Umal ja ne najeba na Floridi od Irme, Hazimove.
Jebali me ćevapi u
Klirvoderu, da me jebali! Zinula guzica i u mene i u Sulejmana, uzeli turu za
Floridu maltene samo radi tih ćevapa. I, naravno, da poslije ćevapa svratimo do
Moketa - standardno. Ni mukajet nam da će volki kijamet krenut na Floridu,
imali smo turu za nazad, kontam to će ionako tamo na Ist Kost, dok hurikejn
udari mi smo već u Tenesiju.
Al ošinu nas hurikan prije
nego što je i došo do Floride! Tolki, bolan, put prevalili, ništa nismo u kljun
stavili čitavo to jutro, čuvali se za ćevape, istovarili one palete i brž bolje
kod Hazima na boznian sosidžes. Kad
tamo: niđe ni Hazima ni sosidža!
Stavio frajer na vrata da su klozd
radi hurikejna a kad će open da se ne zna go daljnjega! Joj,
ufatio mene srklet a Sulejman samo što nije vrata od huje razvalio. Zovi Hazima
na ovaj broj u radnji, čujemo telefon zvrnda, niko se ne javlja, zovi Moketa,
traži Hazimov selfon, viče Moke hajte vamo, napraviću vam ja bolje od
Hazimovih, ma kaki to, hoćemo mi Hazimove i gotovo! Nazovem ja Hazima, javi mu
se žena.
“Jes? Irma spiking!” veli
ti ona meni na engleskom.
“Pa, Irma, bona, ja mislio
ti iznad Bermuda, a ti već na Floridi!” nisam mogo da se ne našalim.
“Ma ako ti Irma tamo dođe
ima da ti odsječem to u bermudama i nabijem ti u gujicu bezobraznu!!! Koja je
ovo budala! Hazime, zove te neka budaletina!”
Ode ona tamo, čujem nešto
laje, ja ne znam il bi se upišo sad od smijeha il od straha.
“Ja?” viče Hazim, već vidno
uzrujan.
Ja sad šutim, bojim se reć
ko zove a kamoli još i zašto zovem. Baš sam kreten, kontam, zovem frajera kući,
pred vakav kijamet, da mi napravi porciju ćevapa, šta li, nemam pojma ni što
sam nazvo, đe mi je tu logika, nije Hazim s kruške spao da sad dolazi u radnju
meni i Sulji pravit ćevape.
“Halo?!” dere se Hazim.
A ja ti onaj selfon i nipenišes
turim ti ga badži u šaku. I još cimnem obrvama da on priča s Hazimom.
“Halo, Hazimaga...” tepa
njemu Sulejman.
“Ja?” zbunjeno će njemu
Hazim.
“Mi bi pojeli ćevape...”
“E, poješćeš govno!” veli ti
Hazim i prekide vezu.
Naljutio se Sulejman, suje
ko kočijaš, selfon ni mukajet al on viče u njega:
“E, dabogda ti Irma otpuhala
i kuću i radnju!”
“Otpuhala je Irma Hazima,
njoj ni hurikan nije ravan!” priča poslije Moke kad smo sjeli kod njega na
roštilj. “Ne može Hazim naštancat ćevapa kolko Irma može otpuhat. Njima ti se
brak ljulja već godinama, dobogda da išta od tog biznisa ostane...”
“Ruši Irma sve pred sobom!”
“Šteta, ćevapi su im baš ko
naši, šteta.”
“Eto vidiš, moj Husnija, niđe
na dunjaluku rahatluka nema. Ðe god da si, boj se ovna boj se govna. Juče bježo
od rata, sad mi valja od hurikana. Ne može se, ba, insan niđe više sakrit.”
“A đe ćeš to bježat? Hajte s
nama u kamion.”
“Odo kod rođaka u
Džeksonvile, a ovdje šta bude. Otkako sam izgubio onu kuću u Bosni ova nikad ni
ko da nije bila moja... A i nije, vala, prije će je kaka Irma otpuhat nego što
ću je ja otplatit!”
Uto će meni zazvonit
telefon. Ja mislio Irma Hazimova. Kakvi. Šiper.
Vele ništa od utovara do utorka. Zatvaraju i oni radi Irme. A jebote frke!
Zovi, ganjaj kaku turu, valja bježat, gorivo točit, i Moke se počeo pakovat, žena
mu nervozna, djeca se tuku, Ameri na TV-u prave šou od hurikana, to se javljaju
sa svih strana, te trudne žene, te starci, te ovi ne znaju šta će s cukom, te
onaj metereolog dočeko svojih pet minuta, sav se razmaho i uživio...
Elem, jedva nekako nađosmo
turu, ide iz Džeksonvila, budipošto, al nek se gas pokrije, spakujemo se,
pokupimo turu i džala!
Na autoputu gužva, bježi
svijet glavom bez obzira. Gleda okolo Sulejman, gleda i razmišlja nešto, ko
zabrino se...
“E, jebo mu ja mater
radoznalu!” Sulejman će ti u po frke.
“Kome, ba?” ja ću zbunjeno.
“Kolumbu, bolan, Kolumbu,
kome ću drugo, jebo mu ja mater radoznalu!!!”
