HUSNIJA CRNJAK u epizodi "NEMOJTE SE ŠTA ZAMJERIT.."

Nema mi ništa gluplje od budala-intelektualaca.

Glup, glup, glup... Tako zvuči moj badžo Sulejman kad nagne pivu, ne pušta je olako, sve mu grkljan poigrava gore-dole: glup, glup, glup... Al nije moj badžo glup, samo malo naivan. I to ne krije, znači, nije glup, samo tako pije pivu. Istina, neškolovan je, ali konta kad mu se nešto lagano i razborito objasni. Ono šo se kaže: nije mu glava u kutiji, otvoren je i za savjet i za drukčije mišljenje i za analize o kojim, kako priznaje, nema pojma. Čak ponekad i kaže Ja sam poglup, de ti to meni objasni! A insan koji za sebe prizna da je glup ne može biti glup, nego neupućen. Elem, da su svi taki ko moj badžo Suljo svijet bi bio puno ljepši i pametniji.

Evo ti mog komšije, Rodžera. Glup je ko ćup, a misli da je pametan. Taki me najviše nerviraju. Iako je završio fakultet ništa mu u glavu nije otišlo već u guzicu. Rodžer je tipični Amerikanac. A kod tipičnog Amerikanca se sve vrti oko njegove gujice. Tuđa gujica mu valja samo ako nos u nju more turit, a to ope radi svoje gujice. Da stvar bude gora, to mu je i poso: da ljubi drugim gujice. Radi na televiziji, ali nikakav ono umjetnički posao, nego zove okolo i sklapa dilove za reklame. Znači, ljubi gujice. I ima moj Rodžer, ne velim, i ljepšu i veću kuću od moje, more mu se, al zato ja kad siđem sa svog kamiona i boli me guzica, to je zato što po 15 sati sjedim za volanom i sve z guza na guz. A Rodžer, gledam ga nekad kad se parkira pred kuću, izlazi iz auta, s noge na nogu, isto ko da ga je vas dan handrio onaj Djeda Mraz iz Kokakoline reklame: ne zna jal bi se prije stidio il bi nazdravio.  

Ućerašmu, kontam, komšije smo, čovjek mi živi preko puta, djeca nam vise zajedno, valja meni biti dobar sa tim Rodžerom. Mahom i zato što mi je Džemila zaprijetila da budem fin i kulturan. To su, veli, ljudi kulturni, nisu divljaci ko mi (to misli na mene). „Skrati jezik, Huso, da ti ga ja ne bi kratila”, meni će Džemila u više navrata. „Znači, pozdravi se uljudno, druži se, komuniciraj, glumi ako treba, ne interesuje me uopšte tvoje mišljenje, zadrži ga za sebe, djeca nam se pravo fino druže, pa ćemo i mi. Vidiš, bolan, ionako niđe naše raje, pobudaliću više!” Haj, reko, ućerašmu.

I tako, počnemo se družiti Rodžer, Sara, i Džemila i ja. Pravo fino bilo ispočetka. Baš ko raja. Sara i Džemila su odma kliknule i bez nas, ženska posla, i samo su još čekale da kliknemo i nas dvojica. Zasjeli smo jednu noć kod nas, djeca spavaju i njima i nama, donese se cuga, hajmo iza kuće, naštimaj muziku i laganice. Odma skužimo da nas dvojica slušamo istu muziku, stari rokeri i to, pa se sve takmičimo koji će bolju stvar navit na Jutub. Svidio se on meni pravo. A i ja njemu, haman. Došo mi je ko osvježenje poslije onolikih sjela bosanskih i svega i svačega što se tamo pušta, da bog sačuva. Elem, kliknemo ti mi. I pođemo se družit intezivno. Skoro svake hefte zapijemo se ili kod njih ili kod nas, već su mi bili naučili i skedžul, znaju kad vozim, đe sam, kad se vraćam, to se unaprijed priprema i sjedeljka i cuga i muzika, svi jedva čekamo da zasjednemo. Meni se kod njih svidjelo što nisu ko naši da gledaju nakav red, ono: prošli put smo mi vas zvali pa sad vi nama treba da uzvratite. Ako ne daj bože preskočiš svoj red, odma nako durenje i šutnja. Naši su dramatični, kontam, ovo nije loše, nema obaveze. Vidimo se kad se vidimo, sješćemo kad sjednemo, i nema onog s vrata: „Nemojte nam šta zamjerit”...

