A nije ni ta Matriksova verzija loša. Snaćete se vi, Brčaci, kontam, vi uvijek nešto izburgijate. Tek sam ovdje, u Americi, skonto ko je u stvari onaj Bosanac iz vica o Slovencu i Bosancu i jabukama, ono kad im pruže dvije jabuke, jedna mala a druga velika, a Bosanac nipet-nišest ‒ pa za onu veliku, a Slovenac ga naruži kako može tako, kakvo je to ponašanje, to je barbarski, nekulturno, vi Bosanci ste neodgojeni... A Bosanac ga pita: „Pa koju bi ti izabro?” Malu, naravno, odgovori učtivo Slovenac. „Pa eto ti mala, jebala te ona!” E taj Bosanac, u vicu, to je bio neki Brčak, garant! Dobri su Brčaci, ućerašim.

Gledam, izvukli Belgiju, Grčku, Kipar i Estoniju. I Rusija je s nama, al su s Rusima utakmice prijateljske, ne igra se za bodove. Znači, odma jedan manje! Već smo bili sa svakim od ovih barem jednom u grupi. Gubili smo, ali smo ih i tukli. I to dobro. Nije loša grupa, ima i gorih. A ovi naši portali odmah: „Nije mogla gora grupa!” Odma drama, sve jedan za drugim isto, samo obrću i kombinuju riječi u naslovu, dođe mi da se skinem s Fejsa, sad će cijelu heftu polemisat jel nam dobra grupa ili nije!

A onda mi žena pošalje poruku da pogledam što me je tagirala, jel mi se sviđa slika. I ja naravno, odem i lajkujem. I sve kontam bil nešto ispod napiso, lijepo mi djeca ispala, a ni žena mi nije loša, volim je ko boga, reko bi nešto onako romantično, al odma kontam naredaće se komentari, biće i pitanja, red je da i odgovoriš. Ili da barem lajkaš onog što ti je lajko. Nema kraja lajkovima.

Ma nek smo mi živi i zdravi. Napišem ja ispod slike: „Ljubi tata djecu svoju, ženo, dobra si mi ko avion ‒ nemoj da mi odletiš!”

A ona napiše nazad: hehehehe...

I još prikači onu šejtansku glavu, s rogovima, mjesto smajlija. Nije onaj mali slatki đavo, kad žene hoće reć da su malo bezobrazne, već pravi onaj, zajebani, s rogovima. Smješka se.

Kontam, šta će ljudi pomislit?

Za po sata ona je skupila 38 lajkova! Sve žene lajkaju onu njenu đavolju glavu. A ima i po koji papak. Gledam imal neko da ga odma unfriend.

Eto, Huso, pa ti gledaj. Jebo me Fejsbuk.

Eno opet nešto seru o Merlinu...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "BAJRAMSKO JUTRO"

Otkako mi je umrla nena Nejra meni Bajram dođe ko tjeskoba teška.

Sjetim se nenine baklave, sve mi krcka pod zubima i topi se na jeziku, njena meka, ishabana ruka, ljubim je s poštovanjem vječnog roba, zamiriše mi sabah onaj što je uvijek od svih drugih nekako drugačije mirisao, pa me ovo „Bajrambarećulah” po Fejsbuku stisne sa svih strana, ne da mi dihat, i jedva čekam da se i to svrši, da na miru ignorišem svoju prošlost. Al ne može se, ljudi, od toga uteć! Jer, menščini, sve što mi je život kraći ‒ to mi se djetinjstvo čini duže. I ljepše.

U nas su se djeca u familiji vazda takmičila ko će više para skupit. Bajram je bio praznik koji se čitave godine čeko. I to je bila jedina lova koju nam starci nisu dirali. U bajramske pare se ne barače i taj smo budžet, isto ovi naši političari, mogli trošit kako nam se ćeifne. I to se uglavnom spiska već do kraja Bajrama, za tri dana.

Moj rođak Mirza nije imo neku posebnu taktiku, al je imo bucmaste obrace i vazda raščupanu kosu i tome nisu mogli odoliti ni nane ni efendije. Znao je to i Mirza, i to mu je bila taktika. On je na Bajram ustajao prije horoza. Krene od očeve familije pa do materine familije, ne zaobilazeći komšije, sve po propisu i nepisanom pravilu, po starini, već s kapije viče „Bajrambarećulah, nane! Bajrambarećulah, dedo! Bajrambarećulah, efendija!” A onda zareda komšije i svakog ko mu je u kuću nekad ušo. Rizo, Nasko, Ibrinice, Nazifojice, Hadžija, Hadžijnice... znao ih je sve, i svakoga je posebno po tituli mahalskoj prozivao. Prilazio je Mirza i ljudima na ulici, od njega se nije moglo sakrit. A s takvim se bilo zalud takmičiti. Mirza je već nakon prvog dana zvecko sićom u punim džepovima isto Cigo što popravlja lončiće po mahalama. Nije mu bilo premca.

Koliko god se trudio, Mirzu nisam mogo pobjediti.

Jedino što me je vazda ravnalo sa Mirzom bila je nenina utjeha, koju je svake godine izgovarala, dok je ona meni trpala pare u džep, a ja nježnu ljubio njenu ruku i stavljao je na čelo:

„Ovo ti je od mene i dede... Nemoj nikom govorit kolko si dobio! Ljubi nena, ti si nama najdraži...”

Dedo je bio komunista i nije volio da mu se ljubi ruka. On se za Bajram ispari. To su sva djeca u familiji poštovala i tu nije bilo zbora, mada nikom nije bilo jasno zašto je dedo ters. Ali, ono „Najdraži” meni je bilo veće od svega što je Mirza zaradio. Iskren da budem, ja nisam nešto ni volio ljubiti ruke nikom osim svojoj Nejri. Neninu ruku sam volio, s merakom sam je držo u svojoj dok sam je primicao usnama i čelu...

Kad smo odrasli, radili smo isto ‒ išli neni Nejri na Bajram. A i onda sam istu rečenicu od nene dobijao: „Nemoj nikom govorit kolko si dobio... Ti si nama najdraži...”

Nisam mogo više izdržat. Pohvalim se Mirzi kako mene nena i dedo od svih unučadi najviše vole!

A on meni veli:

„Jah, budale, pa to su govorili i nama!”

I zato nikako ne volim ovo „Bajrambarećulah” po Fejsbuku.

Sjeti me na rahmetli nenu Nejru, na rahmetli dedu, na rahmetli rođaka Mirzu... I onu granatu što mu je raznijela osmjeh na bajramsko jutro...

Jedino mi baklava još uvijek miriše... A i to boli.

7

HUSNIJA CRNJAK u epizodi " ČRKO DABOGDA"

Pita me onaj stariji u mene neki dan: „Tata, wat mins črko dabogda?” Ja kontam kontam pa skontam da nemam pojma kako se to kaže na engleskom. Reko nemaju Amerikanci riječi za to, otkud mu to. Kaže čuo od mene, kad nekad čitam vijesti na fejsbuku, ja to stalno govorim „črko dabogda”. Ja mu kažem nije „črko” nego „crko”.

– OK – kaže – crko... can you plese eksplain wat that mins: črko dabogda?

Kako to da mu objasnim, kontam, ja jedva prevedem i ono što mi treba, kamoli sad to...

Reko:

– That mins wen you wish that God wish that som ashole dy like dog!

– Tata, to je bed!

– Wat is bed? – pitam ja.

– To say ashole – kaže on.

– Slušaj – kažem ja njemu na engleskom – ne valja kad kažeš nekom da je šupak a on nije, al kad kažeš nekom šupku da je šupak - onda je OK, kontaš?

On odmahne glavom, ne konta. Kaže ta je riječ njemu zabranjena u školi.

– Zabranjena? – ja se fol čudim.

– Yes – veli – isto ko i ona rijec sa F. – Sve on to na engleskom.

– I kod nas je to bilo zabranjeno u školi – kažem ja na svom engleskom – al čim izađemo iz škole mi jedan drugom F mather kako stignemo. I niko se ne ljuti!

Vidim ja, čudno to njemu. Zapetljo se sad i ja, valja mi objasnit, a ne znam kako. Ipak se tu radi o krucijalnim stvarima, kako Ameri kažu. Jebiga, mora dijete znat kad se nekom smije osovat a kad ne smje.

– Lisen – kažem ja njemu – kad ti neko opali šamar a nisi mu ništa uradio, onda je on šupak! Rajt?

On klimne glavom, ali vidim ja, nije to zato što se slaže nego čeka šta ću mu sljedeće reć. – Opali ti šupak šamar a nisi mu ništa uradio! Znači - on je šupak! Rajt?