Do jednom.

Ljetos je to bilo. Ja se taman vratio iz Kolorada, popilo se, i ja ono pošo srat za Trampa. Ni na kraj pameti mi nije da neko ko sluša Pink Flojd i Led Cepelin može lajkat Trampa... Serem ti ja tako, serem, tek, vidim nije Rodžeru drago. Šuti, a zapalo mu moje govno u grlu, vidi se. Odoše oni kući tu noć ko posrani. Džemili ništa jasno nije. Reko, to je radi Trampa. Ne vjeruje ona, odma me ispituje da nisam šta lano što je njoj promaklo. Nisam, reko, Tramp je u pitanju. I tako, oni posrani, a mi popišani odemo u krevet.

Nekst vikend ja došo na brejk, kontam smirila se situacija, al kakvi. Nema derneka. Rodžer zabio onaj znak s Trampovim imenom ispred kuće. Viče Džemila da zabijemo i mi Hilari, reko nema pojma, ja se ne obilježavam. Šta još treba, da prikačim mjesec i zvijezdu na kaput? Kak’i to, znam ja dobro kako su prošli oni što su se bilježili... Vidim ja njega preko puta, mahnem mu, a sve kontam jebote Tramp u guzicu, mahne i on meni, garant konta ne bi bilo loše da ima kaki zid da se ne vidimo, i svak svojim poslom. Ko fol bizi obojica. I tako prođoše tri mjeseca bez derneka.

Došo Helovin, spanđale se Sara i Džemila i eto ope derneka. Haj, baš fino, kontam, svako ima svoje, jebo politiku, neću više Trampa ni spomenut. Džemila mi je još usto očitala bukvicu prije neg što su ljudi došli i ja sam se držo toga ko dijete čitanke. Kolko sam mogo. I dokle sam mogo.

Al, ne lezi vraže... U mene mali navalio da budem Betmen za Helovin i ja fakat otišo i kupio Betmenov kostim, natakario to na sebe, nisam bio tako mišićav ni u mlađim danima: maska, opasač, mišići, saso mange... Da me je Betmen ugledo doživio bi krizu identiteta, moro bi se dobro zagledat u ogledalo!

Elem, po običaju, takvi maskirani smo prošli kroz mahalu, cugalo se usput, dok su djeca išla pred vrata i skupljala kendis. Kad su djeca pospala, skinuli smo i mi maske i zasjeli. U neko doba, ničim izazvan, pođe Rodžer pričat kako Obama saks, to je najgori predsjednik u istoriji Amerike, bla, bla, bla. Znači, skinuli smo maske. Ja jedva dočeko. Džemila me samo gleda, al ne jebem ja više živu silu ― jel sam Betmen il nisam?! Ja jesam skino masku, al su oni fejk mišići ostali na meni. Na kraju krajeva, jel Betmen ikad pustio Džokera u svoju kuću da mu se ovaj cereka po avliji? Nema pojma. Znači, zajebi priču, Rodžere, u ovoj kući je Obama gospodin a Buš i Tramp su budale. Tako je to u ovoj kući, moj Džokere.

― Vidiš ― reko ― mene ovo američko ludilo sa Trampom pravo podsjeća na predratnu Jugoslaviju.

― Nije to isto ― viče on. ― Diz iz Amerika! Šta ima u tome loše što muslimanima ne damo u svoju zemlju?