– Mejbe – kaže – al u bajbl se kaže da Džizus kaže da se okrene drugi obraz i da se pusti tog šupka da ga udari i u drugi..

– Kakva te bajbl spopala?! – kažem ja njemu ovim riječima.

– Holi Bajbl – kaže on.

– A jel kažu u toj Holi Bajbl da je Džizus poslije tih šamara  iza ćoška i sve viko: Šupak jedan, išamara me ko kretena! CRKO DABOGDA!?

– O, I nou nau wat mins črko dabogda!

– Eto, vidiš, pa nek ti mati poslje kaže kako te ništa na bosanskom nisam naučio! – reko, pravo zadovoljan.

I ode u mene mali sretan ko dijete.

A i meni drago... Sve nešto gledam za njim... i kontam... živ on meni bio...

HUSNIJA CRNJAK u epizodi: NEJČUR OF THE BIZNIS

Vratio se prazan iz Ajove. Vozio nake palete, dva sata sam čeko da me istovare. Dispačer me zajebo, izvisio za turu nazad kući, žena na telefon galami, onaj mlađi operiso mi krajnike, vriska ga stoji, ne znam ko se više dere u telefon – on il žena. Nisam mogo naći druge ture, Memorijal Day, a neću, vala, džaba vozit, nek se deru, šta im mogu, takav mi je nejčur of the biznis, ne bi se drukčije ni odmorio, evo mi se podočnjaci s bradom sastavili.

Skontam otiću do Ćele na ćevape, ima čojek najbolje ćevape u Demoinu, počastiću se i sa motelom da odspavam ko insan, svratiću u kafanu, kogajebe, nije svaki dan Memorijal Day. Tako i uradim. Odem na truck-stop, ostavim kamion, uzmem taxi ko gospodin, i nađem neki motel odma na ulasku u grad.

Zamirisali mi ćevapi još pod tušom. Dok sam se oblačio ona natopljena lepinja mi se ko lijepi po prstima, a dok sam šnjiro tene sve sam u sebi moto vruć ćevap u komad somuna. E kad sam ponovo sjeo u taxi, menščini, isto ko da sam ih već i pojeo! Al nisam, to je bio najbolji part. Onda se pripadnem da možda i Ćelo ne slavi Memorijal Day i ogladnim u sekundi isto ko da nikad nisam ćevapa okusio!

Ćelo je dobar čojek, samo puno sere. Ćelo vazda nešto sere. Nekad mi prisjednu ćevapi od njegovog sranja. Al jesu najbolji ćevapi u Demoinu i u cijeloj Americi, menščini, pa ga istrpim, ućerašmu. Elem, dođem kod Ćele, on radi, fala Bogu, Ćelo vazda radi... Zabuljio se Ćelo u ekran, ide onaj Hadžifejzović, i on nešto sere, ko izaziva Dodika na dvoboj. Čuj, izaziva Dodika na dvoboj! A meni krči u stomaku. Ćelina žena okreće tamo ćevape, struže po plahti, neki ljudi sjede, žvalje ćevape i bulje i oni u ekrane, svaki u drugi zid, još ih samo na plafonu nema, prikopčo se Ćelo ko NASA, na sve jednom ekranu mu Hadžifejzović, odvrno do daske, isto ko da će rat udarit, e ovog minuta, i sve otić u pičku materinu!

– Halo, ba, Rasime! – povičem da mu skrenem pažnju. – Halo, Rasime, hoćeš ti uzet narudžbu il da ti ja zovem ženu?!

Ćelo se okrene, klimne mi glavom, ko prepozno me, i prodere se:

– Amelaaa, jednu veliku, dobro natopi!!!

– Velika, dobro natopljena! – potvrđuje Amela narudžbu iz kuhinje.

Sjednem za šank. Na TV-u prikazuju onog Tokića kako maše bosanskom zastavom usred Banja Luke. Policiji na leđima piše POLICIJA na ćirilici, nešto ispituju Tokića i sve to ko fol zapisuju u tefter, ljudi se okolo šunjaju ko hijene, dobacuju, prijete, suju Tokiću majku balijsku. Da nema policije na ćirilici razderali bi ga ko antilopu.

– Vidiš li ti ovo, Husnija, isto ko „Jutel” 90-te! Šta ćeš popit? – sjetio se Ćelo da me pita šta ću popit.

– Pa šta je on konto – reko – da i oni mašu s njim? Daj mi Hajneken, dobro si se sjetio...

Rasim gleda u ekran i suje sebi u bradu dok mi otvara pivo. – Čuj, „Ljiljani” ratna zastava! Isto ko da smo mi njima uradili ono što su oni nama, jebote! Nema dole hajra, moj Husnija...

– Pa da su htjeli da im mašu „Ljiljani” u po Banja Luke ne bi ni ratovali!

– Ima i ta logike. Mi sve kontamo oni će doć pameti, al kaki: dok se ne otcijepe neće se proć!

– Ne može se glup čojek dozvat pameti, Rasime, nek se cijepaju, ko ih jebe! – reko. – Džabe samo handre narod...

– Čuj, tebe: nek se cijepaju! Pa jesmol se mi borili za njihovu zastavu jal za našu, Husnija?

– Ja kolko znam ti si bio u logoru ko i ja... Mi smo se borili za život a ne za zastavu... I mi smo bitku dobili, moj Rasime, a oni dole što mašu zastavama - oni će ratovat sve dok jedni drugim džigare ne počupaju! A fukara se i dalje bori za život.

– Ima i ta logike, al kad se onda nisu otcijepili neće, vala, ni sad!

– Ne žuri se njima.

– Husnija, jebemmumater, za koga ti navijaš, za njih il za nas?!

– Ja, vala, Rasime, navijam za tvoje ćevape! De, bolan, proviri tamo, reci ženi da metne extra luka...

Ode Ćelo u kuhinju, nije mu pravo što ja vako, a onda donese ćevape i samo ih, nako klizeći ko pivo u kaubojskim salonima, gurnu preko šanka pred mene. E sad meni ne bi pravo, al ne reko ništa. Kontam poješću ćevape i odo u pizdu materinu.

– A za koga navijaš ako bude ovaj dvoboj, za Hadžifejzovića il za Dodika?

– Kakav te, ba, dvoboj spopo, Rasime? – tjera me hajvan da pričam, jedva ćevap žvačem.

– Pa jel faca ovaj Hadžifejzović il nije? Izaziva frajer Dodika na dvoboj!

– Ma ne budi smješan, bolan, kakav dvoboj, na to se mogu napalit samo taki ko ti!

– A kakav sam to ja?!

– Pa taki, vidi kako si se napalio... – pričam a ne priča mi se, da mi je da jedem rahat, a ne znam jel pravim pauze da nešto kažem ili da sažvačem zalogaj. – Za Dodika se zna da je papak, al ovaj se vazda nešto furo ko gospodin i eto ga sad proziva Dodika preko TV-a baš ko pravi papak!

– Hadžifejzović papak?

– Pa ispo je papak.

– Papak što brani svoje novinare i zastavu?

– Nije papak što brani novinare i zastavu već što proziva onog šupka tako, ko papak.

– Hajd, bježi mi iz radnje, Husnija, dok ja tebe nisam prozvo na dvoboj! Vozi!!!

– Đe ću, bolan vozit, kamion mi na truck-stopu, došo taxijem – reko, skroz zatečen naglim preokretom situacije.

– Ne interesuje me, samo mi se sklanjaj s očiju! Imaš telefon, zovi taxi... – reče, neće ni da me pogleda. – Jebote... juče su ti se pišali u usta a sad ih braniš! Kakav si ti čojek...

Jah budale, kontam. Ništa, šta ću, ostavim mu cvanciku i izađem na ulicu da nazovem taxi.

Kad sam došo u motel nisam mogo da spavam. Nazovem dispačera opet da vidim imal kaka tura za Jutu. Nema. Nazovem kući, žena se ne javlja. Natjeram se da spavam. Usnijem Dodika i Hadžifejzovića ko pravi kauboji na dvoboju. I sve se šamaraju. Dodik jedan šamar Hadžifejzoviću, ovaj jedan šamar Dodiku. I sve tako. Usto sam sav išamaran. Ućeram ja njima obojici. Pokupim stvari i pravac u kamion i kući. Jes kamion mi prazan, al mi stomak pun, kontam, ćevapi još drže.

Odvrnem Halida, zapalim cigaru, reko naću neku turu za srijedu da pokrijem gorivo, šta ću, takav mi je nejčur of the biznis. Halid se raspjevo, pravo u bubrege udara. Tek, naleti ona „Okuj me, care”, pa i meni glas poleti za njim... Spuca me sevdah na sabahu!