― Fala bogu. Al ludilo je, moj Rodžere, svugdje isto ― pokušavam ja fino njemu. ― To ti ja velim, jer sam ja to ludilo vidio svojim očima, ti nisi. I zato ja to ludilo mogu prepoznat. Tramp je mahnit isto ko što je Milošević bio. Ti ljudi su izbjeglice, mahom i radi toga što je Amerika turala nos đe joj nije mjesto. Jel ja trebam da se plašim za budućnost svoje djece, Rodžere?

― Kako to misliš, što bi se plašio?

― Pa eto, tamo su nas komšije i prijatelji preko noći potrpali u logore...

― Kaman, men ― viče on ― nema pojma da ti se tako nešto desi ovdje. Diz iz Amerika, men!

― Pa desilo se Japancima. Indijance i crnce nećemo ni spominjat, al, eto, da spomenemo Japance!

― Kake Japance?

― One male žute sa kosim očima. Čuj, „kake Japance”! One Japance što ste fino za rukicu pa u konc logore jal su vas kamikaze malo potprašile, te Japance! ― Betmen će ti njemu.

― To je bilo drugo! ― vadi se Džoker.

― Kako drugo? Otkud ja znam da sutra, ne daj bože, kaka muslimanska sila baci ovdje atomsku, da nalete kamikaze, da se neko globalno sranje desi, šta ja znam, otkud ja znam da ti nećeš zalupat na moja vrata i strpat i nas i našu djecu u kakav konc logor?

― Tobejarabi, Huso, ne pretjeruj! ― Džemila će meni na našem.

― Džemila, sad Betmen priča! ― ja ću ti njoj odsječno.

― Ne bi ti ja to nikad napravio! Mi vas volimo ― brani se Rodžer, vadi džokera iz rukava.

― Pa volili su nas, Rodžere, i oni naši Srbi dole, pa se povampiriše jal su krv namirisali! Otkuda ja znam, što bi se osjećo sigurnim kad će pola Amerike sutra glasat za onu budalu koja sere protiv muslimana i imigranata?

― Ma to je samo priča, dobar je Tramp, opusti se, nisi ti musliman!

― Nisam, al jesam!

― Kako to?

― Pa kad sam išo na intervju u Njemačkoj u američku ambasadu, moro sam reć da sam musliman da bi me primili! Oni su me dole handrili ko muslimana, pa sam bio musliman, htio-nehtio. Sad više nisam, sad sam Betmen!!!

― Pa dobro, Betmene, nemaš se onda čega bojat! ― viče ti on meni, i smije se.

― Kako nemam?! Ja se bojim dvostruko: i onih ludih kamikaza i vas Trampovaca!

Utom će ti Sara:

― Ti uvijek nešto kritikuješ Ameriku, Huso. Te Amerika ovaka Amerika onaka. Vaj? Ako ti se ne sviđa, vrati se u Bosnu...

Gledam ja u nju.

― Diz iz maj kantri nau, sviđalo se to vama ili ne, ok?! Ako ja kažem da Tramp saks, onda SAKS! Imam pravo da to kažem i tvrdim šta god hoću, pogotovo u svojoj kući! Ovo sranje nisu napravili “Muslimani” nego Buš i njegova administacija. Jebte se fino i vi i vaše kamikaze!!!

Ušutiše se svi. Gledaju se među sobom.

― A septembar ileven? Čije su to kamikaze bile, ha? ― opet će Sara, okuražila se.

― Vaše!!! Vi ste toliko podli da ste u stanju svakako zlo napravit da dođete do novca i moći! Vi ste stvorili te kamikaze, vi, vi što glasate za idiote!

― A vi u Bosni ste pametniji, jel to hoćeš da kažeš?...

Nisam imo na to šta da kažem. Gosti se pokupiše.

I nije bilo onog s vrata Nemojte šta zamjeriti...   

Al je zato bila Džemila.

― E, vako se ti meni vazda na sve posereš!

― Ma, ša će oni Betmenu pričat kako je u Bosni! ― proderem se iz budžaka i otrčim u banju da povratim.