Poskakujemo ja i kamion u ritmu narodne, a i ona moja bosanska zastavica na retrovizoru njiše se i đuska, ljepota je gledat. Reko: E, moj Ćelo, dobar si čovjek, ali si budala kake nema!

1

HUSNIJA CRNJAK u epizodi "MAJMUNSKA POSLA"

Vozim se jutros za Oklahomu i slušam na radiju o onom sociopati što je kupio prava na lijekove za sidu i odma im podigo cijenu. Kaže, jedna pilula bila haman 14 dolara a sad je 750! Pa koji je to majmun! I sjetim se onda kako se pričalo da su baš majmuni skrivili sidu.

Kaže, sida je nastala kad je neki Afrikanac sprčio majmuna, pa tako… Ja inače teško povjerujem šta se na TV-u i u novinama priča, al to sam tada povjerovo. Bezbeli jer sam bio klinac, mozgom bliži majmunu nego insanu, ušo tek u pubertet, napaljen ko ćibre od šibice, kresnem se i na zglob od ženske noge, šiljio sam čunu đegod sam stigo, pa je to meni možda bilo nekako i normalno i logično, to da je tamo neki napaljeni Afrikančić spržio majmunicu s leđa… A možda i majmuna, sve je moguće. Eto, i u nas se kaže “Istreso sam majmuna”, ili ono “Bacio sam majmuna u nesvjest”! Ono, baš da se zapitaš: Što baš majmuna? Od toliko hajvana na ovom dunjaluku, mi se fatamo baš za majmuna!

More bit zato što majmun i banana i dan-danas asociraju na seks i na muški ud. E sad, da li je to počelo nakon one priče sa sidom ili je sida nastala radi te priče ne bi vam znao reć, i sam pokušavam da odgonetnem. Mene majmuni uglavnom asociraju na političare i ono kako prvo bišću jedan drugog, čiste jedan drugom vaške, a onda se zaganjaju, hoće zubima da se pokolju, pa se opet bišću i jedan drugog češkaju. Odma mi naumpadnu oni majmuni sa oteklom, crvenom guzicom, ko biva, da sjede lakše na grani, jer dole vrebaju predatori, kaže, krokodil zna čekat da ovaj siđe i po nekoliko dana… i zato, vele, imaju te ogromne stražnjice, da otrpe to sjedenje. Pa đe nećeš pomislit na naše političare; oni kad zasjednu ne moreš ih dočekat da siđu sve dok sami sebi ne posjeku granu na kojoj sjede.

Haj nejse, jebo politiku, sva me ta priča o sidi, seksu i majmunima potakla sad na razmišljanje. Kontam, prvo što bi bio veliki problem je ― kako uhvatiti majmuna? Đećeš, bolan, ufatit majmuna, ljudi se sture dok kokošku safataju a kamoli majmuna! Dobro, možda je već bio istreniran, ima i takih majmuna ukradu ti novčanik pa bi vjerovatno i neke manje zahtjevne zadatke naučili obavljat. Samo, bolan, ko bi se s majmunom zajebavo, jesi vidio ti u njih zubi, ogulio bi ti bananu ko oni na vašeru opušak! Jeza čovjeka safata samo i da pomisli. Ko bi se, ba, normalan zajebavo s majmunima?

Jedino, reko, da majmun il naka gorila nije safatala kakog Afrikanca pa ona njega sprčila… A mogo je to bit i kaki bijelac, oni tamo idu na safari, pa se poslije kurče kako ubijaju životinje. Možda je nekom od njih kakav gorila prišo spontano s leđa. Ako mislite da to ne može, to “spontano s leđa”, odma da vam kažem grdno se varate: može, može… Evo kako. Gorile su super primjer, jer žive u zajednicama. E u tim zajednicama je isto ko u haremu: najzajebaniji gorila prči sve ženske gorile, i jedini način da neko od raje povali kaku iz te zajednice je da ovom zajebanom dosadi jedna od njih pa zažmiri na jedno oko. Ili to, ili da se prišunjaš dok Glavni spava, pa onako, primakneš se uspavanoj ljepotici spontano s leđa. Ona ako digne glavu, pokažeš prstom da šuti, pa šta bude ― bude. Prevarant gorila u tom slučaju mora vazda oči držat na Glavnom, dok obavlja ono što nije nužda ali je moranje, drugim riječima dok “istresa majmuna”. Tako je bezbeli i nakav bijelac, naivan ko i svaki turista, uletio u harem i taman kad ga je prislonio uspavanoj gorili, prišo mu Glavni, pa i on prislonio turisti, i samo mu pokazo onim gorilskim prstom da tišu… Ostalo je legenda.

Na kraju sam skonto da, isto ko i ono jesmo li nastali od majmuna il nismo; sve što ima veze s majmunima vazda je bilo krajnje upitno i misteriozno. I ko bi ga znao šta je tu istina i ko je tu veći majmun. Jedno je sigurno: za svaki virus koji truje ljude najkrivlji su političari ― jebu nas kako stignu, ono što se kaže “Izjebaše nas ko majmune!”

Pa ti sad gledaj pošto je pilula i isplatil se to!

RELIGIJA: OPIJUM ILI SEDATIV?

Iako mediji uporno nameću tezu kako je religiozni fanatizam produkt 21. vijeka, jedina stvar koja se promjenila je ustvari medija, odnosno fantastična mogućnost i brzina širenja informacija. A religija i fanatizam idu pod ruku danas kao i prije 20 vijekova. 

Tu se nije ništa posebno promjenilo osim oruđa i oružja kojim se religiozni fanatici služe u odbrani svojih duhovnih stavova. Jer, ono što je zanimljivo za sve religiozne fanatike je da se oni uvijek brane, pa čak i kada su njihovi istupi agresije u pitanju. I to važi za sve religije podjednako. Iscenirane destrukcije i smišljeni teroristički poduhvati, a sve u ime i sa "dozvolom" dotičnog Boga, nisu ništa drugo nego horor ljudske rase koji uvijek ima svoju publiku, i pratioce i izvršioce. I, naravno ‒ žrtve.

Svaka dogma zahtijeva i određenu političku strategiju; to dvoje ide zajedno, jer čim se autoritativno stavljaš iza svoje Istine ‒ automatski se ograđuješ od svake druge prakse, i tim se činom neumitno suprostavljaš drugačijoj mogućnosti. Da bi određena dogma uspostavila autoritet ona mora beskompromisno slijediti zacrtan put ka konačnom ishodu. Znači, da bi odbranio svoju dogmu, moraš biti političar i fajter, nebitno da li se radi o pasivnoj borbi, kao Isus, Gandi ili Dalaj Lama, ili su u pitanju agresivna djelovanja kao, recimo, križarski ratovi, otomanska osvajanja ili izraelsko naseljavanje Palestine. Radi se o istoj stvari: identitetu određenog zajednicom i opstanku ili širenju tog identiteta kroz političko (i militarno) djelovanje. Tako duhovne zajednice postaju političke organizacije koje "posluju" i djeluju na principima svojih duhovnih težnji. Silom ili milom, stvara se identitet i psiha određenih grupacija i masa. A identitet je zajebana stvar. Identitet ja glava na ramenima.

Odsjeći čovjeku glavu i nabiti je na kolac je praksa koju mi, kao ljudska rasa, upražnjavamo ne od onda kada smo izmislili sječivo nego od onda kada smo se počeli izdvajati našim identitetom. A identitet je nešto što malo ima svrhe ako se otuđiš od čopora. Bez čopora, onih koje slijediš i onih koji te slijede, bivaš otuđen i sam, prepušten zvjerima. Identitet je odbranbeni sistem. Tako pojedinci koji predstavljaju mase lako i jednostavno, gotovo mehanički, nasljeđuju snagu i moć manipulisanja masama. Vođi je dovoljno istaknuti ugroženost zajedničkog identiteta (koji proističe iz tradicije, historije ili religiozne opredjeljenosti) da bi se gomile organizovale u jednosmjernom interesu odbrane sopstvenih ideala (koji su im, ovako ili onako, u suštini ‒ nametnuti). No, davati fukari božanstvenu ulogu u političkim i vojnim previranjima za sobom obavezno vuče i individualne ciljeve globalnih sukoba, sa nejasnom pozadinom i dugoročnom opstrukcijom ljudske duhovnosti i intelekta. A Bog s tim nema ništa jer, po prirodi stvari, to je mnogo bliže bogohuljenju nego spiritualnom doticanju sa Svevišnjim.

U filozofiji postoji jedan jako zanimljiv argument oko kojeg se već dugo lome koplja. Argument glasi ovako: Ako svaka religija tvrdi za sebe da je JEDINI ispravni put, onda postoji i mogućnost da nijedan od tih puteva NIJE ispravan. Drugim riječima, ako svi tvrde da su u pravu, sasvim je moguće i da su svi u krivu! Od ovako postavljenog argumenta ne može se odbraniti nijedna današnja religija. Neki filozofi ipak ističu grafičku ilustraciju brda sa jednim vrhom i različitim puteljcima ka istom vrhu. Po njima, sve religije MOGU biti istovremeno u pravu, jer iako su različitih puteva i načina ‒ ishod je isti.

Međutim, različitost i iznimnost naših religioznih pogleda, odnosno identiteta koji su duboko usađeni u korijenu svakog živog stvorenja rođenog sa nekim krovom nad glavom, jezikom i tradicijom, nikako ne ukazuju na jednak ishod, jer su i njihovi ISHODI viđeni na drugačije načine. Time grafički argument potpuno gubi na snazi. Posmatrajući naša ideološka suprostavljanja, sasvim je moguće da neki od tih puteljaka završi na suprotnom brdu, ili se zagubi negdje u šipražju, na putu do vrha...

Religija se tako spoticala bezbroj puta u ljudskoj historiji. Ljudi su nekada vjerovali da je Zemlja ravna ploča na leđima slonova. A bile su svojedobno rasprostranjene i razne druge "teorije". Vjerovali smo u stotine Bogova. Imali smo Bogove sunca, Bogove kiše, munja, vjetra, mora... Onda smo počeli da vjerujemo u Jednog Boga, što je logična posljedica filozofske evolucije čovjeka. I vjerovali smo da je Zemlja u centru univerzuma, da se Sunce (negdašnji Bog) okreće oko nas...

Proganjali smo, zatvarali i spaljivali na lomači i naučnike i vještice i heretike, i svakog ko je vjerovao drugačije.

Ipak, sa religioznim migracijama i ratovima počinjemo upotrebljavati i razmjenjivati pismo, umjetnost, poeziju i filozofiju, matematiku, arhitekturu... Sudari civilizacija postaju tako fabula u priči naše duhovne i intelektualne evolucije. A različite religije su svakako važan elemenat u tom procesu.

Historija nas uči da nas naše različitosti spajaju i čine boljim ljudima, da u našim različitostima ima više sličnosti nego razlike, i da tu sličnost trebamo uzdizati, a ne razlike. Tako se stvaraju navike za međusobni respekt a mržnja gubi smisao. Pošten vjernik nikada ne zastupa agresivno ponašanje i ne pripovjeda nasilje. Kada bi svi bili pošteni, svako u svojoj vjeri ‒ mnogi sukobi bi bili bespotrebni. Pravi vjernik shvata da moralna odgovornost počiva prije svega u njemu i da je to pakt između mikrokosmosa i makrokosmosa, njegove duše i njegovog Boga, da je on sam, prije svega, odgovoran za svoja djela i da će tako, sam, pred svog Boga stati.

Tako iskreno i moralno ljudsko biće uistinu biva Nadčovjek. On ne želi da otima, on dijeli. On ne podaništava, on savjetuje. On ne progoni, nego prihvata. Nadčovjek doživljava ljudske razlike kao svoje osobno bogatstvo. Njegov identitet je planeta Zemlja, pa samim tim i njegovi ljudi su svi ljudi.

Nadčovjeku je jasno da nijedan Bog nema ništa zajedničko sa našom ljudskom izopačenosti. Jebem ja čovjeka koji se mora zamaskirati i pokriti lice da bi pokazao svoj identitet! Sakrivaš se da pokažeš ko si? Gdje je tu logika?

Kada bi svaki pojedinac težio biti Nadčovjek ljudi više ne bi trovali čovječanstvo religioznim ratovima. Njihova slijepa zaluđenost sopstvenim identitetom ne bi više bila opijum za mase. Kada bi svako od nas poštovao druge koliko poštuje sebe (što nam, u suštini, svaka religija i preporučuje) onda bi naša duhovnost bila uistinu dio našeg zajedničkog identiteta, a svakom vjerniku sedativ koji uzima po sopstvenoj potrebi i mjeri.